ALFA - POKAJANJE (Promena srca i života)

Novi zavet govori o važnosti pokajanja. Pokajanje je promena srca i života. Na samom početku evanđelja, nalazimo učenje o potrebi da se čovek pokaje. Jovan Krstitelj, koji je došao da pripremi put za Isusa, je prvi sa dugog spiska propovednika koji su govorili ljudima da je potrebno da se pokaju kako bi bili ugodni Bogu. Matej je zapisao "U one dane pojavi se Jovan Kristitelj i propovedaše u pustinji judejskoj govoreći pokajte se, jer se približilo carstvo nebesko." (Mt. 3:1,2)

Za vreme kad je Jovan završio svoj posao i bio u tamnici Reč Božja kaže:

"A pošto predaše Jovana, dođe Isus u Galileju propovedajući evanđelje Božije, i govoreći da se ispunilo vreme i približilo carstvo Božije; pokajte se i verujte u evanđelje." (Mk. 1:14,15)

Nakon toga, Isus je nastavio sa svojom službom propovedajući evanđelje i čineći dobro svim ljudima, i pozvao dvanaest ljudi da budu njegovi apostoli. Ove ljude je Isus poslao da idu i propovedaju ostalima.

"I otišavši propovedahu da se ljudi pokaju" (Mk. 6:12)

Isus nije povredio ni jednog čoveka, već je činio dobro svakome sa kim je dolazio u kontakt. Trudio se da dovede ljude do pokajanja kako bi bili ugodni Bogu i da bi mogli da uđu u carstvo Božije. Zli ljudi, zbog svoje zlobe nisu to razumeli i odbili su Isusa. Tražili su da bude ubijen na krstu. Grob nije mogao da zadrži Isusa i on je, treći dan nakon sahrane, izašao iz groba živ. Pokazao se mnoštvu ljudi da bi svi znali i bili sigurni da je ustao iz mrtvih. Nakon toga se vratio na nebo da zauzme svoje mesto s Božje desne strane i da primi slavu i čast koja mu pripada.

Svojim sledbenicima, koji su ostali na zemlji, zapovedio je da idu po celom svetu i kažu svakoj osobi da se pokaje. Dela apostolska nam govore da su vernici prvog veka poslušali Isusa i da su, gde god su išli, propovedali Reč Božju i tražili od ljudi da se pokaju. Evo nekoliko primera o tome kako su propovedali i šta su govorili.

"A Petar im reče: pokajte se i neka se svako od vas krsti u ime Isusa Hrista za oproštenje svojih grehova, pa ćete primiti dar Duha Svetoga." (Dela 2:38)

"Pokajte se stoga i obratite se, da vam se izbrišu gresi." (Dela 3:19)

"Ne gledajući, dakle, na vremena neznanja Bog sada nalaže ljudima da se svi svuda pokaju" (Dela 17:30)

Pavle je rekao: "Nego sam prvo onima u Damasku, zatim u Jerusalimu, po svoj judejskoj zemlji, i mnogobošcima propovedao da se kaju i obraćaju Bogu čineći dela dostojna pokajanja." (Dela 26:20)

Iz ovog možemo da vidimo koliko je važno pokajanje. Ako se ne pokajemo ne možemo da budemo sa Isusom i sa Bogom. Ako se ne pokajemo umrećemo i nećemo moći da odemo na nebo. "On odgovori i reče im: mislite li da su ovi Galilejci bili grešniji od svih Galilejaca, što su tako postradali? Ne, kažem vam, nego ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti." (Lk. 13:2,3) Ovo je veoma jasno i lako za razumevanje. Isus nas uči da moramo da se pokajemo ili ćemo propasti.

Moramo da znamo šta je pokajanje inače nećemo znati to da uradimo. Postoje mnogo pogrešnih ideja o tome šta je pokajanje. Neki misle da kad neko zna da je grešnik i ima osećaj krivice da se pokajao. Dela apostolska, nam, u 26 poglavlju, govore kako je apostol Pavle propovedao izvesnom kralju po imenu Agripa. Taj čovek je bio veoma grešan. Apostolu Pavlu je uspelo da ga navede da vidi koliko je loš. Agripa se nije pokajao, bar koliko mi znamo. Nije promenio svoje srce ni svoj život. Nije postao poslušan niti je primio oproštenje svojih grehova.

Postoje i neki drugi koji kažu da je pokajanje kad se plašiš. Plašiš se smrt! Plašiš se Boga! Plašiš se za svoju budućnost! Pokajanje nije strah. U nekoj drugoj prilici Pavle je propovedao namesniku po imenu Felix. Ovaj čovek je takođe činio mnogo pogrešnih stvari. Mislio je da je kriv za ubistvo, krađu, laž i preljubu. Kad mu je Pavle propovedao: "Kad je pak raspravaljao o pravednosti, uzdržljivosti i o budućem sudu, Feliksa obuze strah i odgovori: sad idi, a kad nađem malo vremena, pozvaću te opet." (Dela 24:25)

Feliks je bio uplašen, ali se nije pokajao. Ne, strah nije pokajanje.

Neki kažu da je tuga zbog grehova pokajanje. To ne može da bude istina. Pavle je napisao: "Jer žalost, koja je po Božjoj volji, stvara pokajanje na spasenje – za koje se ne kaje, a svetska žalost stvara smrt." (2.Kor. 7:10)

Žalost može da nas navede na pokajanje. Ako je žalost nešto zbog čega se kajemo, onda je žalost jedno a pokajanje nešto sasvim drugo.

Šta je, dakle, pokajanje? Izraz "pokajati se"  - gk. metanoeo znači „zažaliti ili promeniti mišljenje, dobiti novu pamet. 

Sledeća priča može da nam ilustruje smisao ove reči:

" A šta vi mislite? Jedan čovek je imao dva sina; prišavši prvome reče: sinko, idi danas i radi u vinogradu. On odgovori i reče: idem, gospodaru, i ne ode.Tada priđe drugome i reče isto tako. A on odgovori i reče: neću, ali se kasnije pokaja i ode. Koji je od dvojice učinio očevu volju? Rekoše: drugi. Reče im Isus: zaista vam kažem da carinici i bludnice ulaze pre vas u carstvo Božije." (Mt. 21:28-31)

Drugi sin je, nakon što je odbio da posluša oca, ipak odlučio da ode. To je to: zažalio je zbog svoje odluke pa je nakon toga otišao i uradio ono što mu je otac rekao.

Dakle, ovaj sin je dobio "novu pamet". To podrazumeva promenu razmišljanja koje dovodi do promene života, odnosno do akcije koja je u skladu sa tim. To može da nam pomogne da razumemo šta je pokajanje (i šta radimo kad se pokajemo) ako pritom znamo šta dovodi do pokajanja. Evo nekoliko stvari koje mogu da nam budu od pomoći da se pokajemo.

1.     Žalost po Božjoj volji: : "Jer žalost, koja je po Božjoj volji, stvara pokajanje na spasenje." (2.Kor. 7:10)

2.     Božja dobrota: "Ili ne mariš za bogatstvo njegove dobrote, podnošenja i strpljivosti, i ne znaš da te Božija dobrota vodi pokajanju?" (Rim. 2:4)

3.     Prekor: "Pazite na sebe. Ako zgreši tvoj brat, pokaraj ga i oprosti mu ako se pokaje." (Lk. 17:3)

4.     Propovedanje: "A Petar im reče: pokajte se i neka se svako od vas krsti u ime Isusa Hrista za oproštenje svojih grehova, pa ćete primiti dar Duha Svetoga." (Dela 2:38)

Svi smo mi grešnici. Ti si grešnik. Ja sam grešnik. Pavle je napisao: "Šta, dakle? Jesmo li u preimućstvu? Nikako; jer malopre smo okrivili  Judeje i Grke -- da su svi pod grehom," (Rim. 3:9). Takođe je napisano: " svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božije," (Rim. 3:23) Svaka osoba greši. Samo pomisli na svoj sopstveni život i na stvari koje činiš. Stani i priseti se. Razmišljaj o stvarima koje si radio a koje ne bi trebalo da činiš. Da li si povredio prijatelja?  Da li si izrekao laž? Da li si se napio? Da li si kriv za blud? Da li si propustio da uradiš nešto ispravno što je trebalo da bude urađeno?

Možemo da razmišljamo o stvarima iz naše prošlosti kojih se stidimo i koje nismo trebali da činimo.

S druge strane, mislimo na činjenicu da nas Bog voli i da želi da učini ono što je najbolje za nas.

"Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki -- ko veruje u njega -- ne propadne, nego da ima večni život." (Jv. 3:16)

Pomisli samo! Bog te toliko voli da je poslao svog sina da umre za tebe. Bog želi da budeš srećan. Bog želi da se spasiš. Bog je dobar. On šalje sunce i kišu potrebnu za žetvu i blagosilja nas hranom i odećom i kućama. Svaku dobru stvar koju imamo dugujemo Bogu.

Vidimo da je Bog dobar i da je učinio mnogo predivnih stvari za nas iako smo grešni i nedostojni njegovih darova. Božja dobrota – njegovi bogati darovi -  čine nas tužnim jer smo ga izneverili i otpali od njegove milosti. Kada razmišljamo o Božjoj dobroti i našem grehu, treba da smo puni tuge. Kad smo tužni po Božjoj volji to dovodi do promene našeg razmišljanja o životu koji smo živeli ranije. Naša tuga može da nas navede na odluku da prekinemo da činimo ono što je pogrešno i da počnemo da činimo ono što je ispravno. Ta odluka je pokajanje.

Ponekad je od velike pomoći kad nas neko suoči sa našim greškama, posebno ako to radi osoba (ili osobe) prema kojoj grešimo. Kada smo suočeni sa njima, ne treba da se branimo ako su optužbe tačne, već da budemo kao car David koji je bio brz da prizna svoju grešku. Kada ga je prorok Natan prekorio, David je ponizno rekao: “Sagrešio sam protiv Gospoda." (2.Sam. 12:13)

Treba, takođe, da imamo meko srce kad nam neko propoveda evanđelje o Isusu. Ako propoved o krstu može da nas dovede do pokajanja i poslušnosti, bićemo pošteđeni mnogih žalosti.

Pokajanje nas čini boljim osobama. Čini da živimo na način koji je ugodan Bogu. Jovan Krstitelj je rekao ljudima: "Donesite dakle rod dostojan pokajanja." (Mt. 3:8) Nije dovoljno samo da znamo da smo grešni i da je Bog dobar. To saznanje treba da nas navede da donesemo tako snažnu odluku da živimo životom pravednosti i da ne odustanemo bez obzira na sve što je potrebno da promenimo. Istinsko pokajanje proizilazi iz života po Božjoj volji. Promena uma donosi promenu života. To nam pomaže da vidimo zašto Bog nastavlja da govori da se pokajemo i upozorava nas da ćemo biti izgubljeni ako to ne učinimo.

Pokajanje, treba reći, je najteža zapovest koju čovek treba da ispoštuje. Pokajanje treba da bude rezultat ljudske volje. Čovek je tvrdoglav i teško mu je da prizna da nije u pravu. Ali kad čovek jednom počne da razmišlja o svojim gresima i dobroti i strpljivosti Božjoj, doneće odluku da promeni svoj način života kako bi postao onakav kakvog ga Bog želi.

Osoba koja donese ovakvu odluku neće oklevati da posluša zapovest u Novom zavetu da se krsti za oproštenje greha "I što sad oklevaš? Ustani, krsti se, prizovi njegovo ime i speri svoje grehe." (Dela 22:16)

Naš odgovor Bogu treba da je: prvo, čuli smo evanđelje; drugo, poverovali smo u dobru vest o spasenju; treće, pokajali smo se zbog svojih grehova; četvrto, ispovedamo da je Isus Hrist Gospod; peto, kršteni smo; i konačno, uz pomoć Duha Svetog, nastavljamo da budemo poslušni Bogu i nastojimo da budemo što sličniji onom koji nas je spasao od greha i smrti, Isusu Hristu (Rim. 12:1,2; 2.Kor. 3:17,18; Gal. 2:20).

To je Božji plan za tebe. To je ono što Bog želi da ti učiniš. Treba da smo poslušni Bogu jer će se jednog dana Gospod Isus pojaviti.

"A vama mučenicima pokoj sa nama prilikom pojave Gospoda Isusa s neba, sa anđelima sile svoje, u plamenom ognju koji će kazniti one što ne znaju Boga i one što nisu poslušni evanđelju o Gospodu našem Isusu, koji će biti kažnjeni večnom propašću daleko od lica Gospodnjeg i od njegove silne slave, kad u onaj dan dođe da se proslavi u svojim svetima i da bude divan u svima vernima, zato što ste vi poverovali našem svedočanstvu datom vama." (2.Sol. 1:7-10)

"A znamo da Bog po istini sudi onima koji tako šta čine. Ili misliš, čoveče, ti što sudiš onima koji čine tako šta, a isto činiš, da ćeš izbeći sud Božiji? Ili ne mariš za bogatstvo njegove dobrote, podnošenja i strpljivosti, i ne znaš da te Božija dobrota vodi pokajanju? Ali svojom tvrdoglavošću i nepokajanim srcem sabiraš sebi gnev za dan gneva i otkrivenja pravednog suda Božijeg, koji će svakome uzvratiti po njegovim delima; onima koji u istrajnosti čine dobro i traže slavu, čast i nepropadljivost, daće večni život, a onima što prkose i ostaju nepokorni istini, a zlu poslušni, gnev i ljutnju. Nevolja i muka na svaku dušu čoveka koji čini zlo, prvo Judejina, pa Grka.  A slava, čast i mir svakome koji čini dobro, prvo Judejinu, pa Grku." (Rim. 2:2-10)