POSLANICA APOSTOLA PAVLA RIMLJANIMA, Bog i Jevreji, Rimljanim 9-11

- osnovne misli za proučavanje ove teme  

“Braćo, želja moga srca i moja molitva Bogu za Izraelce jeste da se spasu. Svedočim, naime, za njih da imaju revnosti za Boga, ali ona nije zasnovana na znanju. Ne znajući šta je Božija pravednost i tražeći da uspostave svoju, nisu se potčinili Božijoj pravednosti. Jer, Hristos je svršetak Zakona, za opravdanje svakome ko veruje.” Rimljanima 10:1-4
 
Rimljanima, 9. - 11. glava
Tri poglavlja ovog dela poslanice čine čvrsto povezanu raspravu koja se mora shvatiti kao celina. Interesantno za ovaj deo poslanice je to što izgleda kao da je Pavle, barem na kratko, napustio način izlaganja na koji smo u ovoj knjizi navikli. Zbog toga neki teolozi smatraju da je ovaj deo ubačen i nije originalni deo poslanice. Ipak, ako malo bolje razmislite, nema boljeg mesta u izlaganju koje je Pavle preduzeo od ovoga, da se još jednom osvetli slika Božjeg izabranog naroda.
 
Pavle počinje ličnim izražavanjem brige za Jevreje kao svoj narod (9:1-5).
Zatim se, od 9:6 do 11:10, bavi pitanjem Božje vernosti i načinom na koji su Jevreji uspeli da promaše osnovnu Božju zamisao koju je Bog imao za njih. On vrlo pažljivo slaže ove misli, koje će sasvim zatvoriti u drugom delu 11. poglavlja.
Možemo li uopšte govoriti i dovoditi u pitanje Božju vernost svojim obećanjima koje je dao Jevrejima?
Zar je Božja Reč zatajila (9:6)? Kako može Bog biti veran svojim obećanjima upućenim Jevrejima
(a) ako se spasenje ostvaruje verom u Hrista, a ne delima zakona,
(b) ako je većina Jevreja odbacila Hrista i
(c) ako su “u igri” sada i neznabošci, s jednakim pravima?
 
Prvi Pavlov odgovor je da je istorija Izrailja puna dokaza da pripadanje Izrailju nije samo stvar gena.
 
Osim toga, tvrdi Pavle, Bog ima slobodu da čini šta god želi. Slobodan je da se smiluje na koga god hoće (15. stih).
Pavle zatim skreće pažnju na iznenađujuću ironiju: neznabošci koji nisu tražili pravdu, dobili su je, dok je Jevreji koji su je tražili (30. i 31. stih) nisu dobili.
Tu ironiju Pavle objašnjava u 10. glavi poslanice. Istinska pravda temelji se na veri i nastaje slušanjem. Jevreji su išli za njom na pogrešan način, delima; nisu slušali.
Pavle ne može da prenebregne činjenicu o prisutnosti jednog problema. On nipošto ne sumnja da Jevreji revnuju za Boga (10:2). Neko bi svakako zaključio da bi Jevrejima njihova revnost, udružena s Božjim obećanjem, trebalo da bude dovoljna za spasenje. A Pavle ipak uočava jedan problem.
Jevrejska revnost za Boga nije se temeljila na znanju. Njihov propust u pogledu znanja nije se odnosio samo na nepoznavanje određene teorijske tvrdnje ili doktrine. Bio je to propust u razumevanju izvora pravde i propust da svoje napore i revnost usmere u ispravnom pravcu.

Dva problema postoje u jevrejskom poimanju pravde, što je bio razlog da oni pogrešno shvate Božju pravdu. Prvo, propustili su da uvide činjenicu da su njihov izbor i naročiti položaj kao Božjeg naroda bili darovi Božje milosti.

Drugo, Izrailj je bio u iskušenju da sopstvenu pravdu vidi kao nešto ekskluzivno i da zaboravi da Bog brine o svim ljudima. Kad god bi zaboravili sveobuhvatnu, univerzalnu prirodu Božje milosti, našli bi se u iskušenju da se uzohole i pokušaju da pravdu “prenesu” u svoj privatni posed.

U delu teksta u 11:1-10 Pavle zatim pita: “Da li je Bog odbacio svoj narod?” Odgovor je odrečan. Konačno, sâm Pavle je Jevrejin. I, kako je u izveštaju o Iliji istaknuto, često se događalo da su Bogu bili verni upravo oni koji su pripadali ostatku Jevreja.

Sve u svemu, poruka radosne vesti je blizu i kaže da svako ko se pouzda u Hrista i prizna ga može biti spasen (10:9). O tome svedoči Stari zavet. Ali radosnu vest nisu prihvatili svi Izrailjci. Bez obzira na to što su je čuli, oni je nisu poslušali i to je razlog njihovog zatajenja. Oni nisu prihvatili radosnu vest Božje milosti za sve ljude, nego su se neposlušnički hvatali za svoju staru potragu za opravdanjem na temelju isključive privilegije po osnovu porekla.

Pavle u 11. stihu konačno dolazi na svoju glavnu ideju. Bog ima plan, i to zapanjujući plan: da odbacivanje jevanđelja od strane Jevreja pretvori u mogućnost da jevanđelje ode neznabošcima.  Iz svih prividno čudnih obrta i preokreta u istoriji Božjeg naroda sada izranja jedan plan, zadivljujući plan. Niko o njemu nikada nije ni sanjao. Plan je da Bog bude milostiv svim ljudima. Polazeći od mnogih slika koje smo dobili o Božjoj milosti, to verovatno ne treba da nas iznenadi. Zapanjuje način na koji taj plan krči sebi put ka ispunjenju. Pređimo na zaključak ovog fascinantnog odseka.Ali ni tu neće biti kraj.

Jevreji će videti kako neznabošci prihvataju jevanđelje, postaće ljubomorni (11. stih), pa će i sami prihvatiti jevanđelje.