I ON ODE OD NJIH

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelje 13. mart 2022.)

Jovan 6:1-15 Isus hrani pet hiljada ljudi

(Mt 14,13-21; Mk 6,30-44; Lk 9,10-17)
“Posle toga Isus ode na drugu obalu Galilejskog – to jest Tiverijadskog – mora, a za njim pođe silan narod, jer su videli znamenja koja je učinio na bolesnima. Isus se pope na goru i sede sa svojim učenicima. (A približavala se Pasha, judejski praznik.)
Kada je podigao pogled i ugledao silan narod kako ide k njemu, Isus upita Filipa: »Gde možemo da kupimo hleba da ovi jedu?«
To je rekao da bi ga iskušao, jer je već znao šta će učiniti.
Filip mu odgovori: »Ni dvesta dinara ne bi bilo dovoljno za više od zalogaja hleba za svakog.«
A jedan od njegovih učenika – Andreja, brat Simona Petra – reče Isusu: »Ovde je jedan dečak koji ima pet ječmenih hlebova i dve ribice, ali šta je to na tolike.«
Isus reče: »Neka ljudi posedaju.«
Na tom mestu je bilo mnogo trave, pa muškarci, njih oko pet hiljada, posedaše.
Tada Isus uze one hlebove, zahvali Bogu za njih, pa ih razdeli onima koji su sedeli, a tako i ribe – i to koliko god je ko hteo. Kada su se najeli, Isus reče svojim učenicima: »Pokupite preostale komadiće, da ništa ne propadne.« I oni ih pokupiše i napuniše dvanaest korpi komadićima preostalim od pet ječmenih hlebova koje su ljudi jeli. Kada su ljudi videli znamenje koje je Isus učinio, rekoše: »Ovo je zaista Prorok koji treba da dođe na svet!«
A Isus je znao da nameravaju da dođu i da ga na silu proglase za cara, pa se opet povuče u goru, sasvim sâm.”

Najveći i najpreči zadatak hrišćana na ovom svetu je da objavljuju Hrista. I to pre svega zapisima iz Svetog Pisma, ali i objavljivanjem ličnih svedočanstava o tome šta smo, kroz našu veru u Isusa, primili kao Božji dar i blagoslov.

Meni je posebno upečatljivo svedočanstava koje zapisao apostol Jovan. Od samog početka njegovog evađelja pa do kraja, on objavljuje prirodu i slavu našeg Gospoda. „Reč je postala telo i nastanila se među nama.” piše Jovan, sažimajući u jednu rečenicu, na samom početku svog pisanja, ono što je Isus uradio kad je došao k nama, govorio našim jezikom, živeo u našem svetu, bio jedan od nas, i na taj način je premostio jaz koji nas je odvajao od Oca.

Teško da bilo ko može da prenebregne ovako svedočanstvo, iako ima i takvih. Mi, na našu radost, nismo ti, jer nas je privuklo to šta je učinio, kao i slava kojom je obasjao ovaj svet - “slava Jedinorođenog od Oca, punog milosti i istine.” Jovan 1:14
Slavu Božiju otkrivaju objavljuju svi oni koji veruju kad god dele priču o Isusu.

Upravo iz tog razloga želim da se danas govorim o događaju iz Isusovog života, o kojem smo pročitali, da naučimo ili da se podsetimo, koliko je važno da sve vreme naša pažnja bude usmerena na njega i da pogledamo šta može da se desi ako to nije tako.

Siguran sam da ste mnogo puta do sad čitali ovo, slušali mnogo propovedi, dobili mnoštvo korisnih pouka. Možda ću, danas, ponoviti nešto od toga, ali ako i ponovim, nadam se da će biti korisno i na ohrabrenje.
Dakle, govorimo o događaju kad Isus hrani oko pet hiljada odraslih ljudi, i verujem popriličan broj žena i dece, koji se inače nisu uračunavali, ali su definitivno bili prisutni, na ovakvim skupovima.
Njegova popularnost rasla je iz dana u dan. Vesti o isceljenima se brzinom munje širila Palestinom, pogotovo ono u Jerusalimu za vreme praznika.
Isus je često odlazio iz Jeruslima u Galileju, da bi se malo odvojio od gužve i da bi imao vreme za odmor i molitvu. Tako je i tih dana, o kojima ovde piše Jovan, došao u krajeve oko Galilejskog jezera. Međutim, kao što možemo pročitati narod je hrlio za njim.
Ljude su nosila različita očekivanja, većina se nadala da će videti još neko čudo, jedan deo da će, možda, i sam doživeti iscelenje, a bilo je onih, kao što smo pročitali, koji su imali baš konkretne namere u vezi sa njim.
Ovo sve se dešava u dane pred praznik Pashe i jevrejske porodice su masovno dolazile u Jerusalim. Da prinesu žrtvu, da obave neki poslić, da obiđu rodbinu i prijatelje, i tako. Veliki broj ljudi je bio prisutan. Zato i ne čudi toliki broj koji je išao za Isusom.

Osim toga, Pasha je praznik osolobođenja - od ropstva, od smrti, od tuđinske vlasti. Taj praznik je jedan od najvažnijih za Jevreje. U to vreme iščekivanje da će se Mesija konačno pojaviti i da će svrgnuti mrske Rimljane, i ponovo uspostaviti Izraelsko carstvo, i doneti slobodu, bilo je na vrhuncu.
Shodno tome, sve ono što je Isus govorio i šta je činio, uzbudilo je mnoge duhove pravih Jevreja, jer je upravo ovo mogao biti taj, Mesija.

Dakle, tih pet hiljada muškaraca, nije bila samo skupina ljudi željnih da čuju nekog mudrog učitelja, već grupa vatrenih Jevreja koja je bila spremna da sledi Mesiju u pohodu za oslobođenje i uspostavljanje carstva.
Poljoprivrednici, zanatlije, mladi i stariji, ostavili su svoje alate i svoje poslove, da dođu u Jeruslim, pre svega da prinesu žrtvu, ali i zbog toga jer su čuli za proroka koji menja sve što se do tad videlo i čulo. Rimljani su svima dozlogrdili, i ako je to Mesija koga čekaju, oni su želeli da budu tu i spremni ako se nešto bude dešavalo.

E, sad! Isus ima neke druge planove koji ljudima, često, izmiču. A ti planovi imaju svoju prirodu i svoj tempo.
Ipak, kad je video to mnoštvo ljudi koje se okupilo, potpuno svestan njihovih misli i očekivanja, koja su se, slobodno možemo reči, prelila i na srca njegovih učenika, bilo mu ih je žao.
Matej, Marko i Luka, opisujuću isti ovaj događaj, napominje da su mu učenici savetovali da ih pošalje u okolna sela da kupe hranu. Isus na to odgovara pa nahranite ih vi?

Naravno, odmah sledi opravdanje - pa mi nemamo ništa, nemamo čime da ih nahranimo.
A onda se direktno obraća i Filipu, koji je bio rodom iz tih krajeva, da ga upita gde bi mogla da se kupi hrana za sve ove.
Naravno, Isus nije očekivao da učenici imaju zalihe hrane negde, niti je to pitao tražeći rešenje od njega. U oba slučaju, on nudi rešenje, koje kao i obično kad je Isus i naš odnos sa njim u pitanju, ostaju sakrivena za one koji su sa njim.

Isus je jedino logično rešenje, izlaz iz nezgodne situacije, izvor svakog blagoslova, doovoljno moćan da uradi čak i nemoguće - i to je upravo ono što najčešće ispustimo iz vida.
Iako je Filip već video mnoštvo Isusovih čuda i znakova, opet nije video najlogičnije rešenje. Počeo je da se preračunava i preispituje po pitanju ovog nemogućeg zadatka. Mozak mu je super radio. Sedmomesečma nadnica, možda, ali ni to nije dovoljno da se kupi hleb za sve ove, kaže on, tako da...

Koliko puta ste se našli u situaciji da pred vama stoji nemogući zadatak, nemoguća odluka, nemoguća misija, nerešivost u svakom pogledu ... “osećate” da Bog čeka da se odlučite za nešto, i vi činite, šta?
Počnete da prevrćete sopstvene džepove, sopstvene resurse, sopstvene snage, ideje, ...
I dok se tako preračunavate, sabirate dok se ne oduzmete, preznojavate se jer niti znate kako ćemte niti gde ćete, Isus stoji pored vas, sa rešenjem.
Interesantno je kako, bez obzir koliko puta smo okusili Njegov blagoslov i dobrotu, zaboravimo na to.
Interesantno je i to što ćete, u takvim situacijama, uvek naći nekog sapatnika, koji će ponuditi neku svoju verziju rešenja, koje opet, ne uključuje Isusa. Dobićete mnoštvo saveta, dobrih, ali beskorisnih.

Na primer ovde je Andrija, uskočio sa pričom o dečaku koji ima pet ječmenih pogačica i dve ribe. Ali, vajka se istovremeno Andrija, svestan da je i to rešenje smešno, i da to nimalo nije od pomoći. Jer šta je to na ovoliko ljudi?

Kad čitate ovo, molim vas, nemojte da zamišljate pet velikih vekni od ječemenog hleba od po tri kila i dve ribe od po barem kilo svaka. Ako ste ikad imali priliku da vidite tipičan jevrejski “pitabred”. Velik je kao šaka i debeo kao prst. Pet takvih, a dve ribice, ... da ne opisujem.
Dakle ništa. Jedva da je bilo dovoljno da se dečak najede.

o smokava ... ko zna. Ali koliko god da bi bilo skupljeno, sve zajedno bi bilo dovoljno tek toliko da padnemo u još dublji bezizlaz kao Filip i Andrija, i shvatimo da, koliko god da imamo, nije dovoljno za ono šta nam je potrebno.

I ponekad nas Isus tako pusti da se koprcamo u svojim mozgolomkama, dok konačno ne dođemo da genijalne ideje da je Isus rešenje ... iako čini mi se da smo pre skloni da pokleknemo pred očajanjem nego da se setimo očiglednog.

Zato, je jedna od stvari zbog koje ovo govorim danas činjenica da, kad nas Bog pozove na ručak, onda Bog i obezbedi ručak.
Drugim rečima, kad nas Bog pozve da idemo s njim, onda on obezbedi sve što nam je potrebno za to.
Baš onako kako je to jasno objavio apostol Petar, “Njegova božanska sila darovala nam je sve što je potrebno za život i pobožnost kroz spoznanje Onoga koji nas je pozvao svojom slavom i dobrotom.” II, 1:3

Dakle, Isus treba da je uvek prvi izbor i izvor gde ćemo potražiti odgovor na svoje pitanje i rešenje za problem. Iz teksta vidimo da Isus već ima spremljena rešanja.
I jasno nam je da Bog, u svojoj premudrosti, razume naše situacije i pre nego što do njih dođe.
Pogledajte, Isus je dobar i obziran, neće da uvredi ni dečaka, ni učenike pa uzima da blagosilja ono što su ovi doneli, a oni dele blagoslovljeno.

Ljudi sede po grupama po pedeset, kaže Luka, znači najmanje sto skupina i učenici dele hranu koja se čudnovato obnjavlja od onih pet hlebova i dve ribice, dok se svi nisu najeli koliko god su hteli. Nakon toga, na Isusovu reč, učenici prikupljaju ono što je preostalo, da ne propadne ni jedan od blagoslovljenih zalogaja.

E u ovom tekstu se sada nalazimo dve stvari koje su meni izuzetno drage, i bile su mi uvek velika pomoć u mom hrišćanskom životu. Nadam se da ste ih i sami do sad primetili, ali ako niste, evo prilike.
Prvo, bez obzira na našu ograničenost, slabost, nemogućnost da razumemo neke stvari, teškoće u veri, Bog nas koristi i aktivno sarađaju se nama. Čak i kad naše ideje nisu baš suvisle, Bog ima pripremljena rešenja u koje nas uključuje.
Drugo, koliko god je nečega malo, Bog to može umnožiti do izobilja. Koliko god da se čini beznačajnim ono što imamo, Bog to može iskoristiti za dobro. I ne samo da može, nego to i čini.

Vratimo se na događaj.

Kažu da sit čovek ima mnogo želja, a gladan samo jednu - da se najede. Takvi smo.
Kad smo bolesni to nam je najveći problem i, želimo sa da ozdravimo; kad nemamo posao to nam je najveći problem i, želimo samo da nađemo posao; kad smo sami to nam je najveći problem i, želimo da nađemo društvo - razumete? Uvek nam, ono što nedostaje, izgleda kao nešto što može da reši sve naše probleme.
Ali, kad se čovek najede, onda se one želje iz vremena izobilja ponovo vrate. Dakle, kad su se ljudi nasitili, počeli su da razmišljaju o onom od pre, o onome što je bio razlog zašto su ovde došli. Pošto su sami bili svedoci čuda koje se upravo desilo, zaklučili su, sasvim opravdano, da bi taj Isus mogao biti upravo ono što čekaju - Mesija.

I to upravo onakav kakvog opisuje Mojsije i za kojeg je dobio obećanje od Boga. 5. Mojsijeaj 18:15,18 “GOSPOD, tvoj Bog, podići će ti između tvojih sunarodnika proroka kao što sam ja. Njega slušajte. ... Podići ću im između njihovih sunarodnika proroka kao što si ti. Reći ću mu šta da govori, i on će im govoriti sve što mu zapovedim.”
Ove Mojsijeve reči odzvanjale su u srcima okupljenih, dok su jeli, čudesno hranjeni hranom koja se stvarala niotkuda. Ubrzo su te reči iz srca, postale glasno izgovorene, odjednom su se počeli kovati planovi, želje su dobila jasnije obrise.
Odluka potencijalnih revolucionara bila je donešena: Isusa treba postaviti za cara. Ako se bude nećkao, onda i silom. (15. stih).

Naravno, sve to zajedno je jedna opasna, razorna i besmislena igra. Svedoci smo i u savremenom svetu događaja ustoličavanja “boga”, i rat u to ime. U svetovnim okvirima sve je jasno - da bi jedan car mogao biti ustoličen drugi mora biti svrgnut. Pošto, jel’te, znamo da je Isus “car nad carevima” onda je najbolje njega krunisati, i pobeda je osigurana. Na žalost uvek se sve svodi na isto - osvajanja, uništavanja, ratovi, političke igre - vođeni u ime Isusa Hrista, nemaju nikakve veze sa njim.

Isus, najjednostavnije rečeno, nije zaiteresovan za tu vrstu borbe. Nema ni politički ni vojni narativ za takvo delovanje. Njegov cilj je daleko, daleko od toga.

Zamislite samo šta je tih pet hiljada ljudi moglo da uradi tog dana, šta su planirali?
Kad su se najeli, pretpostavljam da su očekivali da će Isus, kad ga proglase za cara, odnegde stvoriti mačeve, koplja, konje, borna kola, uniforme, i da će ih sve odjednom, od seljaka i zanatlija, pretvoriti u vojnike koji će moći da se suprotstave rimskoj vojsci. I da će zatim, tako blistavo naoružani i obučeni, ponosno krenutnu u boj pevajući neke borbene i religiozne pesme.
Pošto se približavala Pasha, u Jerusalimu bi zatekli pojačani rimski garnizona, kao i svake godine za ovaj praznik, koga bi onda slavno pobedili.
Davidovo carstvo obnovljeno, Mesija jaše na čelu kolone, i sve je super, a ovih pet hiljada, od kojih niko nije poginuo, naravno, zauzeli bi najvažnije pozicije u novom carstvu.

Jeee!

Da li ste nekad, a mislim da jeste, imali svoje ideje o tome šta bi, kako bi, koliko bi, gde bi, mogli da angažujete Isusa u svojim planovima.
I već ste imali sliku, kako će to izgledati kada se desi, a desiće se, jer ste vi tako zamislili i odredili Isusu mestu u toj priči.
Znam mlade i neiskusne hriišćani koji su bili ubeđeni da će, sad kad su se obratili, sve postati drugačije, da će ih Isus pokretom ruke promeniti, da će postati pravedni, razumni, mudri, da će sve razumeti i da je sve upravo onako kako oni misle da jeste - slikovito rečeno - rimski garnizon u njihovom srcu je pobeđen i sve je super.
Na žalost, često, veoma često, takvi planovi se izjalove. Pitate li se zašto? Zato što su to naši planovi, želje, nadanja, očekivanja, koja nisu usklađena sa Božjim planom, Božjom voljom, ... Hristov put je trnovit, dugačak, pun izazova, i do kraja dolaze oni koji istraju na njemu.
Često tokom tog puta moramo da donosimo odluku - neka bude volja tvoja, a ne moja.
Jer, ako je drugačije, ako u našem odnosu sa Isusom, pokušavamo da “isteramo svoje” jer nam je npr. tako obećano, jer nam to pripada, jer smo mi posebni, jer je to u redu i pravedno, jer to bi bilo normalno, ... mi u stvari želimo isto što i ovi ljudi, da postavimo Isusa za cara u našem životu.
I šta se onda desi?

Jednostavno, Isus ode od nas. Prosto ne želi više da učestvuje u našim igrama. Ostavlja nas da se izborimo sa onim u šta smo se zapetljali i, - ili da se vratimo njemu ili da ostanemo da živimo bez njega.

U nastavku ovog teksta, od 17 stiha pa dalje, čitamo kako je tužno završila cela ova priča, ali o tome ćemo neki drugi put.

Vidite, u ovoj priči, od samog početka, iako je Isus centralna figura, sve se dešava, a da on uopšte nije uzet u obzir - počev od “zabrinutih za hranu” učenika, pa do slobode željnih pravovernih Jevreja. Doduše, dodelili su mu ulogu, ali onu koja njemu niti pripada niti on želi da je igra.

Šta to nama danas, ovde, govori?

Prva stvar je naša sklonost da Isusa ukalupimo u naše viđenje i uklopimo ga u naše stavove. Mi stalno imamo potrebu da svoja očekivanja i namere pokažemo Isusu, umesto da dozvolimo da nam on nama pokaže šta je potrebno.

U celoj ovoj priče je što ljudi često uopšte ne shvataju ko je Isus.

Bogati ga vide kao bogatog ili bar da nema ništa protiv bogataša i bogatstva, siromašni ga svojataju da je siromašan, obrazovani da je obrazovan, a neobrazovani ističu činjenicu da je bio stolar i da nije išao u školu. Oni osećajni veruju da je jako osećajan, a oni realistični da je sušta racionalnost.
Stvar je u tome da je Isus sve to i nije ništa od toga. On je Bog, Car nad Carevim, ne zato što smo to mi tako izvoleli odlučiti, nego zato što je to istina i činjenica koja ne zavisi od nas. Mi je možemo prihvati ili odbaciti, ali ona će biti istina od uvek i zauvek.

On je Bog, koje je dobrovoljno prihvatio da postane kao mi, da bi takav mogao da izvrši ono što mi nismo mogli - očevu volju.
To je jedino što mu je važno, pa makar niko na svetu ne razume.
Svet ili će se spasiti po Njemu, ili će propasti. I to je problem sveta, a ne Njegov.

Drugi problem je činjenica da možemo toliko da se upletemo u ono što je svetovno da potpuno prenebregnemo ono dugoročno i večno koje nam je Bog pripremio.
Jevrejima Isusovog vremena, bilo je Rimljanima do na vrh glave. Čeznuli su za slobodom, ali najviše političkom, a u potpuno su prevideli ono najvažnije „Evo Jagnjeta Božijeg, koje odnosi grehe sveta!” (1:29).

Isto to i mi radimo. Zabrinuti smo za zdravlje, ratove, sres, imanje, nemanje, i mnoštvo drugih stvari, a najmanje brinemo za problem koji imamo sa grehom. Bojimo se svega, a najmanje se bojimo Boga, koji jedini ima vlast i moć da nas izbavi od svega što nas plaši.
Moramo biti svesni realnosti da Isusu jeste važna naša dobrobit, on saoseća sa nama, ali to nije misija zbog koje je došao.
On je došao da uzme grehe sveta na sebe, došao je da isceli, zaštiti, očisti, odbrani čoveka, od samog čoveka.

Možda sve vreme razmišljate o mukama koje vas snalaze ovde, dok ste u ovom telu.
Nadam se da nikom neću da rušim veru, ali većina problema, većini ljudi neće biti rešena dok su u ovom telu, ali će zato, svima koji budu pripadali Hristu, pripasti večni život bez ikakvih problema.
AnKristin nam je prošle nedelje dala divno svedočanstvo, kako je Bog vodio njeno ozdravljenje. Ali, za mene najupečatljivi deo njenog svedočanstva ja taj što je rekla da je njen najvažniji problem bio, i da je njena molitva prvenstvo bila, da ima mir u srcu, mir sa Bogom, i da ostane verna Njemu, bez obzira šta će se desiti.
To je ono za što je Hrist došao - doneo je i uspostavio mir sa Bogom.
Nadam se da se razumemo.
Nije naše da ustoličavamo Isusa na prestolja na kojima bismo voleli da on sedi.

Njegovo prestolje je iznad svih prestolja, a naša briga treba da bude jedino da se poklonimo caru nad svim carevima, da prihvatimo njegovu volju u sprovedemo je u svom životu. Ma šta god to značilo.
On neće da učestvuje u našim planovima, nego mi treba da prihvatimo svoje mesto u njegovim planovima, i da ne dozvolimo da nas išta odvoji od njega, kako bismo zauvek bili učesnici u njegovoj pobedi. Kao što je to lepo napisao apostol Pavle, Rimljanima 8:37-39 “Ali, u svemu tome nadmoćno pobeđujemo kroz Onoga koji nas je zavoleo. Ubeđen sam, naime, da nas ni smrt ni život, ni anđeli ni poglavarstva, ni sadašnjost ni budućnost, ni sile, ni visine ni dubine, ni bilo šta drugo što je stvoreno, ne mogu rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu, našem Gospodu.”

To je radosna vest, to je objava slave Božije, to je pravo lice našeg Gospoda.

To je ono što morama da bude osnov za naše delovanje, i ono šta treba da prenosimo kao poruku koja može da probudi ljude.

Amin!