(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, mart 2020, za sajt www.pecrkva.rs)
“Čim su izašli iz sinagoge, odoše s Jakovom i Jovanom u Simonovu i Andrejinu kuću. A Simonova tašta je ležala u groznici pa Isusu odmah rekoše za nju. On joj priđe, uze je za ruku i podiže je. I groznica je ostavi pa ona poče da ih služi.
Te večeri, kad je sunce zašlo, doneše mu sve bolesne i opsednute demonima. Ceo grad se okupi pred vratima, a on izleči mnoge koji su bolovali od raznih bolesti. Istera i mnoge demone, ali im ne dade da govore jer su znali ko je.” Marko 1:29-34
Kad pročitamo ove stihove, prvo što privuče našu pažnju su izlečenja koja je Isus činio. To je bilo tako snažno sedočanstvo njegove sile, identiteta i prirode, da su ljudi, privučeni time, išli i tražili Ga ne bi li i sami osetili tu silu. Celi gradovi, do kojih je dolazio, izlazili su pred njega da vide svojim očima to što se dešava.
Bolest je jedan od najvećih čovekovih problema. Ne kaže se uzalud da zdrav čovek ima stotinu želja, a bolestan samo jednu – da ozdravi.
Bolest je i pokretač koji navodi čoveka da čini stvari koje inače ne bi činio, koje su mu, dok je bio zdrav bile strane pa čak i besmislene. Zamislite Vartimeja da nije slep, i da stoji sa strane puta i zaziva Isusovo ime ili ženu bolesnu od tečenja krvi, da se, kao zdrava, prikrada Isus s leđa i dotiče ga – teško, zar ne? A opet, kad je čovek bolestan, onda se hvata za svaku mogućnost, čak i ako to neko osuđuje ili pokušava da spreči.
I nas je zadesilo vreme bolesti. Bolesti koja vreba, nevidljiva i opasna, i potencijalno veoma smrtonosna. Zato i ne čudi strah, neizvesnost i nemir kod mnogih, pa i hvatanje za svaku slamku, koja bi mogla da znači spas, oslobođenje od straha i panike. Iz tog razloga mnogi traže, a mnogi i daju, prepisuju, objavljuju i dele biblijske stihove u kojima Isus leči, isceljuje, izgoni demone, pobeđuje neprijatelja, stoji na svom prestolu ... itd. Sve su to neosporne istine, ali ...
Na jednom mestu u Jovanovom evanđelju čitamo kako su ljudi takođe pohrlili za Isusom, nakon što ih je nahranio, pa su čak zbog toga hteli da ga proglase za cara. Isus ih je dočekao sa jednim veoma oštrim prekorom – tražite me zato što ste dobili besplatno da jedete. Pojednostavio bih ovo – ljudi su tražili Isusa da bi se okoristili nečim što može da im da. Njima nije bio važan Isus Bog, nego IsusKodKogaJeSveBesplatno. Isto je i sa ovim ljudima koji su izašli na gradska vrata, njih nije interesovao Isus Bog, nego IsusKojiLeči.
Kao i u ono vreme, tako i danas, priče o Isusovoj brizi i moći prepričavaju se među ljudima. Neki će to ismevati, a neki će biti privučeni, jer ono što se priča da Hrist može, stvarno deluju kao slamka spasa u oluji koja besni. Mnogi gutaju te priče, pa ih i sami prenese dalje, neki ubeđeni, neki sujeverni, neki zluradi.
I sve to dešava se, ne na gradskim vratima gde su se, u Isusovo vreme, dešavala sva važna društvena zbivanja, nego na društvenim mrežama.
FB, Twiter, WatsUp, Instagram, Viber, Skype ... su mesta koja su zamenila gradska vrata. Iako smo ih donedavno najčešće doživljavali kao nešto negativno, one su u ovim vremenima, karantinskim, nešto više nego dobrodošle. Dobro je što možemo da razmenimo informacije, da čujemo jedni druge, ohrabrimo se i podržimo, podelimo poneku interesantnu stvar, pa i po nešto što bismo, možda, u normalnim vremenima zaobišli i ignorisali.
Dobro je što možemo da kažemo da je Isus iscelitelj, da može da izleči i pobedi bolest. Ipak, ne smemo da zavaravamo sami sebe, ali ni druge.
Ne smemo sebi da dozvolimo da Isusa svedemo na „izvršioca naših zahteva“ i „ispunjavaoca naših molbi“, a pogotovo ne smemo da Njegovu ljubav prema nama, Njegovu nadmoć na svime, Njegovo gospodstvo iznad svega, vezujemo za to koliko smo mi zadovoljni njegovim delovanjem u našem životu. Jer, pored svega ostalog mi znamo „da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sadašnjost, ni budućnost, ni sile, ni visina, ni dubina, niti kakvo drugo stvorenje, ne može rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem.“ Rim. 8:38,39
Dakle, šta god da se desi ili se dešava sa nama, pod Njegovom je kontrolom.
Siguran sam da neće sve molitve biti uslišene, da neće svi bolesni biti izlečeni, da se neće sva vrata otvoriti i da se neće svi spasiti, isto kao što sam siguran da će se Ime Božije, Ime Njegovog Sina, objavljivati na razne načine. Neki put iz dobre pobude, a ponekad i ne.
Hrist nije došao da isceli sve bolesti, niti da ukine sve žalosti, niti da otkloni sve opasnosti, niti da pusti sve što je zarobljeno ... Isceljivanje, uteha, sloboda, oproštenje, izbavljenje prati Njegovu pojavu i objavljuju Njegovu slavu, ali one nisu cilj. Cilj je da se proslavi Ime Božije.
Da se proslavi, da nas pripremi i da nas pozove u ono Novo, a tek u tom Novom neće biti bolesti, suza, bola, straha, neizvesnosti, nemoći, greha, nečistoće, mraka, a On će biti sve u svemu – On u nama i mi u Njemu.
Zašto ovo govorim? Zato što, na stranicama društvenih mreža, ovih dana, možete da nađete da vam je neko poslao poziv da na svoju stranicu napišete „Hrist je moj lekar“. Nemojte to pisati! Umesto toga, ako već morate i želite da napišete nešto – napišite „Hrist je moj Bog.“ Sve manje od toga nema nikakvog smisla.
Zašto? Zato što lekara ima raznih, kao što i izlečenja ima raznih! Mnogi svedoče o raznim iscelenjima iz raznih izvora, o raznim zaštitama od raznih zaštitnika.
Osim toga, verujem da svako od nas poznaje nekoliko vernih osoba koji su izgubili bitku sa bolešću, a u vremenu pred nama upoznaćemo ih, na žalost, još. Da li to znači da Hrist nije bio dovoljno moćan di ih isceli i ozdravi i postavi na noge? Znam za mnoge dugotrajne molitve u kojima smo se molili za iscelenje, a završile su se smrću. Da li to znači da je Hristova moć nedovoljna?
Naravno da ne!
Njegova moć, sila, dobrota i ljubav, prevazilazi sve granice koji ljudski um može da razume, i najćešće, kad samo nazre tu veličini, nema tu moć da tu veličinu i prihvati.
Zato, zvati i prizivati Isusa imenom manjim od Boga nema nikakvog smisla i u tome nema nikakve utehe. Jer u Njemu je sve, za Njega je sve, i od Njega je sve. Dakle, dobra vest je da – živimo ili umiremo u Njemu ostajemo.
Ne bojte se vremena koja su pred nama, ali nemojte ni slavodobitno da se hvališete onim što je dar. Nego budimo trezveni u veri, objavljujmo našeg Boga, prihvatajmo izbavljenje i isceljenje sa radošću, ali i nevolju i bolest i slabost, ako do nje dođe, sa punom poniznošću, verom i pouzdanjem da Onaj u kojeg se pouzdajemo zna šta čini.
Tako svedičimo i drugima. Ne povicima „dođite jesti i piti“ ili „dođite se lečiti“ nego „priđite našem Bogu, od njega dolazi sva dobrota milost i mir“.
Pokorimo se Božjim odlukama i objavljujmo Njegovo ime. On će učiniti ono što je najbolje za stvorenje koje stvorio, a još veće dobro onima koje naziva svojom decom.
Budimo blagosloveni Njegovim imenom, i dajmo hvalu i slavu za ono što čini.
Amin.
“Čim su izašli iz sinagoge, odoše s Jakovom i Jovanom u Simonovu i Andrejinu kuću. A Simonova tašta je ležala u groznici pa Isusu odmah rekoše za nju. On joj priđe, uze je za ruku i podiže je. I groznica je ostavi pa ona poče da ih služi.
Te večeri, kad je sunce zašlo, doneše mu sve bolesne i opsednute demonima. Ceo grad se okupi pred vratima, a on izleči mnoge koji su bolovali od raznih bolesti. Istera i mnoge demone, ali im ne dade da govore jer su znali ko je.” Marko 1:29-34
Kad pročitamo ove stihove, prvo što privuče našu pažnju su izlečenja koja je Isus činio. To je bilo tako snažno sedočanstvo njegove sile, identiteta i prirode, da su ljudi, privučeni time, išli i tražili Ga ne bi li i sami osetili tu silu. Celi gradovi, do kojih je dolazio, izlazili su pred njega da vide svojim očima to što se dešava.
Bolest je jedan od najvećih čovekovih problema. Ne kaže se uzalud da zdrav čovek ima stotinu želja, a bolestan samo jednu – da ozdravi.
Bolest je i pokretač koji navodi čoveka da čini stvari koje inače ne bi činio, koje su mu, dok je bio zdrav bile strane pa čak i besmislene. Zamislite Vartimeja da nije slep, i da stoji sa strane puta i zaziva Isusovo ime ili ženu bolesnu od tečenja krvi, da se, kao zdrava, prikrada Isus s leđa i dotiče ga – teško, zar ne? A opet, kad je čovek bolestan, onda se hvata za svaku mogućnost, čak i ako to neko osuđuje ili pokušava da spreči.
I nas je zadesilo vreme bolesti. Bolesti koja vreba, nevidljiva i opasna, i potencijalno veoma smrtonosna. Zato i ne čudi strah, neizvesnost i nemir kod mnogih, pa i hvatanje za svaku slamku, koja bi mogla da znači spas, oslobođenje od straha i panike. Iz tog razloga mnogi traže, a mnogi i daju, prepisuju, objavljuju i dele biblijske stihove u kojima Isus leči, isceljuje, izgoni demone, pobeđuje neprijatelja, stoji na svom prestolu ... itd. Sve su to neosporne istine, ali ...
Na jednom mestu u Jovanovom evanđelju čitamo kako su ljudi takođe pohrlili za Isusom, nakon što ih je nahranio, pa su čak zbog toga hteli da ga proglase za cara. Isus ih je dočekao sa jednim veoma oštrim prekorom – tražite me zato što ste dobili besplatno da jedete. Pojednostavio bih ovo – ljudi su tražili Isusa da bi se okoristili nečim što može da im da. Njima nije bio važan Isus Bog, nego IsusKodKogaJeSveBesplatno. Isto je i sa ovim ljudima koji su izašli na gradska vrata, njih nije interesovao Isus Bog, nego IsusKojiLeči.
Kao i u ono vreme, tako i danas, priče o Isusovoj brizi i moći prepričavaju se među ljudima. Neki će to ismevati, a neki će biti privučeni, jer ono što se priča da Hrist može, stvarno deluju kao slamka spasa u oluji koja besni. Mnogi gutaju te priče, pa ih i sami prenese dalje, neki ubeđeni, neki sujeverni, neki zluradi.
I sve to dešava se, ne na gradskim vratima gde su se, u Isusovo vreme, dešavala sva važna društvena zbivanja, nego na društvenim mrežama.
FB, Twiter, WatsUp, Instagram, Viber, Skype ... su mesta koja su zamenila gradska vrata. Iako smo ih donedavno najčešće doživljavali kao nešto negativno, one su u ovim vremenima, karantinskim, nešto više nego dobrodošle. Dobro je što možemo da razmenimo informacije, da čujemo jedni druge, ohrabrimo se i podržimo, podelimo poneku interesantnu stvar, pa i po nešto što bismo, možda, u normalnim vremenima zaobišli i ignorisali.
Dobro je što možemo da kažemo da je Isus iscelitelj, da može da izleči i pobedi bolest. Ipak, ne smemo da zavaravamo sami sebe, ali ni druge.
Ne smemo sebi da dozvolimo da Isusa svedemo na „izvršioca naših zahteva“ i „ispunjavaoca naših molbi“, a pogotovo ne smemo da Njegovu ljubav prema nama, Njegovu nadmoć na svime, Njegovo gospodstvo iznad svega, vezujemo za to koliko smo mi zadovoljni njegovim delovanjem u našem životu. Jer, pored svega ostalog mi znamo „da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sadašnjost, ni budućnost, ni sile, ni visina, ni dubina, niti kakvo drugo stvorenje, ne može rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem.“ Rim. 8:38,39
Dakle, šta god da se desi ili se dešava sa nama, pod Njegovom je kontrolom.
Siguran sam da neće sve molitve biti uslišene, da neće svi bolesni biti izlečeni, da se neće sva vrata otvoriti i da se neće svi spasiti, isto kao što sam siguran da će se Ime Božije, Ime Njegovog Sina, objavljivati na razne načine. Neki put iz dobre pobude, a ponekad i ne.
Hrist nije došao da isceli sve bolesti, niti da ukine sve žalosti, niti da otkloni sve opasnosti, niti da pusti sve što je zarobljeno ... Isceljivanje, uteha, sloboda, oproštenje, izbavljenje prati Njegovu pojavu i objavljuju Njegovu slavu, ali one nisu cilj. Cilj je da se proslavi Ime Božije.
Da se proslavi, da nas pripremi i da nas pozove u ono Novo, a tek u tom Novom neće biti bolesti, suza, bola, straha, neizvesnosti, nemoći, greha, nečistoće, mraka, a On će biti sve u svemu – On u nama i mi u Njemu.
Zašto ovo govorim? Zato što, na stranicama društvenih mreža, ovih dana, možete da nađete da vam je neko poslao poziv da na svoju stranicu napišete „Hrist je moj lekar“. Nemojte to pisati! Umesto toga, ako već morate i želite da napišete nešto – napišite „Hrist je moj Bog.“ Sve manje od toga nema nikakvog smisla.
Zašto? Zato što lekara ima raznih, kao što i izlečenja ima raznih! Mnogi svedoče o raznim iscelenjima iz raznih izvora, o raznim zaštitama od raznih zaštitnika.
Osim toga, verujem da svako od nas poznaje nekoliko vernih osoba koji su izgubili bitku sa bolešću, a u vremenu pred nama upoznaćemo ih, na žalost, još. Da li to znači da Hrist nije bio dovoljno moćan di ih isceli i ozdravi i postavi na noge? Znam za mnoge dugotrajne molitve u kojima smo se molili za iscelenje, a završile su se smrću. Da li to znači da je Hristova moć nedovoljna?
Naravno da ne!
Njegova moć, sila, dobrota i ljubav, prevazilazi sve granice koji ljudski um može da razume, i najćešće, kad samo nazre tu veličini, nema tu moć da tu veličinu i prihvati.
Zato, zvati i prizivati Isusa imenom manjim od Boga nema nikakvog smisla i u tome nema nikakve utehe. Jer u Njemu je sve, za Njega je sve, i od Njega je sve. Dakle, dobra vest je da – živimo ili umiremo u Njemu ostajemo.
Ne bojte se vremena koja su pred nama, ali nemojte ni slavodobitno da se hvališete onim što je dar. Nego budimo trezveni u veri, objavljujmo našeg Boga, prihvatajmo izbavljenje i isceljenje sa radošću, ali i nevolju i bolest i slabost, ako do nje dođe, sa punom poniznošću, verom i pouzdanjem da Onaj u kojeg se pouzdajemo zna šta čini.
Tako svedičimo i drugima. Ne povicima „dođite jesti i piti“ ili „dođite se lečiti“ nego „priđite našem Bogu, od njega dolazi sva dobrota milost i mir“.
Pokorimo se Božjim odlukama i objavljujmo Njegovo ime. On će učiniti ono što je najbolje za stvorenje koje stvorio, a još veće dobro onima koje naziva svojom decom.
Budimo blagosloveni Njegovim imenom, i dajmo hvalu i slavu za ono što čini.
Amin.
Нема коментара:
Постави коментар