(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 26. januar 2020.)
Pre neki dan razgovarao sam sa čovekom sa kojim sam, pre četrdeset
godina, išao zajedno u školu. Bio je to kurtoazni razgovor od nekoliko minuta.
Ipak, uspeo sam da mu kažem za moju veru, i crkvu, i on me je pitao: „Zar u XXI
veku ti stvarno veruješ u to?“ Njegovo pitanje, sve se ćešće čuje, čak i među
onima koji se deklarišu kao pripadnici neke religije.
Draga braćo i sestre, živimo u vreme velikih izazova za hrišćanstvo
u celini, i za svakog hrišćanina ponaosob. Na sreću, mi koji živimo na ovom
kontinentu, barem za sad, nismo izloženi progonstvima, niti strahujemo za
sopstvenu sigurnost ili život, kao hrišćani u mnogim delovima sveta. Ne moramo
da krijemo svoje biblije, možemo da koristimo sve blagodati savremenih
komunikacija...
Mi smo izloženi mnogo suptilnijim iskušnjima konformizma,
liberalizma, humanizma i svim vrstama kompromisa na koje nas poziva svet i
svetski trendovi ... i sve to tako dobro zvuči, izgleda tako privlačno, korisno
i ukusno
Rezultat toga je činjenica da lična vera mnogih, a sa tim i
zajedništvo, slabi, povija se, iskrivljuje, postaje formalna i besplodna.
Zato je veoma važno da proveravamo svoje stajanje pred Bogom, i svoj
odnos prema Reči.
Kao što je apostol Pavle napisao 2. Korinćanima 13:5 “Ispitajte sami sebe - da li ste u veri,
proverite sami sebe.”
Danas ćemo čitati tekst koji je napisao evanđelista Luka 2:21-39.
Ove Lukine stihove čitamo kao zaključak svih događanja oko Božića.
On, naime, opisuje detalje važne za sam identitet malog Isusa i za njegovo
potvrđenje kao Spasitelja.
Ipak, ono što je mene privuklo ovim stihovima je očigledno
isticanje ponašanja i postupaka ljudi u odnosu na Božije delovanje i Njegovu
reč, što je uvek aktuelno, od samog početka pa do današnjeg dana.
Osim činjenice, da se Spasitelj rodio, poslušnost i potčinjenost
Bogu i njegovoj reči, su, verujem, najvažije stvari na koje moramo da obratimo
pažnju.
Dakle čitamo 2:21-39:
„I kad se navršiše osam
dana za njegovo obrezanje, nadenuše mu ime Isus, kako ga nazva anđeo pre no što
ga je majka začela.
I kad se navršiše dani
njihova očišćenja - po Mojsijevom zakonu, odneše ga u Jerusalim da ga stave
pred Gospoda, kao što je napisano u zakonu Gospodnjem: »Sve muško - što se prvo
rađa - neka se posveti Gospodu«, i da prinesu žrtvu kako je rečeno u zakonu
Gospodnjem: »Par grlica ili dva golupčeta«.
I gle, u Jerusalimu je
živeo čovek po imenu Simeon, i to čovek pravedan i pobožan koji je očekivao
Izrailjevu utehu, i Duh Sveti beše na njemu.
Njemu je Duh Sveti
prorekao da neće videti smrti pre no što vidi Pomazanika Gospodnjeg. I nadahnut
Duhom dođe u hram. I kad su roditelji unosili dete Isusa da postupe s njim po
zakonskom običaju, uze ga na svoje ruke, blagoslovi Gospoda i reče: sad
otpuštaš s mirom svoga služitelja, Gospode, po reči svojoj; jer su moje oči
videle spasenje tvoje, koje si pripremio pred svim narodima, svetlost za
prosvećenje mnogobožaca i slavu svoga naroda, Izrailja.
I njegov otac i majka
čudili su se onome što se govorilo za njega. I blagoslovi ih Simeon, pa reče
njegovoj majci Mariji: vidi, ovaj je određen da obori i podigne mnoge u
Izrailju i za znak kome će se protiviti - a tebi samoj mač će probosti dušu -
da se otkriju misli mnogih srca.
Bila je i proročica Ana,
Fanuilova kći iz plemena Asirova; ona beše vrlo stara, od svoga devojaštva
živela je s mužem sedam godina, a kao udovica do osamdeset i četiri godine,
nije napuštala hram služeći Bogu postom i molitvom noću i danju. I u isti čas
ona dođe i slavljaše Boga, i govoraše o njemu svima koji su čekali izbavljenje
Jerusalima.
I kad svršiše sve po
zakonu Gospodnjem, vratiše se u Galileju u svoj grad Nazaret.“
Siguran sam da ste, do sad, u mnogo navrata slušali o ovome šta se
tada desilo u Hramu tog dana i o svedočanstvu koje su dali Simeon i Ana.
Tradicionalne hrišćanske crkve ovaj događaj, proslavljaju kao praznik, koga
nazivaju Sretenje ili Prikazanje Gospodnje.
Kolika je važnost celog tog događaja, ne treba posebno ni govoriti,
i želim samo da napomenem da je ovo ostvarenja Božijeg proročanstva, koje je
dato preko proroka Malahije 3:1„Tada će
Gospod koga tražite iznenada doći u svoj Hram, doći će glasnik Saveza za kojim
žudite.“
Gospod, nosilac novog Saveza se, dakle, pojavio u svom Hramu. To je
izuzetno dobra i radosna i važna vest.
Bog je ispunio svoj Hram, svojom slavom.
Svaka reč svih proročanstava o Spasitelju i spasenju, oživela je i
ispunila se. Poslušnost i potčinjenost Bogu, od strane vernih ljudi, dobila je
nagradu. O onome što sledi i o svemu što je Hrist uradio, daće Bog, puno ćemo
još govoriti.
Danas želim da vam usmerim pažnju na nekoliko stvari, o kojima ovde
čitamo, a to su da se sve dešava u
skladu sa voljom Božijom, na njegov način u Njegovo vreme, i po Zakonu koji je
on uspostavio.
(1) Teško je bilo čekati Spasitelja, duga je bila tišina Božija nad
obećanim narodom i nad celim svetom.
Ali, kad se ispunilo vreme, svet je dočekao svoje spasenje, kako je
Bog odredio i na način na koji je Bog isplanirao. Jer, Bog je taj koji
uspostavlja vremena i načine na koji deluje.
Mi, ljudi, smo, uglavnom, veoma nestrpljivi. Smislimo nešto u
svojoj glavi, osmislimo i isplaniramo, i želimo da se stvari dese, onom brzinom
koju smo zamislili (najčešće sad i odmah), i na način na koji smo mi to
zamislili.
Na žalost, često se naši planovi ne ostvare, a naše želje se ne
ispune. Objašnjenje je, najćešće, veoma jednostavno. Naši planovi ne uklapaju
se u Božji plan ili drugim rečima nisu po Božjoj volji, iz raznoraznih razloga
– ograničenost, preterivanja, pokušaji manipulacije, ... mislim da u
marksističkoj literaturi postoji jedan izraz „sitno sopstvenički interesi“,
koji najćešće i najbolje odgovara većini naših ličnih planova... A pošto sve to nije u skladu sa Božjim
planom, a sami nemamo doljno moći da utičemo na sve okolnosti koje definišu naš
plan, onda nas, naravno, nepredviđene okolnosti ometaju i onemogućavaju da
postignemo to što smo želeli.
Jakov je u svojoj poslanici to zapisao ovako, (4:13,14): „De sad vi koji govorite: danas ili sutra
poći ćemo u taj i taj grad, i provešćemo onde godinu dana, i trgovaćemo, i
zaradićemo; vi, koji ne znate šta će biti sutra. Jer kakav je vaš život? Vi ste
vodena para koja se zamalo pokaže i onda nestane. Umesto da govorite: ako
Gospod htedne, živećemo i učinićemo ovo ili ono.“
I to je, uglavnom, razlog svih uspeha ili neuspeha u našim
životima. Jer, iznad svih naših planova, je Božji plan za celo stvorenje. Od
životne je važnosti da budemo svesni te suštinske istine i činjenice – da je
naš život samo čestica unutar Božijeg plana Spasenja, koji je uspostavljen
mnogo pre nego što smo se mi rodili. Mnogo pre, nego što se bilo šta rodilo.
Pošto, za razliku od nas, Bog ima moć da sve stvari drži pod
kontrolom, Njegov plan se uvek ostvaruje, na način na koji je to određeno, sa
ciljem da sve bude na dobro onima koji se u Njega pouzdaju. Kao što zapisano u
poslanici Rimljanima 8:28 – „a Bog u
svemu radi za dobro onih koji ga ljube.“
Isto koliko je važno da to razumemo, još jednu važnu stvar, da čak
i kad, ono što planiramo, molimo ili tražimo, bude u skladu sa voljom Božjom,
moramo da se povinujemo vremenima koje je Bog uspostavio. Treba da razumemo da
tek ono što sazri ima pravi ukus i korisno je za čoveka i na blagoslov je
jedino ako dolazi iz Božije ruke (kao što nam je poznato sa početka Biblije).
Ponekad može da nam se čini da sve predugo traje, da nema rešenja,
da nikad nećemo dočekati da se Božije obećanje ispuni ili da će nam Bog
odgovori na molitvu. Nije to samo naš problem, i mnogi o kojima čitamo u
Biblji, pa i neki proroci su se žalali iz istih razloga.
Međutim, reč koju je Bog dao Avakumu kaže za jedno viđenje (Avk
2:2) „... Ako se i zadrži, ti samo čekaj
– sigurno će doći i neće zakasniti.“
I to je osnovni princip svega – sigurno će doći i neće zakasniti. Potrebno
je da budmo strpljivi, ako ništa drugo, onda zbog toga što je on strpljiv sa
nama.
Strpljenje je plod
razboritosti,
kažu Priče Solomunove 9:11i deo duhovno odeće koju oblače Božji izabranici,
Kološanima 3:12.
Veoma je važno da imamo strpljenja i da čekamo na Božije delovanje.
I da ga sa radošću dočekamo i uživamo tu blagodat koju dobijamo, jer Božije
reči se ostvaruju u Njegovo vreme, i ne kasne.
(2) Božija reč je nepromenjiva i obavezujuća. Ovde čitamo o
obrezanju osmog dana, i odlasku u hram nakon četrdeset dana. To su postupci
koje je Bog uspostavio kao znak saveza između Sebe i Izrailja. (1. Mojsijeva
17:11-14; 2. Mojsijeva 13:2 i 12; 3. Mojsijeva 12:2-8.) Da muško dete, postane
punovažni član jevrejske zajednice; da se majka očisti, i da se dete posveti
Bogu. Neko može da kaže da je to samo jedan vid religioznosti. Međutim ... Pa,
što se tiče Jevreje, one se ne bi baš složili sa tim. Posledica nepoštovanja
ovih pravila podrazumevala je istrebljenje iz naroda.
Bog je uspostavio određeni red, granice i pravila. Onaj ko želi da
bude poslušan Bogu i blagosloven, povinovaće se tom redu, poštovaće granice i
držati se pravila. I to ne forme radi, nego sa punim razumevanjem šta te Božije
odredbe znače.
Isus Hrist, je u potpunosti ispoštovao Zakon, da bismo mi bili bez
obaveze u odnosu na Zakon.
Ipak, da budem jasan. Zakon nije ukinut, nego je zadovoljena svaka
obaveza u odnosu na njega. Jer sam Isus kaže „Nemojte da mislite da sam došao da ukinem Zakon ili Proroke. Nisam
došao da ih ukinem, nego da ih ispunim.“ Matej 5:17
Neki misle da je nešto ipak ostalo, pa vise na tom ostatku, i
nemoćno se koprcaju, bez nade da će ikad moći da ispune to šta im je ostalo.
Braćo i sestre - sve je plaćeno, i obveznica je potpisana krvlju na
Golgoti. Zakon nas ničim više ne obavezuje – ni posebnim danima, ni posebnom
ishranom, ni posebnim delima ... ni bilo čime.
„Jer me je zakon Duha
života u Hristu Isusu, oslobodio zakona greha i smrti.“ piše apostol Pavle,
Rimljanima 8:1
Da li to znači da možemo da živimo kako želimo? Naravno da ne, iako
neki, očigledno, misle drugačije, ali se varaju.
Božji Zakon ispunio je svoju svrhu, tako što smo svi, ogledavši se u
njemu, prepoznali da smo grešni. Po istom tom Zakonu, greh nam je oprošten, jer
je Hrist platio za sve.
Mi nastavljamo da živimo, ali ne kao dužnici Zakonu, nego kao
novooživljeni u Duhu.
Zakon, sa svim njegovim odredbama jeste obesnažen, ali Božji zahtevi
su ostali.
Pošto odgovor na Božije zahteve nije opcionalan, nikad nije ni bio,
pa nije ni sad, mi smo, umesto da živimo po zakonu, postali oni koji tvore
Zakon. Zakon je upisan u naša srca i postao je živ, i to tako što smo sa
Hristom umrli po Zakonu, i sa njim oživeli, sa Zakonom upisanim u naša srca.
U poslanici Jevrejima 10:16 čitamo reči Svetog Duha „Ovo je Savez koji ću s njima sklopiti posle
ovih dana, kaže Gospod: staviću svoje zakone u njihovo srce i upisati ih u
njihove misli.“
Da li je to isti Zakon?
Hrist je rekao „Idite i sve
narode učinite mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca, Sina i Svetoga Duha,
UČEĆI IH DA SE DRŽE SVEGA ŠTO SAM VAM ZAPOVEDIO.“ (Matej 28:19,20).
Koje su Hristove zapovesti?
Dve najveće su: „Voli
Gospoda, svoga Boga, svim svojim srcem, svom svojom dušom, svom svojom snagom,
i svim svojim umom,
i bližnjega svoga kao
samog sebe.“
To svi znamo.
Međutim, u Novom zavetu možete da izbrojite oko sedamdesetak
zapovesti kojima je Hrist definisao život onih koji žele da idu sa njim. Ni
jedna od tih zapovesti ne odudaraju od Božijega Zakona, a posebno ne od Deset
zapovesti, naprotiv. Ako otvorenog srca i uma prihvatate Hristove reči,
videćete da Zakon nije nestao, da deset zapovesti nisu izbledele. Hristove
zapovesti, možda zvuče drugačije, ali suštinski su iste.
On kaže, npr. ne sudi; odrekni se sebe; oprosti; daj caru carevo, a
Bogu božije; prvi neka bude poslednji; ljubite jedni druge; ljubite
neprijatelje svoje; idi pomiri se sa bratom ... i tako sedamdeset i više puta.
Ponašajaći se u skladu sa tim vidimo da Zakon živi u onome koji je prihvatio
Hrista.
Primetili ste da ljudi često, kad ih pitaš o grehu, odmah deklamuju
deset zapovesti (doduše samo neke, najviše tri ili četiri) pa kažu – ne kradem,
nikog nisam ubio, ...
Deset zapovesti su strašne, one otkrivaju stvari koje su lako
proverljive i najčešće vidljive, i nekako su uzdignute na pijedestal vrhunskih
moralnih i etičkih normi.
Ali, Isusove zapovesti, zadiru u unutrašnjeg čoveka, u suštinu bića
svakog od nas.
Dakle, sav Zakon, dobio je novu dimenziju, uobličen Hristovim
rečima, i potvrđen od strane Svetoga Duha. Naše ispunjavanje Njegovih zapovesti
nije više radi telesnog pokazivanje, i opravdavanja pogrešnih postupaka, nego
radi realnosti u Duhu, očišćenja od
greha, posvećenja i prihvatanja novog života, kojeg primaju oni koji primaju
Hrista.
„Jer oni koji žive po
telu, misle na ono što je telesno, a oni koji žive po Duhu, na ono što je
duhovno.“ Rimljanima 8:5
Dakle, ispunjavanje Božijih zapovesti nije stvar izbora, nego
duhovni imperativ.
Naš opstanak u zajednici sa Hristom zavisi od toga, da li ćemo ili
nećemo ispoštovati Njegove zahteve. Ne znam da li ću biti pretendeciozan, ali
opstanak hrišćanstava zavisi od toga da li ćemo živeti po njegovim zapovestima
ili nećemo.
Obrezanje malog Isusa bilo je od suštinske važnosti radi
priključivanja jevrejskom narodu, po pravu Zakona, a time i ukazivanje na
Božiju pravednost.
Isto je tako važno da hrišćani čine, ono što je ispravno pred Bogom,
ali i pred ljudima. Nama nije potrebno obrezanje, da bismo pokazali kome
pripadamo, jer ne samo da smo obrezali deo svoga tela, nego je celo telo umrlo
zajedno sa njim, i sa njim vaskrslo.
Ali moramo da umremo!
Ili, kao što je Marijina žrtva za očišćenje, bila neophodna, jer
drugačije ne bi mogla da uđe u Hram i pred Boga donese Isusa, tako je važno da
mi predamo sebe i da budemo poslušni Hristovim zahtevima. Možemo da činimo šta
god da činimo, da budemo dobri koliko god je moguće, da dajemo sve što imamo,
ali moramo da stanemo pred Boga i da predamo svoj život u Njegove ruke, pod
njegovim uslovima.
I tada, ne moramo da prinosimo ni jaganjce ni golubove, ne moramo
da idemo ni u kakav, ljudskom rukom sazidan, hram da bismo se čistili – sami
smo postali hram, jer nas je Bog očistio, i uselio se Duhom svojim Svetim, u
nas.
Ali, moramo da se predamo i moramo da budemo očišćeni.
Nije moguće biti i ostati u Božijem prisustvu i živeti po svojim
pravilima.
Na žalost, mi isuviše često živimo po svojim pravilima , ne
obazirući se na Božije zahteve, jer smatramo da smo slobodni i da našu slobodu
ne treba da ograničavamo ni sa čim, pa čak ni tako trivijalnim stvarima, kao
što su braća ili sestre ili crkva ili služba.
To je samo privid hrišćanstva, zavaravanje i sebe i drugih.
Jedini način da budemo Bogu po volji je da slušamo šta nam govori
Njegov Sin – „ovo je Sin moj ljubljeni,
Njega slušajte“ i to je jedini način da naš život bude zdrav i da
napreduje.
„Jer ovo je ljubav prema
Bogu: da se držimo Njegovih zapovesti. A Njegove zapovesti nisu teške.“ 1. Jovanova 5:3
(3) Tada će, sve što činimo, i što jesmo, biti posvećeno Bogu. Ništa
nećemo ostavljati sa strane i za svaki slučaj, kao Ananija i Safira.
Naš pogled, naša očekivanja, biće okrenuta prema Bogu.
Luka u ovom pasusu pominje Anu i Simeona. Dvoje staraca, koji su
većinu svog života proveli u Božijem hramu, iščekujući da se ispuni obećanje
Božije. Njihovi životi, od trenutka kad su dali zavet pa do vremena susreta sa
malim Isusuom i njegovim roditeljima, bili su posvećeni Bogu.
Bog je učinio, po svojoj milosti, da ovo dvoje dožive vrhunac svoje
vere, gledajući svoje i spasenje sveg naroda.
Šta je poruka njihovih života?
Moliš li se? Očekuješ? Istrajavaš u nadi da će se Bog smilovati?
Čini to! Bog će ti po svojoj milosti i volji, u svoje vreme, uzvratiti
nagradom.
On je dobar i pravedan Bog, on je na prestolu, u svom hramu, u tvom
srcu.
Moramo da budemo svesni činjenice da Bog, iako živimo u savremeno
doba, i danas deluje na isti načina kao što je delovao u bilo kom delu istorije
od kad je sve stvoreno.
On deluje u skladu sa svojom voljom.
Njegova Reč je i dalje na snazi. Iako živimo u doba slobode, jer
nas je Hrist oslobodio za takav život, Božji zahtevi su i dalje na snazi, a
Božji zakon i dalje oblikuje naš život. Promenila se samo naša uloga u tome.
Bog uzvraća po svojoj milosti, na svoj način, i u svoje vreme. Naši
životi moraju da budu svedočanstvo tome.
Da li jeste ili će biti lako? Neće!
Ali je nagrada koja nam dolazi, dovoljna naknada za svaki uzdah,
svaku suzu, svaki bol ili patnju, svaku brigu, svaku izgovorenu molitvu.
Amin!
Нема коментара:
Постави коментар