ALFA - SVETO PISMO

Rođenje Biblije

Nismo u mogućnosti da tačno odredimo okolnosti pod kojima je Biblija nastala. Ne možemo da ukažemo na neko vreme ili mesto i da kažemo “ovde je Biblija rođena”. Kao što je, kroz stotine godina, drevna literatura poprimala različite oblike, tako su se i mnoge Biblijske knjige, iz veka u vek, pojavljivale pod raznim okolnostima. Biblija je zbirka knjiga, zbog toga i koristimo ime Biblija. (Reč dolazi od reči biblia što znači knjige.) Ona je mnogo više od obične zbirke knjiga, ona je riznica svetih knjiga koja je rasla kroz vekove sve dok se nije uobličila u sadašnji oblik. Hrišćani čvrsto veruju da je savremena Biblija, tako slavna jer je rasla pod budnim okom i uticajem Svetog Duha, dakle Boga lično.

Izgled današnje Biblije

Bibliju delimo na dva glavna dela poznata pod imenima Stari i Novi zavet. Osnovna struktura Biblije zasnovana je na činjenici da je Bog sklopio dva velika zaveta sa svojim narodom, i da je Novi zavet ispunjenje Starog (Mt 5:17).

Jevreji su Stari zavet delili na tri glavna dela.

1.    Zakon. Skup od prvih pet knjiga Starog zaveta poznat je kao Petoknižje ili Pet knjiga Mojsijevih. Te knjige su Postanje, Izlazak, Levitska, Brojevi i Ponovljeni zakon.

2.    Proroci. Zbirka od 21 knjige uključuje opšti istorijski materijal ali i zapise iz života velikih i malih proroka. Ovaj deo se naziva Proroci jer sadrži proroštva i uputstva ranih jevrejskih učitelja i vođa. Knjige koje čine ovaj deo su Isus Navin, Sudije, 1. i 2. Samuilova, 1. i 2. Carevima, Isaija, Jeremija, Jezekiel, Osija, Joil, Amos, Avdije, Jona, Mihej, Naum, Avakum, Sefanija, Agej, Zaharija i Malahija.

3.    Spisi. Ovih trinaest knjiga podeljeno je u tri sekcije, i to:

(a)       Jov, Psalmi i Priče Solomunove - su posvećene knjige i korišćene su u sinagogama za službu,

(b)       Pesma nad pesmama, Ruta, Plač Jeremijin, Propovednik i Jestira – su knjige poznate kao SVICI i obično su čitane za podučavanje ili na neki praznik,

(c)       Danilo, Jezdra, Nehemija, 1. i 2. Dnevnika – su knjige za koje se smatra da su dopuna ostalim istorijskim knjigama.

Knjige Novog zaveta takođe mogu da se svrstaju u tri grupe.

1)    Istorija. Pet istorijskih knjiga su Matej, Marko, Luka, Jovan i Dela apostolska. Prve četriri knjige su evanđelja i predstavljaju zbirku nekih od najvećih učenja i dela Isusa Hrista. Dela apostolska, koju neki nazivaju i Luka II, predstavlja hronoligiju početka i narastanja crkve.

2)    Učenje. Dvadeset jedna knjiga učenja su u stvari pisma (poslanice) koje su napisali razičiti bogonadahnuti ljudi.

a)    Prvih trinaest nosi potpis apostola Pavla. To su poslanice Rimljanima, 1. i 2. Korinćanima, Galatima, Efescima, Filipljanima, Kološanima, 1. i 2. Timoteju, Titu i Filimonu (iako je pisac poslanice Jevrejima nepoznat mnogi se slažu da je Pavle najverovatnije autor i tog pisma).

b)    Opšta pisma uključuju Jakovljevo, dva Petrova, tri Jovanova i Judino.

3)    Proroštva. Knjiga Otkrivenja ili Apokalipsa namerno je na kraju Biblje jer jezikom slika i simbola sabira sve principe otkrivene u prethodnim knjigama i istovremeno proročki ukazuje na stvari koje dolaze.

Biblijski kanon

Naravno, opšte je poznato da je mnogo knjiga napisano u vreme Starog i Novog zaveta, a koje su se bavile istim i sličnim temama kao i knjige sakupljene u Bibliju. Koje knjiga stvarno pripadaju Bibliji i koje treba da budu uključene u nju, a koje ne pripadaju ovoj izbirci i koje treba odbaciti? Na osnovu čega su neki spisi prihvaćeni kao Pismo a drugi odbačeni? Odgovor na ova pitanja možemo da pronađemo u učenju koje je poznato kao kanon svetog Pisma.

Reč kanon je grčka reč (Heb. quaneb). Osnovno značenje joj je očitavanje, mera. Kako je ova reč ponekad korišćena za označavanje mernog štapa, reč kanon je počela da označava neku standardizovanu meru. Kada to primenimo na Bibliju, tada ta reč označava standardizovani spisak knjiga koje su prihvaćene kao Sveto Pismo.

Formiranje kanona je bio postepeni proces, isto kao što je i postepeno stvaranje svake knjige. U vreme kada je Gospod bio na zemlji, starozaveni kanon je bio jasno definisan, jasno se videla razlika između Pisma i onog što nije Pismo. Dokaz za to su mnogobrojni navodi iz starozavetnih knjiga koje nalazimo u ranim hrišćanskim i nehrišćanskim spisima (npr. Lk. 24:44). Isto je i sa novozavetnim knjigama koje su, nedugo nakon što su napisane, redovno čitane na crkvenim skupovima (npr. Kol. 4:16; 1.Sol. 5:27)

Neophodno je naglasiti i da crkva nije kroz svoje sabore stvarala kanon Pisma. Crkva kao ni njezine odluke nemaju autoritet koji određuje ili proglašava neku Biblijsku knjigu nadahnutom. Biblija svoj autoritet ne duguje  pojedincu ili grupi. Crkva ne kontroliše kanon već kanon kontroliše crkvu. Kao što dete prepoznaje svoju majku tako je crkva prepoznavala knjige koje sadrže jedinstveni autoritet.

Biblijski jezik

Rekli smo da je Biblija postala ono što je danas kroz postepeno narastanje. To nas podseća da je potrebno da određenu pažnju poklonimo jeziku na kom su različite biblijske knjige pisane u originalu.

U originalu, Biblija je pisana na tri jezika: hebrejskom, aramejskom i grčkom. Iako su neke od starozavetnih knjiga napisane aramejskim jezikom, hebrejski jezik preovladava. Kako evanđelje o Isusu Hristu treba propovedati po čitavom svetu, Božje je proviđenje da Novi zavet bude napisan jezikom koji je svuda poznat. Grčki jezik je u prvom veku bio svetski jezik pa  je Novi zavet i napisan na grčkom. 

"Moje reči nikad neće proći"

Pručavajući vekove o kojima govori Biblija možemo da vidimo, ljudskim rečima ispričanu, priču o putu kojim smo došli do nje. Ispričana iz raznih uglova, ova priča započinje i završava se Bogom. Bog je Svetlo, izvor Svetla kako fizičkog tako i duhovnog. Konačno, kraj priče o tome kako smo dobili Bibliju dovodi nas do Božijeg trona.

U Mk. 13:31 Isus kaže: "Nebo i zemlja će proći, ali moje reći neće proći." Isus nam kaže dve stvari. Prvo, njegove reči su božanske, svet će proći ali njegove reči neće; njegove reči nisu od ovog sveta. Drugo, pošto su njegove reči božanske, Isus nam kaže da će one zauvek da traju.

To što je Isus tvrdio za svoje reči, da su božanske, govori nam da je celu Bibliju on stvorio. Apostol Pavle piše: "Sve Pismo je bogonadahnuto i korisno za pouku, za karanje, za popravljanje, za odgajanje u pravednosti, da Božiji čovek bude savršen, pripravljen za svako dobro delo" (2.Tim. 3:16,17). Reč "Pismo" se ovde koristi u posebnom značenju i odnosi se na kanonske starozavetne spise. Pavle je verovao da starozavetni spisi dolaze od Boga, doslovno da su bogonadahnuti.

U jednom sličnom pasusu drugi apostol kaže: "I tako imamo čvršću proročku reč, a vi dobro činite što pazite na nju kao na svetilo koje svetli na mračnom mestu – dok ne svane dan i zvezda Danica se ne pojavi u srcima našim. Ovo najpre znajte da se ni jedno proroštvo Pisma ne može tumačiti kako ko hoće. Jer nikad proroštvo ne bi čovečjom voljom, nego su Duhom Svetim nošeni sveti ljudi govorili od Boga." (2.Pet. 1:19-21) Starozavetni pisci, kaže Petar, poruke iz svojih knjiga nisu izmišljali. Ono što je svako od njih rekao ili napisao dugovao je uticaju koji se nalazio izvan njega samog; govorili su Božje reči onako kako ih je Duh Sveti upućivao. Oba ova stiha nam jasno govore o tome da je Stari zavet božanskog porekla.

Ako su proroci Starog zaveta bili Bogom nadahnuti, da li bi bilo razumno da kažemo da su ljudi Novog zaveta, uključujući i Spasitelja i apostole, imali manje nadahnuća?  Pretpostavljam da su ljudi koji su pisali Bibliju bili iskreni i pouzdani ljudi. Ako su bili razumni i pouzdani ne bi trebalo da su skloni fantastičnim vizijama i halucinacijama, a ako su bili iskreni  nisu imali nameru da prevare.

Mnogo od svoje jedinstvenosti Biblija duguje svojim jedinstvenim izjavama. Ona dozvoljava sebi da tvrdi da je od Boga. Ova tvrdnja dolazi od iskrenih, razumnih ljudi i zaslužuje našu pažnju. Istinitost ove tvrdnje potvrđuje Biblijski sadržaj, sa svojim temama o spasenju i strogim moralnim načelima. Na primer, Isusovi etički principi su ili ljudski ili božanski. Biblija kaže da su božanski. Ova tvrdnja bi bila besmislena bez visokog moralnog standarda. Biblijske tvrdnje i njezin sadržaj podjednako su dokaz da Biblija treba da se proučava kao nadahnuta Reč Božja.

Utešno je i ohrabrujuće znati da je Isusova reč preživela sve ove vekove. Isusovo obećanje izdržalo je iskušenje vekova i nije izneverilo. "Jer je svaka plot kao trava, i sva njena slava kao cvet trave; trava se osuši i cvet otpade, ali reč Gospodnja ostaje doveka. A to je reč koja vam je kao evanđelje objavljena." (1.Pet. 1:24,25)