Razmišljanja

Kada proučavamo Bibliju zapažamo da nas ona vodi kroz sve segmente života i uvodi nas u sve probleme sa kojima možemo da se suočimo. Povrh svega Biblija nam daje jedinstvene opise i definicije onoga čime se sekularna nauka i filozofija muče od samih početka ljudskog roda. Te definicije, ili doktrine, pomažu nam da bez velikih problema upoznamo Boga, sebe i ono što mi jesmo.

DOKTRINA O BOGU

Biblijski opis Božanstva odaje čast svemu što je plemenito i uzvišeno. Biblijski Bog nije neko plemensko božanstvo ili jedan od mnoštva gradskih božanstava. On je Stvoritelj neba i zemlje. Biblijski Bog nije od mesinga, gvožđa, drveta ili kamena „koji ne čuje, ne vidi ili ne razume“ (Danilo 5:23) – već je sveznajući Duh.

Biblijski Bog ne spušta se na nivo da reaguje na osnovu ljubomore, osvete, osećanja, ili neke druge nemoralnosti, kao što je to odlika ponašanja neznabožačkih božanstava. Umesto toga biblijski Bog je bez zlobe; On je „veran, bez nepravde; pravedan je i istinit.” (5. Mojsijeva 32:4). Bog je otelovljenje ljubavi. Kada On kažnjava to uvek predstavlja žalostan događaj za Njega On je veliki, dobri, Otac celog čovečanstva, srca okrenutog ka traženju vrhunske dobrobiti za čoveka.

Mnogi narodi i nacije kroz istoriju, a i u današnje vreme, slave svoje bogove. Međutim, njihova božanstva nemaju one plemenite i uzvišene osobine koje nalazimo u biblijskom Bogu. To je zbog toga jer su oni proizvod ljudskih delovanja.

Upravo ta razlika, između ljudski stvorenih božanstava i biblijskog Boga, predstavlja jak dokaz da ideja o ovako superioronom Bogu nije ljudska tvorevina. Zato je jasno da su biblijski pisci, pošto nisu mogli sami da stvore ideju o Bogu ovakvih osobina, morali da imaju natpriodnu pomoć. Ta pomoć je objava Onoga kojeg su zatim opisali.   

DOKTRINA O ČOVEKU

Isto kao što biblijska doktrina o Bogu proslavlja sve što je uzvišeno i plemenito, doktrina o čoveku opisuje njegovu slavu usprkos svim nedostacima. Biblijski opis ljudske prirode nije nešto najbolje ikad dato, ali je sigurno najtačnije.

Na Božju sliku, ali ipak grešno

Čovek je u Bibliji uzdignut iznad životinja. Počašćen je Božjim likom; postavljen je na mesto nešto nižim od anđela. Međutim, ista Biblija govori o čoveku manjem od skakavca, u Božjim očima, jer je preopterećenog grehom. Ovakva dvostruka vizija omogućava čoveku da spozna svoju važnost i svoje slabosti. Takav stav je preventivan u smislu inferiornosti ili egocentričnosti kojima smo često podložni. Biblija prikazuje čoveka voljenog i vrednog, ali istovremeno i nečistog i nesvetog.

Korisnost ovako dvostrukog sagledavanje ljudske rase je najvidljivija u Hristu Isusu: Samo biće neizmerne vrednosti i nemerljive krivice moglo je doneti plod na krstu Golgote.

Slobodan moralni izvor

Bog nije stvorio čoveka kao robota, mehanički određenog i ograničenog, već je odlučio da čovek poseduje savršenu slobodu da izabere dobro ili zlo, da se odluči kome će služiti  - Sotoni ili Bogu. Nasuprot nekim fatalističkim shvatanjima, Biblija pokazuje čoveka kao onoga koji je odgovoran za svoje ponašanje, odluke i izbore kojima utiče na svoju sudbinu u okviru, od Boga datog, prostora.

Ljudska jednakost

Biblijski gledano rasna superiornost ne postoji, ali dešava se da jedna grupa ljudi govori da je bolja u odnosu na druge. Jevreji, između mnogo drugih naroda, postali su žrtve pogrešne doktrine o superiornosti rase. Bog je izabrao Jevrejski narod da preko njega dođe Mesija na svet, ali nije smatrao da su Jevreji superiorniji u odnosu na ostale narode.

U tom pogledu, Bog je posebno upozorio jevrejski narod da ne smatraju sebe boljima od drugih. Međutim oni su ipak izdizali sebe iznad drugih.

Grci su na druge narode gledali kao na varvare. Sve što je grčko smatrano je ispravnim, a negrčko, bez obzira na kvalitet, manje vrednim.

Na isti način, Rimljani su verovali da je nezbežno da se bore kako bi inferiorne narode primorali da ih prihvate za gospodare. S tim u skladu, svi nerimljani bili su u stvari neprijatelj kog je trepalo pokoriti.

Rasni sukobi među ljudima su neizbežni ukoliko jedan narod ili rasa želi da dominirana nad drugom. Celsus, vešti i učen nevernik iz drugog veka, tvrdio je da hrišćanstvo ne može da bude uspešno zato što zagovara jednu religiju za sve narode. Kako ga je samo Gospod razuverio!

Adolf Hitler ubedio je svoje sunarodnike i sledbenike da su Nemci, kao predstavnici Arijevske rase, pozvani da vladaju svetom hiljadu godina.

Na ne manje suptilan način Japanci su verovali da su oni izlazeće sunce za sve narode.

Biblija, međutim, govori o Bogu kao tvorcu svake rase. Ona nas uči da je Isus umro za svakog čoveka. Istina da „Bog ne gleda ko je ko“ (Dela 10.34) predstavlja znak jednakosti između svih ljudi. Ljudi ne praktikuju univerzalno bratstvo, ali intelektualno to ne mogu da pobiju.

Pošto Jevreji po prirodi nisu tvorci ove ideje, možemo da se zapitamo kako to da u Biblji može da se nađe ovakva ideja.

DOKTRINA O DUŽNOSTI

Kao što biblijsko učenje o čovekovoj prirodi reflektuje neuobičajeno razumevanje, tako i biblijsko učenje o čovekovoj odgovornosti odslikava najuzvišeniji koncept. Sve ljudske obaveze svedene su u dve zapovesti: ljubi Boga i ljubi bližnjeg. Na ovim dvema vise sve ostale biblijske zapovesti (Matej 22,36-40).

Ljubav za Boga

Jedna od najvažnijih ljubavi je, po Biblji, usredotočavanje na čovekovog stvoritelja i nebeskog Oca. Ljubav prema Bogu mora da prevazilazi lojalnost prema prijateljima, otadžbini ili porodici. Ono što je ispravno pred Bogom treba da određuju naše ponašanje i delovanje. Ovo predstavlja standard odanosti, vere i ljubavi koji ne poštuju mnogi, čak ni među onima koji tvrde da veruju Bibliji. Bog ne može da zauzima drugo mesto u našem životu.

Onaj koji voli Boga svim svojim srcem poslušan je čak i lošim vlastima. On se raduje u  progonstvu, on je pun radosti i zahvalnosti za svaku situaciju. On čuva svoje misli čiste i ponaša se časno i ne traži svoje.

Ljubav za bližnjeg

Iako zahteva ljubav prema Bogu, On odbija tu ljubav ako dolazi od onih koji ne vole svoje bližnje. Ljubav prema bližnjem u bibliji predstavlja mnogo više od ljubavi na rečima. To se pokazuje hranjenjem gladnih, pomaganjem unesrećenih i brigom za odbačene. To je poziv na ljubav prema neprijateljima umesto želje za osvetom. Zlo se pobeđuje dobrim. Ljubav prema bližnjem zahteva poniznost i iskrenu želju da tuđe potrebe stavimo iznad svojih. Biblijska etika po ovom pitanju je tako superiorna da je u realnosti sprovode veoma mali broj ljudi iako se mnoštvo deklariše da u njoj živi.

Odbacivanje lažnih vrlina

Biblijska doktrina o čoveku, posebno ona koju čitamo u Novom zavetu, ne uzdiže samo ono što je izvanredno, već jasno eliminiše kvalitete koje zahtevaju neznabožačke religije. Ona uključuje fizičku neustrašivost, patriotizam i prijateljstvo. Po pitanju fizičke hrabrosti, Isus zapoveda Petru da vrati mač u korice, objašnjavajući mu da oni koji od mača žive od mača i stradaju (Matej 26,52). Sila ne obezbeđuje pravednost i pravdu, i bolje je propatiti radi dobra nego uzvratiti na zlo zlim delom.

Što se tiče patriotizma, iako neko voli svoju zemlju, mora da postoji viša odanost za nebesko carstvo, gde u stvari i pripada.

Što se, pak, tiče prijateljstva, možda ima i onih koji bi bili spremni da umru za svoje prijatelje, istina mora da prevazilazi prijateljstvo ako nije u skladu sa Bogom i njegovom istinom. Svako od nas treba da je toliko odan istini da je spreman da odbaci prijatelja ako je to potrebno. „i neprijatelji čovekovi su njegovi domaći.” (Matej 10,36).

Odvažnost, patriotizam i prijateljstvo su vrline koje su poželjnje u nekim slučajevima. Na višem nivou ponašanja, međutim, ove kvalitete imaju svoja ograničenja. Kad ljudi uzdižu ljudske vrline, Bog je izbačen sa svog trona. Kad se ove tri vrline (a i mnoge druge) sudare sa Božjim zahtevima, one prestaju da budu vrline i postaju poroci.

Bez pomoći sa strane ljudi nisu u stanju da stvore tako velike doktrine kao što su ove zapisane u Pismu koje se odnose na Boga, čoveka i njegove obaveze. Zbog toga su ove doktrine, između ostalog, dokaz da je Biblija božanskog porekla.

Ovi Biblijski standardi imaju isti efekat na ljude danas kao što i Isusove propovedi imale na ljude onog vremena. Njegove komšije u Nazaretu bili su preneraženi njegovim rečima i mudrošću. Nisu mogli da shvate kako neko može da bude tako briljantan i jasan, a tako običan. Oni su ga poznavali, znali su njegovu braću i sestre. Sve to dovelo ih je do pitanja odakle jednom takvom mladom čoveku takva mudrost. Naravno nisu dobili odgovor na svoja pitanja.

 Danas je situacija drugačija, svako može da dobije odgovor na svoja pitanja, ako želi da ga čuje i prihvati.