(Propoved - PEC Beograd; četvrtak 23. oktobar 2014.)
Najveći problem savremenog hrišćanstva leži u činjenici da smo sve manje zahvalni i sve ređe proslavljamo Boga, za sve ono što je On činio, čini ili će činiti za nas.
Možda vam se čini da ima važnijih stvari od toga, ali uveravam vas da nema. Molitva, dobra dela, slavljenje, propovedanje, rad sa decom, evangelizacija, ... i sve druge stvari koje, kao hrišćani, činimo zavise od toga koliko smo zahvalni Bogu, i koliko smo spremi da tu zahvalnost i pokažemo.
Jedan, meni veoma drag propovednik, ispričao mi je kako je ovu lekciju naučio na Tahitiju. Pošto je više od mesec dana proveo u jednom zabačenom mestu na tom ostrvu, gde je njegova crkva gradila bolnicu, a on je imao zadatak da duhovno podrži i one koji su pomagali, kao i one koji su pomoć primali, do[lo je vreme da se vrati “u civilizaciju”. Kad su ga odvezli na aerodrom, prvo je otišao u aerodromski toalet, pustio vodu na slavinu, kleknu tamo i glasno zahvaljivao i proslavljao Boga za čistu vodu. Rekao mi je: “Čita voda je dar. Isuviše često Božje blagoslove primamo zdravo za gotovo, a to nikako ne bismo smeli. Od tada, svaki put kad voda poteče iz bilo koje slavine u mojoj kući, ja se setim da treba da zahvalim Bogu za tu neizmernu blagodat koju imam.”
Bog želi da pokažemo svoju zahvalnost. David je napisao to ovako:
Proslavljaj Gospoda, dušo moja,
i sve što je u meni, njegovom svetom imenu.
Proslavljaj Gospoda, dušo moja,
i ne zaboravi sva njegova dobročinstva.
On je taj koji ti oprašta grehe,
koji sve tvoje bolesti isceljuje,
koji ti život otkupljuje od groba,
koji te kruniše ljubavlju i milošću,
koji te dobrima siti,
pa ti se mladost obnavlja kao orlu.
Psalam 103. je fantastična pesma slavljenje veličanstva Božijeg. Tekst ove pesme obuhvata svu lepotu i dragoceno pomazanje, za sve one koji se bore sa teškoćama u svom životu, ali i za one koji se učvršćuju u veri, ili samo slave Boga za svu njegovu dobrotu i brigu.
David je napisao ovaj psalm u vreme kad mu je srce bilo ispunjeno zahvalnošću za sve božanske darove koje je primio. Vekovima je ovaj psalam služio čitaocima biblije kao nadahnuće i riznica duhovnog bogatstva koje nalazimo u ispevanim stihovima.
Psalm započinje čudesnom izjavom blagosiljanja Svemogućeg Boga. U prvih pet stihova pažnja nam je usmerena na božansku blagonaklonost i milost koja se dotiče svakog aspekta smrtog života. Ako razumemo šta sve obuhvataju ovi darovi, možemo da spoznamo da Bog može da zadovolji svaku potrebu našeg života.
Svako ko mu se pokloni kao onome koji daje sve što je potrebno, biće nagrađen na predivan način.
BOŽJI DAROVI
Kad se David opomenuo svega što je primio od Boga, njegov duh je bio podignut u najviše visine radosnog slavljenje. Pogledajte ove predivne i velike darova koje nam Bog daje i u kojima možemo da uživamo. Oni su ponuđeni svim ljudima, ali na žalost, neće svi izabrati da ih prime.
“On je taj koji ti oprašta grehe,”
Pre svega drugog David prepoznaje da mu je Bog podario bezuslovni oprost. On se raduje zbog dve stvari.
Prvo, zbog toga što Bog oprašta SVE slabosti; a drugo što je oproštenje stalno i uvek na raspolaganju onima koji se kaju. Ono je neograničeno, kao što je Bog neograničen (1. Jovanova 1:9)
Ovaj Božji dar prepoznaće svi koji imaju duh osetljiv na greh i koji mogu da prepoznaju svu nesreću grešnog čoveka.
Božije oproštenje nikad ne može da se “zaradi”. To je besplatan dar zasnovan na Božjoj milosti (Rimljanima 6:23; Efescima 2:8,9). Onakav, kakvog smo ga primili, je dovoljan da učini što je potrebno. Nije mu potrebno ništa dodavati, dopunjavati ili dokupljivati.
Bog je obezbedio i način da primimo oproštenje kako bismo uživali u životu u punini.
To oproštenje proširilo se svetom (Timoteju 2:11). Božja blagodat postala je dostupna svim ljudima, i primenljiva je na sve ljude.
Isaija, koji je živeo sedam vekova pre nego što se Isus Hrist rodio, nadahnut Duhom Svetim, izrekao je mnogo detalja o Mesiji koji tek treba da dođe. I on je očekivao Božije oproštenje, koju će biti obezbeđeno kroz Sina:
“Tog dana ćeš reći: »Zahvaljivaću ti, Jahve!Iako si bio gnevan na mene,tvoj gnev se odvratio i ti si me utešio. Da, Bog je moje spasenje.Uzdaću se, neću se bojati. Jahve je moja snaga i pesma; on je postao moje spasenje.« S radošću ćeš zahvatati vodu sa izvora spasenja.” Isaija 12:1-3
Jedan odličan primer za ove reči vidimo u obraćenju tamničara koji je zatočio Silu i Pavla. Prihvatio je sve blagodati oproštenja, kršten je on i sav njegov dom. Radost koja je ispunila tamničarev dom te večeri, je ista ona radost koja možemo naći u srcima onih koji isto tako čine danas. Kad neko da sebe Gospodu, on unese sva dobra spasenja u svoj život.
Jedini zahtev Božijeg oproštenja je “primanje”. Naime, Bog nam ne nameće oproštenje, pa je potrebno da ga svojevoljno primimo. U protivnom oproštenje ostaje uskraćeno.
Bog je, naravno, pun milosti i za takve, tvrdovrate i tvrdoglave. On šalje mnogo upozorenja, pozive, pa čak i izazovne situacije, u živote nespasenih kako bi se prenuli i okrenuli prema njemu. Ali to je to. Više od toga on neće učiniti.
Božije srce će krvariti za onima koji će ostati u svojim grehovima, ali nikome neće zavrtati ruku da bi ga prisilio na to.
Mi ponekad želimo da verujemo da će Bog neke ljude, do kojih nam je stalo, “primorati” da prihvate oproštenje i da se spasu. Na žalost, to je daleko od istine. Ako čovek, od svoje volje i odluke ne prihvati oproštenje, neće doživeti spasenje, bez obzira koliko svi oko njega to želeli.
Ono što je istina, je da Bog ne odustaje ni od jednog čoveka do samog kraja. Zato nikad ne odustajte moliti se za nekoga ko još nije spasen.
Za čoveka, nema većeg blagoslova od Božijeg oproštenja, i zato uvek prvo treba da razmišljamo o njemu.
On je taj koji “sve tvoje bolesti isceljuje”
Mojsije je davno rekao Izraelu da će, sve dok budu verni Bogu, biti oslobođeni bolesti (2. Mojsijeva 15:26 ili 5.Mojsijeva 29:22)
David se u svom slavljenju podseća na ovu istinu.
Bog i danas nastavlja da deluje isceliteljski.
Ipak, u savremnom svetu mnoge bolesti leče se, sve naprednijom, medicinom. Ali, medicina nije svemoguća, samo je Bog svemoguć. Zato smo i svedoci da nas Bog ozdravljuje uz pomoć lekara ali i upkros lekarima. Svedoci smo ozdravljenja osoba koje su bile otpisane od strane lekara i medicini uopšte.
Bez obzira da li vidimo ozdravljenja, treba da nastavimo da se molimo za njih. U poslanici Jakovljevoj čitamo da su starešine odlazile kod bolesnika radi molitve izlečenja (Jakov 5:13-15), pa stoga i mi treba da nastavimo sa tim.
Bog želi da budemo zdravi, i On može da izleči svaku bolest. Da li će to učiniti darom izlečenja nekog svog sluge, ili će podsticati razvoj medicine i znanja o bolestima, i uopšte svega što može da nam pomogne kako bismo se oporavili od slabosti i bolesti, sve jedno je. Činjenica je da se On brine o nama i našim telesnim poteškoćama.
Čitajući Pismo, možemo da vidimo tu brigu, i možemo da nađemo savete kako da živimo u skladu sa onim što je Bog stvorio, poštujući njegove zapovesti i uzdržavajući se svega što može da zagadi naše telo.
On je taj ”koji ti život otkupljuje od grobne jame,”
Bog je obezbedio otkup od smrti. Reč koju David ovde koristi može da znači “grob, smrt ili pakao”. U svakom slučaju slika je veoma jasna.
Čovek se nalazi u beznadežnom položaju. Ničeg, sem uništenja, nema na kraju života, ako se ne desi neka promena.
I Bog je obezbedio sve što je potrebno da bi nas oslobodio. Samo Božja svemoguća sila može nas spasiti.
Istinu o otkupljenju čoveka počinje nakon pada u greh u Edenskom vrtu, kulminira na Golgotskom krstu a postaje realnost u vremenu u kojem živimo.
U Psalmu 130:7,8 možemo da pročitamo i ove stihove
U Jahvea se uzdaj, Izraele,
jer kod Jahvea je ljubav
i kod njega je otkupljenje obilno.
On će otkupiti Izrael
od svih njegovih greha.
Ovo je postalo moguće Hristovom otkupiteljskom smrću na krstu. On je sam posvedočio za to rekavši:
“Sin čovečiji nije došao da mu služe, nego da posluži i da život svoj da kao otkup za mnoge.” Matej 20:28
Otkupljenje je postalo vidljiva realnost kroz crkvu koju je Hrist uspostavio na zemlji. Crkva je otkupljena od sveta; u njoj su oni koji su poslušni Božjoj volji. (Dela 20:28; Rimljanima 3:24; Tit 2:14). Mi, kao crkva svedočimo za tu istinu, mi kao crkva proslavljamo tu istinu - svaki put kad se okupljamo.
Ponekad ljudi to zaborave, pa ne dolaze na skupove svoje zajednice. Ponekad čujete “Šta ću tama!? Uvek sve isto! Pevamo, molimo se, odslušamo ... i kući!!” Pa i da je samo to, a nije, dovoljno je jer smo pokazali da ne pripadamo ovom svetu, nego Bogu koji nas je otkupio.
On je taj “koji te kruniše ljubavlju i milošću,”
Sa oproštajem, isceljeni i otkupljeni, možemo da uživamo u ljubavi i milosti kojom nas je Bog okružio.
Kao da smo okrunjeni tim nepropadljivim Božjim darovima. To upravo i odgovara pravoj slici našeg stanja, jer ljubav i milost Božja jesu najdragocenije stvari koje nam je Bog darovao. One su kao kruna optočena zlatom i dragim kamenjem. One govore o Božjoj slavi koja je na nama, poštovanju i posvećenju, koje je na ovaj način položio na nas.
To nas čini carskim sveštenstvom, Božjim narodom, onima koji svetle i daju ukus svetu u kojem živimo.
Po ljubavi se raspoznajemo, po milosti smo prepoznatljivi.
On je taj “koji te dobrima siti”
Ponekad kažemo “sit sam svega”, a da pri tom ne mislimo na hranu. Mnogo je stvari koje nas zasićuju i prezasićuju u ovom svetu. Od mnogo čega nam bude i muka.
Svet stalno traga za nečim, stalno nalazi nešto, i stalno je gladan nečega. Taman pomisliš da smo dostigli nešto, kad ono - ništa. Sve ispočetka.
Nauka nikad ne nalazi konačan odgovori; umetnost nikad u potpunosti ne izrazi sebe; tehnologija uvek može da napreduje za korak; ljudi nikad da postignu pravi mir, jer uvek postoji još neki nemir koji mora da se umiri; čovek nikad nema dovoljno, uvek može da ima još više, a što više ima to više mora da radi, a što više radi to ima manje vremena za sebe, što ima manje vremena za sebe to je nezadovoljniji, što je nezadovoljniji to želi da ima više čime bi zadovoljio to nezadovoljstvo, a toga nikad nema dovoljno - i tako u krug.
Ali narod Božji, koji se pouzdaje u Boga, hrani se onim šta mu Bog priprema. Oproštenje, otkupljenje, ljubav, milost i mir, jesu prave stvari koje nas čine istinski umirenima i sitima.
Bog ispunjava svaku našu potrebu za dobrim stvarima. Kao što je Pavle napisao Filipljanima 4:19 “A Bog moj ispuniće svaku vašu potrebu po svom bogatstvu u slavi - u Hristu Isusu.”
Nema ničeg tako dobrog, a čega treba da ima u naše životu, a da to Bog nije obezbedio kroz Isusa Hrista.
On je taj koji “ti mladost obnavlja kao orlu.”
Ne znam da li ste nekad čuli za alhemičare. Pretpostavljam da jeste. Oni su tragali za kamenom mudrosti koji bi im omogućio da svaki metal mogu da pretvore u zlato. Ali, ipak najvažnije stvar alhemija bila je otkrivanje kako da se preobrate u svemoguće, tj. besmrtno, biće.
Oni kao i svi ostali ljudi na svetu, suočili su sa neospornom činjenicom da naše telo stari, slabi i gubi na funkciji. Najveća čovekova želja je da uvek bude u snazi, i po mogućnosti, mlad. Znamo da to nije moguće, i da se, pre ili kasnije, suočimo se sa surovom istinom nemoći tela. Alhemičari nikad nisu otkrili kamen mudrosti, niti način kako da zauvek ostanu, barem mladi, ako ne i besmrtni.
Ipak, mnogi stariji ljudi koje znam, hrišćani, ostali su mladi, iako su njihova tela odavno pregazila granice mladosti. Bog im je obnovio mladost, sa mladošću entuzijazam, sa entuzijazmom spremnost da i dalje daju najbolje od sebe.
Vidite, za Boga nije toliko važno koliko možete da uradite, koliko je važno koliko se dajete u tome šta želite da uradite. Bog će nas koristiti, ako to želimo, čak i ako će pored nas morati da postavi ljude koji će naše ruke držati podignute - kao što je to učinio Mojsiju.
On može da obnovi snagu rađanja usahle maternice, kako onda neće obnoviti snagu onima koji žele da ga slave i svedoče, usprkos svojim godinama. Naše telo ne može toliko usahnuti, koliko ga Božija sila može učiniti plodnim.
Mladost se ne ogleda u tome koliko daleko možete hodati, već u tome koliko daleko želite ići.
Zato, neka ne klone naša duša, jer Bog obnjavlja našu snagu, oživljava našu mladost kao orlu, kroz poslušnost njegovoj reči.
KAKO ČOVEK DA ODGOVORI NA OVO BOGATSTVO BLAGOSLOVA?
Ponekad nam, jednostavno, ponestane reči, da izrazimo sve ono što osećamo prema Bogu.
Međuti, David je, na samom početku psalma, dao i odgovor. Ako želimo da primimio puninu svega što nam Bog daje, treba da uradimo sledeće:
Proslavljamo Gospoda celim svojim bićem
Proslavljati nekoga znači, odati mu priznanje za sve ono što je on učionio u tvom životu.
Gledamo, ovde u Beogradu, dočeke raznih sportista i te euforije slavlja i proslavljanja. Samo da kažem, ti ljudi ni na koji način nisu poboljšali kvalitet ničijeg života, sem što su svojim uspehom zagolicali ponos onih koji im se dive. Ali to je ispraznost.
Međuti, kad treba odati priznanje Bogu za sve što nam je učinio, ljudi nisu toliko vatreni. Na one koji se prepuste slavljenju odmah lepimo etikete.
Kao na Davida!
Ali, sve što jesmo treba da slavi Boga. I pravi i iskreni vernici to čine bez obzira šta o njima mislili.
Pamtimo sve blagoslove koje nam učinio.
Kad sam jednom hteo, pred grupom ljudi, da posvedočim za sve ono što je Bog učinio u mom životu da bi me doveo k sebi, čuo sam, iako nisam video ko je to rekao “Evo ga opet!”
Da, opet! I opet! I opet!
Bog je blagoslovio moj život svojim prisustvom, i sve dok u meni bude života ja ću govoriti o tome šta je učinio za mene. Uvek ću se rado hvaliti svime što sam primio - svim oproštenjima, svakim vodstvom, svim darovima, svojom porodicom, svojim poslom, svojom braćom i sestrama, svojom crkvom - sve je to moje jer mi je On to dao kao blagoslov da u tome uživam.
Ne smemo, niti imamo pravo, da zaboravimo i zatajimo dobročinstva koja je učinio u našem životu.
Divimo se Njegovom svetom imenu
Kad čitate Sveto pismo primetite koliko su imena važna.
"I svaki koji prizove ime Gospodnje spašće se” Joil 2:32 Rimlj. 10:13
To znači da će se spasiti oni koji se uzdaju u Boga zbog Njegovih osobina (imena).
"Nema drugog imena pod nebom datog ljudima kojim bi se mogli spasti” Dela 4:12
Drugim rečima, niko nema osobine (ime) koje su potrebne za spasenje ljudi, osim Boga.
Bog se objavio mnogim imenima.
JAHVE - Samopostojeći, Večni. Ovim imenom Bog nam otkriva da je bio, da jeste, i da će biti, to jest da je večno živ, i uvek prisutan.
EL ŠADAJ znači Svemoćni
I tako dalje. Sve do imena kojeg najčešće spominjemo
ISUS (Jehošua), što znači Večni (Jahve) spašava
Svako Njegovo ime govori o onome šta On jeste i šta čini.
Sve dok imamo pred svojim očima Njegova imena, nećemo zaboraviti ko je On, nećemo zaboraviti njegovu ljubav i dobrotu.
Boga treba da slavimo u svakom trenutku.
Ako to činimo polovično, ili nevoljno, ili na to gledamo kao na dužnost i obavezu, vređamo Boga i uskraćujemo sebi ono što nam je dao.
Božji dar nije ničim uslovljen, ali Bog se, svakao, neće nadmudrivati sa nama. Onoliko koliko želimo da primimo, toliko ćemo i primiti.
Jednom sam bio veoma iznenađen, kad mi je, meni veoma bliska osoba, odbrusila na ono šta sam joj govorio o Bogu - “Da, i kakav je to Bog, on će pomoći samo onima koji prihvate pomoć pod njegovim uslovima.”
Naravno da to nije istina! Mi smo ti koji postavljamo uslove za primanja darova. Bog ima sve, ali nam neće dati ništa više, ni manje od onoga šta želimo da primimo.
Ono što je sigurno je da, za sve što primimo, treba da budemo zahvalni i da se radujemo u toj zahvalnosti.
Kao što je napisao apostol Pavle “Radujte se svagda u Gospodu; opet velim: radujte se.” Filipljanima 4:4
I kao što smo prčitali u ovom Psalmu - Proslavljaj dušu moja Gospoda, za sva dobra što ti je učinio.
Najveći problem savremenog hrišćanstva leži u činjenici da smo sve manje zahvalni i sve ređe proslavljamo Boga, za sve ono što je On činio, čini ili će činiti za nas.
Možda vam se čini da ima važnijih stvari od toga, ali uveravam vas da nema. Molitva, dobra dela, slavljenje, propovedanje, rad sa decom, evangelizacija, ... i sve druge stvari koje, kao hrišćani, činimo zavise od toga koliko smo zahvalni Bogu, i koliko smo spremi da tu zahvalnost i pokažemo.
Jedan, meni veoma drag propovednik, ispričao mi je kako je ovu lekciju naučio na Tahitiju. Pošto je više od mesec dana proveo u jednom zabačenom mestu na tom ostrvu, gde je njegova crkva gradila bolnicu, a on je imao zadatak da duhovno podrži i one koji su pomagali, kao i one koji su pomoć primali, do[lo je vreme da se vrati “u civilizaciju”. Kad su ga odvezli na aerodrom, prvo je otišao u aerodromski toalet, pustio vodu na slavinu, kleknu tamo i glasno zahvaljivao i proslavljao Boga za čistu vodu. Rekao mi je: “Čita voda je dar. Isuviše često Božje blagoslove primamo zdravo za gotovo, a to nikako ne bismo smeli. Od tada, svaki put kad voda poteče iz bilo koje slavine u mojoj kući, ja se setim da treba da zahvalim Bogu za tu neizmernu blagodat koju imam.”
Bog želi da pokažemo svoju zahvalnost. David je napisao to ovako:
Proslavljaj Gospoda, dušo moja,
i sve što je u meni, njegovom svetom imenu.
Proslavljaj Gospoda, dušo moja,
i ne zaboravi sva njegova dobročinstva.
On je taj koji ti oprašta grehe,
koji sve tvoje bolesti isceljuje,
koji ti život otkupljuje od groba,
koji te kruniše ljubavlju i milošću,
koji te dobrima siti,
pa ti se mladost obnavlja kao orlu.
Psalam 103. je fantastična pesma slavljenje veličanstva Božijeg. Tekst ove pesme obuhvata svu lepotu i dragoceno pomazanje, za sve one koji se bore sa teškoćama u svom životu, ali i za one koji se učvršćuju u veri, ili samo slave Boga za svu njegovu dobrotu i brigu.
David je napisao ovaj psalm u vreme kad mu je srce bilo ispunjeno zahvalnošću za sve božanske darove koje je primio. Vekovima je ovaj psalam služio čitaocima biblije kao nadahnuće i riznica duhovnog bogatstva koje nalazimo u ispevanim stihovima.
Psalm započinje čudesnom izjavom blagosiljanja Svemogućeg Boga. U prvih pet stihova pažnja nam je usmerena na božansku blagonaklonost i milost koja se dotiče svakog aspekta smrtog života. Ako razumemo šta sve obuhvataju ovi darovi, možemo da spoznamo da Bog može da zadovolji svaku potrebu našeg života.
Svako ko mu se pokloni kao onome koji daje sve što je potrebno, biće nagrađen na predivan način.
BOŽJI DAROVI
Kad se David opomenuo svega što je primio od Boga, njegov duh je bio podignut u najviše visine radosnog slavljenje. Pogledajte ove predivne i velike darova koje nam Bog daje i u kojima možemo da uživamo. Oni su ponuđeni svim ljudima, ali na žalost, neće svi izabrati da ih prime.
“On je taj koji ti oprašta grehe,”
Pre svega drugog David prepoznaje da mu je Bog podario bezuslovni oprost. On se raduje zbog dve stvari.
Prvo, zbog toga što Bog oprašta SVE slabosti; a drugo što je oproštenje stalno i uvek na raspolaganju onima koji se kaju. Ono je neograničeno, kao što je Bog neograničen (1. Jovanova 1:9)
Ovaj Božji dar prepoznaće svi koji imaju duh osetljiv na greh i koji mogu da prepoznaju svu nesreću grešnog čoveka.
Božije oproštenje nikad ne može da se “zaradi”. To je besplatan dar zasnovan na Božjoj milosti (Rimljanima 6:23; Efescima 2:8,9). Onakav, kakvog smo ga primili, je dovoljan da učini što je potrebno. Nije mu potrebno ništa dodavati, dopunjavati ili dokupljivati.
Bog je obezbedio i način da primimo oproštenje kako bismo uživali u životu u punini.
To oproštenje proširilo se svetom (Timoteju 2:11). Božja blagodat postala je dostupna svim ljudima, i primenljiva je na sve ljude.
Isaija, koji je živeo sedam vekova pre nego što se Isus Hrist rodio, nadahnut Duhom Svetim, izrekao je mnogo detalja o Mesiji koji tek treba da dođe. I on je očekivao Božije oproštenje, koju će biti obezbeđeno kroz Sina:
“Tog dana ćeš reći: »Zahvaljivaću ti, Jahve!Iako si bio gnevan na mene,tvoj gnev se odvratio i ti si me utešio. Da, Bog je moje spasenje.Uzdaću se, neću se bojati. Jahve je moja snaga i pesma; on je postao moje spasenje.« S radošću ćeš zahvatati vodu sa izvora spasenja.” Isaija 12:1-3
Jedan odličan primer za ove reči vidimo u obraćenju tamničara koji je zatočio Silu i Pavla. Prihvatio je sve blagodati oproštenja, kršten je on i sav njegov dom. Radost koja je ispunila tamničarev dom te večeri, je ista ona radost koja možemo naći u srcima onih koji isto tako čine danas. Kad neko da sebe Gospodu, on unese sva dobra spasenja u svoj život.
Jedini zahtev Božijeg oproštenja je “primanje”. Naime, Bog nam ne nameće oproštenje, pa je potrebno da ga svojevoljno primimo. U protivnom oproštenje ostaje uskraćeno.
Bog je, naravno, pun milosti i za takve, tvrdovrate i tvrdoglave. On šalje mnogo upozorenja, pozive, pa čak i izazovne situacije, u živote nespasenih kako bi se prenuli i okrenuli prema njemu. Ali to je to. Više od toga on neće učiniti.
Božije srce će krvariti za onima koji će ostati u svojim grehovima, ali nikome neće zavrtati ruku da bi ga prisilio na to.
Mi ponekad želimo da verujemo da će Bog neke ljude, do kojih nam je stalo, “primorati” da prihvate oproštenje i da se spasu. Na žalost, to je daleko od istine. Ako čovek, od svoje volje i odluke ne prihvati oproštenje, neće doživeti spasenje, bez obzira koliko svi oko njega to želeli.
Ono što je istina, je da Bog ne odustaje ni od jednog čoveka do samog kraja. Zato nikad ne odustajte moliti se za nekoga ko još nije spasen.
Za čoveka, nema većeg blagoslova od Božijeg oproštenja, i zato uvek prvo treba da razmišljamo o njemu.
On je taj koji “sve tvoje bolesti isceljuje”
Mojsije je davno rekao Izraelu da će, sve dok budu verni Bogu, biti oslobođeni bolesti (2. Mojsijeva 15:26 ili 5.Mojsijeva 29:22)
David se u svom slavljenju podseća na ovu istinu.
Bog i danas nastavlja da deluje isceliteljski.
Ipak, u savremnom svetu mnoge bolesti leče se, sve naprednijom, medicinom. Ali, medicina nije svemoguća, samo je Bog svemoguć. Zato smo i svedoci da nas Bog ozdravljuje uz pomoć lekara ali i upkros lekarima. Svedoci smo ozdravljenja osoba koje su bile otpisane od strane lekara i medicini uopšte.
Bez obzira da li vidimo ozdravljenja, treba da nastavimo da se molimo za njih. U poslanici Jakovljevoj čitamo da su starešine odlazile kod bolesnika radi molitve izlečenja (Jakov 5:13-15), pa stoga i mi treba da nastavimo sa tim.
Bog želi da budemo zdravi, i On može da izleči svaku bolest. Da li će to učiniti darom izlečenja nekog svog sluge, ili će podsticati razvoj medicine i znanja o bolestima, i uopšte svega što može da nam pomogne kako bismo se oporavili od slabosti i bolesti, sve jedno je. Činjenica je da se On brine o nama i našim telesnim poteškoćama.
Čitajući Pismo, možemo da vidimo tu brigu, i možemo da nađemo savete kako da živimo u skladu sa onim što je Bog stvorio, poštujući njegove zapovesti i uzdržavajući se svega što može da zagadi naše telo.
On je taj ”koji ti život otkupljuje od grobne jame,”
Bog je obezbedio otkup od smrti. Reč koju David ovde koristi može da znači “grob, smrt ili pakao”. U svakom slučaju slika je veoma jasna.
Čovek se nalazi u beznadežnom položaju. Ničeg, sem uništenja, nema na kraju života, ako se ne desi neka promena.
I Bog je obezbedio sve što je potrebno da bi nas oslobodio. Samo Božja svemoguća sila može nas spasiti.
Istinu o otkupljenju čoveka počinje nakon pada u greh u Edenskom vrtu, kulminira na Golgotskom krstu a postaje realnost u vremenu u kojem živimo.
U Psalmu 130:7,8 možemo da pročitamo i ove stihove
U Jahvea se uzdaj, Izraele,
jer kod Jahvea je ljubav
i kod njega je otkupljenje obilno.
On će otkupiti Izrael
od svih njegovih greha.
Ovo je postalo moguće Hristovom otkupiteljskom smrću na krstu. On je sam posvedočio za to rekavši:
“Sin čovečiji nije došao da mu služe, nego da posluži i da život svoj da kao otkup za mnoge.” Matej 20:28
Otkupljenje je postalo vidljiva realnost kroz crkvu koju je Hrist uspostavio na zemlji. Crkva je otkupljena od sveta; u njoj su oni koji su poslušni Božjoj volji. (Dela 20:28; Rimljanima 3:24; Tit 2:14). Mi, kao crkva svedočimo za tu istinu, mi kao crkva proslavljamo tu istinu - svaki put kad se okupljamo.
Ponekad ljudi to zaborave, pa ne dolaze na skupove svoje zajednice. Ponekad čujete “Šta ću tama!? Uvek sve isto! Pevamo, molimo se, odslušamo ... i kući!!” Pa i da je samo to, a nije, dovoljno je jer smo pokazali da ne pripadamo ovom svetu, nego Bogu koji nas je otkupio.
On je taj “koji te kruniše ljubavlju i milošću,”
Sa oproštajem, isceljeni i otkupljeni, možemo da uživamo u ljubavi i milosti kojom nas je Bog okružio.
Kao da smo okrunjeni tim nepropadljivim Božjim darovima. To upravo i odgovara pravoj slici našeg stanja, jer ljubav i milost Božja jesu najdragocenije stvari koje nam je Bog darovao. One su kao kruna optočena zlatom i dragim kamenjem. One govore o Božjoj slavi koja je na nama, poštovanju i posvećenju, koje je na ovaj način položio na nas.
To nas čini carskim sveštenstvom, Božjim narodom, onima koji svetle i daju ukus svetu u kojem živimo.
Po ljubavi se raspoznajemo, po milosti smo prepoznatljivi.
On je taj “koji te dobrima siti”
Ponekad kažemo “sit sam svega”, a da pri tom ne mislimo na hranu. Mnogo je stvari koje nas zasićuju i prezasićuju u ovom svetu. Od mnogo čega nam bude i muka.
Svet stalno traga za nečim, stalno nalazi nešto, i stalno je gladan nečega. Taman pomisliš da smo dostigli nešto, kad ono - ništa. Sve ispočetka.
Nauka nikad ne nalazi konačan odgovori; umetnost nikad u potpunosti ne izrazi sebe; tehnologija uvek može da napreduje za korak; ljudi nikad da postignu pravi mir, jer uvek postoji još neki nemir koji mora da se umiri; čovek nikad nema dovoljno, uvek može da ima još više, a što više ima to više mora da radi, a što više radi to ima manje vremena za sebe, što ima manje vremena za sebe to je nezadovoljniji, što je nezadovoljniji to želi da ima više čime bi zadovoljio to nezadovoljstvo, a toga nikad nema dovoljno - i tako u krug.
Ali narod Božji, koji se pouzdaje u Boga, hrani se onim šta mu Bog priprema. Oproštenje, otkupljenje, ljubav, milost i mir, jesu prave stvari koje nas čine istinski umirenima i sitima.
Bog ispunjava svaku našu potrebu za dobrim stvarima. Kao što je Pavle napisao Filipljanima 4:19 “A Bog moj ispuniće svaku vašu potrebu po svom bogatstvu u slavi - u Hristu Isusu.”
Nema ničeg tako dobrog, a čega treba da ima u naše životu, a da to Bog nije obezbedio kroz Isusa Hrista.
On je taj koji “ti mladost obnavlja kao orlu.”
Ne znam da li ste nekad čuli za alhemičare. Pretpostavljam da jeste. Oni su tragali za kamenom mudrosti koji bi im omogućio da svaki metal mogu da pretvore u zlato. Ali, ipak najvažnije stvar alhemija bila je otkrivanje kako da se preobrate u svemoguće, tj. besmrtno, biće.
Oni kao i svi ostali ljudi na svetu, suočili su sa neospornom činjenicom da naše telo stari, slabi i gubi na funkciji. Najveća čovekova želja je da uvek bude u snazi, i po mogućnosti, mlad. Znamo da to nije moguće, i da se, pre ili kasnije, suočimo se sa surovom istinom nemoći tela. Alhemičari nikad nisu otkrili kamen mudrosti, niti način kako da zauvek ostanu, barem mladi, ako ne i besmrtni.
Ipak, mnogi stariji ljudi koje znam, hrišćani, ostali su mladi, iako su njihova tela odavno pregazila granice mladosti. Bog im je obnovio mladost, sa mladošću entuzijazam, sa entuzijazmom spremnost da i dalje daju najbolje od sebe.
Vidite, za Boga nije toliko važno koliko možete da uradite, koliko je važno koliko se dajete u tome šta želite da uradite. Bog će nas koristiti, ako to želimo, čak i ako će pored nas morati da postavi ljude koji će naše ruke držati podignute - kao što je to učinio Mojsiju.
On može da obnovi snagu rađanja usahle maternice, kako onda neće obnoviti snagu onima koji žele da ga slave i svedoče, usprkos svojim godinama. Naše telo ne može toliko usahnuti, koliko ga Božija sila može učiniti plodnim.
Mladost se ne ogleda u tome koliko daleko možete hodati, već u tome koliko daleko želite ići.
Zato, neka ne klone naša duša, jer Bog obnjavlja našu snagu, oživljava našu mladost kao orlu, kroz poslušnost njegovoj reči.
KAKO ČOVEK DA ODGOVORI NA OVO BOGATSTVO BLAGOSLOVA?
Ponekad nam, jednostavno, ponestane reči, da izrazimo sve ono što osećamo prema Bogu.
Međuti, David je, na samom početku psalma, dao i odgovor. Ako želimo da primimio puninu svega što nam Bog daje, treba da uradimo sledeće:
Proslavljamo Gospoda celim svojim bićem
Proslavljati nekoga znači, odati mu priznanje za sve ono što je on učionio u tvom životu.
Gledamo, ovde u Beogradu, dočeke raznih sportista i te euforije slavlja i proslavljanja. Samo da kažem, ti ljudi ni na koji način nisu poboljšali kvalitet ničijeg života, sem što su svojim uspehom zagolicali ponos onih koji im se dive. Ali to je ispraznost.
Međuti, kad treba odati priznanje Bogu za sve što nam je učinio, ljudi nisu toliko vatreni. Na one koji se prepuste slavljenju odmah lepimo etikete.
Kao na Davida!
Ali, sve što jesmo treba da slavi Boga. I pravi i iskreni vernici to čine bez obzira šta o njima mislili.
Pamtimo sve blagoslove koje nam učinio.
Kad sam jednom hteo, pred grupom ljudi, da posvedočim za sve ono što je Bog učinio u mom životu da bi me doveo k sebi, čuo sam, iako nisam video ko je to rekao “Evo ga opet!”
Da, opet! I opet! I opet!
Bog je blagoslovio moj život svojim prisustvom, i sve dok u meni bude života ja ću govoriti o tome šta je učinio za mene. Uvek ću se rado hvaliti svime što sam primio - svim oproštenjima, svakim vodstvom, svim darovima, svojom porodicom, svojim poslom, svojom braćom i sestrama, svojom crkvom - sve je to moje jer mi je On to dao kao blagoslov da u tome uživam.
Ne smemo, niti imamo pravo, da zaboravimo i zatajimo dobročinstva koja je učinio u našem životu.
Divimo se Njegovom svetom imenu
Kad čitate Sveto pismo primetite koliko su imena važna.
"I svaki koji prizove ime Gospodnje spašće se” Joil 2:32 Rimlj. 10:13
To znači da će se spasiti oni koji se uzdaju u Boga zbog Njegovih osobina (imena).
"Nema drugog imena pod nebom datog ljudima kojim bi se mogli spasti” Dela 4:12
Drugim rečima, niko nema osobine (ime) koje su potrebne za spasenje ljudi, osim Boga.
Bog se objavio mnogim imenima.
JAHVE - Samopostojeći, Večni. Ovim imenom Bog nam otkriva da je bio, da jeste, i da će biti, to jest da je večno živ, i uvek prisutan.
EL ŠADAJ znači Svemoćni
I tako dalje. Sve do imena kojeg najčešće spominjemo
ISUS (Jehošua), što znači Večni (Jahve) spašava
Svako Njegovo ime govori o onome šta On jeste i šta čini.
Sve dok imamo pred svojim očima Njegova imena, nećemo zaboraviti ko je On, nećemo zaboraviti njegovu ljubav i dobrotu.
Boga treba da slavimo u svakom trenutku.
Ako to činimo polovično, ili nevoljno, ili na to gledamo kao na dužnost i obavezu, vređamo Boga i uskraćujemo sebi ono što nam je dao.
Božji dar nije ničim uslovljen, ali Bog se, svakao, neće nadmudrivati sa nama. Onoliko koliko želimo da primimo, toliko ćemo i primiti.
Jednom sam bio veoma iznenađen, kad mi je, meni veoma bliska osoba, odbrusila na ono šta sam joj govorio o Bogu - “Da, i kakav je to Bog, on će pomoći samo onima koji prihvate pomoć pod njegovim uslovima.”
Naravno da to nije istina! Mi smo ti koji postavljamo uslove za primanja darova. Bog ima sve, ali nam neće dati ništa više, ni manje od onoga šta želimo da primimo.
Ono što je sigurno je da, za sve što primimo, treba da budemo zahvalni i da se radujemo u toj zahvalnosti.
Kao što je napisao apostol Pavle “Radujte se svagda u Gospodu; opet velim: radujte se.” Filipljanima 4:4
I kao što smo prčitali u ovom Psalmu - Proslavljaj dušu moja Gospoda, za sva dobra što ti je učinio.
Нема коментара:
Постави коментар