BOŽIĆ I POKAJANJE

Vreme pred i na sam Božićni dan je specijalni period u godini kome retko ko odoli.

Iako nisu baš direktno vezane za Božić citiraću reči apostola Pavla iz poslanice Filipljanima 1:15-17:

“Jedni, doduše, propovedaju Hrista iz zavisti i nadmetanja, a drugi od dobre volje, jedni iz ljubavi znajući da ležim u okovima za odbranu evanđelja, a drugi objavljuju Hrista iz nečasnog častoljublja, ne s čistom namerom, misleći da će naneti nevolju mojim okovima. Šta onda? Samo kad se na svaki način, bilo pod izgovorom - bilo uistinu, Hristos objavljuje. I za to se radujem. A i radovaće se,”

Slično je i po pitanju Božića – neki to čine od dobre volje i ljubavi, a neki imaju sasvim drugačije ideje i pobude. Ali, svejedno kako je – samo da se objavljuje rođenje Isusa Hrista, jer to je jedino važno.

Čak i svet koji ni ne veruje u tu Božiju poruku oseća posebnu atmosferu i priključuje se toj sveopštoj proslavi. Mnogi to iskazuju kupovanjem poklona za nekoga ko im je drag, neki odlukom da se izmire sa nekim, neki u te dana časte svoje radnike i zaposlenike, neki koriste to vreme da se odmore.

Većina televizijskih kanala prikazuju specijalno prilagođene programe za ovaj događaj. Filmske kompanije snimaju filmove sa temama o miru, prijateljstvu, porodici, i ponekad religioznim stvarima.  

Vreme božićnih praznika je jedno posebno vreme za sve hrišćane. Oni prave posebne ugođaje u svojim crkvama koji ponekad poprimaju oblike spektakla.

Održavaju se proslave i predstave, drže se posebne službe. Pozivaju se prijatelji, i oni koji nikad do tad nisu bili na službi. Propovednici se posebno spremaju kako bi propovedanjem doprineli sveopštem prazničnom duhu.

U hrišćanskim domovima vlada svečana atmosfera, na stolovima stoje posebni aranžmani, u uglu, sada već uobičajeno, božićno drvo okićeno svetlucavim lampicama, blještavim ukrasnim kuglama, zvončićima i anđelčićima. Danima pred Božić kuća miriše na kolače, i dobru hranu, a atmosferu upotpunjuje hrišćanska muzika sa CD-a koji možda celu godinu niko nije koristio (a možda i jeste). 

Ovim praznikom želimo da proslavimo rođenje našeg Gospoda – želimo da na svoj ljudski, ponekad čudan, ponekad prenaglašen do patetike, način, damo slavu i izreknemo hvalu Bogu za Njegovog Sina, koji nije štedeo sebe da bi obradovao nas.

To je vreme davanja i primanja, mira i radosti. 

Iako ima i onih koji ne gledaju blagonaklono na sve ono što se dešava za vreme praznika, lično verujem da je to vreme dobro i da ga treba iskoristiti jer imamo zašto da budemo zahvalni, i imamo zašto da slavimo (makar i samo taj jedan kratak period). Verujem da vredi čak i za to kratko vreme često misliti na Gospoda. Osim toga verujem da je praznično vreme idealno da posvedočimo na mestima gde su nam vrata obično zatvorena.     

Upravo zbog svega toga želim da se priključim onima koji slave Božić, ali i onima koji veruju da je Božić i vreme kada imamo izuzetnu priliku da sagledamo sebe. Zato ova reč nije o Božiću, već o sagledavanju sebe kroz pokajanje.

Ne mislim da trebamo da se kajemo što smo u prilici da slavimo, već treba da slavimo što imao priliku da se kajemo. Pokajanje je privilegije, odgovornost, mogućnost i dokaz želje da nešto promenimo.

Jovan je, krštavajući na Jordanu, govorio „Donesite, dakle, rodove dostojne pokajanja. ...“ Luka 3:8

I sam Isus rekao je da je došao da pozove grešnike na pokajanje (Luka 5:32)

Kad je apostol Petar završio svoju prvu propoved na dan silaska Duha Svetog okupljeni su ga pitali – šta treba da čine da bi se spasili.  Petar im je odgovorio – „pokajte se …“

Apostol Pavle, je govoreći okupljenima u Atini bio veoma jasan „Ne gledajući, dakle, na vremena neznanja Bog sada nalaže ljudima da se svi svuda pokaju,“ Dela 17:30

Bog nalaže ljudima da se svi svuda pokaju

Uživajući u vremenu praznika razmislimo i o ovom Božijem zahtevu. Pokajanje je veoma važna stvar za svakog čoveka, i bukvalno svakodnevno dolazimo u situaciju kad se zbog nečeg kajemo.

Barem jednom mesečno, ako ne i češće, moja supruga otvora vrata našeg frižidera i kaže „Mnogo sam pogrešila što sam ga kupila“ ili „Kajem se što sam kupila ovo“.  Naš frižider jednostavno ne odgovara potrebama koje ona ima. Trebalo bi ga promeniti, što to je već druga priča. Ipak ona je je primetila nedostatak i priznala da je progrešila. Ovo je jednostavan i banalan primer, ali pokajanje je upravo tako jednostavna stvar – prvi korak na putu promene. 

Ljudi vas čudno i pomalo podozrivo gledaju kad govorite o potrebi pokajanja, ali to je samo zbog toga što ne razumeju šta ono predstavlja. Mnogo je nerazumevanja oko pokajanja.

Neki misle da sve svoje pogreške moraju da ispričaju svakome i do detalja. Kao da se hvale, a ne kaju.

Neki smatraju da sve trebaju da zadrže sa sebe, kao da žele da sakriju a ne da se pokaju.

Neki opet misle da nemaju potrebe da se kaju jer ništa loše nisu uradili.

Istina je najverovatnije negde na sredini.

Pokajanje je, bez obzira šta mi mislili o njemu dobra stvar, i zbog toga Bog insistira na tome.

Pokajanjem sagledavamo sami sebe, svoje postupke, odluke, prioritete, planove, stavove, pa i samu veru. Pokajanjem menjamo prvobitni način razmišljanja i započinjemo nešto novo u našem umu. Pokajanjem priznajemo svoje slabosti i prihvatamo sami sebe onakvi kakvi jesmo. Pokajanjem odlučujemo da je vreme za promene došlo i do je potrebno nešto učiniti po tom pitanju.

Ali, nije svako pokajanje pravo pokajanje. Kao i u svemu ostalom, ljudi teško odole da ne podvale nešto što nije onakvo kakvo bi trebalo da bude, čak i kad je njima na štetu.

Ima, dakle, pokajanja i pokajanja.

Na primer, u 1. Samuilovoj 15 čitamo šta se desilo sa prvim Izraelskim carem Saulom. On je bio izabran od Boga za  poseban zadatak, koji je onda izvršio po svojim namislima, a ne po Božjim. Kad ga je Bog zbog toga odbacio on se pokajao. Da li je njegovo pokajanje bilo iskreno? Ne!  

Njegovo pokajanje nije bilo pravo pokajanje jer: (1) nije želeo da se suoči sa Bogom, već je tražio posrednika u Samuilu („tvoj Bog“); (2) nije prihvatio svoju krivicu, (narod je kriv); (3) nije mnogo brinuo što je bio neposlušan Bogu, za to je našao krivce (svi osim njega) ali se jako brinuo zbog položaja koji je izgubio i toga šta će ljudi misliti o njemu, što je u stvari bio motiv da kaže da je pogrešio.  

ili 

Juda je izdao Gospoda za trideset srebrnika. Nakog toga je, shvativši da su Isusa osudili na smrt, pokušao da ispravi situaciju. I čitamo u Matej 27:3 „Tada Juda, koji ga izdade, videvši da su ga osudili, pokaja se i vrati trideset srebrnika prvosveštenicima i starešinama“

To je slično onome koji krade pa ga uhvate. Trebalo bi da se pokaje, zar ne? I kaje se, ali, ne zbog toga što je krao, već zbog toga što su ga uhvatili. Kaje se što nije bio oprezniji.

Tako je bilo i sa Judinim pokajanjem. Njemu je bilo žao zbog onoga što je uradio, ali u njemu se nije ništa promenilo. Kad se pokajao on je vratio pare koje je uzeo, jer ih je uzeo zbog izdaje nevine krvi. Njemu nije bilo žao zbog samog dela, nego zbog posledica kojima će biti izložen.

Ali o pravom pokajanju čitamo u Luka 15 u priči o izgubljenom sinu. Ovaj mladić bio je izgubljen pa kad se dozvao k pameti rekao je – „sagrešio sam, upropašten sam“. 

Ljudi su izgubljeni zbog svojih izbora kao ovaj mladić. A onda svoju loše izbore koriste kao izgovor da se ne vrate Bogu. Nije u pitanju - Možemo li da se vratimo Bogu kad smo takvi? već Da li želimo da se vratimo Bogu, takvi kakvi smo?

Izgubljeni mladić je priznao da je pogrešio, ali nije se zaustavio na tome. To jeste blagorodno ispovedanje koje je ga je pokrenulo na dela. Vratio se u lepotu obnove i u prisutnost svog oca. Otac je čekao da se njegov sin vrati. Setite se zagrljaja, haljina, sandala, prstena i ugojenog teleta – svih tih divnih stvari koje su mu postale dostupne kad se vratio kući.

  

Čuo sam jednu priču o listu sa velikog drveta, koji je silno želeo da bude slobodan. Zamolio je vetar da mu pomogne da se oslobodi. I vetar mu je pomogao, nosio ga je jedno vreme, a onda je otišao na svoju stranu – gde već vetrovi idu. List je pao na zemlju. Nije otišao daleko od drveta. Ali drvo više nije moglo da ga hrani, i list je uskoro uvenuo. To je tužno, ali ako se odvojimo od Boga, kao list od drveta, odvojimo se i od izvora života.

NA KRAJU

Božić je predivna stvar i zbog toga što nas podseća na to šta je Bog napravio za nas. On nije samo čekao da se ljudi vrate k njemu – on je sišao među nas da bi nam pomogao da pređemo taj put.

Kad vidim sva ova svetla kojim je ukrašen grad, domovi, crkva. Kad vidim našu decu koja neumorno – iz godine u godinu - izvode predstave sa božićnom porukom za svoje vršnjake, vidim jednu divnu sliku – vidim Boga koji nam još jednom u svojoj predivnoj ljubavi šalje poruke i osvetljava put koji vodi prema njemu.

Kao što je nekad zvezda pokazivala put mudracima da dođu do štale gde je rođen Isus, tako i svetla Božića svetle da nam obasjaju Boga koji je došao među nas.

Poziv na pokajanje nije ništa drugo nego poziv da sagledamo ovu istinu. Ne treba to da činimo kao Saul, u strahu od toga šta će drugi misliti o nama, uplašeni da priznamo svoju krivicu i nespokojni zbog gubitka koji ćemo (možda) pretrpeti. Ni kao Juda, kajući se zbog toga što nismo bili dovoljno oprezni pa su nas uhvatili u prestupu.

Treba da se pokajemo kao onaj koji je razumeo da mu nema života bez živoga Boga, da je bez njega siromašan, sam, napušten, bez doma i identiteta.  

Tako pokajani primamo sve ono što nam je Bog pripremio i darovao kroz svoga Sina Isusa.

I, budite radosni u ovo vreme – Bog zaslužuje da gleda svoju decu srećnu i nasmejanu, a Božija deca zaslužuju da uživaju u prisustvu živog Boga.  

Razmišljanja

Kada proučavamo Bibliju zapažamo da nas ona vodi kroz sve segmente života i uvodi nas u sve probleme sa kojima možemo da se suočimo. Povrh svega Biblija nam daje jedinstvene opise i definicije onoga čime se sekularna nauka i filozofija muče od samih početka ljudskog roda. Te definicije, ili doktrine, pomažu nam da bez velikih problema upoznamo Boga, sebe i ono što mi jesmo.

DOKTRINA O BOGU

Biblijski opis Božanstva odaje čast svemu što je plemenito i uzvišeno. Biblijski Bog nije neko plemensko božanstvo ili jedan od mnoštva gradskih božanstava. On je Stvoritelj neba i zemlje. Biblijski Bog nije od mesinga, gvožđa, drveta ili kamena „koji ne čuje, ne vidi ili ne razume“ (Danilo 5:23) – već je sveznajući Duh.

Biblijski Bog ne spušta se na nivo da reaguje na osnovu ljubomore, osvete, osećanja, ili neke druge nemoralnosti, kao što je to odlika ponašanja neznabožačkih božanstava. Umesto toga biblijski Bog je bez zlobe; On je „veran, bez nepravde; pravedan je i istinit.” (5. Mojsijeva 32:4). Bog je otelovljenje ljubavi. Kada On kažnjava to uvek predstavlja žalostan događaj za Njega On je veliki, dobri, Otac celog čovečanstva, srca okrenutog ka traženju vrhunske dobrobiti za čoveka.

Mnogi narodi i nacije kroz istoriju, a i u današnje vreme, slave svoje bogove. Međutim, njihova božanstva nemaju one plemenite i uzvišene osobine koje nalazimo u biblijskom Bogu. To je zbog toga jer su oni proizvod ljudskih delovanja.

Upravo ta razlika, između ljudski stvorenih božanstava i biblijskog Boga, predstavlja jak dokaz da ideja o ovako superioronom Bogu nije ljudska tvorevina. Zato je jasno da su biblijski pisci, pošto nisu mogli sami da stvore ideju o Bogu ovakvih osobina, morali da imaju natpriodnu pomoć. Ta pomoć je objava Onoga kojeg su zatim opisali.   

DOKTRINA O ČOVEKU

Isto kao što biblijska doktrina o Bogu proslavlja sve što je uzvišeno i plemenito, doktrina o čoveku opisuje njegovu slavu usprkos svim nedostacima. Biblijski opis ljudske prirode nije nešto najbolje ikad dato, ali je sigurno najtačnije.

Na Božju sliku, ali ipak grešno

Čovek je u Bibliji uzdignut iznad životinja. Počašćen je Božjim likom; postavljen je na mesto nešto nižim od anđela. Međutim, ista Biblija govori o čoveku manjem od skakavca, u Božjim očima, jer je preopterećenog grehom. Ovakva dvostruka vizija omogućava čoveku da spozna svoju važnost i svoje slabosti. Takav stav je preventivan u smislu inferiornosti ili egocentričnosti kojima smo često podložni. Biblija prikazuje čoveka voljenog i vrednog, ali istovremeno i nečistog i nesvetog.

Korisnost ovako dvostrukog sagledavanje ljudske rase je najvidljivija u Hristu Isusu: Samo biće neizmerne vrednosti i nemerljive krivice moglo je doneti plod na krstu Golgote.

Slobodan moralni izvor

Bog nije stvorio čoveka kao robota, mehanički određenog i ograničenog, već je odlučio da čovek poseduje savršenu slobodu da izabere dobro ili zlo, da se odluči kome će služiti  - Sotoni ili Bogu. Nasuprot nekim fatalističkim shvatanjima, Biblija pokazuje čoveka kao onoga koji je odgovoran za svoje ponašanje, odluke i izbore kojima utiče na svoju sudbinu u okviru, od Boga datog, prostora.

Ljudska jednakost

Biblijski gledano rasna superiornost ne postoji, ali dešava se da jedna grupa ljudi govori da je bolja u odnosu na druge. Jevreji, između mnogo drugih naroda, postali su žrtve pogrešne doktrine o superiornosti rase. Bog je izabrao Jevrejski narod da preko njega dođe Mesija na svet, ali nije smatrao da su Jevreji superiorniji u odnosu na ostale narode.

U tom pogledu, Bog je posebno upozorio jevrejski narod da ne smatraju sebe boljima od drugih. Međutim oni su ipak izdizali sebe iznad drugih.

Grci su na druge narode gledali kao na varvare. Sve što je grčko smatrano je ispravnim, a negrčko, bez obzira na kvalitet, manje vrednim.

Na isti način, Rimljani su verovali da je nezbežno da se bore kako bi inferiorne narode primorali da ih prihvate za gospodare. S tim u skladu, svi nerimljani bili su u stvari neprijatelj kog je trepalo pokoriti.

Rasni sukobi među ljudima su neizbežni ukoliko jedan narod ili rasa želi da dominirana nad drugom. Celsus, vešti i učen nevernik iz drugog veka, tvrdio je da hrišćanstvo ne može da bude uspešno zato što zagovara jednu religiju za sve narode. Kako ga je samo Gospod razuverio!

Adolf Hitler ubedio je svoje sunarodnike i sledbenike da su Nemci, kao predstavnici Arijevske rase, pozvani da vladaju svetom hiljadu godina.

Na ne manje suptilan način Japanci su verovali da su oni izlazeće sunce za sve narode.

Biblija, međutim, govori o Bogu kao tvorcu svake rase. Ona nas uči da je Isus umro za svakog čoveka. Istina da „Bog ne gleda ko je ko“ (Dela 10.34) predstavlja znak jednakosti između svih ljudi. Ljudi ne praktikuju univerzalno bratstvo, ali intelektualno to ne mogu da pobiju.

Pošto Jevreji po prirodi nisu tvorci ove ideje, možemo da se zapitamo kako to da u Biblji može da se nađe ovakva ideja.

DOKTRINA O DUŽNOSTI

Kao što biblijsko učenje o čovekovoj prirodi reflektuje neuobičajeno razumevanje, tako i biblijsko učenje o čovekovoj odgovornosti odslikava najuzvišeniji koncept. Sve ljudske obaveze svedene su u dve zapovesti: ljubi Boga i ljubi bližnjeg. Na ovim dvema vise sve ostale biblijske zapovesti (Matej 22,36-40).

Ljubav za Boga

Jedna od najvažnijih ljubavi je, po Biblji, usredotočavanje na čovekovog stvoritelja i nebeskog Oca. Ljubav prema Bogu mora da prevazilazi lojalnost prema prijateljima, otadžbini ili porodici. Ono što je ispravno pred Bogom treba da određuju naše ponašanje i delovanje. Ovo predstavlja standard odanosti, vere i ljubavi koji ne poštuju mnogi, čak ni među onima koji tvrde da veruju Bibliji. Bog ne može da zauzima drugo mesto u našem životu.

Onaj koji voli Boga svim svojim srcem poslušan je čak i lošim vlastima. On se raduje u  progonstvu, on je pun radosti i zahvalnosti za svaku situaciju. On čuva svoje misli čiste i ponaša se časno i ne traži svoje.

Ljubav za bližnjeg

Iako zahteva ljubav prema Bogu, On odbija tu ljubav ako dolazi od onih koji ne vole svoje bližnje. Ljubav prema bližnjem u bibliji predstavlja mnogo više od ljubavi na rečima. To se pokazuje hranjenjem gladnih, pomaganjem unesrećenih i brigom za odbačene. To je poziv na ljubav prema neprijateljima umesto želje za osvetom. Zlo se pobeđuje dobrim. Ljubav prema bližnjem zahteva poniznost i iskrenu želju da tuđe potrebe stavimo iznad svojih. Biblijska etika po ovom pitanju je tako superiorna da je u realnosti sprovode veoma mali broj ljudi iako se mnoštvo deklariše da u njoj živi.

Odbacivanje lažnih vrlina

Biblijska doktrina o čoveku, posebno ona koju čitamo u Novom zavetu, ne uzdiže samo ono što je izvanredno, već jasno eliminiše kvalitete koje zahtevaju neznabožačke religije. Ona uključuje fizičku neustrašivost, patriotizam i prijateljstvo. Po pitanju fizičke hrabrosti, Isus zapoveda Petru da vrati mač u korice, objašnjavajući mu da oni koji od mača žive od mača i stradaju (Matej 26,52). Sila ne obezbeđuje pravednost i pravdu, i bolje je propatiti radi dobra nego uzvratiti na zlo zlim delom.

Što se tiče patriotizma, iako neko voli svoju zemlju, mora da postoji viša odanost za nebesko carstvo, gde u stvari i pripada.

Što se, pak, tiče prijateljstva, možda ima i onih koji bi bili spremni da umru za svoje prijatelje, istina mora da prevazilazi prijateljstvo ako nije u skladu sa Bogom i njegovom istinom. Svako od nas treba da je toliko odan istini da je spreman da odbaci prijatelja ako je to potrebno. „i neprijatelji čovekovi su njegovi domaći.” (Matej 10,36).

Odvažnost, patriotizam i prijateljstvo su vrline koje su poželjnje u nekim slučajevima. Na višem nivou ponašanja, međutim, ove kvalitete imaju svoja ograničenja. Kad ljudi uzdižu ljudske vrline, Bog je izbačen sa svog trona. Kad se ove tri vrline (a i mnoge druge) sudare sa Božjim zahtevima, one prestaju da budu vrline i postaju poroci.

Bez pomoći sa strane ljudi nisu u stanju da stvore tako velike doktrine kao što su ove zapisane u Pismu koje se odnose na Boga, čoveka i njegove obaveze. Zbog toga su ove doktrine, između ostalog, dokaz da je Biblija božanskog porekla.

Ovi Biblijski standardi imaju isti efekat na ljude danas kao što i Isusove propovedi imale na ljude onog vremena. Njegove komšije u Nazaretu bili su preneraženi njegovim rečima i mudrošću. Nisu mogli da shvate kako neko može da bude tako briljantan i jasan, a tako običan. Oni su ga poznavali, znali su njegovu braću i sestre. Sve to dovelo ih je do pitanja odakle jednom takvom mladom čoveku takva mudrost. Naravno nisu dobili odgovor na svoja pitanja.

 Danas je situacija drugačija, svako može da dobije odgovor na svoja pitanja, ako želi da ga čuje i prihvati.