(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, Simina 8; nedeljna propoved)
Bog je uvek sa nama. Bili
mi toga svesni ili ne, on je uvek tu, pored nas, u nama, oko nas, … Mi smo
njegova stvorenja, i svoj život crpimo iz
Njegovog života. To je ono što neki nazivaju životnom silom, kao da je to nešto
nemo i bezlično. Kao da život, uopšte može da bude nem i bezličan. Ali da jeste
sila, jeste. Velika, neizmerna, čudesna sila, koja se od Boga preliva na
stvorenje koje je stvorio.
Sve što jeste, što je postalo, postalo je na
njegovu reč, na njegovu zapovest. Ništa ne postoji bez delovanja te sile. Prirodne
sile koje, na žalost, svojim nesmotrenim ponašanjem, možemo da narušimo, takođe
su njegovo delo i podložne su Njemu. One su maleni deo Njegove sveukupne moći.
Biblija nam govori o mnoštvu primera kad se jasno moglo videti kako se te sile,
bukvalno, potčinjavaju Njegovoj volji.
Dakle, verovali u to ili ne Bog je živ, i ne samo
da je On živi, nego i sve ostalo živi jer je On živ. Taj život se jasno može
videti kroz sve ono što je stvorio. Apostol Pavle je u poslanici Rimljanima
1:20 to napisao ovako: „Od stvaranja
sveta, Božije nevidljive osobine – njegova večna sila i božanstvo – mogu se
jasno sagledati u onome što je stvoreno, pa ljudi nemaju izgovora.“
Znači Bog je tu, i svako to može jasno da vidi i
da zaključi. Nema izgovora. Ali ljudi su stvarno kreativni kad su u pitanju
izgovori. Jedan od tih izgovora, a u tu priču su se upleli i mnogi hrišćani, je
dokazivanje Boga genetikom, matematikom, i svakojakim drugim čudima. Sve to je,
ipak, samo jedan vrsta nevere. Jer bog, čije postojanje uspete da dokažete matematički
ili nekim eksperimentom, nije Bog. Pravi, istiniti Bog, nije podložan ničemu
što je fizički definisano, niti vremenski ograničeno, niti prostorno omeđeno i
određeno.
U Boga treba verovati. On je Bog, koji jeste, od
uvek i zauvek, u svemu što jeste, i što je bilo i što će biti.
Ipak, neki i dalje neće verovati, neki će verovati
naopake stvari, neki veruju u laži, a neki, među njima smo i mi, su se
opredelili za istinu i veruju u velikog, veličanstvenog, svemogućeg Boga,
Stvoritelja i Svedržitelja.
Nama koji smo opredeljni za istinu, moguće je
videti i nešto drugo sem životne, Božije sile, koja nas preliva. Oni koji
veruju, (po definiciji vere iz Jevrejima 11,) vide nevidljive stvari i
prihvataju izvesnost nade.
Oni koji veruju u Boga imaju poseban blagoslov.
Taj blagoslov je lično prisustvo Boga u njihovom životu. Ne neke bezlične sile,
ne nekog tamo kvazi božanstva, nego lične prisutnosti Svemogućeg, Onog koji
jeste, u svoj svojoj snazi i veličini.
To je neverovatna privilegija.
Bog silno voli sve što je stvorio. I posebno se
raduje kad može da se pohvali onima koji mu tu ljubav uzvraćaju. Njegova ljubav
prema nama, čini da postajemo sličniji Njemu.
1. Imam
vremena za tebe
Verujem da ste svi čitali knjigu o Jovu. Na
početku te knjige, Bog se hvali svojim slugom pred nebeskom vojskom. „Da li si zapazio mog slugu Jova, da mu niko
na zemlji nije ravan? Upita Jahve. „To je čovek besprekoran i čestit, koji se
boji Boga i kloni se zla.“
I znate šta se sve dalje dešava tamo i tada. Na
kraju te knjige, Bog lično razgovara sa Jovom. Možda to nije razgovor i susret
kako ga je Jov zamišljao, ali to je upravo ono što Bog smislio za njega. I za
nas.
Ponekad može da nam se čini da Bog nije
zaiteresovan za nas, da mu nismo važni, da ima mnogo važnijih stvari koje mora
da učini, nego što je odgovaranje naša pitanja, ili ispravljanje naših,
pogrešnih, stavova, ili ... pa mi stalno imamo nešto da ga pitamo, ili tražimo,
ili očekujemo. Ali, možda ćete biti iznenađeni, Bog voli da to činimo, raduje
se tome, uživa u tome. Naša pitanje govore o tome da li ima života u nama,
pokazuju da nismo mlaki i bezvoljni. Jov se batrgao u svojim pitanjima,
sumnjama, pretpostavkama, busao se u grudi svoji ispravnim stavovima ... I? Sve
je to palo u vodu, sve je splasnulo kad se suočio sa Bogom.
I taj deo Pisma mi se veoma dopada. Ta Božija
strogost, ali i blagost, skoro do nivoa zadirkivanja. Jov 40.
I ako uporedite razgovor koji je Bog imao sa
Jovom i onaj koji je imao s Ilijom, videćete na delu Božju obzirnost prema
svakom od nas. Jov dobije odgovore iz OLUJE, a Ilija iz LAHORA.
Bog tačno zna našu građu, i zna meru koja je
potrebna da nas protrese i postavi na noge.
2. Imam
posao za tebe
Znajući nas do srži Bog nas poziva i postavlja u
službu sebi i svom narodu. Ne znam da li ste nekad čuli ovo, ali BOG NE POZIVA
ONE KOJI SU SPOSOBNI, VEĆ OSPOSOBLJAVA ONE KOJI SU POZVANI.
U današnje vreme imate mnogo onih koji imaju
ZVANJE ali nemaju POZVANJE. Imate motivacione govornike, a nemate
evangelizatore; imate one koji prodaju sebe, na račun Božijeg atoriteta,
računajući na bolećivost, nepoznavanje reči i nesigurnost ljudi.
To, na žalost može i najčešće ima tragične
posledice po Crkvu i hrišćane jer ljudi počinju da slede ljude. Sluge postaju
vođe, a vođe postaju gospodari. Božji sluga uvek doprinosi da se Božja slava
uvećava, a da se on smanjuje. Dobri sluga je onaj čije ime nije poznato, ali
zato svako poznaje i zna Ime njegovog Boga.
Sa onima koje pozove u službu Bog gradi i lični
odnos, koji podrazumeva vodstvo, uputstvo, naoružanje, ohrabrenje i
sposobnosti.
Bog se brine čak i za najjednostavnije stvari.
Verujem da ste čitali u 2. Mojsijevoj 35:30
kako je napravljen šator sastanka, sa svim onim vezovima, kožama,
ukrasima, zlatnim i srebrnim alkama, stubovima i platnima. „Tada reče Mojsije sinovima Izrailjevim: Vidite, Gospod pozva po imenu
Veseleila sina Urije sina Orovog od plemena Judinog, I napuni ga duha Božijeg,
mudrosti, razuma i znanja i veštine za svaki posao, da vešto izmišlja kako se
šta radi od zlata i srebra i od bronze, da ume rezati kamenje i ukivati, da ume
tesati drvo i raditi svaki posao vrlo vešto. I dade mu u srce, njemu i Elijavu sinu
Ahisamahovom od plemena Danovog, da mogu učiti druge. Napuni ih veštine da rade
svaki posao, da kuju, tešu, vezu, i tkaju porfiru, skerlet, crvac i tanko
platno, i da rade svakojake poslove vešto izmišljajući.
Bog, dakle, ništa ne prepušta slučaju. On ojačava
naše snage, pokazuje se silan u našim slabostima, ne odstupa od nas ni onda kad
bismo mi odstupili od sebe.
Ponekad strah od onoga što je ispred nas, ili ono
što očekujemo da je ispred nas, može da nas parališe, da nam oduzme sav
entuzijazam. Ponekad ne vidimo izlaz ma koliko se trudili, ne vidimo čak ni
početak staze kojom bismo pošli kako bismo uspešno završili svoju put. Ali Bog
razume taj trenutak i osvetljava novim svetlom, i situaciju i nas same, u tome
sa čime se suočavamo.
Podsetite se, Mojsijevog naslednika, Isusa
Navina. Mladi vođa, suočen sa svim mogućim izazovima koje podrazumeva posao sa
kojim je morao da se uhvati u koštac. S jedne strane narod koji je trebalo
uvesti u obećanu zemlju, a s druge strane neprijatelji svih vrsta, koji se nisu
ustručavali da se tome usprotive. I šta mu Bog govori „Niko se neće održati pred tobom svega veka tvog; sa tobom ću biti kao
što sam bio sa Mojsijem, neću odstupiti od tebe niti ću te ostaviti.“ INav
1:5
Bez obzira u čemu se nalazimo, i dokle smo
stigli, jedno je sigurno – Bog je tu sa tobom i sa mnom. On nas neće ostaviti.
Jer za to gde smo, od Boga smo izabrani, i to je
nešto što nikad ne smemo da zaboravimo. Svako naše delo koje činimo, Bog prati
sa izuzetnom pažnjom, i ako je po njegovoj volji opstaje, ako nije onda
propada.
Bog gleda u naša srca, ispituje naše bubrege, zna
naše motive i procenjuje naše snage.
Podsetite se priče o Davidovom izboru. On je bio
najmanji, poslednji u svom rodu, čak su i zaboravili na njega. Nikom nije ni
palo na pamet da ga pozove, kako bi i njega uzeli u obzir za tako neki važan posao, ili pomazanje
pred Bogom. Ali, on je bio Božji čovek, Božji izbor.
Bog bira, Bog poziva, Bog postavlja, ... Bog
osposobljava i održava.
3. Imam
ljude za tebe
Po njegovom izboru dobijamo one koji će ći sa
nama, raditi sa nama, živeti sa nama.
„Nije dobro da
čovek bude sam“ nije samo Božja
konstatacija čovekovog stanja u odnosu na imanja bračnog partnera, već je
generalno problem.
Definitivno nije dobro da čovek bude sam. Svako
od nas mora da ima nekog. Oni koji su ostali bez partnera, definitivno znaju
koliko je to gubitak. Oni koji ga još nisu stekli, znaju koliko napora ulažu u
to da bi ga pronašli.
Ljudi koje Bog postavlja pored nas upotpunjavaju
naše sposobnosti, pomažu nam da prevaziđemo svoje slabosti. Niko nema sve, niti
zna sve niti može sve. Svakome nešto nedostaje, što znači da svakome neko
treba. (Osim ovih što su savršeni, njima niko ne treba).
Zbog te potrebe Bog je osmislio Crkvu kao živi
organizam. U tom organizmu on je odredio službe i poslove, dao darove i
sposobnosti – baš kao i na samom početku kad je trebao da se izgradi šator
sastanka.
Bog na taj način živi u svojoj Crkvi, i u svetu.
Kroz mnoge pojedince, Božji život, sila, dobrota, ljubav, nada, vera ...
postaju jasno vidljivi i opipljivi. Ljudi ne moraju da se pitaju kakav je Bog,
šta je Bog, ko je Bog, gde je Bog – odgovori na sva ta pitanja nalaze se u
crkvi. Svi mi, zajedno, širimo miris i ukus Božije dobrote na ovaj svet u koji
nas je Bog stavio.
Da li to stvarno i činimo?
4. Bože moj,
Bože moj, zašto si me ostavio?
Na krstu Hrist je zavapio „Eloi, eloi, lama savahtani!“ Mk 15:34 što znači -
Teret koji je Isus preuzeo na sebe je strašan.
Toliko strašan da izgleda kao da ispod njega nema života, kao da tu ništa ne
može opstati. Kao da i sam Bog okreće glavu od onog što mu je najdragocenije.
I mi se, ponekad, obeshrabreni svojim slabostima
i grehovima koje nas stalno, iznova i iznova sapliću i obaraju, osećamo kao da
je Bog okrenuo pogled od nas. Kao da više ne želi ni da nas vidi.
Ali, Bog nije napustio Isusa, kao što nikad neće
napustiti ni jednog koji se u njega pouzdaje. Isusove reči sa krsta, nisu ni
vapaj očajnika, ni plač ostavljenog.
One su, verujem da to znate, početak Psalama 22,
koji govori o tome, da Bog neće napustiti onoga koji Njega traži, iako se čini
da je sve izgubljeno i da sve srlja u propast. Oni koji se uzdaju u Boga biće
podignuti. Koliko god da se situaciji čini beznadežna, Bog je tu da povrati
nadu. Koliko god da nam se rugaju, Bog je tu da se ne posramimo. Pobeda, a ne
poraz i sramota, pripada onima koji u Boga gledaju, čak i kada sve što jesu,
propada.
I takvi Boga objavljuju, bilo svojim životom bilo
svojom smrću.
To, naravno, ne znači da u tome neće biti
problema, spoticanja, lutanja, teškoća i nevolja. Na žalost, to vam ne mogu
reći, niti vam to iko može obećati. Život onih koji idu Božjim putem pun je
izazova i stvarnih opasnosti. Apostol Pavle je to iskusio u svom životu. Pišući
2. Poslanicu Korinćanima 1:8-10 on kaže „Hoćemo,
naime, da znate, braćo, kakva nas je nevolja snašla u Aziji, da smo bili preko
svake mere i preko naše snage opterećeni, tako da nismo više bili sigurni ni za
svoj život. Čak smo i sami u sebi došli do zaključka da moramo umreti, da se ne
bismo uzdali u same sebe, nego u Boga koji vaskrsava mrtve; on nas je izbavio
od tolike smrti - i izbavljaće nas, u njega smo se uzdali da će nas i dalje
izbavljati,“
Izbavljao nas je, i dalje će nas izbavljati, kaže
Pavle, a mi slobodno to možemo da ponovimo za njim. Jer nikad neće ostaviti ni
napustiti one koji se na njega oslanjaju.
5.
Život u izobilju
sa Duhom Svetim
Pre svog vaznesenja, a nakon krsta, žrtve koju je podneo, i vaskrsenja, Isus je dao
obećanje „I evo, ja sam s vama svakog
dana, sve do kraja sveta.“
To obećanje samo je nadopunilo ono što je rekao,
obećavajući dolazak Duha Svetog, Pomagača i Utešitelja (Jovan 15, 16, 17). Duh
Sveti, osim svog prevashodnog zadatka da objavi Isusa Hrista i da svetu dokaže
da ima greha, pravednosti i suda (Jovan 16), da opremi crkvu darovima, ispuni
verne silom, zapečati ih za usinovljenje, i pripremi ih za ponovni dolazak
Gospoda, ima i ulogu da bude sa nama, da se nikad ne osetimo sami i napušteni.
Bog se raduje kad želimo da budemo sa njim. Ne
zaboravite da na samom početku Biblije, stoje ovi stihovi “Uto čovek i njegova žena začuše korake Jahvea Gospoda, koji je šetao
vrtom za vreme dnevnog povetarca, pa se od njega sakriše među drvećem u vrtu.“
Bog je, dakle, imao zajedništvo sa prvim čovekom i njegovom ženom, koje je
trajalo sve dok greh nije poremetio taj odnos.
Od tada pa do danas, Bog sve čini da se taj odnos
popravi i da se zajedništvo ponovo uspostavi.
Luka je u svom evanđelju, 15 poglavlje, zapisao
jednu usporedbu koja se sastoji od tri prikaza: (1) priča o izgubljenoj ovci;
(2) priča o izgubljenoj drahmi, i (3) priča o izgubljenom sinu. Cela ova
usporedba govori o izgubljenosti svake osobe, na sve moguće načina, ali i o Božijem
naporu da nas sve vrati u svoje prisustvo. Neću posebno analizirati ove tri
prikaza, ali želim vam ukazati na jednu veoma važnu stvar – sva tri slučaja
završavaju se na isti način. Primećujete koji je to način – radost i slavlje.
Nažalost, naši životi ponekad ne izgledaju kao da
je Bog sa nama. Više liče na živote u kojima Bog nije baš dobrodošao, ili smo,
u najmanju ruku, zaboravili da ga pustimo unutra. A Isus govori „Evo stojim na vratima i kucam. Ako neko čuje
moj glas i otvori vrata, ući ću k njemu i jesti s njim i on sa mnom.“
Otkrivenje 3:20
Mnogo je stvari u našem životu u kojima smo,
bukvalno, pokradeni od života u ovom svetu, zato što dozvoljavamo ili mislimo
da moramo da živimo kao sav ostali svet.
Ne moramo! Treba da postavimo sebi pitanja. Ako
je Bog sa nama, zašto živimo kao da nije? Ako se u Njega pouzdajemo, zašto se
oslanjamo na sebe? Ako za Boga i od Boga živimo, zašto tražimo svoje?
Imamo li snage za to? Ko se može odupreti, ko
može odbiti ponude ovog sveta? Niko, kad je sam!
Ali ako prihvatimo činjenicu i živimo u spoznaji
da je Bog sa nama, svako iskušenje, svaka odluka, svaka borba, već je dobijena.
Borba za hrišćanski život ne odvija se tamo
negde, nego u u našim srcim i našem umu, u našim domovima, u našim porodicama,
u našoj crkvi.
Ne možemo da prenesemo drugima ono čega se i sami
ne držimo. Ne možemo nekoga da dovedemo, a još teže možemo da ga zadržimo u
crkvi, ako se plašimo da kažemo da pripadamo crkvi. Ne možemo da prenesemo ljubav
i da naučimo nekoga da voli Boga, ako ne volimo sve one za koje je Bog umro.
Tragično je i gledati, a kamo li proživljavati,
kad nam braća, sestre, deca odlaze u svet i kako ih svet zaokuplja i trga iz
naših ruku. Tužna je činjenica da to, najčešće, nemoćno i bezvoljno posmatramo.
I ne samo da posmatramo nego im u tome i pomažemo.
Psalam 22 kaže „Potomstvo će mu služiti. O Gospodu će pričati sledećem pokoljenju i
njegovu pravednost objavljivati narodu još nerođenome: „Ovako je učinio
Gospod.““
Da li pokoljenja iza nas znaju naše svedočanstvo,
da li ljudi oko nas znaju da je Bog sa nama i da smo mi sa njim? Da li svojim
životom svedočimo – ovako je učinio Gospod? Da li se mi sami dovoljno često podsećamo
šta nam je učinio Gospod.
Kako se to postiže? Tako što učimo i podstičemo i
hrabrimo jedni druge i verujemo da je Bog uvek, svugde i na svakom mestu, sa
nama.
Isus kaže da je došao da nam da obilje života.
Jovan 10:10 „Lopov dolazi samo da ukrade,
zakolje i upropasti, Ja sam došao da imaju život i da ga imaju u izobilju.“
Razbojnik dobro radi svoj posao. Da li i mi
radimo svoj posao?
Bog je uvek sa nama, u to nemojte nikad sumnjati,
Zbog toga možemo, i treba da uživamo obilje života koji dolazi od Njega.
