(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, četvrtak 21. april 2022)
Jevrejima 5:1—6:12„Jer iako bi do ovog vremena trebalo da budete učitelji, . . .” (5:12).
Početkom četvrtog veka je napravljen spisak od "sedam smrtnih grehova."
Naravno, mi znamo da su svi gresi smrtonosni - kao što Reč kaže -”kazna za greh je smrt”, kao što znamo da svaki greh može biti oprošten sem jednog, a to je hula na Duha Svetog.
Tako da, iako je kazna za svaki greh smrt, postoji i opravdanje za svaki greh - “jer krv Isusa Hrista čisti nas od svakog greha”, za hrišćane koji stoje i ostaju u Duhu Svetom, ne postoje smrtni gresi, a za nehrišćane je svaki greh smrtonosan i za to nije potrebno praviti listu.
Ipak, ovi pobrojani, za koje su autori smatrali posebno lošijim od svih ostalih grehova, stvarno opisuju one najgore osobine koje grešni čovek, pod uticajem greha, može da ima.
Mislim da ste čuli za tu listu - ponos, blud, zavist, proždrljivost, pohlepa, gnev i lenjost.
Dakle, sve od goreg od lošijeg. Postoji čak i reč na latinskom koja je akronim svih ovih grehova “SALIGIA”.
Na ovom spisku našla se i lenjost. Nekako, lično, ne bih baš ovu osobinu stavljao među one najgore prestupe, ali očigledno da je crkvi pre milenijum i po to bilo stvarno veliki problem.
Meni, kao i većini ljudi, ovo ne zvuči kao veliki problem zato što mi pod lenjost podrazumevamo - izležavanje, ostavljanje nereda za sobom, dugo gledanje TVa, igranje igrica, druženje sa drugim ljudima kao bolji izbor nego učenje ili rad ... itd.
Međutim, te benigne stvari nisu ni približno ono za šta su, da bi opisali ovo, autori iskoristili latinsku reč accedia (aksidia), koju najčešće previdimo kao lenjost, a ekvivalent je grčkoj reči notros (lenjost, tromost, i figurativno - tupost, glupost).
To je inače reč koja se, u kontekstu pojedinih tekstova, koristi da označi - gubitatk životnog cilja, entuzijazma, želje za stvaralaštvom, indolencija...
Rezultati lenjosti mogu biti katastrofalni po lenjivca - kao npr. gubitak osećaja za stvarnost, imaginacija da je negde drugde bolje, da su neki drugi ljudi bolji, da se tu gde jesi ne isplati ni živeti ni raditi, postaje trom i inertan, ne može da se posveti nikakvom radu, sve mu je besmisleno, nema motivaciju, ni u čemu ne nalazi zadovoljstvo, nada se rešenju na neki čudesni način, postaje malodušan, neduhovan, ... njegov um se puni glupostima, postaje indolentan i često može da upadne u depresivna stanja.
Napomena: Što ne znači da jedini uzrok depresije lenjost, ali ne može ni da se isključi kao eventualni pokretač.
I sad mi se čini da je lenjost ipak mnogo veći problem nego što je izležavanje pred TV i gledanje serija celog vikenda.
Lenjost može da bude problem i svakog od nas. Vrlo lako se pokrene, nebrigom i lošim odnosom unutar hrišćanske zajednice. Pojavi se obeshrabrenje, a onda lenjost počinje polako da preuzima čoveka.
Zato upozorenje u 6:12: „Da se ne ulenjite . . .”
Šta se desilo, pa je pokrenulo pisca poslanice da napiše ovo upozorenje?
Jedan od problema ove grupe hrišćana bio je, kako to čitamo, “da su im ruke klonule i kolena klecala” (12:12)Izgubili su prvobitni entuzijazam i postali su ranjivi, bez zaštite, otvoreni za tuđa učenja. “Ne dajte da vas zavedu razna tuđa učenja” čitamo u 13:9
Ova lenjist, pre svega, bila je vidljiva u problemu nedolaska na sastanke svoje skupštine (10:25) i u odbacivanju onoga u koga su se pouzdali (35).
Ta tromost, lenjost, je samo početak mnogo gorih stvari koje mogu da se pretvore u otpadništvo. (6:6).
Postoji više od jednog načina da budete lenji.
Pored pomenutih simptoma koje su čitaoci ove poslanice iskazali, evo još jedan, na koji nailazimo u 5:11, autor iznenada kaže: „postali ste tvrdi na ušima”
Od početka ovog poglavlja 5:1-10, autor poslanice objavljuje centralni i najznačajniji deo poslanice. On dokazuje da je Isus Hristos prvosveštenik po redu Melhisedekovom.
Pre svega on podseća na to kako je uspostavljeno i koji su principi pozivanja u svešteničku službu članova levitskog plemena, Aronovih naslednika.
Iako je Isus prvosveštenik, on nema svešteničku službu kao Levit niti prvosveštenički položaj kao Aron. Dakle, na njega se ne primenjuje isti red niti isti Zakon. On nije to po rođenju jer mu tako pripada, nego je to po Božijem pozivu, i odluci.
On je postavljen na to mesto po redu Melhisedekovom.
Njima je bilo poznato, a nama je sada objavljeno ko je Melhisedek: “A taj Melhisedek je bio car Salima i sveštenik Svevišnjega Boga. On je izašao u susret Avraamu kada se ovaj vraćao posle pobede nad carevima i blagoslovio ga, a Avraam mu je odmerio desetak od svega. Njegovo ime znači, prvo, »car pravednosti«, a zatim »car Salima«, to jest »car mira.« Bez oca, bez majke, bez rodoslova, on, čiji dani nemaju početka ni život kraja, sličan Sinu Božijem, ostaje sveštenik doveka.” (7:1-3)
Argument o Hristovom Prvosveštenstvu je najvažni i najupečatljiviji deo poslanice. Saznajemo da Isus nije jedan običan sveštenik, jer On, za razliku od levitskih prvosveštenika, živi večno (7:3, 23).
To je ujedno i prekretnica i razdelnica Judaizma i hrišćanstva.
I ako je neko imamo bilo kakve iluzije da, sem zajedničkog korena, Judaizam i hrišćanstvo mogu da nastave istim putem, ovde mora da shvati kako je “sve staro prošlo, a gle nastalo je novo”.
Vidi se da se autor iskreno trudio i ranije, u nekim drugim prilikama, da objasni ovo, ali se tema neprestano ponavlja i mora o njoj ponovo da se govori.
Do sad su već, usled tolikog govorenja ovi vernici trebali da postanu učitelji ove teme, a njima je i dalje potrebno ovo da se ponavlja.
Ne čudi onda ovaj 11. stih koji se pojavljuje ovde, usred ove diskusije.
Ovo je poprilično oštar i direktan stih.
“O tome bismo mogli mnogo da govorimo, ali je teško da se objasni, pošto ste postali tvrdi na ušima.”
Ova tema možda jeste komplikovana i potrebno je vreme da se objasni, ali već ste je toliko puta čuli da ne postoji drugo objašnjenje osim lenjosti da razmislite i živite ovo što ste naučili.
I ponekad je to i naš problem, a ne samo problem onih jevreja.
Toliko puta i na toliko raznih načina govorimo mnoge teme da je prosto nemoguće da to nije postalo sastavni deo života hrišćana koji o tome slušaju, a opet moramo da počinjemo ispočetka, kao da se radi o nekoj teško shvatljivoj doktrini ili ko zna o čemu.
Siguran sam da, koliko god često da govorimo o Svetom Trojstvu, to može da bude teško razumljiva tema i treba je često govoriti.
Ali ako govorimo i principu “umreti sebi” ili “živeti po milosti” ili “duhovnim darovima” ili “službama” ili “ljubavi prema braći koja je dokaz ljubavi prema Bogu”, tu nema ničeg komplikovanog i teško razumljivog ili nedokučivog. Tu postoji samo pitanje voljnosti da se istina prihvati ili ne.
Tako reč, koja je ovde upotrebljena, razotkriva da se ne radi o nekoj teško razumljivoj nauci, već o temi koja je teška za raspravljanje o njoj. Ali, da ponovim, ne zbog same teme, nego zbog onih koji o njoj treba da razgovaraju.
Posebno kad je ovakva tema, o Hristu i Melhisedeku, u pitanju.
Zašto pisac želi baš nju da objasni i o njoj da razgovara?
Činjenica je da su hrišćani počeli da izbegavaju sastanke i napuštaju zajednice.
To se dešava i u današnjim crkvama. Nekako je normalno da mislimo da treba našto preduzeti da sastanke učinimo zanimljivijim; organizujemo neki seminar ohrabrenja, neke psihološke radionice, itd. Da dodatno zainteresujemo narod, a da te teške teme prepustimo stručnjacima, školovanim ljudima, ...
Međutim pisac poslanice misli da su ovakve teme upravo ono što je potrebno da u njih bude uključena sva crkva, i zato nastavlja sa tim sve do desetog poglavlja.
Zašto? Zašto takva tema za crkvu koja, očigledno, ima potrebu da se oživi i obnovi?
Zato što je crkvi potrebno trajno obnavljanje. Trajno obnavljanje je kao negovanje biljke koja treba da pusti duboko korenje. Što je dublje korenje to je drvo vitalnije i jače.
Crkvi je potreban oslonac koji će je držati postojano i u mirno vreme i u vreme oluja, jer je tako jedino moguće da se održi.
To, naravno, ne može da se postigne bez čvrste hrane.
Lake, nadahnjujuće, teme u kojima svi mogu da uživaju, dobre su za neko vreme i za ponekad.
Informativne, edukativne, su dobre za osnovne pouke. Informativne poruke ne suočavaju verne za zahtevima koji Bog ima za njihov život.
Poruke koje opominju i prete mogu veoma lako da ostanu bez suštine jer ne donose rešenje, nego, najčešće, izazivaju mnogo pitanja.
Naravno jasno nam je da su ovakve propovedi potrebne i da su dobrodošle za razvoj i napredak crkve.
Pored toga, ono što je od izuzetne važnosti je da se crkva suočava sa izazovima koje Bog stavlja pred nju. Da se suoči sa teškim temama koje znače iskorak vere, pouzdanja i oslanjanja na Boga, umesto mlakosti sigurnih luka.
Ako Božja reč ne pokrene slušaoce na razmišljanje i promenu života, to može da znači da nema više onog potrebnog entuzijazma koji je neopohodana za rast crkve.
Ne postoji zamena za reči koje teško objasniti, niti bolji izazov za našu veru, nego što su te reči.
To se dešava i u današnjim crkvama. Nekako je normalno da mislimo da treba našto preduzeti da sastanke učinimo zanimljivijim; organizujemo neki seminar ohrabrenja, neke psihološke radionice, itd. Da dodatno zainteresujemo narod, a da te teške teme prepustimo stručnjacima, školovanim ljudima, ...
Međutim pisac poslanice misli da su ovakve teme upravo ono što je potrebno da u njih bude uključena sva crkva, i zato nastavlja sa tim sve do desetog poglavlja.
Zašto? Zašto takva tema za crkvu koja, očigledno, ima potrebu da se oživi i obnovi?
Zato što je crkvi potrebno trajno obnavljanje. Trajno obnavljanje je kao negovanje biljke koja treba da pusti duboko korenje. Što je dublje korenje to je drvo vitalnije i jače.
Crkvi je potreban oslonac koji će je držati postojano i u mirno vreme i u vreme oluja, jer je tako jedino moguće da se održi.
To, naravno, ne može da se postigne bez čvrste hrane.
Lake, nadahnjujuće, teme u kojima svi mogu da uživaju, dobre su za neko vreme i za ponekad.
Informativne, edukativne, su dobre za osnovne pouke. Informativne poruke ne suočavaju verne za zahtevima koji Bog ima za njihov život.
Poruke koje opominju i prete mogu veoma lako da ostanu bez suštine jer ne donose rešenje, nego, najčešće, izazivaju mnogo pitanja.
Naravno jasno nam je da su ovakve propovedi potrebne i da su dobrodošle za razvoj i napredak crkve.
Pored toga, ono što je od izuzetne važnosti je da se crkva suočava sa izazovima koje Bog stavlja pred nju. Da se suoči sa teškim temama koje znače iskorak vere, pouzdanja i oslanjanja na Boga, umesto mlakosti sigurnih luka.
Ako Božja reč ne pokrene slušaoce na razmišljanje i promenu života, to može da znači da nema više onog potrebnog entuzijazma koji je neopohodana za rast crkve.
Ne postoji zamena za reči koje teško objasniti, niti bolji izazov za našu veru, nego što su te reči.
OPTUŽBA
Propoved bi nas ponekad trebala suočiti sa našim odgovornostima i optužiti nas za naše neuspehe.
Autor poslanice Jevrejima kaže da mu je teško da im objasni ove reči jer su čitaoci postali tvrdi na ušima. Kao što sam rekao na početku upotrebljena je grčka reč nothros, prevodi se i kao tupi i kao tromi. Ova reč se često koristila za lenjog učenika koji je odbijao da razvija svoj um.
Dakle, pisac poslanice kaže „Greška nije u samoj reči, greška je kod onoga koje je postao tup i trom i odbija da razvija svoje sposobnosti da razume ono što je rečeno.”
Čitaoci su, očigledno, bili hrišćani najmanje jednu generaciju, jer autor pominje vreme koje je prošlo od kada su postali hrišćani kao “posle toliko vremena”, 5:12.
Oni su mali dovoljno vremena da izoštre svoj um i postanu kompetentni za poučavanje, a ne da ostanu na nivou onih koji će se podučavati. Njihova problem je bila lenjost koja se manifestovala u nedostatku fizičke i intelektualne energije.
Odgovor za umornu crkvu, prema autoru, je da treba da se hrani „čvrstom hranom“.
U ono vreme, student početnik se upoznao sa nekoliko „prvih principa“ od strane njegovih učitelja. Učenici su često opisivani kao „bebe” koja je morale da se hrane „mlekom” pre nego što bi prešli na „čvrstu hranu”.
Učenici su usmeravani da razviju svoje potencijale kako bi mogli da prenose učenje svoje škole i sami postanu učitelji. Svaki učenik koji je ostao na početnom nivou tokom dužeg vremenskog perioda izazivao je ozbiljne probleme i obično je napuštao svog učitelja.
Ovo je bila dobro poznata i prikladna slika za autora koji je pisao Jevrejima. Posle jedne generacije, čitaoci su bili još u povoju (5:13). Njihova ishrana se sastojala od mleka, i nisu bili u stanju da svare čvrstu hranu koja im je ponuđena.
Očigledno je da je namera pisca poslanice, želja da ojača i podigne umornu i bezvoljnu zajednicu, ali je primetio da njihov rast ne prati potrebnu intelektualnu sposobnost da shvate istinu koja im je objavljivana.
Zato nastavlja da insistira na čvrstoj hrani jer crkva bez toga ne može da održi niti da opstane.
Istina, kao čvrsta hrana mora biti dovoljno dragocena da zarobi um hrišćana, da intelektualno stimuliše učenike i da ih podstakne na ispitivanje dubina Reči Božije.
Gde god su se naseljavali, hrišćani su osnivali škole u kojima su proučavali Sveto pismo na akademskim osnovama.
Crkva ima koristi od onih koji samopregorno uče i obrazuju se da bi to znanje onda podelili sa crkvom, da bi mogli da stanu kao oni koji će braniti hrišćanstvo na temelju znanja i lične uverenosti u istinitost Pisma.
Površne religije ne zahtevaju nikakve napore oko učenja. Postoji sloj ljudi - sveštenika, koji održavaju religioznost, ali za obične, jednostavne, sledbenike se ne postavljaju nikakvi uslovi oko učenja. Dovoljno je da veruju onima koji ih uče.
Međutim, sa hrišćanima nije tako, niti bi smelo da bude tako. Od samog početka svaki sledbenik bio je podstican i pozivan da “proverava Pisma” kako bi se uverio u istinost učenja koje mu je prezentovano.
Dakle, i obični i učeni vernici su od samog početka morali da znaju i razumeju istinu, trebali su da čitaju evanđelja, poslanice, starozavetne knjige, da bi bili naučeni da objasne svoju veru.
Ubeđen sam, a i siguran sam da nisam jedini, koji veruje da za neukog hrišćanina nema dugog opstanka u hrišćanskoj zajednici, jer će prije ili kasnije, na ovaj ili onaj način, otpasti od istine, jer je ne poznaje niti mu ona predstavlja izazov. Ili će, šta je možda još gore, ostati zbog sujeverja, ili pogrešnog ubeđenja da će mu, kad tad, Bog nešto udeliti.
Onaj koji je naučen i poznaje istinu veruje u nju, a onaj koji nije naučen i ne zna istinu veruje u svašta, u bilo šta i u koješta.
Ponekad čujete da neko kaže, “Ja se ne bavim teologijom, to me uopšte ne zanima, dovoljno je to što verujem. Teologija nas samo odvlači od važnih stvari, nemam ja vremena za to.”
Znam da u ovoj stravičnoj ponudi raznih “istina”, bavljenje teologijom može da izgleda kao gubitak vremena i zamka u koju može da se upadne.
Ali, dozvolite da dovedem u pitanje vrednost delovanja, života, službe ili bilo čega drugog što ima prefiks “hrišćansko” a koje nije nastalo kao rezultat pažljivog proučavanja Svetog Pisma i pouka o Bogu (teologije).
U ovim stihovima vidimo da Sveti Duh jasno pravi razliku između onih koji se poje mlekom i onih koji se hrane mesom.
Onaj koji je još na mleku „ne razume učenje o pravednosti, pošto je još nejako dete.” (5:13).
Dok onaj koji se hrani čvrstom hranom: „ima čula iskustvom uvežbana za razlikovanje dobra i zla” (5:14).
Poslanica nas upozorava na to da neki hrišćani ostaju zauvek početnici, pa hrišćanska vera za njih ostaje neshvatljiva jer nemaju naviku da pažljivo proučavaju i reaguju na zahteve vere koje Pisma jasno uspostalja.
S druge strane, neki hrišćani mogu da razlikuju dobro i zlo zato što su izvežbani praksom korišćenja Pisma i njegovim pažljivim proučavanjem i svakodnevnim učenjem.
Možda će vam zvučati čudno, ali postoji obuka u hrišćanskoj veri. Ako je imamo od početka, možemo vremenom da razvijemo našu osetljivost za donošenje odluka vezanih za našu veru. To se zove iskustvo koje nam pomaže da umemo da razlikujemo dobro i zlo.
Bez ove obuke, nema načina kako da izgradimo sisteme koji će nam pomoći u svakodnevnom hrišćanskom životu.
Za spasenje je dovoljno da verujemo. Da se održimo i zadržimo potrebno je ipak nešto više. Setite se da sve oružje Božije uključuje i “opasač istine i mač Duha, koji je Božija Reč.”
Ja verujem da ova reč nije samo ispraznost. Naime, kako ćemo imati mač ako ne proučavamo i učimo se reči. Šta će svu opremu držati na okupu ako se ne učimo istini.
Bez ove obuke i opreme možemo, i postajemo, lak plen za razne nauke, ideje i učitelje koji to nisu.
Naravno, hrišćanstvo nije samo za učene ljude. Znate kako je Pavle opisao prve hrišćane u Korintu “Pogledajte, braćo, sebe, pozvane: nema vas mnogo mudrih po ljudskim merilima, ni mnogo moćnih, ni mnogo onih koji su plemenita roda.” (1. Korinćanima 1:26).
Hrišćanstvo poziva sve da iskoriste priliku da postanu mudri, moćni i plemenita roda ali u Gospodu. Ne svojom snagom nego silom Duha Svetoga, koji deluje u nama srazmerno našoj želji da se učimo Božijoj reči.
Poziv koji je Bog uputio ljudima nije upućen samo nekim stručnjacima za Jevreje i njihovo pismo, da još bolje razviju svoje razumevanje judaizma. Naprotiv, upućeno je svima.
A onda se desilo da su ti koji su se odazvali postali “tvrdi na ušima”, što je bilo ozbiljna pretnja svemu što su do tad gradili.
To upozorenje za “tvrde uši” upućeno je svim hrišćanima, i u stvari je poziv da nastavimo da tražimo odgovore, da tražimo vodstvo Svetog Duha, koji će nas voditi kroz svu istinu, kroz sva proučavanja.
Propoved bi nas ponekad trebala suočiti sa našim odgovornostima i optužiti nas za naše neuspehe.
Autor poslanice Jevrejima kaže da mu je teško da im objasni ove reči jer su čitaoci postali tvrdi na ušima. Kao što sam rekao na početku upotrebljena je grčka reč nothros, prevodi se i kao tupi i kao tromi. Ova reč se često koristila za lenjog učenika koji je odbijao da razvija svoj um.
Dakle, pisac poslanice kaže „Greška nije u samoj reči, greška je kod onoga koje je postao tup i trom i odbija da razvija svoje sposobnosti da razume ono što je rečeno.”
Čitaoci su, očigledno, bili hrišćani najmanje jednu generaciju, jer autor pominje vreme koje je prošlo od kada su postali hrišćani kao “posle toliko vremena”, 5:12.
Oni su mali dovoljno vremena da izoštre svoj um i postanu kompetentni za poučavanje, a ne da ostanu na nivou onih koji će se podučavati. Njihova problem je bila lenjost koja se manifestovala u nedostatku fizičke i intelektualne energije.
Odgovor za umornu crkvu, prema autoru, je da treba da se hrani „čvrstom hranom“.
U ono vreme, student početnik se upoznao sa nekoliko „prvih principa“ od strane njegovih učitelja. Učenici su često opisivani kao „bebe” koja je morale da se hrane „mlekom” pre nego što bi prešli na „čvrstu hranu”.
Učenici su usmeravani da razviju svoje potencijale kako bi mogli da prenose učenje svoje škole i sami postanu učitelji. Svaki učenik koji je ostao na početnom nivou tokom dužeg vremenskog perioda izazivao je ozbiljne probleme i obično je napuštao svog učitelja.
Ovo je bila dobro poznata i prikladna slika za autora koji je pisao Jevrejima. Posle jedne generacije, čitaoci su bili još u povoju (5:13). Njihova ishrana se sastojala od mleka, i nisu bili u stanju da svare čvrstu hranu koja im je ponuđena.
Očigledno je da je namera pisca poslanice, želja da ojača i podigne umornu i bezvoljnu zajednicu, ali je primetio da njihov rast ne prati potrebnu intelektualnu sposobnost da shvate istinu koja im je objavljivana.
Zato nastavlja da insistira na čvrstoj hrani jer crkva bez toga ne može da održi niti da opstane.
Istina, kao čvrsta hrana mora biti dovoljno dragocena da zarobi um hrišćana, da intelektualno stimuliše učenike i da ih podstakne na ispitivanje dubina Reči Božije.
Gde god su se naseljavali, hrišćani su osnivali škole u kojima su proučavali Sveto pismo na akademskim osnovama.
Crkva ima koristi od onih koji samopregorno uče i obrazuju se da bi to znanje onda podelili sa crkvom, da bi mogli da stanu kao oni koji će braniti hrišćanstvo na temelju znanja i lične uverenosti u istinitost Pisma.
Površne religije ne zahtevaju nikakve napore oko učenja. Postoji sloj ljudi - sveštenika, koji održavaju religioznost, ali za obične, jednostavne, sledbenike se ne postavljaju nikakvi uslovi oko učenja. Dovoljno je da veruju onima koji ih uče.
Međutim, sa hrišćanima nije tako, niti bi smelo da bude tako. Od samog početka svaki sledbenik bio je podstican i pozivan da “proverava Pisma” kako bi se uverio u istinost učenja koje mu je prezentovano.
Dakle, i obični i učeni vernici su od samog početka morali da znaju i razumeju istinu, trebali su da čitaju evanđelja, poslanice, starozavetne knjige, da bi bili naučeni da objasne svoju veru.
Ubeđen sam, a i siguran sam da nisam jedini, koji veruje da za neukog hrišćanina nema dugog opstanka u hrišćanskoj zajednici, jer će prije ili kasnije, na ovaj ili onaj način, otpasti od istine, jer je ne poznaje niti mu ona predstavlja izazov. Ili će, šta je možda još gore, ostati zbog sujeverja, ili pogrešnog ubeđenja da će mu, kad tad, Bog nešto udeliti.
Onaj koji je naučen i poznaje istinu veruje u nju, a onaj koji nije naučen i ne zna istinu veruje u svašta, u bilo šta i u koješta.
Ponekad čujete da neko kaže, “Ja se ne bavim teologijom, to me uopšte ne zanima, dovoljno je to što verujem. Teologija nas samo odvlači od važnih stvari, nemam ja vremena za to.”
Znam da u ovoj stravičnoj ponudi raznih “istina”, bavljenje teologijom može da izgleda kao gubitak vremena i zamka u koju može da se upadne.
Ali, dozvolite da dovedem u pitanje vrednost delovanja, života, službe ili bilo čega drugog što ima prefiks “hrišćansko” a koje nije nastalo kao rezultat pažljivog proučavanja Svetog Pisma i pouka o Bogu (teologije).
U ovim stihovima vidimo da Sveti Duh jasno pravi razliku između onih koji se poje mlekom i onih koji se hrane mesom.
Onaj koji je još na mleku „ne razume učenje o pravednosti, pošto je još nejako dete.” (5:13).
Dok onaj koji se hrani čvrstom hranom: „ima čula iskustvom uvežbana za razlikovanje dobra i zla” (5:14).
Poslanica nas upozorava na to da neki hrišćani ostaju zauvek početnici, pa hrišćanska vera za njih ostaje neshvatljiva jer nemaju naviku da pažljivo proučavaju i reaguju na zahteve vere koje Pisma jasno uspostalja.
S druge strane, neki hrišćani mogu da razlikuju dobro i zlo zato što su izvežbani praksom korišćenja Pisma i njegovim pažljivim proučavanjem i svakodnevnim učenjem.
Možda će vam zvučati čudno, ali postoji obuka u hrišćanskoj veri. Ako je imamo od početka, možemo vremenom da razvijemo našu osetljivost za donošenje odluka vezanih za našu veru. To se zove iskustvo koje nam pomaže da umemo da razlikujemo dobro i zlo.
Bez ove obuke, nema načina kako da izgradimo sisteme koji će nam pomoći u svakodnevnom hrišćanskom životu.
Za spasenje je dovoljno da verujemo. Da se održimo i zadržimo potrebno je ipak nešto više. Setite se da sve oružje Božije uključuje i “opasač istine i mač Duha, koji je Božija Reč.”
Ja verujem da ova reč nije samo ispraznost. Naime, kako ćemo imati mač ako ne proučavamo i učimo se reči. Šta će svu opremu držati na okupu ako se ne učimo istini.
Bez ove obuke i opreme možemo, i postajemo, lak plen za razne nauke, ideje i učitelje koji to nisu.
Naravno, hrišćanstvo nije samo za učene ljude. Znate kako je Pavle opisao prve hrišćane u Korintu “Pogledajte, braćo, sebe, pozvane: nema vas mnogo mudrih po ljudskim merilima, ni mnogo moćnih, ni mnogo onih koji su plemenita roda.” (1. Korinćanima 1:26).
Hrišćanstvo poziva sve da iskoriste priliku da postanu mudri, moćni i plemenita roda ali u Gospodu. Ne svojom snagom nego silom Duha Svetoga, koji deluje u nama srazmerno našoj želji da se učimo Božijoj reči.
Poziv koji je Bog uputio ljudima nije upućen samo nekim stručnjacima za Jevreje i njihovo pismo, da još bolje razviju svoje razumevanje judaizma. Naprotiv, upućeno je svima.
A onda se desilo da su ti koji su se odazvali postali “tvrdi na ušima”, što je bilo ozbiljna pretnja svemu što su do tad gradili.
To upozorenje za “tvrde uši” upućeno je svim hrišćanima, i u stvari je poziv da nastavimo da tražimo odgovore, da tražimo vodstvo Svetog Duha, koji će nas voditi kroz svu istinu, kroz sva proučavanja.
Generalno ljudi slabo čitaju knjige. Ima nekih zaljubljenika, ali realno nema ih puno.
Pa i od tih što čitaju, mnogo je više onih koji čitaju sve sem Pisma.
Ljudi retko čitaju o Bogu, Hristu, molitvi, Bibliji i ostaju uskraćeni za naverovatne stvari koje Bog ima u svojoj predragocenoj Reči za nas.
Siguran sam da poznajete ljude, hrišćane, izuzetne eksperte u svom poslu, ljude koji su završili visoke škole, ali kad ja u pitanju Bog i vera, pokazuju užasavajući nivo nezrelosti i neznanja.
Može se dakle biti tup i lenj za Boga, iako je neko vispren za ovaj svet.
REČ RASTA
Propovedanje istine uvek nudi reči nade i ohrabrenja. Ljudi moraju da vide razlog da se upuste u akciju na koju se zove. Tako i autor ove poslanice ohrabruje čitaoce i zajednicu da napuste osnovna elementarna učenja o Hristu i da nastave da idu ka zrelosti (6:1).
Ovde postoji jedno strogo upozorenje (takođe i u 10:26 i 12:17) da one koji su “jednom bili prosvetljeni” nije moguće vratiti i dovesti do pokajanja.
Pored svih tumačenja ovih stihova, želim da naglasim samo ovo da je naša vera previše dragocena da bismo je odbacili ili bismo rizikovali da izgubimo blagoslove koje nam donosi.
Kako smo započeli naš hrišćanski život treba da nastavimo da napredujemo učeći se, vežbajući do savršenstva.
Naš crkveni život ponekad izgleda neprijatan pa čak i iritantan.
Može da se pojavi neslaganje sa drugima, nezadovoljstvo, obeshrabrenost zbog pravca kojim crkva napreduje ili zato što ne napreduje, što može da nas učini lejnim i tromim.
U takvim situacijam treba da se setimo svega što smo uložili u našu veru od početka.
Jer ako Bog ne zaboravlja šta smo radili i ljubav koju smo iskazivali prema njemu i svu službu koju smo obavljali za njega i za ljude oko nas, zašto bismo se mi toga odrekli. Ono što smo uložili treba da nas stimuliše da još revnosnije i agilnije nastavimo da napredujemo u Božijem delu jer “želimo da svaki od vas do kraja pokaže istu revnost za ispunjenje nade”.
Dakle, ono što je napisano pre dve hiljade godina vredi i danas. Umorna crkva dvadesetprvog veka treba da čuje iste reči upozorenja i ohrabrenja i da živi i raste podstaknuta Rečju Božijom.
Amin!
Pa i od tih što čitaju, mnogo je više onih koji čitaju sve sem Pisma.
Ljudi retko čitaju o Bogu, Hristu, molitvi, Bibliji i ostaju uskraćeni za naverovatne stvari koje Bog ima u svojoj predragocenoj Reči za nas.
Siguran sam da poznajete ljude, hrišćane, izuzetne eksperte u svom poslu, ljude koji su završili visoke škole, ali kad ja u pitanju Bog i vera, pokazuju užasavajući nivo nezrelosti i neznanja.
Može se dakle biti tup i lenj za Boga, iako je neko vispren za ovaj svet.
REČ RASTA
Propovedanje istine uvek nudi reči nade i ohrabrenja. Ljudi moraju da vide razlog da se upuste u akciju na koju se zove. Tako i autor ove poslanice ohrabruje čitaoce i zajednicu da napuste osnovna elementarna učenja o Hristu i da nastave da idu ka zrelosti (6:1).
Ovde postoji jedno strogo upozorenje (takođe i u 10:26 i 12:17) da one koji su “jednom bili prosvetljeni” nije moguće vratiti i dovesti do pokajanja.
Pored svih tumačenja ovih stihova, želim da naglasim samo ovo da je naša vera previše dragocena da bismo je odbacili ili bismo rizikovali da izgubimo blagoslove koje nam donosi.
Kako smo započeli naš hrišćanski život treba da nastavimo da napredujemo učeći se, vežbajući do savršenstva.
Naš crkveni život ponekad izgleda neprijatan pa čak i iritantan.
Može da se pojavi neslaganje sa drugima, nezadovoljstvo, obeshrabrenost zbog pravca kojim crkva napreduje ili zato što ne napreduje, što može da nas učini lejnim i tromim.
U takvim situacijam treba da se setimo svega što smo uložili u našu veru od početka.
Jer ako Bog ne zaboravlja šta smo radili i ljubav koju smo iskazivali prema njemu i svu službu koju smo obavljali za njega i za ljude oko nas, zašto bismo se mi toga odrekli. Ono što smo uložili treba da nas stimuliše da još revnosnije i agilnije nastavimo da napredujemo u Božijem delu jer “želimo da svaki od vas do kraja pokaže istu revnost za ispunjenje nade”.
Dakle, ono što je napisano pre dve hiljade godina vredi i danas. Umorna crkva dvadesetprvog veka treba da čuje iste reči upozorenja i ohrabrenja i da živi i raste podstaknuta Rečju Božijom.
Amin!
Нема коментара:
Постави коментар