(Propoved - PEC Beograd, Simina 8; 24. april 2014.)
Svako od nas dođe do trenutka kad mu je jasno da ono što je bilo ne može da se nastavi na način na koji je do tad bilo. I nekako nam je jasno da ono što će se dešavati svakako mora da se promeni iako nam nije jasno kako, i da li je uopšte tako nešto moguće.
Nekad je skoro nemoguće videti šta, kako i zašto menjati. Posebno je to izraženo u duhovnom životu.
Ono kad vas preplavi onaj osećaj da niste baš loši, ali niste ni dobri, da dajete ono koliko mislite da treba, ali znate da biste morali više, samo ne znate kako.
Mnogi hrišćani se muče sa ovim problemima.
I apostoli su došli do takvog jednog trenutka u njihovom životu.
Prvo su, kad je Isus raspet pomislili da je sve izgubljeno. Zatim su, kad su ga videli vakrslog, jedva poverovali da se to stvarno desilo, a onda su proveli sa Njim još 40 dana.
I bilo im je jasno da će se stvari uskoro promeniti.
U Delima 1:1-10 čitamo: “U svojoj prvoj knjizi ...
ŠTA JE SVE VEĆ URAĐENO
Apostol Luka započeo je Dela podsećajući na prvu knjigu koju je napisao, zovemo je Lukino evanđelje. Namera mu je bila da Teofil, kome je knjiga bila pisana, poveže stvari iz jedne i druge knjige, kako bi stekao potpunu sliku o svemu što se dešavalo. Zašto?
To je veoma važno. Ako počnete da čitate knjigu koja ima dva dela, tako što prvo čitate drugi deo, teško da ćete razumeti kako se radnja razvijala, a mogu da vam promaknu i veoma važni detalji.
Zato je, npr. veoma važno da dobro proučimo SZ kako bi nam, ono što čitamo u NZ bilo jasno.
Ali ne samo to! Uvek kad nešto radimo ili počinjemo neki posao, dobro je da smo upoznati sa onim u šta se upuštamo. U suprotnom možemo da steknemo pogrešne utiske ili da uradimo potpuno pogrešne stvari (misleći da činimo najbolje) samo zbog toga što nismo upoznati sa prethodnim događajima ili istorijom nekog mesta.
Takođe i kad nastavljamo neki posao, dobro je da se podsetimo šta smo već uradili, dobro i loše.
Dakle, povezujući ono što je napisao u poslednjem poglavlju evanđalja i prvom poglavlju dela, Luka nam daje potunu sliku onoga što se dešavalo i kako su se stvari odvijale.
Isus se vazneo na nebo, apostoli su se vratili u Jerusalim, ali su prethodno primili uputstava od Isusa, posredstvom Duh Svetog. Dobili su službu da budu svedoci, koji će to svedočanstvo preneti širom sveta.
Dakle, razlog Isusovog ostajanja na zemlji, četrdeset dana nakon vaskrsenja, nije imao neki drugi razlog, sem da dodatno pripremi svoje apostole za događaje koji će uslediti.
Tih četrdeset dana Isus se posvetio samo njima, nije bio okružen narodom, znatiželjnicima, protivnicima, ....
Veoma je važno da i u našem hrišćanskom životu primenimo ovaj primer - mora da postoji vreme koje ćete posvetiti svojim saradnicima ili porodici ili prijateljima u kojem vas ništa neće ometati, vreme u kome ćete biti samo njihovi.
Osim toga, potrebno je da neke stvari, koje su važne samo za neke osobe u vašem životu, ostanu ekskluzivne samo za njih, dok ne dođe vreme da i drugi mogu da ih znaju. Ako ikad bude potrebe za tim.
Dakle, kad se pripremamo za nešto što nas očekuje, dobro je podsetiti se na to, da u stvari, ništa ne počinjemo od početka.
Ponekad volimo da mislimo da sve počinje od nas, da niko pre nas nije radio ništa slično, da smo posebni.
Na žalost često shvatimo da je rupa na saksiji već izmišljena, i da je treba samo pročistiti.
Važno je da znamo, da mi nastavljamo delo koje je započeto pre stvaranja sveta, i ono će biti nastavljeno nakon što mi odemo odavde.
Npr. Poprlično veliki broj ljudi u našoj crkvi, ovih dana fokusiran je na pripremu konferencije, koja počinje za samo sedam dana. Iako se već šest meseci pripremamo, sad je ono najvažnije vreme da se sve dovode do završetka - tj. početka.
Ipak, bez obzira kako se nama to čini, to je posao koji ne neko pre nas već radio, i ovaj posao je u Božijem planu za nas i našu zajednicu.
Prethodna iskustva mogu da nam pomognu da preskočimo neke prepreke, ali i da se opomenemo da je Bog taj koji vodi ovaj posao.
Bog se nije ništa promenio od prošle godine, samo se nama žuri.
Posebno treba istaći jednu činjenicu.
U svim prilikama kad je bio sa učenicima Isus je posebno naglašavo pouke o Carstvu Božijem. To je bila glavna tema mnogih pouka - počev od propovedi na gori, pa kroz mnoge usporedbe, do poslednjih dana na zemlji.
Zašto je to toliko važno? Zašto je još jednom ponovio lekciju o Carstvu?
Zato što Carstvo dolazi u sili (Marko 9:1). Kakva je to sila, postalo je jasno na dan Pentekosta kad je definitivno promenila svet. Nakon ovoga ništa na svetu više nije bilo isto, čemu smo i mi danas svedoci.
ISUSOVA OBEĆANJA SU SE ISPUNILA
A) Pravilno razumevanje obećanja
E sad, što se tiče tih obećanja. Moramo da vodimo računa da prihvatamo ono što nam je Bog stvarno obećao, a ne ono što mi mislimo da je obećao.
Ovde vidimo koliko veliki problem je Isus imao sa apostolima zbog različitog shvatanja pojma Carstvo. Kad god bi Isus pomenuo carstvo, on je imao na umu jednu ideju, a apostoli nešto sasvim drugo.
Šta vi pomislite kad se pomene carstvo ili tron? --- naravno na cara, carski prestol, velelepni dvorac, generale, vojvode, vojsku, svilu i kadifu, zlato ...
To nema nikave veze sa onim šta Isus misli kad kaže carstvo.
Isus govori o duhovnom carstvu, a apostoli (kao i mi) o zemaljskom - o onom za koje su pretpostavljali da će Mesija uspostaviti nakon što pobedi sve protivnike Izraela i sedne na svoj presto u Jerusalimu.
Iako je Isus sve vreme naglašavao da njegovo carstvo nije od ovog sveta, apostoli su imali velikih problema da prihvate taj koncept.
Kad Isus kaže carstvo on kaže - apsolutna vladavina Božja, nad svima, nad svime, svugde i zauvek. To nema nikave veze ni sa čim što se može videti, ili opipati ili okusiti. To nema veze ni sa politikom, ni sa ekonomijom, ni sa vojskom i ni sa društvom. Ima veze jedino i samo sa Bogom
Kad promašimo duhovni koncept Božijeg obećanja, onda se desi da, kao apostoli, pogrešno protumačimo obećanja koja nam je Bog dao. Ovde čitamo o fantastičnim obećanjima koje je Isus dao apostolima i koje je predstavljalo osnov njihove daljnje službe. Ali apostoli, gledajući na to sa svetovnog stanovišta, očekivali su svetovne položaje slave i moći.
Kao ono pitanje Mt 19:27 “Tada odgovori Petar i reče mu: eto, mi smo ostavili sve i pošli za tobom; šta ćemo dobiti?” ili Jovanov i Jakovljev zahtev da ih postavi sebi zdesna i sleva.
Drugim rečima - ti ćeš biti car, a mi ... Mislimo, ipak smo ti bili najverniji.
Apostoli pokazuju kud lutaju njihove misli. Isusovo obećanje o carstvu podgrevaju njihove političke nade. “Gospode! Hoćeš li sad uspostaviti carstvo Izrailjevo?”
Oni i dalje razmišljaju o obnovi Davidovog i Solomonovog carstva, kad je Izrael bio najmoćniji.
Međutim Isus želi da oni znaju da Bog ima bolji plan za njih, bolje od bilo čega što su oni zamislili. Oni su tražili položaj, a Isus im je rekao da će dobiti silu.
Božja obećanja i njegova sila uvek su u službi objavljivanja i izgradnje Božijeg Carstva.
Ponekad se zaglavimo i jadikujemo tražeći da Bog promeni nešto u našem životu, a pri tom najčešće mislimo na svetovne stvari.
Tražimo zdravlje, novac, posao, bračnog druga, ... kao da onaj ko je bolestan ne može da slavi Gospoda, kao da siromašan nema zašto da zahvaljuje, kao da bez posla nije moguće svedočiti za Isusa, kao da neoženjeni i neudate nemaju razloga da se raduju u Gospodu.
“Tražite najpre carstvo nebesko, a ostalo će vam se nadodati” to je obećanje.
B) Ne kad, nego kako
Na početku Matejevog evanđelje (4:17) čitamo da je Carstvo nebesko blizu, a obećanje se sada ispunilo. Nadalje, u Luka 3:16 čitamo da je Bog, kroz Jovana krstitelja obećao da će Isus svoje učenike krstiti Svetim Duhom, a i sam Isus je ukazao na to da će poslati Duha da ih vodi.
Obećanje o silasku Duha Svetog od suštinske je važnosti za ispunjenje obećanja o uspostavljanju carstva.
Pogledajte ove stihove gde apostoli pitaju za obnovu carstva. Isus ih ne prekoreva, ne objašnjava da se ne radi o svetovnom nego o duhovnom carstvu. Umesto toga on kaže “Nije vaše da znate rokove i vremena koje je svojom vlašću odredio Otac.” Zašto nije naše da znamo rokove i vremena?
Prvo, zato što kad se ispune silom, kad na njih siđe Sveti Duh, biće im sve jasno - i što se tiče carstva, njegove prirode i sile. I
Drugo, pitanje KAD nije uopšte pitanje kojim treba da se bavi iko sem Boga. Relevantno pitanje je KAKO?
Često promašimo ovaj koncept. Bog čini stvari u svoje vreme i na svoj način, pri čemu je način mnogo važniji za nas.
Mi bismo više voleli da se preokrene prioritet ovih pitanje - nama najčešće nije toliko važno KAKO nego nas više zanima - KAD?
To je cela ljudska filozofija kojoj često podlegnemo, jer nam se čini da je dobra. Želimo da verujemo da, ako smo postigli dobre rezultate i nije od tolike važnosti kako smo ih postigli. Ali filozofija da cilj opravdava sredstvo, nije dobra.
Za hrišćane je veoma važno da NAČIN na koji dolazimo do rezultata bude, ako ne važniji ono barem podjednako važan kao i rezultat.
Takođe je veoma važno da znamo da rokove postavlja Bog, a ne mi. Biblija ima puno stihova koji u sebi sadrži frazu “A kad se ispuni vreme...!”
C) Mesto službe
Dakle, kad dođe Duh, tada će doći sila, i obećanje o uspostavljanju carstva biće ispunjeno.
Iako je, apostolima moglo malo da se zavrti u glavi od ovih obećanja, Isus još uvek nije završio.
Pošto su očekivanja apostola bila vezana za to malo parče zemlje, pod nazivom Hanan, mora da su bili veoma iznenađeni na Isusove reči da će biti svedoci, ne samo u Jerusalimu, Judeji i Samariji - nego do kraja zemlje.
Naverovatnije, niko od apostola nije nikad kročio van Hanana, a sad odjednom treba da budu svedoci do na kraj sveta.
Dakle, to je strategija koju je Hrist isplanirao - početak kod kuće (Jerusalim), proširiti glas na okolinu (Samarija i Judeja) a onda se rasprostreti po celom svetu.
Mi bismo često voleli da evangeliziramo tamo neku Kinu, Afriku ili ko zna šta. Nije to loša ideja, ali počnimo prvo kod svoje kuće, od svog komišiluka ... lakše je evangelizirati Kinu nego kineza u komšiluku.
D) Koja služba
Dakle, Isus određuje apostole da mu budu svedoci, da putuju širom sveta i svedoče o njegovom vaskrsenju, šireći radosnu vest na svakom mestu i svim ljudima.
Reč svedok i svedočenje je ključna reč cele knjige Dela apostolskih. Pominje se u različitoj formi oko 30 puta - i to kao imenica i kao glagol.
Osnovno značenje reči svedok je očevidac, ili onaj koje svojim očima video šta se desilo. Tako da su apostoli bili posebni svedoci - oni su svojim očima videli Isusa, svojim ušima su čuli šta govori, i rukama ga opipali i to nakon što je vaskrsao.
Pošto mi nismo videli vaskrslog Hrista, mi ne možemo da svedočimo na isti način kao apostoli.
Ali, iako nismo očevici dešavanja događaja nakon vaskrsenja, mi možemo da budemo svedoci onoga što je Bog učinio u našem životu.
To je ono što treba današnjem hrišćanstvu - da hrišćani, slobodno i hrabro svedoče za ono što Bog radi u njihovom životu. Kako kod kuće tako i daleko van kuće.
Možda nećemo da činimo čuda kao apostoli, ali Božja sila deluje i u nama. Kao što je Pavle napisao Efescima “A onome koji svojom silom, koja u nama deluje, može da učini neuporedivo mnogo više nego što smo mi u stanju da zamolimo ili da pomislimo, njemu slava u Crkvi ....” (3:20)
ISUS ĆE SE VRATITI
Dakle, nakon četrdeset dana Isus je završio sve ono što je još preostalo da se uradi, i došlo je vreme da se vrati u Nebo.
Njegovo vaznesenje je vrhunac njegovog delovanja na zemlji. U potpunosti je završio svoje delo i vratio se u svoju slavu!
Apostoli su bili još uvek zbunjeni. Netremice su gledali kako on odlazi i nestaje iz njihovog vidokruga. Nije im ovo bilo prvi put da Isus misteriozno nestane. Možda su se pitali da li je stvarno otišao ili će se ponovo odnegde pojaviti kao u prethodnih 40 dana.
Ali nisu dugo bili u nedoumici jer su se pred njima pojavila dvojica, očigledno anđela poslanih od Boga, sa veoma važnom informacijom - vratiće se, kao što je i otišao.
Hristov odlazak je bio veliki izazov. Mnoga pitanja su ostala da vise u vazduhu. Međutim, činjenica da će se vratiti predstavlja veliku utehu. Šta god da će se ubuduće desiti na zemlji, Isus će se vratiti i popraviti sve stvari.
Ta informacija je izazvala veliko uzbuđenje kod apostola i oni su se, sa velikom radošću vratili u Jerusalim.
Obećanje ponovog Isusovog dolaska bio je dragoceni izvor utehe prvih hrišćana. Nihova molitva bila je “Maranata!” - dođi Gospode (1.Kor 16:22)
To je neiscrpni i blagotvorni izvor i naše utehe. Ako možemo biti sigurni da će se Isus, kao što su anđeli i rekli, vratiti, onda možemo biti sigurni da je naše učestvovanje u Njegovoj pobedi osigurano.
Njegov povratak će biti na isti kao i njegovo vaznesenje - neočekivan, vidljiv, u oblacima, sa silom.
ZAKLJUČAK
Dakle, pitanje nastavka i promene stanja u kome se nalazimo, najčeše nije vezano za stvari ovoga sveta. Za promene koje treba da se dese nisu toliko važni resursi, diplome, planovi, i druge stvari koje su pokazatelji uspešnosti u svetu.
Promene koje treba da se dese su vezane za duhovne promene u nama i oko nas. Težnja da objavljujemo i svedočimo za Carstvo Božije, doneće promene koje smo želeli, ali i one koje nismo mogli ni da zamislimo.
Možda Bog neće odobriti planove koje smo mi stavili pred njega, a možda se iznenadimo šta je sve Bog nadodao preko onoga što smo tražili. Bez obzira na sve, jedno je sigurno, uvek možemo da doprinesemo da Carstvo Božije napreduje i raste. Čak i kad čekamo.
Ono što je potrebno da bi se to ostvarilio je da se svakodnevno pripremamo za onaj trenutak kad će Bog odlučiti da deluje - potsetimo se onoga šta je Bog uradio za nas, svakodnevno se ispunjavajmo silom Duha Svetog za svedočanstvo i molimo - dođi Gospode.
Jednostavno, zar ne?
Svako od nas dođe do trenutka kad mu je jasno da ono što je bilo ne može da se nastavi na način na koji je do tad bilo. I nekako nam je jasno da ono što će se dešavati svakako mora da se promeni iako nam nije jasno kako, i da li je uopšte tako nešto moguće.
Nekad je skoro nemoguće videti šta, kako i zašto menjati. Posebno je to izraženo u duhovnom životu.
Ono kad vas preplavi onaj osećaj da niste baš loši, ali niste ni dobri, da dajete ono koliko mislite da treba, ali znate da biste morali više, samo ne znate kako.
Mnogi hrišćani se muče sa ovim problemima.
I apostoli su došli do takvog jednog trenutka u njihovom životu.
Prvo su, kad je Isus raspet pomislili da je sve izgubljeno. Zatim su, kad su ga videli vakrslog, jedva poverovali da se to stvarno desilo, a onda su proveli sa Njim još 40 dana.
I bilo im je jasno da će se stvari uskoro promeniti.
U Delima 1:1-10 čitamo: “U svojoj prvoj knjizi ...
ŠTA JE SVE VEĆ URAĐENO
Apostol Luka započeo je Dela podsećajući na prvu knjigu koju je napisao, zovemo je Lukino evanđelje. Namera mu je bila da Teofil, kome je knjiga bila pisana, poveže stvari iz jedne i druge knjige, kako bi stekao potpunu sliku o svemu što se dešavalo. Zašto?
To je veoma važno. Ako počnete da čitate knjigu koja ima dva dela, tako što prvo čitate drugi deo, teško da ćete razumeti kako se radnja razvijala, a mogu da vam promaknu i veoma važni detalji.
Zato je, npr. veoma važno da dobro proučimo SZ kako bi nam, ono što čitamo u NZ bilo jasno.
Ali ne samo to! Uvek kad nešto radimo ili počinjemo neki posao, dobro je da smo upoznati sa onim u šta se upuštamo. U suprotnom možemo da steknemo pogrešne utiske ili da uradimo potpuno pogrešne stvari (misleći da činimo najbolje) samo zbog toga što nismo upoznati sa prethodnim događajima ili istorijom nekog mesta.
Takođe i kad nastavljamo neki posao, dobro je da se podsetimo šta smo već uradili, dobro i loše.
Dakle, povezujući ono što je napisao u poslednjem poglavlju evanđalja i prvom poglavlju dela, Luka nam daje potunu sliku onoga što se dešavalo i kako su se stvari odvijale.
Isus se vazneo na nebo, apostoli su se vratili u Jerusalim, ali su prethodno primili uputstava od Isusa, posredstvom Duh Svetog. Dobili su službu da budu svedoci, koji će to svedočanstvo preneti širom sveta.
Dakle, razlog Isusovog ostajanja na zemlji, četrdeset dana nakon vaskrsenja, nije imao neki drugi razlog, sem da dodatno pripremi svoje apostole za događaje koji će uslediti.
Tih četrdeset dana Isus se posvetio samo njima, nije bio okružen narodom, znatiželjnicima, protivnicima, ....
Veoma je važno da i u našem hrišćanskom životu primenimo ovaj primer - mora da postoji vreme koje ćete posvetiti svojim saradnicima ili porodici ili prijateljima u kojem vas ništa neće ometati, vreme u kome ćete biti samo njihovi.
Osim toga, potrebno je da neke stvari, koje su važne samo za neke osobe u vašem životu, ostanu ekskluzivne samo za njih, dok ne dođe vreme da i drugi mogu da ih znaju. Ako ikad bude potrebe za tim.
Dakle, kad se pripremamo za nešto što nas očekuje, dobro je podsetiti se na to, da u stvari, ništa ne počinjemo od početka.
Ponekad volimo da mislimo da sve počinje od nas, da niko pre nas nije radio ništa slično, da smo posebni.
Na žalost često shvatimo da je rupa na saksiji već izmišljena, i da je treba samo pročistiti.
Važno je da znamo, da mi nastavljamo delo koje je započeto pre stvaranja sveta, i ono će biti nastavljeno nakon što mi odemo odavde.
Npr. Poprlično veliki broj ljudi u našoj crkvi, ovih dana fokusiran je na pripremu konferencije, koja počinje za samo sedam dana. Iako se već šest meseci pripremamo, sad je ono najvažnije vreme da se sve dovode do završetka - tj. početka.
Ipak, bez obzira kako se nama to čini, to je posao koji ne neko pre nas već radio, i ovaj posao je u Božijem planu za nas i našu zajednicu.
Prethodna iskustva mogu da nam pomognu da preskočimo neke prepreke, ali i da se opomenemo da je Bog taj koji vodi ovaj posao.
Bog se nije ništa promenio od prošle godine, samo se nama žuri.
Posebno treba istaći jednu činjenicu.
U svim prilikama kad je bio sa učenicima Isus je posebno naglašavo pouke o Carstvu Božijem. To je bila glavna tema mnogih pouka - počev od propovedi na gori, pa kroz mnoge usporedbe, do poslednjih dana na zemlji.
Zašto je to toliko važno? Zašto je još jednom ponovio lekciju o Carstvu?
Zato što Carstvo dolazi u sili (Marko 9:1). Kakva je to sila, postalo je jasno na dan Pentekosta kad je definitivno promenila svet. Nakon ovoga ništa na svetu više nije bilo isto, čemu smo i mi danas svedoci.
ISUSOVA OBEĆANJA SU SE ISPUNILA
A) Pravilno razumevanje obećanja
E sad, što se tiče tih obećanja. Moramo da vodimo računa da prihvatamo ono što nam je Bog stvarno obećao, a ne ono što mi mislimo da je obećao.
Ovde vidimo koliko veliki problem je Isus imao sa apostolima zbog različitog shvatanja pojma Carstvo. Kad god bi Isus pomenuo carstvo, on je imao na umu jednu ideju, a apostoli nešto sasvim drugo.
Šta vi pomislite kad se pomene carstvo ili tron? --- naravno na cara, carski prestol, velelepni dvorac, generale, vojvode, vojsku, svilu i kadifu, zlato ...
To nema nikave veze sa onim šta Isus misli kad kaže carstvo.
Isus govori o duhovnom carstvu, a apostoli (kao i mi) o zemaljskom - o onom za koje su pretpostavljali da će Mesija uspostaviti nakon što pobedi sve protivnike Izraela i sedne na svoj presto u Jerusalimu.
Iako je Isus sve vreme naglašavao da njegovo carstvo nije od ovog sveta, apostoli su imali velikih problema da prihvate taj koncept.
Kad Isus kaže carstvo on kaže - apsolutna vladavina Božja, nad svima, nad svime, svugde i zauvek. To nema nikave veze ni sa čim što se može videti, ili opipati ili okusiti. To nema veze ni sa politikom, ni sa ekonomijom, ni sa vojskom i ni sa društvom. Ima veze jedino i samo sa Bogom
Kad promašimo duhovni koncept Božijeg obećanja, onda se desi da, kao apostoli, pogrešno protumačimo obećanja koja nam je Bog dao. Ovde čitamo o fantastičnim obećanjima koje je Isus dao apostolima i koje je predstavljalo osnov njihove daljnje službe. Ali apostoli, gledajući na to sa svetovnog stanovišta, očekivali su svetovne položaje slave i moći.
Kao ono pitanje Mt 19:27 “Tada odgovori Petar i reče mu: eto, mi smo ostavili sve i pošli za tobom; šta ćemo dobiti?” ili Jovanov i Jakovljev zahtev da ih postavi sebi zdesna i sleva.
Drugim rečima - ti ćeš biti car, a mi ... Mislimo, ipak smo ti bili najverniji.
Apostoli pokazuju kud lutaju njihove misli. Isusovo obećanje o carstvu podgrevaju njihove političke nade. “Gospode! Hoćeš li sad uspostaviti carstvo Izrailjevo?”
Oni i dalje razmišljaju o obnovi Davidovog i Solomonovog carstva, kad je Izrael bio najmoćniji.
Međutim Isus želi da oni znaju da Bog ima bolji plan za njih, bolje od bilo čega što su oni zamislili. Oni su tražili položaj, a Isus im je rekao da će dobiti silu.
Božja obećanja i njegova sila uvek su u službi objavljivanja i izgradnje Božijeg Carstva.
Ponekad se zaglavimo i jadikujemo tražeći da Bog promeni nešto u našem životu, a pri tom najčešće mislimo na svetovne stvari.
Tražimo zdravlje, novac, posao, bračnog druga, ... kao da onaj ko je bolestan ne može da slavi Gospoda, kao da siromašan nema zašto da zahvaljuje, kao da bez posla nije moguće svedočiti za Isusa, kao da neoženjeni i neudate nemaju razloga da se raduju u Gospodu.
“Tražite najpre carstvo nebesko, a ostalo će vam se nadodati” to je obećanje.
B) Ne kad, nego kako
Na početku Matejevog evanđelje (4:17) čitamo da je Carstvo nebesko blizu, a obećanje se sada ispunilo. Nadalje, u Luka 3:16 čitamo da je Bog, kroz Jovana krstitelja obećao da će Isus svoje učenike krstiti Svetim Duhom, a i sam Isus je ukazao na to da će poslati Duha da ih vodi.
Obećanje o silasku Duha Svetog od suštinske je važnosti za ispunjenje obećanja o uspostavljanju carstva.
Pogledajte ove stihove gde apostoli pitaju za obnovu carstva. Isus ih ne prekoreva, ne objašnjava da se ne radi o svetovnom nego o duhovnom carstvu. Umesto toga on kaže “Nije vaše da znate rokove i vremena koje je svojom vlašću odredio Otac.” Zašto nije naše da znamo rokove i vremena?
Prvo, zato što kad se ispune silom, kad na njih siđe Sveti Duh, biće im sve jasno - i što se tiče carstva, njegove prirode i sile. I
Drugo, pitanje KAD nije uopšte pitanje kojim treba da se bavi iko sem Boga. Relevantno pitanje je KAKO?
Često promašimo ovaj koncept. Bog čini stvari u svoje vreme i na svoj način, pri čemu je način mnogo važniji za nas.
Mi bismo više voleli da se preokrene prioritet ovih pitanje - nama najčešće nije toliko važno KAKO nego nas više zanima - KAD?
To je cela ljudska filozofija kojoj često podlegnemo, jer nam se čini da je dobra. Želimo da verujemo da, ako smo postigli dobre rezultate i nije od tolike važnosti kako smo ih postigli. Ali filozofija da cilj opravdava sredstvo, nije dobra.
Za hrišćane je veoma važno da NAČIN na koji dolazimo do rezultata bude, ako ne važniji ono barem podjednako važan kao i rezultat.
Takođe je veoma važno da znamo da rokove postavlja Bog, a ne mi. Biblija ima puno stihova koji u sebi sadrži frazu “A kad se ispuni vreme...!”
C) Mesto službe
Dakle, kad dođe Duh, tada će doći sila, i obećanje o uspostavljanju carstva biće ispunjeno.
Iako je, apostolima moglo malo da se zavrti u glavi od ovih obećanja, Isus još uvek nije završio.
Pošto su očekivanja apostola bila vezana za to malo parče zemlje, pod nazivom Hanan, mora da su bili veoma iznenađeni na Isusove reči da će biti svedoci, ne samo u Jerusalimu, Judeji i Samariji - nego do kraja zemlje.
Naverovatnije, niko od apostola nije nikad kročio van Hanana, a sad odjednom treba da budu svedoci do na kraj sveta.
Dakle, to je strategija koju je Hrist isplanirao - početak kod kuće (Jerusalim), proširiti glas na okolinu (Samarija i Judeja) a onda se rasprostreti po celom svetu.
Mi bismo često voleli da evangeliziramo tamo neku Kinu, Afriku ili ko zna šta. Nije to loša ideja, ali počnimo prvo kod svoje kuće, od svog komišiluka ... lakše je evangelizirati Kinu nego kineza u komšiluku.
D) Koja služba
Dakle, Isus određuje apostole da mu budu svedoci, da putuju širom sveta i svedoče o njegovom vaskrsenju, šireći radosnu vest na svakom mestu i svim ljudima.
Reč svedok i svedočenje je ključna reč cele knjige Dela apostolskih. Pominje se u različitoj formi oko 30 puta - i to kao imenica i kao glagol.
Osnovno značenje reči svedok je očevidac, ili onaj koje svojim očima video šta se desilo. Tako da su apostoli bili posebni svedoci - oni su svojim očima videli Isusa, svojim ušima su čuli šta govori, i rukama ga opipali i to nakon što je vaskrsao.
Pošto mi nismo videli vaskrslog Hrista, mi ne možemo da svedočimo na isti način kao apostoli.
Ali, iako nismo očevici dešavanja događaja nakon vaskrsenja, mi možemo da budemo svedoci onoga što je Bog učinio u našem životu.
To je ono što treba današnjem hrišćanstvu - da hrišćani, slobodno i hrabro svedoče za ono što Bog radi u njihovom životu. Kako kod kuće tako i daleko van kuće.
Možda nećemo da činimo čuda kao apostoli, ali Božja sila deluje i u nama. Kao što je Pavle napisao Efescima “A onome koji svojom silom, koja u nama deluje, može da učini neuporedivo mnogo više nego što smo mi u stanju da zamolimo ili da pomislimo, njemu slava u Crkvi ....” (3:20)
ISUS ĆE SE VRATITI
Dakle, nakon četrdeset dana Isus je završio sve ono što je još preostalo da se uradi, i došlo je vreme da se vrati u Nebo.
Njegovo vaznesenje je vrhunac njegovog delovanja na zemlji. U potpunosti je završio svoje delo i vratio se u svoju slavu!
Apostoli su bili još uvek zbunjeni. Netremice su gledali kako on odlazi i nestaje iz njihovog vidokruga. Nije im ovo bilo prvi put da Isus misteriozno nestane. Možda su se pitali da li je stvarno otišao ili će se ponovo odnegde pojaviti kao u prethodnih 40 dana.
Ali nisu dugo bili u nedoumici jer su se pred njima pojavila dvojica, očigledno anđela poslanih od Boga, sa veoma važnom informacijom - vratiće se, kao što je i otišao.
Hristov odlazak je bio veliki izazov. Mnoga pitanja su ostala da vise u vazduhu. Međutim, činjenica da će se vratiti predstavlja veliku utehu. Šta god da će se ubuduće desiti na zemlji, Isus će se vratiti i popraviti sve stvari.
Ta informacija je izazvala veliko uzbuđenje kod apostola i oni su se, sa velikom radošću vratili u Jerusalim.
Obećanje ponovog Isusovog dolaska bio je dragoceni izvor utehe prvih hrišćana. Nihova molitva bila je “Maranata!” - dođi Gospode (1.Kor 16:22)
To je neiscrpni i blagotvorni izvor i naše utehe. Ako možemo biti sigurni da će se Isus, kao što su anđeli i rekli, vratiti, onda možemo biti sigurni da je naše učestvovanje u Njegovoj pobedi osigurano.
Njegov povratak će biti na isti kao i njegovo vaznesenje - neočekivan, vidljiv, u oblacima, sa silom.
ZAKLJUČAK
Dakle, pitanje nastavka i promene stanja u kome se nalazimo, najčeše nije vezano za stvari ovoga sveta. Za promene koje treba da se dese nisu toliko važni resursi, diplome, planovi, i druge stvari koje su pokazatelji uspešnosti u svetu.
Promene koje treba da se dese su vezane za duhovne promene u nama i oko nas. Težnja da objavljujemo i svedočimo za Carstvo Božije, doneće promene koje smo želeli, ali i one koje nismo mogli ni da zamislimo.
Možda Bog neće odobriti planove koje smo mi stavili pred njega, a možda se iznenadimo šta je sve Bog nadodao preko onoga što smo tražili. Bez obzira na sve, jedno je sigurno, uvek možemo da doprinesemo da Carstvo Božije napreduje i raste. Čak i kad čekamo.
Ono što je potrebno da bi se to ostvarilio je da se svakodnevno pripremamo za onaj trenutak kad će Bog odlučiti da deluje - potsetimo se onoga šta je Bog uradio za nas, svakodnevno se ispunjavajmo silom Duha Svetog za svedočanstvo i molimo - dođi Gospode.
Jednostavno, zar ne?
Нема коментара:
Постави коментар