(Protestanstska evanđeoska crkva Beograd, 08. oktobar 2023. godine)
Rimljanima 6:1-23 Mrtvi grehu, živi u Hristu
„Šta ćemo, dakle, reći? Da ostanemo u grehu da se umnoži milost? Nipošto! Kako možemo mi koji smo umrli grehu i dalje da živimo u njemu? Ili, zar ne znate da smo svi mi koji smo kršteni u Hrista Isusa u njegovu smrt kršteni? Krštenjem smo, dakle, zajedno s njim sahranjeni u smrt, da i mi, kao što je Hristos Očevom slavom vaskrsnut iz mrtvih, živimo novim životom . Jer, ako smo ovako s njim sjedinjeni u njegovoj smrti, bićemo sjedinjeni i u njegovom vaskrsenju. Ovo znamo: naš stari čovek je raspet sa Hristom da se obesnaži grešno telo, da više ne budemo sluge greha – jer ko je umro, rešio se greha.
Pa, ako smo umrli s Hristom, verujemo da ćemo s njim i živeti, znajući da Hristos, vaskrsnut iz mrtvih, više ne umire – smrt više nema vlast nad njim. Smrću kojom je umro, umro je grehu jednom zauvek, a životom kojim živi, živi Bogu.
Tako i vi sebe smatrajte mrtvima grehu, a živima Bogu u Hristu Isusu. Neka, dakle, greh ne vlada u vašem smrtnom telu, pa da se pokoravate njegovim požudama. Ne dajte svoje udove grehu za oruđe nepravednosti. Nego, dajte sebe Bogu kao oživeli iz mrtvih i svoje udove dajte Bogu za oruđe pravednosti. Jer, greh neće imati vlast nad vama, pošto niste pod Zakonom, nego pod milošću.
Šta, dakle? Da grešimo zato što nismo pod Zakonom, nego pod milošću? Nipošto! Zar ne znate da ste sluge onoga kome se pokoravate, onoga kome se kao sluge predajete da mu budete pokorni – bilo greha, što vodi u smrt, bilo poslušnosti, što vodi u pravednost. Ali, hvala Bogu što ste se, iako ste bili sluge greha, od srca pokorili primeru učenja kome ste predati. Oslobođeni greha, postali ste sluge pravednosti.
Ljudskim jezikom govorim zbog slabosti vašeg tela. Kao što ste svoje udove davali da služe nečistoti i sve većem bezakonju, tako sada dajte svoje udove da služe pravednosti, što vodi svetosti. Dok ste bili sluge greha, bili ste slobodni od pravednosti. I kakav ste plod tada donosili? Ono čega se sada stidite, jer je konačni ishod toga smrt! Ali, sada kada ste oslobođeni greha i kada ste postali Božije sluge, plod koji donosite vodi svetosti, a konačni ishod toga je večni život. Jer, plata za greh je smrt, a Božiji milosni dar je večni život u Hristu Isusu, našem Gospodu.“
Iako nas svet pokušava ubediti da postoje mnoštvo puteva u životu kojim se može ići, i to izgleda razumano i logično, mi ipak znamo da pred svakim čovekom, ipak, stoje samo dva puta.
Tako kaže Isus, a mi njemu verujemo, bezrezervno.
U propovedi na gori On kaže: »Uđite kroz uska vrata. Jer, široka su vrata i prostran put koji vodi u propast, i mnogo je onih koji kroz njih ulaze. O, kako su uska vrata i tesan put koji vodi u život, i malo je onih koji ga nalaze.« (Matej 7:13,14).
Prostran put, koji izlazi na široka vrata je primamljiv, zavodljiv, brz, nesputan, sa mnogim skretanjima i mogućnostima da se nastavi kretanje nekim drugim stazama … osim toga širokom putem može da se pretiče, da se bude bolji od drugih, da se takmiči, da se vozi bez ograničenje. Taj put se stalno ulepšava, proširuje, modernizuje, ima mnogo ponuda sa strane, i ljudi veruju da je to ta prava stvar i žele da idu tim putem. Jer šta ima loše u tome?
Na žalost, Isus kaže, kraj tog puta je smrt.
Tesan put, koji vodi na uzana vrata, širok je dovoljno da zadovoljimo sve naše potrebe (naravno ne i sve želje), kao što reče apostol Petar „Njegova božanska sila darovala nam je sve što je potrebno za život i pobožnost kroz spoznanje Onoga koji nas je pozvao svojom slavom i dobrotom.“ (2.Petrova 1:3)
To je staza koja je dovoljno široka da idemo zajedno sa Isusom, sledeći njegov put. Ta staza vodi u život, jer je Onaj koga sledimo na toj stazi život sam.
Malo je onih koji nalaze taj put, a još manje onih koji žele da idu tim putem,čak i kad ga nađu, jer taj put podrazumeva iskušenja, opasnosti, istrajnost, strpljenje, i malo je onih koji žele da se upuste u avanturu da krenu njime.
Apostol Pavle piše poslanicu Rimljanima, podstaknut Duhom Svetim, da utvrdi verne po mnogim pitanjima, ali i podsećajući ih na ovu činjenicu o dva puta.
Kad čitate ovu poslanicu primećujete da se, kroz sve što je napisano, sukobljavaju ova dva puta. Put koji vodi u propast i put koji vodi u život; prokletstvo i zarobljenost grehom i sloboda i neizmerni blagoslov koji dolazi od Boga. Pavle opisuje ono što su Rimljani bili pre neko što su upoznali Boga i ono što se postali kad su ga prihvatili. Podseća ih na milost i dobrotu Božju, koja im je ukazana, i koja je izazvala promenu u njihovom životu.
Bog je izlio neizmernu milost na Rimljane jer je greh u kojem su živeli bio strašan.
Deluje da se poslovica da „svi putevi vode u Rim“ odnosila i na to da su se svi grehovi okupili u Rimu idući tim putevima.
Ali ta situacija izazvala je Božju reakciju, pa ih On nije napustio niti odbacio zbog toga. Naprotiv! Njegova milost i želja da oni budu spaseni postala je još vidljivija i jača.
Na kraju petog poglavlja, 5:20, možemo da pročitamo „Ali gde se umnožio greh, milost se umnožila još više.“
Taj stih je, u stvari objava nade kroz razumevanje realnosti koja se desila vernima u Rimu. A realnost je da Bog, bez obzira na s ve, bez obzira što nije bilo „pravednoga – nijednoga; ni razumnoga, ni ikoga ko traži Boga.(štosu) Svi su zastranili, svi zajedno postali beskorisni. Nema nikoga ko čini dobro, nema nijednoga.« „
(Rimljanima 3:10-12), čini sve da takve pridobije za sebe, da ih očisti i učini da budu korisni, da čine dobro, da se urazume i postanu pravedni pred Njim.
Ovo Pavlovo sagledavanje stvari uliva nadu i svakom čoveku na ovom svetu.
Naime, ne postoji niko tako grešan da Bog ne bi bio zainteresovan za njega i za njegovu dobrobit. Na postoji greh tako strašan da Bog nije u mogućnosti da očisti čoveka koji se iskreno kaje zbog toga.
Međutim, kad nam postane dobro, mi smo skloni da zaboravimo kakvi smo bili, prosto takva nam je priroda - kažu nema većih boraca protiv pušenja od bivših pušača, ni većih boraca za pravdu od bivših lopova. Istina, zar ne? I skloni smo da zaboravimo ko je ili šta nas je dovelo do toga da takvi više nismo.
Da se to ne bi desilio Pavle objavljuje koje promene su se desile nakon što su Rimljani odlučili da siđu sa širokog puta i krenu uskom stazom. Čisto da ih podseti na te činjenice.
Pretpostavljam da je svima jasno da se ovde ne govori samo o Rimljanima. Ovo su stihovi upućeni svima nama.
Pa da sagledamo te promene o kojima Pavle govori.
Pa i da se podsetimo kakva je razlika između biti osuđen na propast i biti spasen.
Mrtvi su oživeli
Prva promena na koju želim da ukažem zapisana je u 6:13: „Ne dajte svoje udove grehu za oruđe nepravednosti. Nego, dajte sebe Bogu kao oživeli iz mrtvih i svoje udove dajte Bogu za oruđe pravednosti.“.
Očigledno da je osnovna i najdramatičnija promena koja se desi kad se neko obrati, novi život.
Naravno to nije ono kad kažemo – „okrenuo sam novi list.“ List smo možda okrenuli, ali smo ostali u istoj knjizi.
Dakle ne govorimo o tom životu, kao što ne govorimo samo o fizičkoj smrti kad pominjemo smrt.
Vidimo da čovek može izgledati fizički živ, čak veoma živahan, zdrav, u dobrom stanju, a da duhovno bude mrtav.
Duhovna smrt je odvojenost od Boga, od života koji ima izvor samo u njemu. Razultat toga je tragičan za ceo ljudski rod, jer to znači da su svi ljudi na svetu duhovno mrtvi.
Želim da pojasnim nešto. U Novom zavetu nalazimo tri izraza koje naši prevodioce prevode život – psyche, bios i zoe.
- Kad je Bog oblikovao čoveka od zemaljskog praha dao mu je „bios“ – život u svojoj suštini koji ima svaka živo biće na planeti.
- Kad je Bog udahnuo život u čoveka, dao mu je život koji zovemo Psyche – intelekt i inteligenciju i ono što ga u osnovi razlikuje od životinjskog sveta.
To je ono životno što svaki čovek poseduje u svom fizičkom životu. Kada taj život prođe prođu i ovi životi.
Međutim, zoe je život koji poseduje samo Bog. Njega dobijamo na dar, posredstvom Duha Svetog, a njegov nosilac je Isus Hrist. On je život, kako to sam za sebe kaže, a Jovan je revnosno zapisao, 14:6: „Ja sam, put, istina i život.“
Kad smo duhovno oživljeni, znamo da je Božji život obitava u nama.
Naše stanje bez Božijeg života u nama nastalo je usled delovanja greha. Kao što je napisao Isaija u 59:1,2 „Ne, nije ruka GOSPODNJA prekratka da spase, niti mu je uho zatvoreno da ne bi čuo, nego su vas vaša zlodela odvojila od vašega Boga, vaši gresi su mu lice sakrili od vas, da ne čuje. „
Mi smo grešnici. Greh je prekinuo naš odnos sa Bogom i tako smo duhovno mrtvi.
Živimo u Božjem svetu, ali smo nemoćni da kontrolišemo svoj život, pa je onda jedino što je izvesno za svakog čoveka fizička smrt.
Ali, Bog je učinio da nam Hrist donese život. Taj život nas uvodi u mir sa Bogom, oživljava nas, i čini nas potpuno novim.
Zarobljeni su postali slobodni
Uz oživljavanja, prepoznajemo još jednu promenu koja se desila u životu vernika. Tu promenu zovemo oslobođenje. Svaki grešnik je rob greha. Možda je nama danas, koji smo sliku o robovima stvarali gledajući holivudska ostvarenja na tu temu, teško da razumemo koncept roba, pa se i ne stresiramo previše na taj izraz. Ono što je najvažnije znati da, kad si rob, nemaš vlast nad sobom, ni svoj identitet, niti poseduješ bilo šta drugo.
Tako su i grešni ljudi robovi greha, njemu pripadaju i njime su žigosani. Neko je lopov, ubica, prevarant, lažljivac, ogovarač, bundžija, ovakav ili onakav – dakle prepoznat po svom grehu (stih 16).
Pogledajte sada 17. stih „Ali, hvala Bogu što ste se, iako ste bili sluge (robovi) greha, od srca priklonili primeru učenja kome ste predati. Oslobođeni greha, postali ste sluge pravednosti.“
Dakle bili smo zatočenici sopstvene prirode, sopstvenog greha, nemoćni da se sami oslobodimo toga. Ali Bog je učinio za nas ono što sami nismo mogli. Dakle, oslobodio nas ropskih okova. Postali smo slobodnjaci Hristovi.
Robovi su postali sluge
Osim što nas je oslobodio od ropskih sveza, Bog je učinio mnogo više od toga. Učinio nas je služiteljima pravednosti.
Dakle, kad nas Bog oslobodi, sloboda koju smo dobili ne znači da možemo da radimo šta hoćemo i kako hoćemo. Znajući nas, to svakako ne bi bilo dobro. I ne bi trebalo dugo da naše stanje bude mnogo gore nego što je bilo. Setite se Isusove priče o zlom duhu, zapisano u Luki 11:24-26 „Kada iz čoveka izađe nečist duh, luta bezvodnim mestima tražeći počinka. A kad ga ne nađe, kaže: ‚Vratiću se u kuću iz koje sam izašao.‘ I vrati se i nađe kuću pometenu i sređenu. Onda ode i dovede sedam drugih duhova, gorih od sebe, pa uđu i tamo se nastane. Tako je na kraju tom čoveku gore nego pre.«
Da se to ne bi desilo, Bog nas, nakon što nas je oslobodio i dao nam novi život, čini svojim služiteljima.
Neko može da kaže: „pa onda je sve jedno, bio rob tamo ili ovamo … rob je rob!“
Pa nije baš tako. Pošto smo svesni da ne postoji apsolutna sloboda (nadam se da smo svi svesni toga), Bog nam je omogućio da dobijemo status koji prevazilazi sve ono što čovek može da osmisli.
Pa i sam Pavle, kad piše, koristi dva izraza za to – rob (douloi) i sluga (edoulōthēte).
Nama razumljiva razlika ogleda se u ovome - mi kao sluge imamo slobodu da činimo stvari u Božje ime, dok je rob primoran da čini stvari za svog gospodara. Meni se čini da je razlika drastična.
Nepravedni su postali pravedni
Iz toga proizilazi još jedna promena: Bili ste nepravedni, a sad ste pravedni.
Apostol Pavle kaže, stihovi 17,18 „Ali, hvala Bogu što ste se, iako ste bili sluge greha, od srca pokorili primeru učenja kome ste predati. Oslobođeni greha, postali ste sluge pravednosti.“ jer pogledajte kakve ste plodove donosili kad ste bili robovi nepravednosti – ono čega se sada stidite, i zbog čega vam, na kraju krajeva, sledi konačna kazna, a to je smrt.
Bog i u tome očekuje mnogo više od nas, a to je da ne budemo samo sluge koje će poslušno izvršavati ono što Bog naređuje (to se podrazumeva) nego da i sami postanemo deo te pravde.
Znate kako je Isus to definisao – „vi ste so i svetlo sveta.“
Nečisti su postali sveti.
Možda najčudnija i mnogim ljudima teško prihvatljiva promena desila se kad su nečisti postali sveti. Kako je to moguće? Pa recimo to ovako, ono što je ljudima nemoguće Bogu je moguće.
Čitamo stih 22, – „Sada kad ste oslobođeni greha i kad ste postali Božje sluge, plod koji donosi vodi svetosti, a konačni ishod toga je večni život!“
Nekoga ko je živeo u nečistoći greha, Bog je svojim delovanjem promenio u onoga ko je svet. To je njegov poziv i njegovo delo, da budemo sveti kao On. Tako piše apostol Petar „Nego, kao što je svet Onaj koji vas je pozvao, i vi budite sveti u svemu što činite. Jer, zapisano je:’Budite svet, jer sam ja svet.’“ (1.Petrova 1:15,16), a u Efescima 1:4 čitamo da je to i Božji izbor„U njemu (Hristu) nas je izabrao da budemo sveti i bez mane.“
Ako vam se ovako nešta učini nemogućim, setite se da je Bog svemoćan. Biblija često govori o ljudima koji su oboleli od kuge. To je bila neizlečiva bolest, apsolutno nehumana i ponižavajuća, i njen krajnji ishod bio je smrt. Ona je slika kako izgleda čovek koji je oboleo od greha. Apsolutno dehumanizovan, ponižen, osakaćen i ulitimativno osuđen na smrt.
Dobra vest je Isus Hrist, moćan da isceli i preporodi bolesnika i tako ga čistog i osvećenog postavi pred Boga.
Kulminacija svih ovih promena je večni život. Od večne smrti na koju je osuđen grešnik do večnog života koji je dar za onoga koji je opravdan pred Bogom. Ili, kao što ovde čitamo u 23. stihu „Jer, plata za greh je smrt, a Božji milosni dar je večni život u Hristu Isusu, našem Gospodu.“
Promene o kojima je Pavle govorio su promene kroz koje je prošao svako od nas. Svako od nas zna šta je bio i kako sada stoji po pitanja svog odnosa sa Bogom i blagodatima koje su od Njega. Svako zna šta je bio i šta je postao zahvaljujući Isusus Hristu. Preispitajte sebe.
Za kraj, osvrnuo bih se na jednu veoma važnu činjenicu koja nam govori o tome, kako je uopšte moguće da je do ovakvih promena došlo u našem životu.
Pogledajmo ponovo ovaj 17. stih „Ali, hvala Bogu što ste se, iako ste bili sluge greha, od srca pokorili primeru učenja kome ste predati.“
O kakvom to učenju Pavle govori?
To, učenje ili doktrina … nazovite to kako hoćete, je dobra vest, tj. evanđelje Hristovo.
To učenje nalazimo svuda u Novom zavetu, ali je lepo i koncizno objavljeno u poslanici Korinćanima: „Podsećam vas, braćo, na evanđelje koje sam vam objavio, koje ste i primili, u kome i stojite, kojim se i spasavate ako se čvrsto držite Reči koju sam vam objavio, osim ako niste uzalud poverovali. Pre svega, predao sam vam ono što sam i primio: da je Hristos umro za naše grehe u skladu sa Pismima, da je sahranjen, da je vaskrsao trećeg dana u skladu sa Pismima,“ (1. Korinćanima 15:1-4)
To je bila poruka koja je prenošena širom rimskog sveta u prvom veku, i tako je došla i do nas, u ova naša vremena.
Tri su stvari važne:
- Hrist je umro za naše grehe u skladu sa Pismima.
- Sahranjen je
- Vaskrsao je trećeg dana.
Zašto je ova poruka toliko važna?
Naravno, jasno nam je da, ako se vaskrsenje nije desilo naša vera je prazna i besmislena. Ali,
Zašto je toliko važno da hrišćani prihvate ovu poruku o smrti i sahranjivanju?
Zato, draga braćo i sestre što se to isto očekuje i svakoga od nas.
Pročitajmo ponovo početak ovog poglavlja. „Ili, zar ne znate da smo svi mi koji smo kršteni u Hrista Isusa u njegovu smrt kršteni? Krštenjem smo, dakle, zajedno s njim sahranjeni u smrt, da i mi, kao što je Hristos Očevom slavom vaskrsnut iz mrtvih, živimo novim životom. Jer, ako smo ovako s njim sjedinjeni u njegovoj smrti, bićemo sjedinjeni i u njegovom vaskrsenju.“
Ovih dana pročitao sam negde, neko od hrišćana je napisao, da je Hrist umro umesto nas. Ako ste i vi to čuli ili pročitali negde, nemojte da verujete u to. Nije, dragi moji. Hrist nije umro umesto nas.
Umro za nas, zbog naših greha, zbog savršene žrtve koju mi nismo mogli da obezbedimo, … ali nije umro umesto nas.
Svako od nas morati da umre, da bi bio mrtav za greh a i da bi se ispunila pravednost, jer kazna za greh je smrt. Onaj ko je umro nema više nikakvih prava, ni potraživanja, ni moći na ovom svetu, ništa. Njemu je sve oduzeto, on se svega oslobodio.
Kad fizički umremo, naše telo postaje prah jer je iz praha uzeto, nikad više neće pripadati nama ovakvo kakvo je sad; a naš duh odlazi tvorcu od koga smo ga dobili i prolazi kroz vatru spasenja, osude ili nagrade.
Znači, ako se odlučimo za Hrista moramo da umremo, tj. da se odreknemo svega što nas vezuje za ovaj svet, „Ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne samoga sebe, neka uzme svoj krst i ide za mnom.“ Matej 16:24, i da prihvatimo novi život koji nam Hrist obezbeđuje.
To umiranje oslobađa nas ropstva grehu – svake sebičnosti, svih prava, svih obaveza, svih pritisaka, svakovrsnog JA, tako da slobodno možemo reći: „ne živim više ja, nego Hrist koji je u meni.“ (Galatima 2:20)
Ta poslušnost objavljenom evanđelju je ono što otvara novu perspektivu svakom čoveku, promene u načinu života i blagoslov koji dolazi od Boga.
Saobražavanje Isusvoj smrti, ujedno je i saobražavanje njegovom životu. Biti kršten u Isusa Hrista, tj. uronjen u njega, znači umreti sebi i oživeti s njim.
Zato i krštenje vodom nije samo bezlični, bespotrebni i nevažni obred. Ne krštavamo se da bismo ugodili nekome ili da bismo postali deo neke grupe ili nacije ili religije, nego da javno isakažemo odlučnosti da umremo i živimo sa Njim i za Njega, da idemo uskom stazom, koju je on pripremio za nas. Da bismo živeli novim životom koji je oslobođen svakog ropstva i slobodan po svojoj prirodi.
