(Propoved - PEC Beograd; četvrtak 13. decembar 2014)
Jedan od najtužnijih ujedno i najstrašnijih biblijskih stihova starog zaveta možemo pročitati u Knjizi o sudijama 2:10 “Nakon što je celo to pokolenje pomrlo, dođe novo pokolenje, koje nije znalo ni za Jahvea, ni za ono što je on učinio za Izrael.”
Kako se desilo da, iza pokoljenja koje je, svojim očima, videlo čuda koja je Bog činio, dođe pokoljenje koje o tome ništa ne zna? Niti poznaje tog Boga, niti zna šta je činio, niti se upravlja po pravilima koje im je On postavio?
Ako pročitamo nekoliko stihova dalje videćemo u šta se to pretvorilo (11,12) “Izraelci su činili ono što je zlo pred Jahveom — služili su Vaalima. Ostavili su Jahvea, Boga svojih praotaca, koji ih je izveo iz Egipta, i pošli za raznim bogovima — za bogovima okolnih naroda — pa su im se klanjali.”
Oni, kao što je evdentno, nisu postali ateisti, samo su se okrenuli novim bogovima.
Val i Astarta bili su nešto novo, interesantno, uzbudljivo i prosperitetno. U njihovim službama bilo je mnogo slobode - od seksualnih do moralnih. Ne kao kod Jahvea, koji je bio strogi Bog, nemilosrdan prema svakom ko prekrši njegove zapovesti. Ti novi bogovi otvarali su nove mogućnosti - zaposlenje, napredak, bogatstvo. Otvarali su vrata gradova i mogućnost prihvatanja od njihovih stanovnika.
Izgleda da stariji nisu baš dobro pripremili svoj mlađi naraštaj za vreme koje dolazi posle njih. Kao da su zaboravili su da im prenesu Mojsijeve reči (V Mojsijeva 28:1-6):
“Ako se budeš potpuno pokoravao Jahveu, svome Bogu, držeći se svih njegovih zapovesti koje ti danas dajem i izvršavajući ih, Jahve, tvoj Bog, uzvisiće te iznad svih naroda na zemlji. Ako se budeš pokoravao Jahveu, svome Bogu, sići će na tebe i pratićete svi ovi blagoslovi:
Bićeš blagosloven u gradu i blagosloven na polju. Biće blagosloven tvoj porod, i tvoji usevi, i mladunčad tvoje stoke — i telad i jagnjad. Biće blagoslovena tvoja korpa i tvoje naćve. Bićeš blagosloven u svemu što preduzmeš.”
Naravno, zaboravili su da im kažu da će ih zadesiti sve suprotno od toga ako se odvoje od Jahvea (28:15-19).
Ali to nije sve što su zaboravili reći. Zaboravili i da im kažu da šarenilo ovog sveta, i njihovi bogovi, ne vodi u blagostanje nego u propast.
Možda su hteli da im kažu, ali su mislili da još nije pravo vreme. “Mladi su, nek se malo izduvju pa ćemo onda.” Kako bilo da bilo, taj njihov propoust je, novoj generaciji izraelaca, donelo mnoštvo problema u, preko četiri veka, dugoj borbi protiv okolnih naroda, koji su ih plačkali, porobljavali i ponižavali na sve moguće načine. Val i Astarta naplaćivali su, krvavo, svoje “usluge i slobodu”.
Ti bogovi su isti kao i ovi danas. Promenili su ime, način delovanja i hramove, ali su isti. Razni holivudi, bolivudi, diznilendi, pinkovi i slični, stvaraju snove i stereotipe nedostižne običnom čoveku i potpuno strane načinu života koji Bog želi da živimo.
Humanizam i liberalni kapitalizam su gori od svakog ropstva, jer ne zarobljavaju samo telo i um, nego i dušu.
Mladi ljudi, koji ne poznaju dobro, ili ne znaju uopšte, za Boga, bivaju lako zavedeni svim tim bleštavilom, tehnologijom, slobodom, novim opcijama, neobuzdanom seksualnošću i ko zna čime sve ne.
Da li su oni krivi što su tako podložni svetu? Naravno da ne!
Kao što možemo da vidimo u Sudijama, novi naraštaj se nije našao u ovakvoj situaciji sam od sebe, nego zato što stariji nisu dobro odradili svoj posao. Stariji im nisu preneli ono što je trebalo. Čini se da i mi razmišljamo isto - “neka ih, mladi su, ima vremena.”
Ne smemo da zavaravamo da će sa našim mladima biti drugačije. Ni naši mladi neće moći da se odupru ovom svetu, ako mi, stariji, ne uradimo ono što smo dužni. Ništa više od toga, samo ono što smo dužni.
Naime čitamo u Sudijama 1:27-32
“Manasijevci nisu isterali žitelje Bet-Šeana, ... jer su Hanaanci bili odlučni u nameri da ostanu u tom kraju. Kada su Izraelci ojačali, nametnuli su Hanaancima kuluk, ali ih nisu dokraja isterali.
Ni Efremovci nisu isterali Hanaance koji su živeli u Gezeru, pa ti ... ostadoše da žive među njima.
Ni Zavulonovci nisu isterali Hanaance koji su živeli u Kitronu i Nahalolu, pa Hanaanci ostadoše među Zavulonovcima kao njihovi kulučari.
Ni Asirovci nisu isterali žitelje ... Tako su Asirovci živeli među Hanaancima, ...
Ni Neftalimovo pleme nije isteralo žitelje ... (ali su ovi) postali njihovi kulučari.”
Vidite, nisu uradili ni ono što su bili dužni da urade.
Dozvolivši hananejcima da ostanu omogućili su im da vremenom postati njihovi gospodari.
Hrišćani danas imaju očigledno malo drugačije zadatke. Mi nismo pozvani da iselimo i proteramo sve one koji ne veruju u našeg Boga, niti pak moramo sebe da izolujemo od njihovog uticaja (1. Korinćanima 5:9,10). Međutim, mi se suočavamo sa istim problemima na drugačiji način:
a) živimo u svetu koji zamagljuje naše duhovne vizije - čak i među hrišćanima, nalazite nebiblijske koncepte hrišćanstva, poput pokreta prosperiteta, One faith, hrislama, mega crkava, TV evangelizatora ... A da ne pominjem sve one ateističke, sotonističke i druge protivnike istinskog hrišćanstva.
b) živimo u svetu koji razara naše duhovne vrednosti - napadnut je brak, telesna čistoća, seksualna orjentacija;
c) živimo u svetu koji ometa našu duhovnu misiju - širenje i odbrana evađelja, u mnogim zemljama savremenog sveta, smatra se govorom mržnje, netolerancije i sl.
Ovaj svet može da ukrade srca naše dece i da ih okrene protiv Boga. Priča o Izrailju za vreme Sudija služi nam kao upozorenje – ako mi ne pobedimo svet, on će pobediti nas.
Da li mi možemo da kažemo da je naraštaj, koji dolazi posle nas, spreman da ostane u zajednici za Bogom i da uživa sve blagodati koje je Bog pripremio za njih?
Kako mi postupamo sa našim mladim naraštajem!?
Odnos jedne verujuće zajednice prema svojim mladim članovima trebao da bude prioritet svih prioriteta. Mladost ima poziv i snagu da unese živost u zajednicu. Ona ima zadatak da uzdigne veru u život koji se može održati, i da iskaže svoju sposobnost da se veseli onome što počinje.
Kad si star, teško je počinjati ispočetka, bez obzira koliki si entuzijasta. Ali, za mladost, sve je početak! Ta radost novog je sama po sebi dovoljan motivator. Kakva je to stvarna sila kad je vođena Duhom Svetim, nije moguće ni iskazati.
Ako tako možemo da razumemo mlade u crkvi onda možemo biti sigurni da će iza nas ostati vidljivi pečat vere. Jer vera je vera samo ako ima smisla u vaskrsenju, u budućem vremenu, i u radosnoj vesti. Jer šta je vera, ako ostane zatvorena ovde sa nama i nestane sa nama. Kakva vera ako služi samo tome da se po njoj mladi sećaju starih “Znaš ti kako su moja baba i mama verovale!?” Oni treba da iskuse tu veru, u svom srcu, u svom mozgu, celim svojim bićem. Moraju da budu obeleženi tom verom.
Crkva treba da poziva i ohrabruje mlade da budu lučonoše vere u svetu u kojem žive. Ne da se klanjaju svetu i da mu povlađuju, nego da verom osvetle i zasole sve što svet obljutavi i zatamni. Ništa ne može da pobedi ovaj svet, smrt, ljudsku filozofiju, očajanje, ništavilo, egoizam i dr. kao mlad, entuzuijazmom vere, ispunjen život.
Mladost, kao znak života crkve, treba stalno obnavljati. Ne bismo smeli sebi dozvoliti da tu mladost izgubimo, samo zato što nismo bili dovoljno mudri, ili smo bili lenji, ili bolećevi, pa smo ih prepustili same sebi ili što je još najgore pretvorili ih u nas same.
NIje da mi nismo dobar kalup, nego nas Bog uči da svaka generacija nastavlja delo prethodne generacije, ali na svoj poseban i, novim vremenima, primeren način. Sveti Duh se ne menja, ali se duh sveta menja, i borba je, za svaku generaciju, drugačija. Ono što je za nas, starije, ponekad sablazan, za mlade je normalna stvar. Ono što mi stariji nismo mogli ni da zamislimo, mladi su sposobni da ostvare. Zato Bog, iz generacije u generaciju, koristi mladost da objavi sebe još bolje, životnije, obuhvatnije i vidljivije.
Mi stariji, stvarno moramo biti mudri, veoma mudri, da omogućimo mladima da pokažu sve divne darove kojima ih je Bog blagoslovio.
Moramo da znamo kad je vreme da savetujemo, kad je vreme i kako treba da opomenemo, a trebali bismo i da prepoznamo kad je vreme da oslobodimo mesto za nove Božije uzdanice.
Mnoge odgovore i savete na to kako treba da se odnosimo prema našim mladima možemo da pročitamo u samo tri stiha 1.Dnevnika 28:9,10,20
Svi znate Davida, njegova silna dela, njegovo prijateljevanje sa Bogom, i njegov san da Bogu izgradi Hram.
Naravno, zbog njegove ratne prošlosti, nije mu bilo dozvoljeno da uradi ono što je naumio. Ali David je imao sina koji će ga naslediti, i koji će ostvariti njegove zamisli na Božanski način. Solomon je bio, očigledno, sin koji je slušao oca i koji je bio poučen u svemu što mu je za ovo trebalo.
David je, naravno, kao i svaki roditelj, brinuo za budućnost svog sina.
Ali od svih briga oko njega, David je najviše brinuo o tome da njegov sin bude veran Božji sluga.
Mi kao da, ponekad, zaboravimo čemu treba da učimo našu decu, i šta je najvažnije u tome, šta ćemo ih učiti. Lično verujem da je jako važno školovanje naše dece, druženje sa drugom decom, dobar izbor zanimanja, dobar posao, dobri kontakti, ... I sve ono što će njima omogućiti da napreduju na stepenicama uspeha ovog sveta. Međutim, mislim da je najvažnije da naša deca budu dobre sluge Božije, da budu ljudi koje će Bog moći da koristi uvek i na svakom mestu za svoje planove.
Kao da nismo svesni toga. Čuo sam izjavu od hrišćana - “gledaj ti od čeg’ se živi!” Misleći pri tom, da nije toliko važno koliko ćeš se angažovati u životu svoje zajednice, koliko ćeš se dati u svom poslu. Ako tvoja zajednica i tvoj posao imaju određene zahteve - izaberi posao. Gledaj od čega se živi. Ne! “Čovek ne živi samo od hleba, nego od svake reči koja iz usta Božijih izlazi” - čini mi se da Isus nije mogao biti jasniji.
Znam jednog mladića, koji nije hteo da promeni datum svog krštenja, iako zbog toga nije otišao na matursko putovanje. I ne samo on, nego i cela njegova generacija, nije otišla na putovanje jer je njemu bilo važnije ono što i jeste najvažnije. Njegova odnos sa Bogom i zavet koji je želeo da sklopi sa Njim, bio je važniji od svega onoga što većina smatra “najvažnijom stvari u životu”. Bog i je najvažiniji - a On će nadodati sve što je potrebno.
Zato David govori svom sinu:
»A ti, Solomone, sine moj, priznaj Boga svoga oca i služi mu odano iz sveg srca i drage duše. Jer, Jahve ispituje svako srce i proniče sve misli i namere. Ako ga budeš tražio, daće ti da ga nađeš. Ali ako ga ostaviš, on će te zauvek odbaciti.
Shvati da te je Jahve izabrao da mu sagradiš kuću da bude njegovo svetilište. Budi jak i obavi taj posao.«
David reče svom sinu Solomonu i ovo: »Budi jak i hrabar, i obavi taj posao. Ne boj se i ne obeshrabruj, jer s tobom je Jahve Bog, moj Bog. On te neće izneveriti ni ostaviti sve dok sav posao oko Doma Jahveovog ne bude završen.”
Šta je David savetovao i tražio od svog naslednika?
1.priznaj Boga svoga oca
Jasno je da je Solomon morao da nuči mnogo stvari. Morao je da nauči da bude car. Morao je da nauči mnogo poslova koji se tiču vođenja zemlje. Morao je da nauči kome da se obrati za savet i kome može da veruje, a kome ne sme da okrene leđa.
Ali iznad svega morao je da nauči sve što je moguće o Bogu, i da te stvari prizna u svom životu.
I naša deca moraju da nauče mnogo stvari, ali najvažnije je najvažnije. Bez obzira na sve znanje ovog sveta, uspešan život pred Bogom imaju samo oni koji ga poznaju.
Šta treba da znaju da bi “priznali Boga”
- moraju da znaju da je njihov Bog - svet, čist, svemoguć i sveprisutan. Da nadgleda sve stvari, pogotovo one koje se tiču njegove dece.
- moraju da znaju da On zahteva poštovanje, ljubav, potčinjenost i poslušnost.
- moraju da znaju da On neće trpeti nezahvalnost, greh i odvajanje od Njega.
- moraju da znaju da je On uvek spreman da prihvati, oprosti i obnovi sve što je pokvareno i da izvede sve na dobro onima koji ga ljube.
To su izuzetno važne lekcije za naše mlade. To su važne lekcije i za nas, jer ako smo ih mi savladali onda ćemo sa našim mladima postupati u skladu sa tim što znamo.
Najbolji način da ih naša deca nauče je lični primer koji im dajemo. Naša dece treba zajedno sa nama da hodaju naš život sa Bogom - kroz molitvu, zahvaljivanje, čitanje reči. Nema potrebe da štitimo našu decu na putu kojim nas Boga zajedno vodi. Iako svi mi volimo našu dece - Bog ih voli još više.
2.David traži od Solomona da Bogu “služi mu odano iz sveg srca i drage duše”
Bog zaslužuje da mu služimo na ovakav način. Tome treba da učimo i našu decu.
Podsetite se svega što nam je dao, a onda podsetite i mlade:
- da nam je dao svog sina Isusa, i svih blagoslova koje smo kroz njega primili
- dao nam je spasenje, i nadu za večni život
- pozvao nas je u zajednicu vernih ljudi sa kojima činimo porodicu Božju
Zbog svega toga Bog zaslužuje da mu služimo iz svega srca, iz želje da mu ugodimo i uzvratimo ljubav koju nam je iskazao.
3.David kaže Solomonu “Jahve ispituje svako srce i proniče sve misli i namere”
Od Boga ništa ne možemo, a ni ne moramo da sakrivamo. U Njega uvek možemo da imamo poverenja, i možemo sa pozdanjem da mu poverimo, i ono što čak i sebi teško priznajemo. Ima stvari koje nam deca ne govore jer se stide, ili se plaše ili jednostavno misli da ih mi ne bismo razumeli ili bismo ih osuđivali. Ali Bog je sigurna luka u kojoj uvek mogu da pronađu spas, savet, pohvalu, prekor u ljubavi, razumevanje, podršku i ohrabrenje.
4.David kaže Solomonu “Ako ga budeš tražio, daće ti da ga nađeš”
Bog se ne sakriva od nas. On nam je bliži i od najmilijih ljudi na svetu. Ali Bog se ne otkriva onima koji ne žele da se susretnu sa njim. Ko god želi da ga nađe, taj ga i nalazi - “tražite i naći ćete” je Božije obećanje, koje je istinito, kao i sve drugo što je Bog rekao.
Osim prenošenja znanja o Bogu, potrebno je da ohrabrujemo naše mlade.
David je rekao svom sinu:
“Budi jak i hrabar, i obavi taj posao. Ne boj se i ne obeshrabruj, jer s tobom je Jahve Bog, moj Bog. On te neće izneveriti ni ostaviti sve dok sav posao oko Doma Jahveovog ne bude završen.”
Šta to znači?
a) Bog ima misiju, posao, za mlade.
To ne znači da mladi treba da napuste fakultete, daju otkaz na poslu, i krenu okolo propovedajući evanđelje. Ne!
Njihova misija je da žive evanđelje upravo tamo gde rade, žive, uče, druže se. Ponekad sama pomisao da to treba da čine zvuči strašno i obeshrabrujuće.
Ohrabrite mlade ljude, podsetite ih da ne treba da se boje jer je Bog već pobedio ovaj svet. Podsetite ih da se ne obeshrabre ako se ništa ne dešava iako se oni trude - jer Bog je taj koji daje da nešto uzraste, i određuje vrema rasta; na kraju krajeva konačna pobeda je Božja pobeda.
Ohrabrite ih, da sve što čine za Boga, čine od sve svoje snage, želje i sposobnosti - a Bog će umnožiti svaki trud.
b) Bog želi da mladi budu snažni
Davidu je bilo sasvim jasno koliko snage će trebati Solomunu, da izvršiti delo koje Bog ima za njega.
Naši mladi takođe moraju da budu snažni
- kako bi uspešno živeli svoj hrišćanski život
- kako bi uspeli da se odupru zlim društvima i iskušenjima ovog sveta
- kako bi mogli da kažu “DA” Božijem pozivu
- kako bi mogli da prevaziđu sami sebe i mladalački egoizam
Mladi to ne mogu da učine sami. Potrebno je da im mi, stariji, u tome pomažemo. I kad kažem pomažemo, onda stvarno mislim da im pomažemo. Ne da ih kritikujemo - nego da ih usmeravamo; ne da ih ućutkijemo - nego da ih saslušamo; ne da ih omalovažavamo - nego da vrednujemo svaki njihov doprinos kao izuzetnu vrednost za Božije delo. Bog blagosilja male početke, pa zašto ne bismo i mi.
c) Bog želi da mladi budu aktivni u radu
- Hrišćanstvo nije teorija nego praktičan život. Od reči nema niko nikakve koristi ako se te reči ne pretvore u dela. Zato moramo da naučimo naše mlade kako da reči pretvore u dela.
Mnogo je priča o spasavanju izgubljenih, o velikim potrebama crkve ili o živosti u crkvi. Dozvolimo mladima da donesu promene i neka reči pretvore u dela.
Da je Solomon dobro zapamtio Davidove reči, i da se uverio da ga Bog nikad nije napustio, nego ga je uvek podržavao i pamagao mu, dao mu mudrosti iznad svake ljudske mudrosti, možemo da pročitamo u njegovim knjigama koje je za sobom ostavio.
U jednoj od njih čitamo
“Slušajte, sinovi, očevu pouku.Pazite i stičite umnost.
Dobar nauk vam dajem, zato ne odbacujte moje učenje.
Kad sam bio još dečak u kući svoga oca, nežni jedinac u majke, on me je učio i ovako mi govorio:»Prioni uz moje reči svim svojim srcem. Drži se mojih zapovesti, i živećeš.
Stiči mudrost, stiči umnost. Moje reči ne zaboravljaj niti odstupaj od njih.
Ne ostavljaj mudrost, i ona će te čuvati. Voli je, i ona će bditi nad tobom.” Priče Solomunove 4:1-6
Naša zajednica ima veliki blagoslov, jer ima veliki broj mladih. Od tek rođenih do studenatskog uzrasta. Mi imamo odgovornost pred Bogom da te mlade naučimo svemu što moraju da znaju o Bogu.
Pomozimo im da grade svoje zajedništvo sa drugim mladim ljudima iz zajednice i da zauzmu svoje mesto koje im je Bog namenio.
Ne znam da li znate, ali ova zajednica ima preko 20 mladih od 16 do 25 godina. To je respektabilan broj. Svake subote za njih su organizovani posebni sastanci, na kojima uče i raspravljaju o temama iz Reči Božje, koje su prilagođene njihovom uzrastu i interesovanju. Sve to da bismo im pomogli i utvrdili ih u svemu onome o čemu sam ovde govorio. Sve što nigde drugde ne mogu da kažu, ili da pitaju, mogu u krugu svoje generacije. To je najbolje mesto gde mogu da oštre svoje duhovne mačeve.
Na žalost jedan broj ovih mladih se veoma retko pojavljuje u crkvi, a još ređe na sastancima.
Da li smo taj jedan deo mladih već izgubili? Možemo li išta učiniti da ih zainteresujemo da nam se priključe?
To nije posao za samo jednog čoveka, čak nije ni problem koje može da reši starešinstvo jedne crkve. Rešenje je u rukama svakog člana zajednice. Potrebno je da svako - molitvom, ubeđivanjem, ohrabrivanjem, savetovanjem, a iznad svega ljubavlju, utiče na mlade ljude da se susretnu sa svojim Bogom i zauzmu svoje mesto u njegovoj crkvi.
Trebamo istinski da se potrudimo da naši mladi mogu u punini da uživaju blagoslove koje je Bog pripremio za njih i da pevaju kao David:
“Savršen je put ovoga Boga, bez mane je reč Jahveova. On štit je svakom ko u njemu potraži utočište. Jer, ko je Bog osim Jahvea? I ko je Stena osim Boga našega?
Bog je taj koji mi daje snagu i moj put čini savršenim.
Noge mi čini kao u jelena. Daje mi da na visovima stojim.
Šake mi vežba za boj. Rukama bronzani luk natežem.
Jahve, daješ mi štit svoje pobede. Priginješ se da me velikim učiniš.
Put poda mnom širiš, da mi se noge ne spotaknu.” (2.Samuilova 22:31-36)
Amen!
Jedan od najtužnijih ujedno i najstrašnijih biblijskih stihova starog zaveta možemo pročitati u Knjizi o sudijama 2:10 “Nakon što je celo to pokolenje pomrlo, dođe novo pokolenje, koje nije znalo ni za Jahvea, ni za ono što je on učinio za Izrael.”
Kako se desilo da, iza pokoljenja koje je, svojim očima, videlo čuda koja je Bog činio, dođe pokoljenje koje o tome ništa ne zna? Niti poznaje tog Boga, niti zna šta je činio, niti se upravlja po pravilima koje im je On postavio?
Ako pročitamo nekoliko stihova dalje videćemo u šta se to pretvorilo (11,12) “Izraelci su činili ono što je zlo pred Jahveom — služili su Vaalima. Ostavili su Jahvea, Boga svojih praotaca, koji ih je izveo iz Egipta, i pošli za raznim bogovima — za bogovima okolnih naroda — pa su im se klanjali.”
Oni, kao što je evdentno, nisu postali ateisti, samo su se okrenuli novim bogovima.
Val i Astarta bili su nešto novo, interesantno, uzbudljivo i prosperitetno. U njihovim službama bilo je mnogo slobode - od seksualnih do moralnih. Ne kao kod Jahvea, koji je bio strogi Bog, nemilosrdan prema svakom ko prekrši njegove zapovesti. Ti novi bogovi otvarali su nove mogućnosti - zaposlenje, napredak, bogatstvo. Otvarali su vrata gradova i mogućnost prihvatanja od njihovih stanovnika.
Izgleda da stariji nisu baš dobro pripremili svoj mlađi naraštaj za vreme koje dolazi posle njih. Kao da su zaboravili su da im prenesu Mojsijeve reči (V Mojsijeva 28:1-6):
“Ako se budeš potpuno pokoravao Jahveu, svome Bogu, držeći se svih njegovih zapovesti koje ti danas dajem i izvršavajući ih, Jahve, tvoj Bog, uzvisiće te iznad svih naroda na zemlji. Ako se budeš pokoravao Jahveu, svome Bogu, sići će na tebe i pratićete svi ovi blagoslovi:
Bićeš blagosloven u gradu i blagosloven na polju. Biće blagosloven tvoj porod, i tvoji usevi, i mladunčad tvoje stoke — i telad i jagnjad. Biće blagoslovena tvoja korpa i tvoje naćve. Bićeš blagosloven u svemu što preduzmeš.”
Naravno, zaboravili su da im kažu da će ih zadesiti sve suprotno od toga ako se odvoje od Jahvea (28:15-19).
Ali to nije sve što su zaboravili reći. Zaboravili i da im kažu da šarenilo ovog sveta, i njihovi bogovi, ne vodi u blagostanje nego u propast.
Možda su hteli da im kažu, ali su mislili da još nije pravo vreme. “Mladi su, nek se malo izduvju pa ćemo onda.” Kako bilo da bilo, taj njihov propoust je, novoj generaciji izraelaca, donelo mnoštvo problema u, preko četiri veka, dugoj borbi protiv okolnih naroda, koji su ih plačkali, porobljavali i ponižavali na sve moguće načine. Val i Astarta naplaćivali su, krvavo, svoje “usluge i slobodu”.
Ti bogovi su isti kao i ovi danas. Promenili su ime, način delovanja i hramove, ali su isti. Razni holivudi, bolivudi, diznilendi, pinkovi i slični, stvaraju snove i stereotipe nedostižne običnom čoveku i potpuno strane načinu života koji Bog želi da živimo.
Humanizam i liberalni kapitalizam su gori od svakog ropstva, jer ne zarobljavaju samo telo i um, nego i dušu.
Mladi ljudi, koji ne poznaju dobro, ili ne znaju uopšte, za Boga, bivaju lako zavedeni svim tim bleštavilom, tehnologijom, slobodom, novim opcijama, neobuzdanom seksualnošću i ko zna čime sve ne.
Da li su oni krivi što su tako podložni svetu? Naravno da ne!
Kao što možemo da vidimo u Sudijama, novi naraštaj se nije našao u ovakvoj situaciji sam od sebe, nego zato što stariji nisu dobro odradili svoj posao. Stariji im nisu preneli ono što je trebalo. Čini se da i mi razmišljamo isto - “neka ih, mladi su, ima vremena.”
Ne smemo da zavaravamo da će sa našim mladima biti drugačije. Ni naši mladi neće moći da se odupru ovom svetu, ako mi, stariji, ne uradimo ono što smo dužni. Ništa više od toga, samo ono što smo dužni.
Naime čitamo u Sudijama 1:27-32
“Manasijevci nisu isterali žitelje Bet-Šeana, ... jer su Hanaanci bili odlučni u nameri da ostanu u tom kraju. Kada su Izraelci ojačali, nametnuli su Hanaancima kuluk, ali ih nisu dokraja isterali.
Ni Efremovci nisu isterali Hanaance koji su živeli u Gezeru, pa ti ... ostadoše da žive među njima.
Ni Zavulonovci nisu isterali Hanaance koji su živeli u Kitronu i Nahalolu, pa Hanaanci ostadoše među Zavulonovcima kao njihovi kulučari.
Ni Asirovci nisu isterali žitelje ... Tako su Asirovci živeli među Hanaancima, ...
Ni Neftalimovo pleme nije isteralo žitelje ... (ali su ovi) postali njihovi kulučari.”
Vidite, nisu uradili ni ono što su bili dužni da urade.
Dozvolivši hananejcima da ostanu omogućili su im da vremenom postati njihovi gospodari.
Hrišćani danas imaju očigledno malo drugačije zadatke. Mi nismo pozvani da iselimo i proteramo sve one koji ne veruju u našeg Boga, niti pak moramo sebe da izolujemo od njihovog uticaja (1. Korinćanima 5:9,10). Međutim, mi se suočavamo sa istim problemima na drugačiji način:
a) živimo u svetu koji zamagljuje naše duhovne vizije - čak i među hrišćanima, nalazite nebiblijske koncepte hrišćanstva, poput pokreta prosperiteta, One faith, hrislama, mega crkava, TV evangelizatora ... A da ne pominjem sve one ateističke, sotonističke i druge protivnike istinskog hrišćanstva.
b) živimo u svetu koji razara naše duhovne vrednosti - napadnut je brak, telesna čistoća, seksualna orjentacija;
c) živimo u svetu koji ometa našu duhovnu misiju - širenje i odbrana evađelja, u mnogim zemljama savremenog sveta, smatra se govorom mržnje, netolerancije i sl.
Ovaj svet može da ukrade srca naše dece i da ih okrene protiv Boga. Priča o Izrailju za vreme Sudija služi nam kao upozorenje – ako mi ne pobedimo svet, on će pobediti nas.
Da li mi možemo da kažemo da je naraštaj, koji dolazi posle nas, spreman da ostane u zajednici za Bogom i da uživa sve blagodati koje je Bog pripremio za njih?
Kako mi postupamo sa našim mladim naraštajem!?
Odnos jedne verujuće zajednice prema svojim mladim članovima trebao da bude prioritet svih prioriteta. Mladost ima poziv i snagu da unese živost u zajednicu. Ona ima zadatak da uzdigne veru u život koji se može održati, i da iskaže svoju sposobnost da se veseli onome što počinje.
Kad si star, teško je počinjati ispočetka, bez obzira koliki si entuzijasta. Ali, za mladost, sve je početak! Ta radost novog je sama po sebi dovoljan motivator. Kakva je to stvarna sila kad je vođena Duhom Svetim, nije moguće ni iskazati.
Ako tako možemo da razumemo mlade u crkvi onda možemo biti sigurni da će iza nas ostati vidljivi pečat vere. Jer vera je vera samo ako ima smisla u vaskrsenju, u budućem vremenu, i u radosnoj vesti. Jer šta je vera, ako ostane zatvorena ovde sa nama i nestane sa nama. Kakva vera ako služi samo tome da se po njoj mladi sećaju starih “Znaš ti kako su moja baba i mama verovale!?” Oni treba da iskuse tu veru, u svom srcu, u svom mozgu, celim svojim bićem. Moraju da budu obeleženi tom verom.
Crkva treba da poziva i ohrabruje mlade da budu lučonoše vere u svetu u kojem žive. Ne da se klanjaju svetu i da mu povlađuju, nego da verom osvetle i zasole sve što svet obljutavi i zatamni. Ništa ne može da pobedi ovaj svet, smrt, ljudsku filozofiju, očajanje, ništavilo, egoizam i dr. kao mlad, entuzuijazmom vere, ispunjen život.
Mladost, kao znak života crkve, treba stalno obnavljati. Ne bismo smeli sebi dozvoliti da tu mladost izgubimo, samo zato što nismo bili dovoljno mudri, ili smo bili lenji, ili bolećevi, pa smo ih prepustili same sebi ili što je još najgore pretvorili ih u nas same.
NIje da mi nismo dobar kalup, nego nas Bog uči da svaka generacija nastavlja delo prethodne generacije, ali na svoj poseban i, novim vremenima, primeren način. Sveti Duh se ne menja, ali se duh sveta menja, i borba je, za svaku generaciju, drugačija. Ono što je za nas, starije, ponekad sablazan, za mlade je normalna stvar. Ono što mi stariji nismo mogli ni da zamislimo, mladi su sposobni da ostvare. Zato Bog, iz generacije u generaciju, koristi mladost da objavi sebe još bolje, životnije, obuhvatnije i vidljivije.
Mi stariji, stvarno moramo biti mudri, veoma mudri, da omogućimo mladima da pokažu sve divne darove kojima ih je Bog blagoslovio.
Moramo da znamo kad je vreme da savetujemo, kad je vreme i kako treba da opomenemo, a trebali bismo i da prepoznamo kad je vreme da oslobodimo mesto za nove Božije uzdanice.
Mnoge odgovore i savete na to kako treba da se odnosimo prema našim mladima možemo da pročitamo u samo tri stiha 1.Dnevnika 28:9,10,20
Svi znate Davida, njegova silna dela, njegovo prijateljevanje sa Bogom, i njegov san da Bogu izgradi Hram.
Naravno, zbog njegove ratne prošlosti, nije mu bilo dozvoljeno da uradi ono što je naumio. Ali David je imao sina koji će ga naslediti, i koji će ostvariti njegove zamisli na Božanski način. Solomon je bio, očigledno, sin koji je slušao oca i koji je bio poučen u svemu što mu je za ovo trebalo.
David je, naravno, kao i svaki roditelj, brinuo za budućnost svog sina.
Ali od svih briga oko njega, David je najviše brinuo o tome da njegov sin bude veran Božji sluga.
Mi kao da, ponekad, zaboravimo čemu treba da učimo našu decu, i šta je najvažnije u tome, šta ćemo ih učiti. Lično verujem da je jako važno školovanje naše dece, druženje sa drugom decom, dobar izbor zanimanja, dobar posao, dobri kontakti, ... I sve ono što će njima omogućiti da napreduju na stepenicama uspeha ovog sveta. Međutim, mislim da je najvažnije da naša deca budu dobre sluge Božije, da budu ljudi koje će Bog moći da koristi uvek i na svakom mestu za svoje planove.
Kao da nismo svesni toga. Čuo sam izjavu od hrišćana - “gledaj ti od čeg’ se živi!” Misleći pri tom, da nije toliko važno koliko ćeš se angažovati u životu svoje zajednice, koliko ćeš se dati u svom poslu. Ako tvoja zajednica i tvoj posao imaju određene zahteve - izaberi posao. Gledaj od čega se živi. Ne! “Čovek ne živi samo od hleba, nego od svake reči koja iz usta Božijih izlazi” - čini mi se da Isus nije mogao biti jasniji.
Znam jednog mladića, koji nije hteo da promeni datum svog krštenja, iako zbog toga nije otišao na matursko putovanje. I ne samo on, nego i cela njegova generacija, nije otišla na putovanje jer je njemu bilo važnije ono što i jeste najvažnije. Njegova odnos sa Bogom i zavet koji je želeo da sklopi sa Njim, bio je važniji od svega onoga što većina smatra “najvažnijom stvari u životu”. Bog i je najvažiniji - a On će nadodati sve što je potrebno.
Zato David govori svom sinu:
»A ti, Solomone, sine moj, priznaj Boga svoga oca i služi mu odano iz sveg srca i drage duše. Jer, Jahve ispituje svako srce i proniče sve misli i namere. Ako ga budeš tražio, daće ti da ga nađeš. Ali ako ga ostaviš, on će te zauvek odbaciti.
Shvati da te je Jahve izabrao da mu sagradiš kuću da bude njegovo svetilište. Budi jak i obavi taj posao.«
David reče svom sinu Solomonu i ovo: »Budi jak i hrabar, i obavi taj posao. Ne boj se i ne obeshrabruj, jer s tobom je Jahve Bog, moj Bog. On te neće izneveriti ni ostaviti sve dok sav posao oko Doma Jahveovog ne bude završen.”
Šta je David savetovao i tražio od svog naslednika?
1.priznaj Boga svoga oca
Jasno je da je Solomon morao da nuči mnogo stvari. Morao je da nauči da bude car. Morao je da nauči mnogo poslova koji se tiču vođenja zemlje. Morao je da nauči kome da se obrati za savet i kome može da veruje, a kome ne sme da okrene leđa.
Ali iznad svega morao je da nauči sve što je moguće o Bogu, i da te stvari prizna u svom životu.
I naša deca moraju da nauče mnogo stvari, ali najvažnije je najvažnije. Bez obzira na sve znanje ovog sveta, uspešan život pred Bogom imaju samo oni koji ga poznaju.
Šta treba da znaju da bi “priznali Boga”
- moraju da znaju da je njihov Bog - svet, čist, svemoguć i sveprisutan. Da nadgleda sve stvari, pogotovo one koje se tiču njegove dece.
- moraju da znaju da On zahteva poštovanje, ljubav, potčinjenost i poslušnost.
- moraju da znaju da On neće trpeti nezahvalnost, greh i odvajanje od Njega.
- moraju da znaju da je On uvek spreman da prihvati, oprosti i obnovi sve što je pokvareno i da izvede sve na dobro onima koji ga ljube.
To su izuzetno važne lekcije za naše mlade. To su važne lekcije i za nas, jer ako smo ih mi savladali onda ćemo sa našim mladima postupati u skladu sa tim što znamo.
Najbolji način da ih naša deca nauče je lični primer koji im dajemo. Naša dece treba zajedno sa nama da hodaju naš život sa Bogom - kroz molitvu, zahvaljivanje, čitanje reči. Nema potrebe da štitimo našu decu na putu kojim nas Boga zajedno vodi. Iako svi mi volimo našu dece - Bog ih voli još više.
2.David traži od Solomona da Bogu “služi mu odano iz sveg srca i drage duše”
Bog zaslužuje da mu služimo na ovakav način. Tome treba da učimo i našu decu.
Podsetite se svega što nam je dao, a onda podsetite i mlade:
- da nam je dao svog sina Isusa, i svih blagoslova koje smo kroz njega primili
- dao nam je spasenje, i nadu za večni život
- pozvao nas je u zajednicu vernih ljudi sa kojima činimo porodicu Božju
Zbog svega toga Bog zaslužuje da mu služimo iz svega srca, iz želje da mu ugodimo i uzvratimo ljubav koju nam je iskazao.
3.David kaže Solomonu “Jahve ispituje svako srce i proniče sve misli i namere”
Od Boga ništa ne možemo, a ni ne moramo da sakrivamo. U Njega uvek možemo da imamo poverenja, i možemo sa pozdanjem da mu poverimo, i ono što čak i sebi teško priznajemo. Ima stvari koje nam deca ne govore jer se stide, ili se plaše ili jednostavno misli da ih mi ne bismo razumeli ili bismo ih osuđivali. Ali Bog je sigurna luka u kojoj uvek mogu da pronađu spas, savet, pohvalu, prekor u ljubavi, razumevanje, podršku i ohrabrenje.
4.David kaže Solomonu “Ako ga budeš tražio, daće ti da ga nađeš”
Bog se ne sakriva od nas. On nam je bliži i od najmilijih ljudi na svetu. Ali Bog se ne otkriva onima koji ne žele da se susretnu sa njim. Ko god želi da ga nađe, taj ga i nalazi - “tražite i naći ćete” je Božije obećanje, koje je istinito, kao i sve drugo što je Bog rekao.
Osim prenošenja znanja o Bogu, potrebno je da ohrabrujemo naše mlade.
David je rekao svom sinu:
“Budi jak i hrabar, i obavi taj posao. Ne boj se i ne obeshrabruj, jer s tobom je Jahve Bog, moj Bog. On te neće izneveriti ni ostaviti sve dok sav posao oko Doma Jahveovog ne bude završen.”
Šta to znači?
a) Bog ima misiju, posao, za mlade.
To ne znači da mladi treba da napuste fakultete, daju otkaz na poslu, i krenu okolo propovedajući evanđelje. Ne!
Njihova misija je da žive evanđelje upravo tamo gde rade, žive, uče, druže se. Ponekad sama pomisao da to treba da čine zvuči strašno i obeshrabrujuće.
Ohrabrite mlade ljude, podsetite ih da ne treba da se boje jer je Bog već pobedio ovaj svet. Podsetite ih da se ne obeshrabre ako se ništa ne dešava iako se oni trude - jer Bog je taj koji daje da nešto uzraste, i određuje vrema rasta; na kraju krajeva konačna pobeda je Božja pobeda.
Ohrabrite ih, da sve što čine za Boga, čine od sve svoje snage, želje i sposobnosti - a Bog će umnožiti svaki trud.
b) Bog želi da mladi budu snažni
Davidu je bilo sasvim jasno koliko snage će trebati Solomunu, da izvršiti delo koje Bog ima za njega.
Naši mladi takođe moraju da budu snažni
- kako bi uspešno živeli svoj hrišćanski život
- kako bi uspeli da se odupru zlim društvima i iskušenjima ovog sveta
- kako bi mogli da kažu “DA” Božijem pozivu
- kako bi mogli da prevaziđu sami sebe i mladalački egoizam
Mladi to ne mogu da učine sami. Potrebno je da im mi, stariji, u tome pomažemo. I kad kažem pomažemo, onda stvarno mislim da im pomažemo. Ne da ih kritikujemo - nego da ih usmeravamo; ne da ih ućutkijemo - nego da ih saslušamo; ne da ih omalovažavamo - nego da vrednujemo svaki njihov doprinos kao izuzetnu vrednost za Božije delo. Bog blagosilja male početke, pa zašto ne bismo i mi.
c) Bog želi da mladi budu aktivni u radu
- Hrišćanstvo nije teorija nego praktičan život. Od reči nema niko nikakve koristi ako se te reči ne pretvore u dela. Zato moramo da naučimo naše mlade kako da reči pretvore u dela.
Mnogo je priča o spasavanju izgubljenih, o velikim potrebama crkve ili o živosti u crkvi. Dozvolimo mladima da donesu promene i neka reči pretvore u dela.
Da je Solomon dobro zapamtio Davidove reči, i da se uverio da ga Bog nikad nije napustio, nego ga je uvek podržavao i pamagao mu, dao mu mudrosti iznad svake ljudske mudrosti, možemo da pročitamo u njegovim knjigama koje je za sobom ostavio.
U jednoj od njih čitamo
“Slušajte, sinovi, očevu pouku.Pazite i stičite umnost.
Dobar nauk vam dajem, zato ne odbacujte moje učenje.
Kad sam bio još dečak u kući svoga oca, nežni jedinac u majke, on me je učio i ovako mi govorio:»Prioni uz moje reči svim svojim srcem. Drži se mojih zapovesti, i živećeš.
Stiči mudrost, stiči umnost. Moje reči ne zaboravljaj niti odstupaj od njih.
Ne ostavljaj mudrost, i ona će te čuvati. Voli je, i ona će bditi nad tobom.” Priče Solomunove 4:1-6
Naša zajednica ima veliki blagoslov, jer ima veliki broj mladih. Od tek rođenih do studenatskog uzrasta. Mi imamo odgovornost pred Bogom da te mlade naučimo svemu što moraju da znaju o Bogu.
Pomozimo im da grade svoje zajedništvo sa drugim mladim ljudima iz zajednice i da zauzmu svoje mesto koje im je Bog namenio.
Ne znam da li znate, ali ova zajednica ima preko 20 mladih od 16 do 25 godina. To je respektabilan broj. Svake subote za njih su organizovani posebni sastanci, na kojima uče i raspravljaju o temama iz Reči Božje, koje su prilagođene njihovom uzrastu i interesovanju. Sve to da bismo im pomogli i utvrdili ih u svemu onome o čemu sam ovde govorio. Sve što nigde drugde ne mogu da kažu, ili da pitaju, mogu u krugu svoje generacije. To je najbolje mesto gde mogu da oštre svoje duhovne mačeve.
Na žalost jedan broj ovih mladih se veoma retko pojavljuje u crkvi, a još ređe na sastancima.
Da li smo taj jedan deo mladih već izgubili? Možemo li išta učiniti da ih zainteresujemo da nam se priključe?
To nije posao za samo jednog čoveka, čak nije ni problem koje može da reši starešinstvo jedne crkve. Rešenje je u rukama svakog člana zajednice. Potrebno je da svako - molitvom, ubeđivanjem, ohrabrivanjem, savetovanjem, a iznad svega ljubavlju, utiče na mlade ljude da se susretnu sa svojim Bogom i zauzmu svoje mesto u njegovoj crkvi.
Trebamo istinski da se potrudimo da naši mladi mogu u punini da uživaju blagoslove koje je Bog pripremio za njih i da pevaju kao David:
“Savršen je put ovoga Boga, bez mane je reč Jahveova. On štit je svakom ko u njemu potraži utočište. Jer, ko je Bog osim Jahvea? I ko je Stena osim Boga našega?
Bog je taj koji mi daje snagu i moj put čini savršenim.
Noge mi čini kao u jelena. Daje mi da na visovima stojim.
Šake mi vežba za boj. Rukama bronzani luk natežem.
Jahve, daješ mi štit svoje pobede. Priginješ se da me velikim učiniš.
Put poda mnom širiš, da mi se noge ne spotaknu.” (2.Samuilova 22:31-36)
Amen!
Нема коментара:
Постави коментар