Apostol Pavle je, pišući vernima u Korintu, uporedio njihovu crkvu sa telom: “Kao što je telo jedno, a ima mnogo udova, i svi udovi, iako ih je mnogo, čine jedno telo, tako je i sa Hristom. Jer, svi smo jednim Duhom u jedno telo kršteni – bilo da smo Judeji ili Grci, bilo da smo robovi ili slobodni – i svi smo jednim Duhom napojeni.” I Korinćanima 12:12,13
A apostol Jovan je zapisao Hristove reči, o tome kako će to telo postati prepoznatljivo ljudima. “Novu zapovest vam dajem – da volite jedan drugoga. Kao što sam ja voleo vas, tako i vi volite jedan drugoga. Po ovom će svi znati da ste moji učenici: ako budete imali ljubavi jedan za drugoga.«” Jovan 13;34,35Crkva je, znači, Hristovo telo, koje ima mnogo udova, koji imaju različite uloge i različito funkcionišu. Možemo da kažemo da je Crkva sačinjena od mnoštva različitosti, koje je, možda, ponekad teško shvatiti i prihvatiti. Iako bismo se trebali radovati zbog toga što toliko različitosti može da bude sjedinjeno u jednu celinu, često nam upravo to predstavlja ozbiljan problem. Rešenje tog problem je u našoj glavi i našem srcu, kao što to možemo da vidimo iz ovih stihova koje sam pročitao.
Dakle, veoma je važno da razumemo, prihvatimo i sudelujemo u toj različitosti, jer svako od nas, bez obzira na razlike, ili baš zahvaljujući njima, upotpunjava sliku o Hristu, koja treba da bude objavljena svetu.
Iako se nama čini nemogućim, ali Bog ume i može da koristi naše različitosti, kao što su temperament, talenat i veštine, naše obrazovanje, društveni status, stručnost, pa i stvari izuzetno lične prirode - kao što su pol, rasa, nacionalnost, dob, kako bi upotpunio sliku tela Hristovog, tj. Crkve.
Pri tom, svaki pojedinac ima svoje pozitivne i negativne osobine, vidljive i nevidljive karakteristike, jači ili slabiji sezibilitet. Kad se sve to spoji i deluje u jednoj celini, koja ima samo jedan jedni cilj, da se proslavi ime našeg Boga, taj spoj tada pokazuju punu sliku Gospoda Isusa Hrista.
Kad čitate evađelja, kad pogledate Hrista, tačno možete da vidite o čemu govorim.
Zbog toga, ne bismo smeli da gubimo vreme “popravljajući” jedni druge da budu što sličniji našem modelu, nego bismo trebali da tražimo i pronađemo svoje mesto u telu gde će Bog moći najbolje da nas iskoristi. Naravno, pri tom treba voditi računa da “ja” ostanem “ja”, a “ti” da ostaneš “ti”. Čak i kad se ugledamo na nekoga, to treba da bude radi poboljšanja ličnih karakeristika, a ne radi preuzimanja tuđih.
Apostol Pavle na jednom mestu kaže da je dužnost jakih da nose slabost slabih. Primetićete da ne piše da je dužnost jakih da menjaju slabe. Naprotiv. Ništa ne diraj! Onaj koji treba da menja, obnavlja, preporodi, je Bog, i to je njegov posao a ne ljudski.
Verujte, sem Boga, na ovom svetu ne postoji toliko superiorana osoba, koja bi mogla da promeni drugu osobu. Čak je i Hrist taj posao prepustio Duhu Svetom.
Dakle umesto da se trošimo na to, usredsredimo se na ono što možemo da uradimo zajedno.
Čitajući Biblju saznajemo da su, npr. Petar i Jovan bili potpuno dva različita temperamenta, a Bog ih je iskoristio za delo, koje je baš iziskivalo dvojicu takvih - jednog zapaljivog, i jednog smirenog. Ili recimo Pavle i Petar, polupismeni ribar i teolog, koji su, iako su retko radili u isto vreme na istom mestu, bili fantastična snaga koju je Bog koristio da se vest o Njemu širi svetom. Jedan je poslat neznabošcima, a drugi izabranima. Čak su imali i sukob, ali to nije uticalo na činjenicu da su njih dvojica bili najistaknutiji u širenju evanđelja.
Njihovo sukobljavanje asocira na stih iz Poslovica 27:17 “Gvožđe se oštri gvožđem, a čovek čovekom.”
Dakle, sukob ne mora da bude nepopravljiva neprijatnost, nego mesto i trenutak oštrenja dve gvozdene osobe sa istim ciljem ali sa različitim temperamentima.
Varnice nisu loše, naprotiv. To je Božji način oštrenja. Zamislite da je jedna osoba “gvozdena” a druga glinena. Šta biste dobili? Mnogo šta, ali ne varnice. Dobili biste, u najboljem slučaju, otisak gvožđa u glini ili zatupljen nož zaglibljen u blatu - drugim rečima imate stav jedne osobe, nametnut ili ugušen, u drugoj .
Međutim, Božija namera nije da jedna osoba nametne svoje stavove drugim osobama, nego da svi svi zajedno doprinose zajedničkom cilju, učeći, podržavajući, noseći jedan drugoga, a to, ponekad može izazvati varničenje. Mi možemo da se ne slažemo u nečemu, ali još uvek možemo biti ujedinjeni i još uvek voleti jedan drugoga. U stvari, možemo voleti jedan drugoga još dublje u takvim slučajevima.
Jer lako je voleti onoga koji voli vas, i ne suprotstavlja se našim stavovima i idejama. Ali, kad neko ne sledi ono šta mu govorite, ima drugačiji stav, tu počinju problemi, počinje veliki test ljubavi.
Siguran sam da su ovakve situcije, kakve su imali Petar i Pavle, Pavle i Sila, kao i one koje se ponekad dešavaju u današnjoj crkvi, ono što Bog dopušta da se dešava. Bog dozvoljava razlike u mišljenjima i stavovima (naravno neka pitanja nisu za diskusiju, što bi rekao jedan moj prijatelj, postoji crvena linija koja se ne prelazi) i te razlike su tu, između ostalog, da bi jačala ljubav među Božjom decom.
Dakle, ako smo mudri, razlike nas neće razdvajati nego ujedinjavati i jačati našu ljubav.
Ako se pak dešava suprotno, ako zbog takvih stvari počinjemo da se izdvajamo, ako naša ljubav počinje da slabi, ako počnemo da se osećamo neprijatno, ugroženo, nezadovoljno, veoma je važno da, pre svih drugih, ispitamo sebe u kakvom smo stanju pred Bogom, i u kakvom smo stanju pred onima sa kojima bismo trebali biti u zajedništvu.
Pred Bogom moramo biti po njegovoj namisli. Ne po svom nahođenju ili svojim merilima. Mi možemo biti zadovoljni sobom, ali to ne mora da znači da je Bog zadovoljan sa nama, kao što možemo da budemo nezadovoljni sa nekom osobom, ali to ne mora da znači da on nije Bogu po volji.
Čitamo u Matejevom evađelju 12 poglavlje, o caru koje je spremio svadbu za svog sina i svim problemima koje je imao da prikupi goste. Na kraju, kad su njegove sluge, napunile dom gostima, on je ušao da ih vidi. Pročitaću samo stihove 11 do 14 “»Kada je car ušao da vidi goste, ugleda tamo jednog čoveka koji nije bio obučen u svadbenu odeću, pa ga upita: ‚Prijatelju, kako si ušao ovamo bez svadbene odeće?‘ A ovaj je ćutao.»Tada car reče slugama: ‚Vežite mu ruke i noge i izbacite ga napolje u tamu, gde će biti plač i škrgut zuba.‘»Jer, mnogo je zvanih, a malo odabranih.«
Iz ovoga možemo da naučimo nekoliko važnih stvari.
- Sluge su imale zadatak da pozovu goste, a gospodar je taj koji će gostu poželeti dobrodošlicu ili će ga izbaciti napolje. Nije na sluzi da određuje ko je dobro došao, a ko nije.
Ponekad se zbunimo pa na sluge gledamo kao na gospodare, što oni svakako nisu. Sluga ima svoje zaduženje, svoj poziv i radi ono za šta je postavljen. Nema potrebe da od sluge očekujemo više nego što mu je dato.
Gospodar odlučuje o svemu, a sluga je taj koji treba da prenese gospodareve odluke i da sprovodi Njegovu volju.
- Na svadbu treba da dođemo u svadbenom odelu, drugim rečima spremni za svadbu. Na svadbu se ne svraća, ne dolazi jer trenutno nema drugogo posla, ne ide da bi se zadovoljila forma, ... prema svadbi ne smemo da se odnosimo kao prema nečemu svakodnevnom i nevažnom,
Bog ispituje namere srca - dubinski nas posmatra. Možemo mi da se uspijamo koliko god hoćemo, možemo da se pretvaramo da smo duhovni, sveti, neporočni, fini, dobri, iskreni, ... i možemo čak da prevarimo ljude oko sebe. Ali, Boga nije moguće prevariti. Ako on nije zadovoljan sa nama, možemo mi da se trudimo koliko hoćemo, to nam neće pomoći.
Bog nas je pozvao u svoju prisustvo, u svoju svetost na svadbu svog Sina. Kad smo jednom upoznali tu svetost tada treba da se ponašamo u skladu sa tim.
Posvećeni Bogom, prestaje potreba da se uspoređujemo sa drugima, da osuđujemo, kritikujemo, durimo se i vređamo.
Ako to i dalje postoji u našem životu onda, ili nismo dovoljno prišli Bogu ili smo počeli da odlazimo od njega.
Udaljujući se od Boga postajemo samopravedni, netolerantni, nestrpljivi, dovoljni sami sebi. Iako je to što sam nabrojao već dovoljno loše, ima i gore. Udaljujući se od Boga, udaljujemo se i od onog najvrednijeg što smo dobili - opravdanja.
Opravdanje pred Bogom ne može se ničim zaslužiti. Ono nam je dato zbog neverovatne ljubavi Isusa Hrista, koji je umro za nas, za svaki naš greh, koji smo počinili, činimo ili ćemo tek učiniti. Bog niti može niti želi da opravda bilo koga u ovom našem telu, jer ovo telo svemu služi samo ne pravednosti. Dakle, opravdanje možemo primiti i skusiti jedino ako smo u Hristu. Mi u Njemu, On u nama.
Ta činjenica treba apsolutno da utiče na nas, naše zajedništvo, naše odnose.
S tim u vezi, moramo biti veoma obazrivi prema onima sa kojima ispovedamo istu veru.
Jer kako je tebe Bog opravdao, tako smo svi opravdani. O tome nas i Pismo uči, Rimljanima 8:1 “Zato sada nema osude za one koji su u Hristu Isusu,” ni od strane Zakona, ali ni od strane ljudi.
Dakle, ako tvoja milost bledi, ne osećaš se dobro, nema ljubavi, ... presvuci se u svadbeni odelo, potčini se Bogu, jer njemu je sve moguće, pa i to da druge počneš da gledaš Božjim očima.
Svako od nas bira kakav će život voditi, kojim će putem ići, pa čak i kojom brzinom. Na kraju krajeva, kaže apostol Pavle - “On svom gospodaru stoji ili pada. A stajaće, jer je Gospod u stanju da ga podrži.” Rimljanima 14:4b
Bog nas nije stvorio kao robote, koji besmisleno ponavljaju neki napisani program. Naprotiv, Bog nas je stvorio kao osobe koje imaju slobodnu volju da donose odluke. I mi to činimo, počev od jutra svakog dana svog života, a zatim u svim situacijama u kojima se nađemo sve do kraja života koji nam je dat da ga živimo na zemlji.
Ipak, često čujete hrišćane koji kažu - “ja sam sve to prepustio Bogu, pa kako On odluči” smatrajući to, valjda, duhovnim odgovorom. Hoću da kažem, to je jedna jako lepa hrišćanska parola, ali ona u stvari govori “neću da se mešam u svoj život”.
Pored toga problem sa njom je što nije sasvim istinita. Jer niko se nikad, sem Hrista, sasvim potčinio Bogu. Bar koliko ja znam. Uvek pokušavamo da mu “pomognemo”, ako ništa drugo da shvati šta smo mu prepustili.
Imamo, tu još nekoliko problema.
Bog neće raditi ono što je naš posao. Nigde, u Pismu, nećete da nađete da je Bog nekom rekao, evo ti lezi ovde i čekaj dok ja završim tvoj posao, osim ako to ne prevazilazi ljudske snage.
Bog nije naš sluga, nego smo mi njegove sluge.
Poznajem neke hrišćane koji su potrošili svoj život u čekanju da im Bog reši problem za koji su sami morali da donesu odluku u vreme kad je bilo potrebno donositi odluke. Oni su čekali ili još uvek čekaju na Boga, a Bog čeka njihovu odluku pa da to onda izvede na dobro, kako je obećao.
Bog traži od nas da se naša volja potčini njegovoj, a ne da je isključimo.
Isus se molio: ako može da me mimoiđe ... ali neka bude volja Tvoja!
On je imao svoju volju, želju, strah, muku ... on je doneo odluku, ali ta odluka je podrazumevala mnogo prepreka, pa je tu odluku, i sve šta ona podrazumeva, potčinio Očevoj volji.
Bog očekuje od nas da donosimo odluke i da te odluke sagledavamo u svetlu Njegove volje. Ako misliš da je nešto dobro, donesi odluku, savetujući se sa Bogom.
Znam da se mnogi pitaju - kako znati šta je Božija volja?
Jedan propovednik mi je ispričao da se vozio brodom, pala je noć, samo tu i tamo su se pomaljala neka slabašna svetla. Ipak, morali su da uplove u luku. On se malo bojao, ali njegov prijatelj, kapetan, je sigurno vodio brod, Pitao ga je kako je tako siguran da neće u nešto udariti ili se nasukati. Kapetan mu je pokazao tri svetla na horizontu, koja su se propovedniku činila potpuno nasumična. Jedno je bilo na bovi u zalivu, drugo na doku u luci, a treće na brdu iznad luke. “Vidiš,” rekao je, “kad ova tri svetla budu u ravnini jedno iz drugog, u tom pravcu je sigurno da se plovi.”
Tako i mi hrišćani imamo svetla koja moraju da se poslože - prvo je Pismo koje nam je dato, drugo su okolnosti ili dobrobit sveta u kojem živimo, a treće je Duh Sveti koji je u nama. Kad ta tri svetla stanu jedno iza drugog, možemo biti sigurni da donosimo dobre odluke.
Sve to nam je dato da primenjujemo u praksi u svakodnevnom životu.
Imaš problem sa bratom ili sestrom, vaš odnos zavisi od tvoje volje - da li si ga sagledao u svetlu Božije volje? Šta Reč kaže za našu braću i sestre? Šta je dobro za njih? Kakva je tvoja savest u odnosu na njih?
ili
Imaš problem sa ženom, mužem, decom - rešenje problema zavisi od tvoje odluke i volje da problem rešiš - da li si odluku sagledao u svetlu Božije volje? Šta njegova Reč govori o porodicama. Šta tvoja savest govori za tvoju porodicu. Šta je dobro za tvoju porodicu.
Ili
Imaš problem na poslu, sa šefom, gazdom, kolegama - rešenje problema zavisi od tvoje odluke - da li si je sagledao u svetlu volje Božije? Šta Božja reč kaže o služenju i poslu? Šta tvoja savest govori o tome kako radiš svoj posao? Koja je dobrobit tvog posla?
Ili
Ono što je veoma važno za naše zajedništvo - imaš problem u svojoj zajednici, crkvi - rešenje problema je u tvojoj odluci - da li si je sagledao u svetlu volje Božije? Šta ti Reč govori o Crkvi? Da li je tvoja savest čista u odnosu na tvoju crkvu? Šta je dobro za tvoju crkvu?
Vidite, potčinjavanje dece Božije, Njegovoj volji, ne isključuje volju dece. Naprotiv, uključuje nas do maksimuma.
Bog nam nikad ne oduzima slobodnu volju. Duh Sveti, koji nam je poslat od Isusa, ispunjava nanovorođenu osobu, a ne zaposeda je. Samo zli duhovi mogu da zaposednu nekoga, da bi mu oduzeli slobodnu volju i da bi ta osoba onda radila ono što ne želi.
Ali ne i Duh Sveti.
On nas ispunjava, da bismo bili slobodni, da bismo mogli da živimo plodonosan i zdrav duhovni život.
Biblija nas uči da je jedan od plodova Duha samokontrola. On nam daje mogućnost da kontrolišemo ono što ćemo raditi ili što nećemo. Imamo mogućnost da pravimo izbor.
Na primer, duhovni dar se potčinjava onome koji ga ima.
Apostol Pavle piše u: 1. Korinćanima 14:19,32 “Ali u crkvi ću radije da kažem pet reči svojim umom, da i druge poučim, nego deset hiljada reči čudnim jezikom” i “Proročki duhovi se potčinjavaju prorocima.”
Jedan propovednik je rekao (a to važi i za mene): “Siguran sam da nemam prirodnu sposobnost da govorim pomazanu Božiju Reč. To je dar koji mi je Bog dao i ja se time ne mogu hvaliti. Ja u tome nemam nikakve zasluge. Međutim, data mi je kontrola nad tim darom, šta ću, kad ću i koliko govoriti ... jer u suprotnom nikad ne bismo znali dokle će ovaj sastanak trajati.”
Dakle, ako se duhovni darovi potčinjavaju onima kojima su dati, a pod uticajem su Duha Svetoga, koliko je onda još lakše držati pod kontrolom sopstvenu prirodu, svoje srce, jezik, um ... koji bi takođe trebalo da su pod uticajem Duha, zar ne?
To znači da mogu, da imam kontrolu nad tim koga ću voleti a koga ne, jer ljubav o kojoj mi govorimo nije pitanje osećanja nego pitanje odluke.
To znači da mogu, da imam kontrolu nad tim šta ću, kad ću i gde govoriti. Mogu da zauzdam svoj jezik. Ponekad čujete da se neko pravda: “Morao sam ovo da kažem jer bih umro.” Ne, prijatelju, ne bi umro.
To znači da imam kontrolu, da mogu da izaberem šta ću raditi, studirati, oženiti se ili udati, ... itd.
Sve mi je povereno na ličnu korist i korist onih sa kojima delim svoju veru.
Naša odluka za probuđenje i misiju, takođe zavisi od naše odluke. Ali pre nego što krenemo u akciju, moramo da odlučimo da probudimo naše zajedništo, koje treba da bude na zdravim temeljima, u skladu sa voljom Božijom.
Znam da je ponekad sve to, posebno sa zajednicom, teško - možda ne baš ... “neka me mimođe ova čaša,” nedeljom ujutro, ali može da bude baš teško.
Ali, Bog je spreman i voljan da učini mnogo više od onoga šta mi možemo očekivati.
Neka bude volja Njegova.
Kao što smo na početku pročitali, mi smo Hristovo telo, svaki od nas je važan i nezamenljivi deo, ud toga tela. Veza između nas ne sme da bude po svetovnim kriterijumima, već posvećena, ojačana, pomazana Duhom Svetim i učvršćena ljubavlju.
Na taj način, ispunjavamo ono što je apostol Pavle napisao Efescima 4:15,16
“držeći se istine, u ljubavi, u svemu ćemo izrasti u njega, koji je Glava – u Hrista. On čini da celo Telo – povezano i ujedinjeno svakim podupirućim zglobom – raste i izgrađuje se u ljubavi, srazmerno delotvornosti svakog pojedinog dela.”
Neka nas Bog u tome vodi, nadahnjuje, čisti i čuva, da bismo bili svima na korist - nama međusobno, i svetu koji nas okružuje.
Amin!
Bog ispituje namere srca - dubinski nas posmatra. Možemo mi da se uspijamo koliko god hoćemo, možemo da se pretvaramo da smo duhovni, sveti, neporočni, fini, dobri, iskreni, ... i možemo čak da prevarimo ljude oko sebe. Ali, Boga nije moguće prevariti. Ako on nije zadovoljan sa nama, možemo mi da se trudimo koliko hoćemo, to nam neće pomoći.
Bog nas je pozvao u svoju prisustvo, u svoju svetost na svadbu svog Sina. Kad smo jednom upoznali tu svetost tada treba da se ponašamo u skladu sa tim.
Posvećeni Bogom, prestaje potreba da se uspoređujemo sa drugima, da osuđujemo, kritikujemo, durimo se i vređamo.
Ako to i dalje postoji u našem životu onda, ili nismo dovoljno prišli Bogu ili smo počeli da odlazimo od njega.
Udaljujući se od Boga postajemo samopravedni, netolerantni, nestrpljivi, dovoljni sami sebi. Iako je to što sam nabrojao već dovoljno loše, ima i gore. Udaljujući se od Boga, udaljujemo se i od onog najvrednijeg što smo dobili - opravdanja.
Opravdanje pred Bogom ne može se ničim zaslužiti. Ono nam je dato zbog neverovatne ljubavi Isusa Hrista, koji je umro za nas, za svaki naš greh, koji smo počinili, činimo ili ćemo tek učiniti. Bog niti može niti želi da opravda bilo koga u ovom našem telu, jer ovo telo svemu služi samo ne pravednosti. Dakle, opravdanje možemo primiti i skusiti jedino ako smo u Hristu. Mi u Njemu, On u nama.
Ta činjenica treba apsolutno da utiče na nas, naše zajedništvo, naše odnose.
S tim u vezi, moramo biti veoma obazrivi prema onima sa kojima ispovedamo istu veru.
Jer kako je tebe Bog opravdao, tako smo svi opravdani. O tome nas i Pismo uči, Rimljanima 8:1 “Zato sada nema osude za one koji su u Hristu Isusu,” ni od strane Zakona, ali ni od strane ljudi.
Dakle, ako tvoja milost bledi, ne osećaš se dobro, nema ljubavi, ... presvuci se u svadbeni odelo, potčini se Bogu, jer njemu je sve moguće, pa i to da druge počneš da gledaš Božjim očima.
Svako od nas bira kakav će život voditi, kojim će putem ići, pa čak i kojom brzinom. Na kraju krajeva, kaže apostol Pavle - “On svom gospodaru stoji ili pada. A stajaće, jer je Gospod u stanju da ga podrži.” Rimljanima 14:4b
Bog nas nije stvorio kao robote, koji besmisleno ponavljaju neki napisani program. Naprotiv, Bog nas je stvorio kao osobe koje imaju slobodnu volju da donose odluke. I mi to činimo, počev od jutra svakog dana svog života, a zatim u svim situacijama u kojima se nađemo sve do kraja života koji nam je dat da ga živimo na zemlji.
Ipak, često čujete hrišćane koji kažu - “ja sam sve to prepustio Bogu, pa kako On odluči” smatrajući to, valjda, duhovnim odgovorom. Hoću da kažem, to je jedna jako lepa hrišćanska parola, ali ona u stvari govori “neću da se mešam u svoj život”.
Pored toga problem sa njom je što nije sasvim istinita. Jer niko se nikad, sem Hrista, sasvim potčinio Bogu. Bar koliko ja znam. Uvek pokušavamo da mu “pomognemo”, ako ništa drugo da shvati šta smo mu prepustili.
Imamo, tu još nekoliko problema.
Bog neće raditi ono što je naš posao. Nigde, u Pismu, nećete da nađete da je Bog nekom rekao, evo ti lezi ovde i čekaj dok ja završim tvoj posao, osim ako to ne prevazilazi ljudske snage.
Bog nije naš sluga, nego smo mi njegove sluge.
Poznajem neke hrišćane koji su potrošili svoj život u čekanju da im Bog reši problem za koji su sami morali da donesu odluku u vreme kad je bilo potrebno donositi odluke. Oni su čekali ili još uvek čekaju na Boga, a Bog čeka njihovu odluku pa da to onda izvede na dobro, kako je obećao.
Bog traži od nas da se naša volja potčini njegovoj, a ne da je isključimo.
Isus se molio: ako može da me mimoiđe ... ali neka bude volja Tvoja!
On je imao svoju volju, želju, strah, muku ... on je doneo odluku, ali ta odluka je podrazumevala mnogo prepreka, pa je tu odluku, i sve šta ona podrazumeva, potčinio Očevoj volji.
Bog očekuje od nas da donosimo odluke i da te odluke sagledavamo u svetlu Njegove volje. Ako misliš da je nešto dobro, donesi odluku, savetujući se sa Bogom.
Znam da se mnogi pitaju - kako znati šta je Božija volja?
Jedan propovednik mi je ispričao da se vozio brodom, pala je noć, samo tu i tamo su se pomaljala neka slabašna svetla. Ipak, morali su da uplove u luku. On se malo bojao, ali njegov prijatelj, kapetan, je sigurno vodio brod, Pitao ga je kako je tako siguran da neće u nešto udariti ili se nasukati. Kapetan mu je pokazao tri svetla na horizontu, koja su se propovedniku činila potpuno nasumična. Jedno je bilo na bovi u zalivu, drugo na doku u luci, a treće na brdu iznad luke. “Vidiš,” rekao je, “kad ova tri svetla budu u ravnini jedno iz drugog, u tom pravcu je sigurno da se plovi.”
Tako i mi hrišćani imamo svetla koja moraju da se poslože - prvo je Pismo koje nam je dato, drugo su okolnosti ili dobrobit sveta u kojem živimo, a treće je Duh Sveti koji je u nama. Kad ta tri svetla stanu jedno iza drugog, možemo biti sigurni da donosimo dobre odluke.
Sve to nam je dato da primenjujemo u praksi u svakodnevnom životu.
Imaš problem sa bratom ili sestrom, vaš odnos zavisi od tvoje volje - da li si ga sagledao u svetlu Božije volje? Šta Reč kaže za našu braću i sestre? Šta je dobro za njih? Kakva je tvoja savest u odnosu na njih?
ili
Imaš problem sa ženom, mužem, decom - rešenje problema zavisi od tvoje odluke i volje da problem rešiš - da li si odluku sagledao u svetlu Božije volje? Šta njegova Reč govori o porodicama. Šta tvoja savest govori za tvoju porodicu. Šta je dobro za tvoju porodicu.
Ili
Imaš problem na poslu, sa šefom, gazdom, kolegama - rešenje problema zavisi od tvoje odluke - da li si je sagledao u svetlu volje Božije? Šta Božja reč kaže o služenju i poslu? Šta tvoja savest govori o tome kako radiš svoj posao? Koja je dobrobit tvog posla?
Ili
Ono što je veoma važno za naše zajedništvo - imaš problem u svojoj zajednici, crkvi - rešenje problema je u tvojoj odluci - da li si je sagledao u svetlu volje Božije? Šta ti Reč govori o Crkvi? Da li je tvoja savest čista u odnosu na tvoju crkvu? Šta je dobro za tvoju crkvu?
Vidite, potčinjavanje dece Božije, Njegovoj volji, ne isključuje volju dece. Naprotiv, uključuje nas do maksimuma.
Bog nam nikad ne oduzima slobodnu volju. Duh Sveti, koji nam je poslat od Isusa, ispunjava nanovorođenu osobu, a ne zaposeda je. Samo zli duhovi mogu da zaposednu nekoga, da bi mu oduzeli slobodnu volju i da bi ta osoba onda radila ono što ne želi.
Ali ne i Duh Sveti.
On nas ispunjava, da bismo bili slobodni, da bismo mogli da živimo plodonosan i zdrav duhovni život.
Biblija nas uči da je jedan od plodova Duha samokontrola. On nam daje mogućnost da kontrolišemo ono što ćemo raditi ili što nećemo. Imamo mogućnost da pravimo izbor.
Na primer, duhovni dar se potčinjava onome koji ga ima.
Apostol Pavle piše u: 1. Korinćanima 14:19,32 “Ali u crkvi ću radije da kažem pet reči svojim umom, da i druge poučim, nego deset hiljada reči čudnim jezikom” i “Proročki duhovi se potčinjavaju prorocima.”
Jedan propovednik je rekao (a to važi i za mene): “Siguran sam da nemam prirodnu sposobnost da govorim pomazanu Božiju Reč. To je dar koji mi je Bog dao i ja se time ne mogu hvaliti. Ja u tome nemam nikakve zasluge. Međutim, data mi je kontrola nad tim darom, šta ću, kad ću i koliko govoriti ... jer u suprotnom nikad ne bismo znali dokle će ovaj sastanak trajati.”
Dakle, ako se duhovni darovi potčinjavaju onima kojima su dati, a pod uticajem su Duha Svetoga, koliko je onda još lakše držati pod kontrolom sopstvenu prirodu, svoje srce, jezik, um ... koji bi takođe trebalo da su pod uticajem Duha, zar ne?
To znači da mogu, da imam kontrolu nad tim koga ću voleti a koga ne, jer ljubav o kojoj mi govorimo nije pitanje osećanja nego pitanje odluke.
To znači da mogu, da imam kontrolu nad tim šta ću, kad ću i gde govoriti. Mogu da zauzdam svoj jezik. Ponekad čujete da se neko pravda: “Morao sam ovo da kažem jer bih umro.” Ne, prijatelju, ne bi umro.
To znači da imam kontrolu, da mogu da izaberem šta ću raditi, studirati, oženiti se ili udati, ... itd.
Sve mi je povereno na ličnu korist i korist onih sa kojima delim svoju veru.
Naša odluka za probuđenje i misiju, takođe zavisi od naše odluke. Ali pre nego što krenemo u akciju, moramo da odlučimo da probudimo naše zajedništo, koje treba da bude na zdravim temeljima, u skladu sa voljom Božijom.
Znam da je ponekad sve to, posebno sa zajednicom, teško - možda ne baš ... “neka me mimođe ova čaša,” nedeljom ujutro, ali može da bude baš teško.
Ali, Bog je spreman i voljan da učini mnogo više od onoga šta mi možemo očekivati.
Neka bude volja Njegova.
Kao što smo na početku pročitali, mi smo Hristovo telo, svaki od nas je važan i nezamenljivi deo, ud toga tela. Veza između nas ne sme da bude po svetovnim kriterijumima, već posvećena, ojačana, pomazana Duhom Svetim i učvršćena ljubavlju.
Na taj način, ispunjavamo ono što je apostol Pavle napisao Efescima 4:15,16
“držeći se istine, u ljubavi, u svemu ćemo izrasti u njega, koji je Glava – u Hrista. On čini da celo Telo – povezano i ujedinjeno svakim podupirućim zglobom – raste i izgrađuje se u ljubavi, srazmerno delotvornosti svakog pojedinog dela.”
Neka nas Bog u tome vodi, nadahnjuje, čisti i čuva, da bismo bili svima na korist - nama međusobno, i svetu koji nas okružuje.
Amin!
Нема коментара:
Постави коментар