(Protestantska evađoska crkva Beograd, 27. avgust 2023. godine)
Poslanica Filimonu 1 - 25
“Pavle, sužanj Hrista Isusa, i brat Timotej, dragom Filimonu, našem saradniku, sestri Apfiji, Arhipu, našem saborcu, i crkvi u tvojoj kući: milost vam i mir od Boga, našeg Oca, i Gospoda Isusa Hrista.
Uvek zahvaljujem svome Bogu, sećajući te se u svojim molitvama, jer čujem za tvoju ljubav prema svima svetima i za tvoju veru u Gospoda Isusa. Neka tvoje učestvovanje u veri bude delotvorno, da spoznaš svako dobro koje imamo u Hristu. Tvoja ljubav me je veoma obradovala i obodrila, jer si ti, brate, okrepio srce svetih.
Stoga, iako bih u Hristu imao smelosti da ti naredim šta treba da radiš, zbog ljubavi radije molim, takav kakav sam, Pavle, starac, a sada i sužanj Hrista Isusa: molim te za svoga sina Onisima, koga sam rodio u okovima. On ti je ranije bio beskoristan, a sada je koristan ne samo tebi nego i meni. Šaljem ti ga nazad, njega, to jest svoje sopstveno srce. Hteo sam da ga zadržim kod sebe, da mi umesto tebe služi dok sam u okovima za evanđelje, ali nisam ništa hteo da učinim bez tvog znanja, da tvoje dobro delo ne bude iznuđeno, nego dragovoljno. Možda je baš zato bio nakratko od tebe odvojen da bi ga ti zauvek dobio i to ne više kao roba, nego kao više od roba – kao dragog brata. On mi je veoma drag, a koliko li je tek draži tebi, ne samo kao čovek nego i u Gospodu.
Ako me, dakle, smatraš za druga, primi ga kao mene. A ako ti je nešto skrivio ili ti nešto duguje, upiši to na moj račun. Ja, Pavle, pišem ovo svojom rukom: platiću. Da ne pominjem da ti meni i samoga sebe duguješ. Da, brate, voleo bih da od tebe vidim neku korist u Gospodu. Okrepi mi srce u Hristu. Pišem ti, uveren u tvoju poslušnost, jer znam da ćeš učiniti i više nego što kažem.
I još nešto: spremi mi gostinsku sobu, jer se nadam da će me Bog poslati k vama zbog vaših molitvi.
Pozdravljaju te Epafras, koji je sa mnom sužanj u Hristu Isusu, Marko, Aristarh, Dimas i Luka, moji saradnici.
Milost Gospoda Isusa Hrista sa vašim duhom.” Amin
Ova mala poslanica napisana Filimonu pruža odličan uvid u način života, odnose, moral i etiku prvih hrišćana koji su živeli u skladu sa evanđeljem koje su primili. Iz teksta možemo, otprilike, da zaključimo šta se desilo, i vidimo da je zbog toga bila potrebna jedna ozbiljna intervencija koja će uspostaviti mir, ugasiti strasti, poravnati račune i obezbediti dobrobit za sve, koristeći najmoćnije oružje koju hrišćanin ima - ljubav.
Kad pročitate ovo pismo, pre svega primetite da tu nema nekog doktrinarnog, rečitog, apologetskog stila, koji je inače jako primetan kod većine drugih Pavlovih poslanica, jer se ono bavi svakodnevicom hrišćanskog življenja primenjeno da jednu specifičnu situaciju.
Iako je ljudi često zanemaruju jer je veoma je kratka i lični na ličnu prepisku dvojice hrišćana o nekim tamo njihovim stvarima, ona je veoma dragocena, i njena poruka svakako nije ništa manje važna od nekih “velikih” poslanica.
PRIMENA EVANĐELJA U SVAKODNEVNICI
Ono što bez ikakvog napora možemo odmah primetiti, je način na kojjednostavno govori o crkvi i odnosima među hrišćanima, koji svoju hrišćansku veru žive svakodnevno, otvoreno i sveprimenljivo.
To je dobar primer za hrišćane svih vremena, jer jednostavno opisuje ono što hrišćanstvo praktično čini.
Hrišćanstvo praktikuje hrišćansku ljubav.
Pavle piše ovo pismo posebno naglašavajući hrišćansku ljubav. Za hrišćane ljubav je uvek u prvom planu, jer ljubav mora biti iznad svega. Setite se samo 1.Korinćanima 13.
Ljubav je ta, koja hrišćane povezuje u zajedništvo (stihovi 1 i 2, 12, 16). „Ljubav“ je neophodna, nepromenljiva i neraskidiva veza koja povezuje pobožna srca. A osim toga, kako kaže sam Isus, ona je znak prepoznavanja njegovih učenika u svetu i među sobom: “Po ovome će svi znati da ste moji učenici: ako budete imali ljubavi jedan za drugoga” Jovan 13:35
Takva ljubav ima za cilj da, kao što čitamo u Kološanima 2:2 “da im se uteši srce, da sjedinjeni u ljubavi dospeju do sveg bogatstva punog razumevanja, do spoznanja Božje tajne - Hrista”.
Ljubav je materijal koji povezuje sve ono što nas izgrađuje. (stihovi 7-9).
Pavle piše da je „obodren i okrepljen“ bukvalno znači „odmoren i osnažen“ zbog vesti o Filimonovoj ljubavi kojom se brine za svete.
Vidite, naše zajedništvo, prijateljstvo, druženje, pomažu nam da obnovimo svoju snagu u Bogu.
Čitali ste kako je Saul gonio Davida do iznemoglosti. Bilo je to stvarno dugotrajno iznurivanje. I mnogo jači i veći bi se obeshrabrili, a ne mladi David. Onda pročitate, 1. Samuilova 23:16, “Jonatan sin Saulov ode k Davidu u Horeš, pa mu je pomogao da nađe snagu u Bogu.”
Prijatelj ide kod prijatelja da ga ohrabri.
Onda u 1. Solunjanima 5:11-14 čitamo odjek tog SZ stiha - “zato se uzajamno bodrite i jedan drugoga izgrađujete ... .
Tako izgrađeni možemo da prihvatimo jedni druge, jer pripadamo jedni drugima.
Posebno smo zainteresovani za one kojima smo pomogli da rastu i da se izgrađuju. Posebno nam je stalo da im ukažemo dobrodošlicu, ... ne iz nekih ljudskih obzira i afiniteta, nego zbog Božijeg dela koje je u nama.
Sve ovo zajedno nas definiše kao Božiju decu, Hristove sledbenike koji žive po Duhu.
Naravno, ništa se ne dešava samo od sebe. I sama ljubav o kojoj govorimo nije pitanje osećanja nego i odluke. Dakle, potreban je trud i energija da bismo u ovome bili uspešni.
Naravno, odmah posle ljubavi, Pavle pominje i službu jer hrišćanstvo podrazumeva službu (stih 9, 14).
Kad pomenemo službu prvo pomislimo na pastora, pa na starešine, pa na propovednike ... Lepo je biti u takvoj službi, biti viđen, važan, poznat, velik ... kako već sebe ko vidi, zar ne?
Ipak, podsetimo se poslednje Hristove večere, kad je nastala prepirka među apostolima, koga među njima treba smatrati najvećim. Čak i među njima! Luka 22:24-27
Šta im Isus kaže? “... najveći među vama treba da bude kao najmlađi, a onaj koji vlada kao onaj koji služi. ..”
Isus, najveći sluga među nama, uspostavio je carstvo čiji su građani voljni da zauzmu najniže pozicije, da bi drugi mogli da rastu, a izvor njihove moću nalazi se u poniznosti i predanosti Bogu.
Uspeh onih koji služe Bogu ne meri se time koliko ljudi ih sledi, nego koliko je onih kojima služe. (Filipljanima 2:3-8).
Naravno i danas ima onih koji su ubeđeni da je najbolje služiti tako što će biti vođe - čak postoje i seminari i konferencije za hrišćanske vođe. Umesto da se ljudi uče kako da postanu vođe, treba da nauče kako da postanu sluge jer Hrist traži da, oni koji su njegovi, vode crkvu tako što će joj služiti.
Bar tako piše u Filipljanima 2:3-8, znate te stihove “Ništa ne činite iz častoljublja ili sujete, nego u poniznosti jedan drugoga smatrajte većim od sebe. Ne starajte se samo svako za svoje, nego svako i za ono što se tiče drugih. Razmišljajte isto kao i Hristos Isus. ...”
Razlika je drastična i veoma vidljiva.
Pavle i Filimon su stvarno živeli hrišćanstvo koje su propovedali i iz toga je izvirala i bila plodonosna služba kojom su služili drugima.
Pretpostavljam da znate šta je najveća prepreka ljubavi i službi - (ne)opraštanje.
Hrišćanstvo podrazumeva oproštenje (st. 17-19). Filemon je imao pravo da, po veoma strogom zakonu o odbeglim robovima, kazni Onisima. Smatralo se da je gospodaru, od koga je rob pobegao, učinjena nepravda, da je osramoćen i opljačkan. Izdaja odbeglog roba, dakle, uopšte nije bila prijatna situacija u kojoj se Filimon našao. Ipak, Pavle od njega traži da oprosti i da Onisima prihvati kao njemu ravnog. Zamislite situaciju ...
Filimonovo srce je bilo spremno da oprosti, čak i više od toga. Iako ne znamo kako se ova situacija završila - da li je Filimon dao slobodu Onisimu, pretpostavljamo da jeste, ona nam pokazuje koliko je važno da hrišćani žive u skladu sa moralnim i etičkim načelima nebeskog carstva bez obzira na ograničenja ili mogućnosti koje im svetovni zakon pruža.
Iako pred zakonom Filimon ne bi učinio ništa loše ni da je zadržao Onisma u statusu roba ili čak da ga je kaznio zbog ponašanja, ipak bismo se, u slučaju da je postupio tako, zapitali koliko je Filimon stvarno hrišćanin. Bez sumnje, bilo bi nehrišćanski da Filimon nije bio spreman da oprosti svom odbeglom robu, zar ne? Isto kao što bi bilo nehrišćanski kad mi ne bismo opraštili drugima onako kako je i nama Bog oprostio. Zar ne?
Ponekad hrišćani koriste zakonske slobode da čine stvari koji nisu baš hrišćanske - jer su tako u mogućnosti. Koriste zakon kao opravdanje za svoje poslove koji teško da bi prošle hrišćanski filter. Ali o tome neki drugi put.
Nema boljeg načina da se pokaže praktično hrišćanstvo od oproštenja čak i ako pri tom treba da pretrpimo neku štetu. Bog uzvraća nagradom onima koji mu veruju i nadoknađuje ono što izgubimo čineći dela njemu na slavu.
Pavle je sličnu stvar vrlo upečatljivo i oštro objasnio u I Korinćanima 6:7 “U stvari, već vam je to mana što među vama ima sporova. Zašto radije ne pretrpite nepravdu? Zašto ne dopustite da vas prevare?”
Šta!? Da pustim da me prevari, da ja ostanem oštećen, a on da se švrćka!? E, pa neće moći! Pa nisam ja ovca!
Tvrda hrana, ha? Izgleda je je oproštenje mnogo više od reći - ja ti opraštam. Čini se da tu treba podneti i neku žrtvu, prihvatiti štetu, ostati u miru.
Hrišćanstvo podrazumeva zajednička okupljanja (st. 2). U Filimonovoj kući, okupljala se crkva, sveti ljudi, koja se međusobno hrabrila i podržavala u svakodnevnoj borbi sa iskušenjima i napadima. Crkvena okupljanja su od vitalnog značaja za praktično hrišćanstvo. “Ne propuštajmo svoje sastanke, kao što neki imaju običaj, nego bodrimo jedan drugoga ...” Jevrejima 10:19-25.
Zajedništvo nam pomaže da se sami ohrabrimo i da ohrabrimo druge. Pomaže nam da bolje razumemo Božju svetu reč, da razumemo Božije delovanje među ljudima.
Posebno kad je u pitanju razumevanje Božjeg proviđenja (v. 15).
Pavle kaže „Možda je baš zato...“ - naravno da ne razumemo sve stvari koje Bog radi, ali smo sigurni da se sve dešava s nekim razlogom.
Hrišćani bi trebalo da budu svesni te činjenice i da neprestano zahvaljuju Bogu za Njegovu neprestanu brigu i vodstvo.
Hrišćanstvo podrazumeva poštovanje svih (stihovi 11, 16). Bio rob ili slobodan čovek, Onisim je zaslužio poštovanje kao čovek (Dela 10:28, 34). Ponos, koji vodi ka predrasudama i nipodaštavanje drugih ne pripada hrišćanstvu (Filipljanima 2:3)i dužni smo da sve ljude tretiramo sa jednakim poštovanjem, da i ne govorimo o tome koliko je važno da se sa poštovanjem odnosimo prema braći u svetosti (Galatima 6:10).
Nacionalizam, šovinizam, elitizam, mizoginija, ... su stavovi koji nemaju nikakve veze sa ispravnim hrišćanstvom.
Hrišćanstvo podrazumeva evangelizaciju (v. 6). Pavlova molitva je bila da Filimon sudeluje u evangelizaciji pošto poznaje Božije delo, spoznao je duhovne darove, obiluje u blagoslovima.
Ovo je uobičajena praksa koju bi trebalo da sprovode svi hrišćani koj su okusili dobra koja dolaze od Boga, koji poznaju svog Boga i Spasitelja, i uče se njegovoj reči.
Jer Božija dobra nisu došla do nas samo za nas. Dobili smo ih da bismo ih mogli deliti sa drugima, sve do dana kad nas Bog pozove k sebi. Najača evangelizacije je ona kad hrišćani čista i blaga srca dele istinu i blagoslove koje im je Bog poverio.
Evangelizacija nije stvar izbora, već nešto što prirodno izvire iz našeg novog života i treba da postane plod spasenja koje smo primili. (Dela 8:4).
Hrišćanstvo podrazumeva molitvu (st. 4, 5). Verujem da se svi slažemo da je središte svakog hrišćanskog života molitva. Molitva nam omogućava da pristupimo tronu Božije milosti, pomaže nam da ojačamo svoju veru i učvrstimo svoju nadu, pomaže nam da nađemo odgovore koji nam izmiču.
Na žalost sve je manje onih koji žive u stvarnosti molitve, koji imaju naviku da se mole.
Sve je više onih koji koriste fraze, naučene molitve, citirane isečke iz Pisma, duhovne parole i mnogo reči verujući da je to ono što Bog očekuje od njih i da će im zbog toga odgovoriti, a samu molitvu doživljavaju kao teret i obavezu koju teško podnose i često je izbegavaju.
Bog ne očekuje previše od nas kad nas poziva da se molimo - osim možda da ne zaspite na molitvi.
Bog želi da mu priđemo, sa istinskom predanošću, žalosni ako smo žalosni, zabrinuti ako nas nešto brine, radosni ako smo nečim nagrađeni, veseli ako je vreme radosti, ljuti i razočarani ako smo u takvim problemima, ... i da mu to kažemo i predamo mu u ruke - da bude volja njegova, da nam pomogne da razumemo, shvatimo i prihvatimo ono s čim smo suočeni.
On ne želi da citiramo pesmice, nego da razgovaramo s njim kao s Ocem, kao s prijateljem, kao s Bogom.
VAŽNA ČINJENICA
Na kraju moram da kažem i da naglasim sledeće - da bi hrišćanstvo bilo plodonosno, korisno i uspešno, ono mora da se praktikuje, svakodnevno, istrajno, uporno, u vreme i nevreme, pod pritiskom ili u potpunoj slobodi ... (Matej 23:2).
Evanđelje ne sme da bude zatvoreno i zarobljeno unutar našeg uma, našeg života, našeg rasporeda i obaveza. Ono mora da se vidi, da se prepozna, da se okusi, da zamiriše, da obasja ...pa čak i kad nema nikog kome bismo ga preneli i pokazali, imamo sebe, vežbajmo evanđelje na sebi, neprestano!
Zapitajte se slobodno u svetlu ovoga što smo naučili iz ovog kratkog Pavlovog pisma - koliko je naše hrišćanstvo praktično i upotrebljivo?
U nekim krajevima naše zemlje primetićete imanja na kojima ima stara porodična kuća, i pored nje velika, nova, sjajna kuća. U staroj kući se spava, kuva, jede, peva, primaju se gosti, ... sve ono što je svakodnevno i normalno. U novoj kući niko ne živi iako je u potpunosti i najmodernije operemljena. Koristi se, eventualno, jednom ili dva puta godišnje. Kad je slava ili kad dođu deca iz inostranstva. I da, ponekad kad dođe neko nepoznat u goste, uvedu ga i pokažu mu lepotu te svoje građevine. I onda nastavljaju da žive i rade u staroj kući.
Kod nekih hrišćana je njihovo hrišćanstvo kao ta nova kuća. Koriste je retko, i to veoma oprezno, ali još žive u starom životu. I još su ubeđeni da je dobro ne izlagati novu građevinu svakodnevnom trošenju, jer ... šta? Hrišćanstvo je za nedelju, za praznik, za pokazivati ...
Dragi moji, evanđelje na kojem se zasniva naš hrišćanski život, nije nešto što se može potrošiti, niti izanđanti, niti zagubiti ... Što ga više trošimo ono je sve lepše i lepše, snažnije i snažnije, sve sjajnije. Evanđelje se, za razliku od našeg života, upotrebom obnavlja i raste i pruža nam neopisivu radost postojanja i delovanja u Božijem delu. “Gle, staro je prošlo, nastalo je novo” kaže Reč na jednom mestu i “Sad živimo novim životom” kaže opet na drugom mestu.
ZAKLJUČAK
Često, kad se naši veroučitelji spuštaju sa sprata gde drže čas čujete pitanje “Je l’ gotova služba?” a neko iz hodnika odgovori “Da, završeno je!”
Ali nije, dragi moji! Možda propovednik više nema šta da kaže, ali služba nije završena, ostalo je još mnogo toga da se uradi.
Isto je i sa evanđeljem. Ono je, jednom za uvek, predano svetima. Gotovo!?
Ne! Tek počinje, svakog dana, sve dok naš Gospod ponovo ne dođe. Ono je ugrađeno u nas da bude urađeno sve ono što je Bog isplanirao do drugog dolaska Njegovog sina.
A dok se to ne desi na nama je da svakodnevno primenjujemo život hrišćana kakav je od samog početka. Kao Pavle, kao Filimon, kao Onisim, ... kao mnogi koje znate, koji su svoju trku istrčali i zadobili večnu nagradu.
Amin!
