(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 14. april 2024.)
“Kažem vam, dakle, i opominjem vas u Gospodu da više ne živite kao što žive neznabošci, u ispraznosti svoga uma. Nihov razum je pomračen i oni su, zbog svog neznanja, koje dolazi od okorelosti njihovog srca, odvojeni od Božijeg života. Izgubivši svako osećanje stida, predali su se razuzdanosti, da bi u svojoj nezasitosti činili svaku vrstu nečistote.
Ali, vi niste tako upoznali Hrista, ako ste zaista o njemu čuli i u njemu bili poučeni u skladu sa istinom koja je u Isusu. A poučeni ste da u pogledu svog ranijeg ponašanja treba sa sebe da svučete staroga čoveka, koji propada zbog svojih varljivih požuda, da promenite svoj način razmišljanja i da obučete novoga čoveka, stvorenog da bude sličan Bogu u istinskoj pravednosti i svetosti.
Zato odbacite laž i »neka svako svome bližnjem govori istinu jer smo jedan drugom udovi. »U svom gnevu ne činite greh; neka sunce ne zađe, a vi da ste još gnevni. Ne dajte uporište đavolu. Ko je krao, neka više ne krade, nego neka radije vredno radi, čineći dobro svojim rukama, da bi imao šta da podeli s onim ko oskudeva.
Neka nijedna ružna reč ne izađe iz vaših usta, nego samo ona koja je dobra za izgrađivanje drugih, prema njihovim potrebama, da bude na korist onima koji slušaju. Ne žalostite Božijeg Svetog Duha, kojim ste zapečaćeni za Dan otkupljenja. Odbacite svaku gorčinu, bes i gnev, viku i vređanje, zajedno sa svakom zloćom. Jedan prema drugom budite dobri i saosećajni, opraštajući jedan drugom kao što je i Bog u Hristu oprostio vama.” Efescima 4:17-32
Bog nas je izdvojio za sebe. Učinio je svojim svecem svakog ko se Njemu obratio, ko je umro grehu i ko je oživljen sa Hristom u novi život. Ta vrednost, koja se ne može uporediti ni sa čim u ovom svetu, je ogromna privilegija. Naravno uz ovakvu privilegiju ide i isto takva odgovornost. Zato je vrlo važno da dostojno, u svetosti, živimo novi život koji smo primili.
Život Božjih svetaca je, hteli mi to ili ne osvetljen novim svetlom i vidljiv svima.
Znate za one, globalno popularne, TV programe, tipa “velikog brata” - kod nas ih baš ima proprilično ... ne znam kako se sve zovu. Ta potreba ljudi da gledaju druge ljude i prate način na koji se ponašaju, komuniciraju, žive je fascinantan, i sve popularniji.
Ljudska radoznalost, nisko samopoštovanje, potrošački mentalitet, nezdrava kompetitivnost i opšta ogrehovljenost, glavni su pokretač masovne produkcije tih programa.
Naravno sve to bilo je prisutno i pre televizije, iako ne u toj meri i tako rasprostranjeno. Od kako je sveta i veka, ljudi žele da vide kako se drugi oblače, govore, šta jedu, gde žive, s kim se druže ... i na taj način grade neku sliku o sebi, procenjuju svoje ponašanje, stavove, odluke, često tešeći sami sebe, iako im savest ne da da žive u zabludi - pa nisam ja ni tako loš!
Jesi! Samo ne vidiš jer se upoređuješ sa gorima od sebe.
Zbog toga je veoma važno da razumemo koliko je način, na koji hrišćanin živi, važan.
Često smo, iako toga nismo ni svesni, izložen pogledima i ispitivanju drugih, koji posmatraju kako živimo, kako se ponašamo, kakva su nam deca, ... Moja porodica se obratila, jer je bila podstaknuta životom hrišćanske porodice u komšiluku.
Matej 5:16 “Neka tako vaša svetlost svetli pred ljudima, da vide vaša dobra dela i da slave vašeg Oca, koji je na nebesima.”
1. Petrova 2:12 ”Među neznabošcima se vladajte dobro, da oni, iako vas optužuju za zlodela, vide vaša dobra dela i daju slavu Bogu na dan pohođenja.”
Hrišćanin ima veliku odgovornost za način na koji živi svoj život, jer na taj način treba da pokaže, pre svega svoju svetost, a zatim i da ukaže na kontrast između života hrišćana i nehrišćana.
Ponekad će taj život biti jedini način na koji će neki ljudi biti privučeni i razumeti evanđelje.
Kad ljudi pogledaju naš način života, šta vide? Kad posmatraju naše ponašanje u kontaktima sa ljudima, u prodavnici, u prevozu, u govoru, našu odeću, ponašanje na poslu ... šta mogu da zaključe iz našeg života?
Da li je ono što govorimo u skladu sa onim šta oni mogu da vide i u skladu sa onim šta radimo?
Neko je jednom rekao - oko vidi bolje o uha! Što me uopšte ne iznenađuje! To znači da ćeš nekome više pomoći ako te vidi kako radiš, nego ako mu pročitaš uputstvo.
Ponekad naši saveti mogu da budu jako dobri, mudri, visokoumni pa čak i praktični, a opet mogu biti pogrešno shvaćeni. Ali, ako umesto saveta, svojim ponašanjem i životom pokažemo kako nešto funkcioniše, tu onda nema greške.
Ponekad čujete da neko kaže, ili čak i sami pomislite - “Ma baš me briga šta će drugi reći ili misliti!” Razumem vas i to je, donekle, u redu. Pre svega zato što se ljudima nikad ne može ugoditi, a onda i zbog toga što zbog straha “šta će drugi reći” ostanemo zarobljeni tuđom voljom.
Ali, ovo “donekle”, koje sam rekao, znači da ni u tom stavu ne smemo da idemo predaleko.
Ne smemo da prenebregnemo činjenicu da, hteli mi to ili ne, ostavljamo utisak na druge ljude i kao obični ljudi i kao Božja deca.
Reč Božja nas uči i naglašava da mi predstavljamo neku vrstu opšte slike evađelja koje se širi na taj način, pokazujući se prihvatljivim i primenjivim u životima običnih ljudi, kao što smo i mi sami. Naš život pokazuje da čovek može živeti slobodno, dobro, ispravno i u miru sa Bogom, a da ne mora da pobegne u manastir ili pustinju da bi tamo doživeo prosvetljenje ili pobožnost ili da bio bogougodan.
Naprotiv, na nekoliko mesta u NZ čitamo koliko je Bogu važno da, u svetu u kojem živimo, i u koji smo poslani kao svedoci, ispoljavamo taj uticaj, pozivajući duge da se približe Bogu.
Filipljanima 2:15:”... da budete besprekorni i čisti. Božja deca bez mane usred pokvarenog i izopačenog naraštaja u kojem svetlite kao zvezde u svemiru.” ili
1. Solunjanima 1:7: “Tako ste postali uzor svima vernima u Makedoniji i Ahaji.”
Ovo su veoma ohrabrujući stihovi jer nam nedvosmisleno govore i jasno pokazuju da je u redu da hrišćani budu različiti od sveta u kom živi. Pogotovo je to ohrabrujuće za mlade u veri, da prihvate svoju novu prirodu i način života koji ide uz nju, iako to može, ponekad, da izazove podsmeh i odbacivanje.
Hrišćani jesu drugačiji, i to nije razlog za paniku ili za sramotu, naprotiv, to je povod za veliku radost. Čovek ne može da doživi veće zadovoljstvo i radost od spoznaje da je pomiren sa Bogom i da živi u skladu sa Božjom voljom.
Apostol Pavle hrabri svog mladog saradnika Tita i piše: Titu 2:11–14 “Jer, za sve ljude se pojavila Božija milost, koja donosi spasenje. Ona nas uči da se odreknemo bezbožnosti i ovozemaljskih požuda, da u ovom svetu živimo razborito, pravedno i pobožno dok iščekujemo srećnu nadu i da se u slavi pojavi veliki Bog i naš Spasitelj, Isus Hristos.”
Titu 3:8 “To je istina i hoću da to čvrsto zastupaš, da se oni koji veruju u Boga potrude da prednjače u dobrim delima. To je za ljude dobro i korisno.”
Pogledajte pažljivo ove nadahnute stihove i primetite koliko je tu dobrote, svetla, emaptije, ohrabrenja i staloženosti. Sve ovo dete Božje, svojim načinom života, donosi u ovaj turoban, zastrašen, bolestan i uznemiren svet u kome živi.
ŽIVOT KONTRASTA (4:17–19)
Naš život u Hristu procenjuje se po načinu na koji hodamo u veri. Taj hod treba da bude sušta suprotnost načinu na koji svet hoda.
Jedna poslovica kaže “Neka tvoj hod bude u skladu sa rečima koje govoriš.” ili ako to prevedemo na naš hrišćanski život - pokaži da si hrišćanin tako što ćeš živeti kao hrišćanin.
Taj život pokazuje nekoliko dramatičnih razlika u odnosu na svet.
Pre svega, hrišćanin razmišlja drugačije u odnosu na svoj život pre obraćenja.
U svetu čovek razmišlja u skladu sa humanističkim idejama, da je on centar svega, da svojim razmišljanjem može da dokuči i razume mudrost i tajne života i da mu ne treba nikakav bog da mu sve to otkrije...
Sve to je u suprotnosti sa onim što Bog objavljuje - On je centar svega, On je mudrost, On je život, On objavljuje i prosvetljuje koga, kad i kako hoće.
Ljudska ramišljanja su bezvredna i daleko od Božje misli.
U osnovi sve ljudsko razmišljanje svodi se na zadobijanje moći, prestiža, imovine, zadovoljstva, zdravlja, a sve u uverenju da je to preduslov da se bude srećan.
Kad postanemo hrišćani trebali bismo da prestanemo da razmišljamo na taj način. Sada sve naše misli, razmišljanja, težnje, prosvetljenja, mudrost treba da izviru samo iz jednog izvora, od Boga, objavom Duha Svetog.
Naša radost treba da ima samo jedan povod, život u skladu sa Božjom reči koja nam je dostupna.
Drugo što se dešava je da drugačije razumemo novi život koji živimo.
Ako je osnov za sagledavanje hrišćanskog života, svetovni standard, sve će biti shvaćeno i sagledano pogrešno. Čak ni najpametniji ljudi sveta, ako su neobraćeni, ne mogu da razumeju kako Bog, svojom Reči i Duhom Svetim utiče na naše živote.
Ali, onaj ko se obratio i saobrazio sa Hristom izašao je iz okova i tame greha, i obasjan je svetlošću istine koju može da razume.
Zbog te istine stvara se potpuno drugačiji odnos sa Bogom.
Neobraćena osoba ne priznaje Božje postojanje, i ne prihvata mogućnost da mu Bog, u koga ne veruje, može pomoći, na bilo koji način. Čak i kad su na najvišem stepenu “svesti” o bogu - “Pa, ima neka sila!” - to im ne omogućava pristup Bogu.
Jer, čitamo u Jevrejima poslanici 11:6 “A bez vere je nemoguće ugoditi Bogu, jer ko mu pristupa, treba da veruje da Bog postoji i da nagrađuje one koji ga traže.”
Nasuprot tome je hrišćanin koji se nanovo rodio u Božju porodicu, i može sa sigurnošću i sa punim pouzdanjem da se obraća Bogu oslovljavajući ga Ocem. Zato se i trudimo da sve vreme hodamo u svetlosti, da bi smo imali nesmetan pristup Božjoj blagodati.
To, naravno, znači da se i naše znanje o Bogu promenilo.
Neobraćenu osobu niti zanima niti se trudi da sazna nešto o Bogu. O njima prorok Isaija 1:3, kaže “Vo poznaje svog vlasnika i magarac jasle gospodarove, a Izrael ne poznaje, moj narod ne razume.”
Ali, hrišćanin je upoznao Boga, i to saznanje o Bogu primenjuje u svim segmentima svog života.
I sad vrhunac promene - srce neobraćenog čoveka je tvrdo, kameno, okorelo zbog neznanja.
Ali, hrišćansko srce je “potreseno” “kosnuto” Dela 2:37, meko, osetljivo.
Svetovni život je okrenut samom sebi i ljudi veoma malo brinu o tome da li njihovi postupci povređuju druge. Svet je generalno neosetljiv na patnje, boli, nesreće, tuge, ... pa čak i kad nešto izazove pažnju, interesovanje za to izgubi se za nekoliko dana, ili još brže, ako se pojavi neka nova vest.
Hrišćanin pak, treba da živi tako da vodi računa o tome kako će njegov život uticati na druge, i da radi dobre stvari i kad je pozvan i kad nije.
Osim toga hrišćanin sve vreme razmišlja o tome kako će njegov život biti uklopljen u Božju volju i doprineti slavi Božjoj. On ne želi da “ožalosti” Boga.
Ovih nekoliko suprotnosti, koje se naziru iz teksta poslanice, su najvidljivija razlika između života hrišćana i nehrišćana.
Hrišćanin treba da izabere i nađe radost u svojim izborima.
Siguran sam da Bog ceni i poštuje one koji žive u skladu sa Božjom voljom i odgovara nagradom.
DOSLEDNOST (4:20–24)
Ne znam da li je potrebno posebno naglašavati da hrišćanski život mora biti dosledan!
Kroz prosvetljenje koje smo dobili treba da sagledavamo svakodnevnu situaciju našeg života. Kao hrišćani doneli smo odluku da se pokajemo i da se odvratimo od starih puteva i okrenemo se Bogu. Poneko može da pomisli da je to odluka koja se donosi samo jednom u životu. Pa, nije baš tako.
To se svakodnevna odluka. Pokajanje praktikujemo svakog dana, odvraćanje od starih puteva svakog dana. To je neprekidan proces koji traje i koji će trajati sve dok Hrist ponovo ne dođe i dok se ne rešimo ovog tela.
U međuvremenu, treba, kao što Pavle objašnjava da svučemo starog čoveka i obučemo novog; da promenimo svoj način razmišljanja i počnemo da razmišljamo kao što Bog razmišlja u pravednosti i istini.
Dve stvari želim da naglasim:
- ne postoji postepeno odlaganje grehova, niti postepeno pokajanje.
- promena načina razmišljanja i upoznavanje Boga je trajni proces u kojem sve više treba da napredujemo.
Obraćenje, dakle, predstavlja trenutni prekid života u grehu i početak razvoja nove osobe koja vodi u savršenu Božju svetost.
U tom procesu svakodnevno se učimo i sve se više upoznajemo sa Bogom i njegovom voljom u našem života. Svakog dana, ako smo istrajni desi se neka promena, neki napredak u sazrelvanju u veri.
KAKO TO UTIČE NA NAS U SVAKODNEVNOM ŽIVOTU (4:25–28)
Ako živimo u skladu sa onim kako smo poučeni iz Reči, desiće se vrlo vidljive i oštre promene. Toliko vidljive i jake, da mnogi iz okruženja ne mogu ili ne žele da prihvate da su se one desile. Ipak, živeći iskreno hrišćanin se više ne oseća prijatno u starom društvu, načinom razgovora, atmosferom u radnom okruženju, šalama, ogovaranjima, poluistinama, ... i svim drugim vrstama pritiska koji od njega zahtevaju da se ponaša u skladu sa standardima sveta.
U njegovom životu pojavljuju su se sasvim novi prioriteti, izgrađuju se sasvim novi odnosi, temperamet se stavlja pod kontrolu, hrišćanin drži svoju reč, čak i kad to nije njemu u korist.
On govori tako da svaka njegova reč bude na izgradnju, utehu, podršku, i radost.
(Protestantska evanđeoska crkva Beogra, nedelja 14. april 2024.)
SAMOISPITIVANJE (4:29–32)
Zato je potrebno da se neprestano preispitujemo u svakoj situaciji u kojoj ćemo se naći. Ne samo zbog toga što želimo biti ispravni, nego zato što znamo da svaka naša reči i postupak treba da objavljuje slavu Božju i ima efekat na ljude oko nas.
Potrebno je da budemo saosećajni, neosuđujući, bez gunđanja, kritizerstva i netrpeljivosti, gneva, vike, zlobe, podrugivanja, ismevanja ... tako da “ne žalostimo Božijeg Svetog Duha, kojim smo zapečaćeni”!
Istinu, koja nam je poverena, treba da govorimo jasno, direktno i ljubazno, ostajući isti i privatno i u javnom životu, jer smo postali ogledalo u kome svet može da vidi Hrista.
Naš hrišćanski život treba da širi miris pobožnosti. Evanđelje koje propovedamo i život koji živimo ne smeju da se razlikuju.
Treba da smo svetionik koji osvetljava put onima koji žele da dođu do Boga, svetlo koje šalje poruku blagodati i spasenja, i evanđelje o našem Bogu, Spasitelju i Gospodu Isusu Hristu.
Amin!
Ali, vi niste tako upoznali Hrista, ako ste zaista o njemu čuli i u njemu bili poučeni u skladu sa istinom koja je u Isusu. A poučeni ste da u pogledu svog ranijeg ponašanja treba sa sebe da svučete staroga čoveka, koji propada zbog svojih varljivih požuda, da promenite svoj način razmišljanja i da obučete novoga čoveka, stvorenog da bude sličan Bogu u istinskoj pravednosti i svetosti.
Zato odbacite laž i »neka svako svome bližnjem govori istinu jer smo jedan drugom udovi. »U svom gnevu ne činite greh; neka sunce ne zađe, a vi da ste još gnevni. Ne dajte uporište đavolu. Ko je krao, neka više ne krade, nego neka radije vredno radi, čineći dobro svojim rukama, da bi imao šta da podeli s onim ko oskudeva.
Neka nijedna ružna reč ne izađe iz vaših usta, nego samo ona koja je dobra za izgrađivanje drugih, prema njihovim potrebama, da bude na korist onima koji slušaju. Ne žalostite Božijeg Svetog Duha, kojim ste zapečaćeni za Dan otkupljenja. Odbacite svaku gorčinu, bes i gnev, viku i vređanje, zajedno sa svakom zloćom. Jedan prema drugom budite dobri i saosećajni, opraštajući jedan drugom kao što je i Bog u Hristu oprostio vama.” Efescima 4:17-32
Bog nas je izdvojio za sebe. Učinio je svojim svecem svakog ko se Njemu obratio, ko je umro grehu i ko je oživljen sa Hristom u novi život. Ta vrednost, koja se ne može uporediti ni sa čim u ovom svetu, je ogromna privilegija. Naravno uz ovakvu privilegiju ide i isto takva odgovornost. Zato je vrlo važno da dostojno, u svetosti, živimo novi život koji smo primili.
Život Božjih svetaca je, hteli mi to ili ne osvetljen novim svetlom i vidljiv svima.
Znate za one, globalno popularne, TV programe, tipa “velikog brata” - kod nas ih baš ima proprilično ... ne znam kako se sve zovu. Ta potreba ljudi da gledaju druge ljude i prate način na koji se ponašaju, komuniciraju, žive je fascinantan, i sve popularniji.
Ljudska radoznalost, nisko samopoštovanje, potrošački mentalitet, nezdrava kompetitivnost i opšta ogrehovljenost, glavni su pokretač masovne produkcije tih programa.
Naravno sve to bilo je prisutno i pre televizije, iako ne u toj meri i tako rasprostranjeno. Od kako je sveta i veka, ljudi žele da vide kako se drugi oblače, govore, šta jedu, gde žive, s kim se druže ... i na taj način grade neku sliku o sebi, procenjuju svoje ponašanje, stavove, odluke, često tešeći sami sebe, iako im savest ne da da žive u zabludi - pa nisam ja ni tako loš!
Jesi! Samo ne vidiš jer se upoređuješ sa gorima od sebe.
Zbog toga je veoma važno da razumemo koliko je način, na koji hrišćanin živi, važan.
Često smo, iako toga nismo ni svesni, izložen pogledima i ispitivanju drugih, koji posmatraju kako živimo, kako se ponašamo, kakva su nam deca, ... Moja porodica se obratila, jer je bila podstaknuta životom hrišćanske porodice u komšiluku.
Matej 5:16 “Neka tako vaša svetlost svetli pred ljudima, da vide vaša dobra dela i da slave vašeg Oca, koji je na nebesima.”
1. Petrova 2:12 ”Među neznabošcima se vladajte dobro, da oni, iako vas optužuju za zlodela, vide vaša dobra dela i daju slavu Bogu na dan pohođenja.”
Hrišćanin ima veliku odgovornost za način na koji živi svoj život, jer na taj način treba da pokaže, pre svega svoju svetost, a zatim i da ukaže na kontrast između života hrišćana i nehrišćana.
Ponekad će taj život biti jedini način na koji će neki ljudi biti privučeni i razumeti evanđelje.
Kad ljudi pogledaju naš način života, šta vide? Kad posmatraju naše ponašanje u kontaktima sa ljudima, u prodavnici, u prevozu, u govoru, našu odeću, ponašanje na poslu ... šta mogu da zaključe iz našeg života?
Da li je ono što govorimo u skladu sa onim šta oni mogu da vide i u skladu sa onim šta radimo?
Neko je jednom rekao - oko vidi bolje o uha! Što me uopšte ne iznenađuje! To znači da ćeš nekome više pomoći ako te vidi kako radiš, nego ako mu pročitaš uputstvo.
Ponekad naši saveti mogu da budu jako dobri, mudri, visokoumni pa čak i praktični, a opet mogu biti pogrešno shvaćeni. Ali, ako umesto saveta, svojim ponašanjem i životom pokažemo kako nešto funkcioniše, tu onda nema greške.
Ponekad čujete da neko kaže, ili čak i sami pomislite - “Ma baš me briga šta će drugi reći ili misliti!” Razumem vas i to je, donekle, u redu. Pre svega zato što se ljudima nikad ne može ugoditi, a onda i zbog toga što zbog straha “šta će drugi reći” ostanemo zarobljeni tuđom voljom.
Ali, ovo “donekle”, koje sam rekao, znači da ni u tom stavu ne smemo da idemo predaleko.
Ne smemo da prenebregnemo činjenicu da, hteli mi to ili ne, ostavljamo utisak na druge ljude i kao obični ljudi i kao Božja deca.
Reč Božja nas uči i naglašava da mi predstavljamo neku vrstu opšte slike evađelja koje se širi na taj način, pokazujući se prihvatljivim i primenjivim u životima običnih ljudi, kao što smo i mi sami. Naš život pokazuje da čovek može živeti slobodno, dobro, ispravno i u miru sa Bogom, a da ne mora da pobegne u manastir ili pustinju da bi tamo doživeo prosvetljenje ili pobožnost ili da bio bogougodan.
Naprotiv, na nekoliko mesta u NZ čitamo koliko je Bogu važno da, u svetu u kojem živimo, i u koji smo poslani kao svedoci, ispoljavamo taj uticaj, pozivajući duge da se približe Bogu.
Filipljanima 2:15:”... da budete besprekorni i čisti. Božja deca bez mane usred pokvarenog i izopačenog naraštaja u kojem svetlite kao zvezde u svemiru.” ili
1. Solunjanima 1:7: “Tako ste postali uzor svima vernima u Makedoniji i Ahaji.”
Ovo su veoma ohrabrujući stihovi jer nam nedvosmisleno govore i jasno pokazuju da je u redu da hrišćani budu različiti od sveta u kom živi. Pogotovo je to ohrabrujuće za mlade u veri, da prihvate svoju novu prirodu i način života koji ide uz nju, iako to može, ponekad, da izazove podsmeh i odbacivanje.
Hrišćani jesu drugačiji, i to nije razlog za paniku ili za sramotu, naprotiv, to je povod za veliku radost. Čovek ne može da doživi veće zadovoljstvo i radost od spoznaje da je pomiren sa Bogom i da živi u skladu sa Božjom voljom.
Apostol Pavle hrabri svog mladog saradnika Tita i piše: Titu 2:11–14 “Jer, za sve ljude se pojavila Božija milost, koja donosi spasenje. Ona nas uči da se odreknemo bezbožnosti i ovozemaljskih požuda, da u ovom svetu živimo razborito, pravedno i pobožno dok iščekujemo srećnu nadu i da se u slavi pojavi veliki Bog i naš Spasitelj, Isus Hristos.”
Titu 3:8 “To je istina i hoću da to čvrsto zastupaš, da se oni koji veruju u Boga potrude da prednjače u dobrim delima. To je za ljude dobro i korisno.”
Pogledajte pažljivo ove nadahnute stihove i primetite koliko je tu dobrote, svetla, emaptije, ohrabrenja i staloženosti. Sve ovo dete Božje, svojim načinom života, donosi u ovaj turoban, zastrašen, bolestan i uznemiren svet u kome živi.
ŽIVOT KONTRASTA (4:17–19)
Naš život u Hristu procenjuje se po načinu na koji hodamo u veri. Taj hod treba da bude sušta suprotnost načinu na koji svet hoda.
Jedna poslovica kaže “Neka tvoj hod bude u skladu sa rečima koje govoriš.” ili ako to prevedemo na naš hrišćanski život - pokaži da si hrišćanin tako što ćeš živeti kao hrišćanin.
Taj život pokazuje nekoliko dramatičnih razlika u odnosu na svet.
Pre svega, hrišćanin razmišlja drugačije u odnosu na svoj život pre obraćenja.
U svetu čovek razmišlja u skladu sa humanističkim idejama, da je on centar svega, da svojim razmišljanjem može da dokuči i razume mudrost i tajne života i da mu ne treba nikakav bog da mu sve to otkrije...
Sve to je u suprotnosti sa onim što Bog objavljuje - On je centar svega, On je mudrost, On je život, On objavljuje i prosvetljuje koga, kad i kako hoće.
Ljudska ramišljanja su bezvredna i daleko od Božje misli.
U osnovi sve ljudsko razmišljanje svodi se na zadobijanje moći, prestiža, imovine, zadovoljstva, zdravlja, a sve u uverenju da je to preduslov da se bude srećan.
Kad postanemo hrišćani trebali bismo da prestanemo da razmišljamo na taj način. Sada sve naše misli, razmišljanja, težnje, prosvetljenja, mudrost treba da izviru samo iz jednog izvora, od Boga, objavom Duha Svetog.
Naša radost treba da ima samo jedan povod, život u skladu sa Božjom reči koja nam je dostupna.
Drugo što se dešava je da drugačije razumemo novi život koji živimo.
Ako je osnov za sagledavanje hrišćanskog života, svetovni standard, sve će biti shvaćeno i sagledano pogrešno. Čak ni najpametniji ljudi sveta, ako su neobraćeni, ne mogu da razumeju kako Bog, svojom Reči i Duhom Svetim utiče na naše živote.
Ali, onaj ko se obratio i saobrazio sa Hristom izašao je iz okova i tame greha, i obasjan je svetlošću istine koju može da razume.
Zbog te istine stvara se potpuno drugačiji odnos sa Bogom.
Neobraćena osoba ne priznaje Božje postojanje, i ne prihvata mogućnost da mu Bog, u koga ne veruje, može pomoći, na bilo koji način. Čak i kad su na najvišem stepenu “svesti” o bogu - “Pa, ima neka sila!” - to im ne omogućava pristup Bogu.
Jer, čitamo u Jevrejima poslanici 11:6 “A bez vere je nemoguće ugoditi Bogu, jer ko mu pristupa, treba da veruje da Bog postoji i da nagrađuje one koji ga traže.”
Nasuprot tome je hrišćanin koji se nanovo rodio u Božju porodicu, i može sa sigurnošću i sa punim pouzdanjem da se obraća Bogu oslovljavajući ga Ocem. Zato se i trudimo da sve vreme hodamo u svetlosti, da bi smo imali nesmetan pristup Božjoj blagodati.
To, naravno, znači da se i naše znanje o Bogu promenilo.
Neobraćenu osobu niti zanima niti se trudi da sazna nešto o Bogu. O njima prorok Isaija 1:3, kaže “Vo poznaje svog vlasnika i magarac jasle gospodarove, a Izrael ne poznaje, moj narod ne razume.”
Ali, hrišćanin je upoznao Boga, i to saznanje o Bogu primenjuje u svim segmentima svog života.
I sad vrhunac promene - srce neobraćenog čoveka je tvrdo, kameno, okorelo zbog neznanja.
Ali, hrišćansko srce je “potreseno” “kosnuto” Dela 2:37, meko, osetljivo.
Svetovni život je okrenut samom sebi i ljudi veoma malo brinu o tome da li njihovi postupci povređuju druge. Svet je generalno neosetljiv na patnje, boli, nesreće, tuge, ... pa čak i kad nešto izazove pažnju, interesovanje za to izgubi se za nekoliko dana, ili još brže, ako se pojavi neka nova vest.
Hrišćanin pak, treba da živi tako da vodi računa o tome kako će njegov život uticati na druge, i da radi dobre stvari i kad je pozvan i kad nije.
Osim toga hrišćanin sve vreme razmišlja o tome kako će njegov život biti uklopljen u Božju volju i doprineti slavi Božjoj. On ne želi da “ožalosti” Boga.
Ovih nekoliko suprotnosti, koje se naziru iz teksta poslanice, su najvidljivija razlika između života hrišćana i nehrišćana.
Hrišćanin treba da izabere i nađe radost u svojim izborima.
Siguran sam da Bog ceni i poštuje one koji žive u skladu sa Božjom voljom i odgovara nagradom.
DOSLEDNOST (4:20–24)
Ne znam da li je potrebno posebno naglašavati da hrišćanski život mora biti dosledan!
Kroz prosvetljenje koje smo dobili treba da sagledavamo svakodnevnu situaciju našeg života. Kao hrišćani doneli smo odluku da se pokajemo i da se odvratimo od starih puteva i okrenemo se Bogu. Poneko može da pomisli da je to odluka koja se donosi samo jednom u životu. Pa, nije baš tako.
To se svakodnevna odluka. Pokajanje praktikujemo svakog dana, odvraćanje od starih puteva svakog dana. To je neprekidan proces koji traje i koji će trajati sve dok Hrist ponovo ne dođe i dok se ne rešimo ovog tela.
U međuvremenu, treba, kao što Pavle objašnjava da svučemo starog čoveka i obučemo novog; da promenimo svoj način razmišljanja i počnemo da razmišljamo kao što Bog razmišlja u pravednosti i istini.
Dve stvari želim da naglasim:
- ne postoji postepeno odlaganje grehova, niti postepeno pokajanje.
- promena načina razmišljanja i upoznavanje Boga je trajni proces u kojem sve više treba da napredujemo.
Obraćenje, dakle, predstavlja trenutni prekid života u grehu i početak razvoja nove osobe koja vodi u savršenu Božju svetost.
U tom procesu svakodnevno se učimo i sve se više upoznajemo sa Bogom i njegovom voljom u našem života. Svakog dana, ako smo istrajni desi se neka promena, neki napredak u sazrelvanju u veri.
KAKO TO UTIČE NA NAS U SVAKODNEVNOM ŽIVOTU (4:25–28)
Ako živimo u skladu sa onim kako smo poučeni iz Reči, desiće se vrlo vidljive i oštre promene. Toliko vidljive i jake, da mnogi iz okruženja ne mogu ili ne žele da prihvate da su se one desile. Ipak, živeći iskreno hrišćanin se više ne oseća prijatno u starom društvu, načinom razgovora, atmosferom u radnom okruženju, šalama, ogovaranjima, poluistinama, ... i svim drugim vrstama pritiska koji od njega zahtevaju da se ponaša u skladu sa standardima sveta.
U njegovom životu pojavljuju su se sasvim novi prioriteti, izgrađuju se sasvim novi odnosi, temperamet se stavlja pod kontrolu, hrišćanin drži svoju reč, čak i kad to nije njemu u korist.
On govori tako da svaka njegova reč bude na izgradnju, utehu, podršku, i radost.
(Protestantska evanđeoska crkva Beogra, nedelja 14. april 2024.)
SAMOISPITIVANJE (4:29–32)
Zato je potrebno da se neprestano preispitujemo u svakoj situaciji u kojoj ćemo se naći. Ne samo zbog toga što želimo biti ispravni, nego zato što znamo da svaka naša reči i postupak treba da objavljuje slavu Božju i ima efekat na ljude oko nas.
Potrebno je da budemo saosećajni, neosuđujući, bez gunđanja, kritizerstva i netrpeljivosti, gneva, vike, zlobe, podrugivanja, ismevanja ... tako da “ne žalostimo Božijeg Svetog Duha, kojim smo zapečaćeni”!
Istinu, koja nam je poverena, treba da govorimo jasno, direktno i ljubazno, ostajući isti i privatno i u javnom životu, jer smo postali ogledalo u kome svet može da vidi Hrista.
Naš hrišćanski život treba da širi miris pobožnosti. Evanđelje koje propovedamo i život koji živimo ne smeju da se razlikuju.
Treba da smo svetionik koji osvetljava put onima koji žele da dođu do Boga, svetlo koje šalje poruku blagodati i spasenja, i evanđelje o našem Bogu, Spasitelju i Gospodu Isusu Hristu.
Amin!
Нема коментара:
Постави коментар