(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 10. decembar 2023.)
1. Solunjanima 4:1-9
„Na kraju, braćo, poučili smo vas kako treba da živite i ugađate Bogu – tako kako i živite – a sada vas molimo i preklinjemo u Gospodu Isusu da to činite još više. Jer, vi znate kakva smo vam uputstva dali u ime Gospoda Isusa. A ovo je Božija volja: da budete sveti, da se klonite bluda, da svaki od vas nauči da vlada svojim telom na svet i častan način, a ne u požudnoj strasti kao neznabošci, koji ne poznaju Boga, da pri tome ne činite nažao svome bratu i ne varate ga. Gospod će se za sve to osvetiti, kao što smo vam već rekli i upozorili vas. Jer, Bog nas nije pozvao na nečistotu, nego na svetost. Stoga, dakle, ko to odbacuje, ne odbacuje čoveka, nego Boga, koji vam daje svoga Svetog Duha.O bratskoj ljubavi nema potrebe da vam pišemo, jer ste i sami od Boga poučeni da volite jedan drugoga.“
Duhovne i moralne vrednosti su ozbiljno narušene. Tome su posebno izloženi mladi ljudi zbog toga što su još u procesu odrastanja, stvaranja i prihvatanja sopstvenih moralnih načela. Tako ranjivi oni se suočavaju sa svakodnevnim izazovima, testovima, iskušenjima i situacijama koje im nameće ovaj svet.
Naš svet se ozbiljno promenio. Ono što je pre ne tako mnogo godina bilo nezamislivo, neprihvatljivo sa pozicije javnog morala, pa čak i kažnjivo zakonom, danas je postalo sastavni deo svakodnevnice, opšteprihvaćena norma i način ponašanja.
Sve jedno, iako su se desile te promene u odnosu našeg društva prema određenim stavovima, ostale su neke istine koje su i dalje nepromenjive i koje mi, kao hrišćani, treba da čuvamo i živimo u skladu sa njima, pa baš i ako niko drugi neće.
U stihovima koje sam na početku pročitao Pavle govori o moralu. Naglasak je na čistoti tela, na seksualnom moralu, što je bilo veoma važno pitanje za hrišćansku crkvu onog vremena u bogatom i nemoralnom gradu kakav je bio Solun.
Ipak poruka koju Pavle šalje mnogo je šira od onoga šta se na prvi pogled može videti.
U ovih osam stihova Pavle objašnjava šta je osnovni prinicip moralnog života hrišćana, šta negativno utiče na to i kako se sačuvati, ne samo po pitanjui telesne čistoće, nego po pitanju celokupnog života hrišćana.
Sažeto rečeno, Pavle govori o životu Božje dece koji je po njegovoj volji.
BUDI SVETAC BOŽJI
Počnimo od početka. Biti hrišćanin je posebna privilegija. Stih 3 kaže: „A ovo je Božija volja: da budete sveti,. . .“ Stih 7 kaže: „Jer, Bog nas nije pozvao na nečistotu, nego na svetost. „
Zar to nije privilegija?
O čemu Pavle priča, o kakvom posvećenju on ovde govori? Šta znači to da je Božja volja da budemo sveti, da je to njegov poziv, koji je neophodno da prihvatimo.
Šta zapravo znači reč posvećenje?
Ova reč dolazi od grčkog pojma hagios, koja znači odvojen, različit, istovetan sa onim za koga si odvojen.
U slučaju Božjeg naroda i hrišćana to je poistovećivanje sa Bogom koji nas je odvojio za sebe.
U SZ, 2. Mojsijeva 28:36 čitamo „Napravi pločicu od čistog zlata i na njoj, kao na pečatu, ureži reči: Gospodu svet.“
To je konkretno značilo da je sveštenik, član Levijevog plemena, kao i celo Levijevo pleme, izdvojeno ili posvećeno za Božiju svrhu.
Religije su sasvim izvitoperile ovaj izraz, pa danas, kad pomenemo posvećenje i svece, odmah pomislimo na likove sa ikona, crkvenih vitraža, razne „ostatake svetaca“ tj. mošti nekih osoba … pomislimo na osobe koje su opisane kao neko ko je krenuo da dosegne Boga svojim isposničkim životom ili podvizima ili stradanjem ili prosto nekom uslugom koju je učinio za religiju kojoj pripada.
I, šta bi tu moglo da bude pogrešno? U principu, sve!
Pre svega, postoji fundamentalna razlika u tome ko koga bira. Bog bira svoje svece, a ne ljudi. Bog objavljuje svetost, a ne ljudi. Ljudska merila su daleko proizvoljnija od Božjih. Čovek gleda na vajnštinu, a Bog u suštinu bića.
Ni jedan čovek ne može da učini ništa, niti bilo ko da odluči bilo šta, o nečijem posvećenju. To može da čini samo i jedino Bog.
Svetost se ne postiže sopstvenim postignućima, nego Božjim delovanjem u životu osobe koju je izdvojio za sebe. Čovekovo posvećenje ogleda se jedino u poslušnosti, potčinjenosti i prihvatanju Božijeg delovanja.
Dakle, svetost, kao pojam i činjenica, predstavlja apsolutno potčinjavanje Bogu i njegovim namerama. Mogli bismo to da kažemo i ovako - Bog u čoveku traži sebe!
I ko je onda svet?
Pogledajmo šta apostol Petar govori o tome, 1.Petrova 2:9 „A vi ste izabrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod, stečeni narod, da objavljujete vrline onoga koji vas je iz tame pozvao u čudesnu svetlost, vi koji nekad niste bili narod, a sad ste Božji narod;“
Naravno ova reč nas navodi na vrlo jednostavan zaključak , da su posvećeni i sveti svi oni koji hvale, slave i objavljuju Onoga koji ih je iz tame pozvao u Njegovu čudesnu svetlost.
Kako se neko izdvoji, posveti i postane svetac?
U 1. Korinćanima 6:11Pavle piše: „… oprali ste se i osveštali ste se i opravdali ste se imenom Gospoda Isusa Hrista i Duhom našega Boga.“
Čovek koji se suoči sa svojom grešnom prirodom, pokaje se, opere se vodom krštenja, primi dar Duha Svetoga (Dela 2), opravdan je i posvećen. To je znak poslušnosti i pokoravanja evanđelju, kojim nas je Bog pozvao da se posvetimo, kao što smo čitali u stihovima na početku.
Iako se posvećenje dešava na samom početku hrišćanskog živote, u trenutku, ono je i proces koji neprestano traje i trajaće sve dok Gospod ne dođe po nas. To je neophodno jer bez toga niko neće videti Gospoda, kao što čitamo u poslanici Jevrejima 12:14: „Trudite se da živite u miru sa svima i u svetosti, bez koje niko neće videti Gospoda.“
Ako si hrišćanin, onda si deo Njegovog tela koje je sveto jer On je svet.
Ipak, ponekad čujete da neko kaže – nisam ja baš svetac. S jedne strane, razumem taj skepticizam. Niko nas ne poznaje, kao što mi poznajemo sebe.
Međuti, kako god vam se to činilo ispravno, to je potuno pogrešno jer ili si svet ili nisi deo tela Hristovog.
U kojoj si fazi izgradnje tvog svetog života, to je drugo pitanje kojim se treba baviti. Jedan propovednik je davno još rekao da bi na svakom hrišćaninu trebala da stoji tabla – „radovi u toku!“.
Treba znati da naše posvećenje ne zavisi od toga dokle su radovi stigli, naprotiv, ne bi bilo moguće da se oni dešavaju i da budu uspešni, ako nisu posvećeni od Boga.
Biblija ne koristi ovaj izraz za one koji su mrtvi dovoljno dugo da zaboravimo njihove mane, kanonizujemo ih i proglasimo ih svecima.
Kad apostol Pavle piše poslanicu Filipljanima, na samom početku čitamo „…svim svetima u Hristu Isusu u Filipima, zajedno s nadglednicima i đakonima…“ on piše svim članovima crkve u Filipima.
Neki od njih su bili na početku svoje vere, neku su bili već iskusni borci; neki su bili slabiji i borili se sa iskušenjima, a neki su bili prekaljeni i zreli hrišćani – ali svi zajedno oni su bili izabranici Božji koje je on odvojio za sebe.
Tako je i sa nama danas.
Ceo naš hrišćanski život je proces u kojem doživljavamo Božanski mir, posvećenje i svetost koje će nam na kraju doneti nagradu da vidimo našeg Gospoda licem u licem.
ČEGA SE TREBA KLONITI (4:1-5)
Realnost posvećenja ogleda se, npr. u tome koliko to utiče na to kako i šta govorimo, jer bismo trebali da govorimo kao Onaj koji nas je posvetio sebi, kao naš Gospod Isus Hrist.
Možete li da zamislite da je Isus rekao nešto nečisto, prljavo, opsceno, vulgarno, dvosmisleno … – a to ponekad govorimo mi koji smo njegovi sledbenici. Da li vam je to normalno?
Naravno da nije, čak i ako malo bolje razmislite to je prilično degutantno. Nekako ne ide jedno sa drugim.
A to je smo, da tako kažem, bezazleni deo onoga što može da naruši svetost Hristovih sledbenika.
Iz tih malih stvari, obično nastaju one velike.
Pavle, pišući ovo pismo, ima upravo na umu to posebno veliko zlo koje je bilo sasvim uobičajeno u starogrčkim gradovima u Rimskom carstvu u prvom veku, a situacija se nije mnogo promenila ni danas u našem svetu. Takve stvari zahtevaju od hrišćana dodatni napor i posebnu opreznost.
Opasnost koja može sasvim da uništi posvećenje koje smo primili vezana je uz kontrolu naših telesnih strasti. Obično, kad pominjemo telesne strasti, sve svedemo na prostu seksualnost iako to nije samo to.
Kad Pavle ovde kaže „da svako treba da nauči da vlada svojim telom na svet i častan način“ on ne misli samo na seksualne odnose, nego i na ono što se dešava između članova tela Hristovoga – da ne činimo nažao drugima i ne varamo ih.
Ako se tako ponašamo onda smo isti kao i oni koji ne znaju Boga.
Mi znamo kakvo je to ponašanje, čitali smo u poslanici Galatima 5:19-21 „A dela tela su očigledna. To su blud, nečistota, razuzdanost, idolopoklonstvo, vračanje, neprijateljstva, svađe, ljubomora, ljutnja, spletkarenje, opijanje, bančenje i njima slična.“
Neko može reči „nikad nisam zgrešio ni sa jednom ženom“ ili „nikad nisam sagrešila ni sa jednim muškarcem“ ili „nikad nisam prevario svoju ženu/muža“ – ni fizički ni mentalno. To je jako pohvalno i tako treba da bude.
Ali, svetost ne podrazumeva samo to – nego sve ovo što je Pavle nabrojao u pismu Galatima.
Ako smo odvojeni, posvećeni za i od Boga, moramo da nučimo „da vladamo svojim telom.“ po svim pitanjima.
Pavle je imao nameru da Solunjane podseti da oni koji su se odavali toj vrsti javnog nemorala postaju sjedinjeni, ne samo telesno, nego celim svojim biće, sa takvim načinom bezbožnog života. Ali Bog nas nije pozvao na takvo ponašanje, naprotiv.
U jednoj drugoj poslanici, 1. Kornćanima 6:18 Pavle kaže „Bežite od bluda.“
Ne kaže - sklanjaj se ili odvoji se ili ne obaziri se nego „beži“. Brzo i efikasno, beskompromisno, hitno sklanjaje od onoga šta bi moglo da nas uvuče u bludni način života.
Kad se u našem životu desi neka, npr. prirodna katastrofa – poplava, zemljotres, požar - ne kalkulišemo sa svojom sigurnošću nego žurimo da se sklonimo na sigurno mesto. To je taj princip – „beži od“.
U savremenom svetu blud je dobio i naučno pokriće kroz razne mudrace ovog sveta kao što su Frojd, Kinsi, Jung i mnogi drugi. Ali, to što je nešto, nazovi naučno, ne znači i da je ispravno.
Veliki napad na moralnost vrši se preko interneta, TV, društvenih mreža, pokreta, akcija, … i tako u nedogled. Sve u cilju da se relativizuju to ponašanje.
Ali mi se držimo onoga „Jer, sramno je čak i govoriti o onome šta oni potajno čine“ (Efescima 5:12). I bez obzira na to što danas skoro ništa više nije u tajnosti, sve je otvoreno, besramno i javno, za nas i dalje važi taj princip.
Mnogi oblici telesnosti u vremenu kojem živimo jednako su opasni za naš hrišćanski život, barem koliko i bludnost.
Pomenuo sam reči koje je Pavle napisao Galatima, ali naše savremeno društvo ih je osavremenilo i „obogatilo“ kao da je delima kao što su razuzdanost, strančarenja, a posebno idolopoklonstvo potrebno još nešto dodavati na njihovu pogubnost.
Sve je to u osnovi isti obrazac ponašanja iz onog vremena, ali obogaćen novim saznanjima i „naučnim“ objašnjenjima.
Danas imamo
- idolopoklonstvo humanizma, gde je čovek na tronu, a bog mu služi.
- razuzdanost koja je samo izgovor da svako ima „pravo“ da koristi svoju slobodu bez obzira što time može da sablazni drugog;
- strančarenja su samo načini na koji neko izražava svoje mišljenje;
- spletkarenja su osnova za dobre rijaliti emisije;
- ljubomora i pohlepa su motori koji pokreću društva u tržišnoj ekonomiji … itd.
Uporedo sa tim idu prateća zla kao što su zavisnost od droga, alkohola i kocke, kriminal, okorelost na zlo, razbijene porodice, nasilja, sukobi i ratovi …
Na sve to dolazi kompromis i tolerancija, kao kredo savremenog sveta.
Da bismo se uspešno suprotstvaili tome veoma je važno obratiti pažnju na ove Pavlove reči: „da svaki od vas nauči da vlada svojim telom na svet i častan način, „
Naša tela su zemljane posude koje je Bog posvetio i u njih izlio nebeski blagoslov, kao što čitamo u 2.Korinćanima 4:7 „A to blago imamo u zemljanim posudama, da bi bilo očigledno da je ova izvanredno velika sila od Boga, a ne od nas.“
Naše posvećenje zahteva da nučimo kako da se ponašamo sa našim telom, da bi ono bilo na čast onome koji nas je posvetio i obogatio svojim darovima. Mi smo krhke posude i lako se lomimo.
4:6-9
Ovaj svet živi kako živi, jer ne poznaje Boga. Ne postoji iskrena i stvarna želja da se iskoreni nemoral, čak i kad je on jasno primetan i neprihvatljiv mnogim ljudima.
Interesantno je da svaki nemoral, pre ili kasnije, bude prihvaćen u svetu. Možda ga veliki broj ljudi neće prihvatiti, ali će većina tolerisati takav način ponašanja pod geslom „živi i pusti druge da žive.“
Mnogi, nazovimo ih verni, pod raznoraznim uticajima kažu „Nije važno šta telo radi, dok ti je duh čist.“Interesantno i jako zgodno, zar ne?
Međutim mi znamo da to tako jednostavno ne funkcioniše. Jovan u svojoj 1. poslanici 3:3 kaže: „I ko god polaže svoju nadu u njega, čisti se kao što je i on čist.“
Znači, mi koji poznajemo Boga treba da živimo životom koji nam je pokazan kroz njegovog sina, i vođen delovanjem Svetog Duha.
Jedan od plodova nemoralnog života je da svojim ponašanjem žalostimo i varamo one koji su sa nama u zajedničkom životu pozvani od Boga. On svakako neće ostati nem na takvo ponašanje. Naprotiv, ovde čitamo da će oni, koji takvo šta čine, snositi posledice takvog ponašanja.
U Rimljanim 2:6 čitamo da će Bog uzvratiti svakom prema njegovim delima.
I pri tom se ne misli na to koliko ste para dali crkvi, da li ste izgradili neki hram ili išli u svetu zemlju ili na poklonjenje nekim moštima ili šta ja znam šta sve ne.
Bog proverava naše srce, smeranja, naume i motive, pogotovo one usmerene prama braći i sestrama. I nemoguće ga je prevariti. U Galatima 6:7,8 čitamo: „I ne zavaravajte se: Bog se ne da ismevati. Jer, što god da čovek seje, to će i žnjeti. Ko seje u svoje telo, iz tela će žnjeti raspadljivost. A koje seje u Duha, iz Duha će žnjeti večni život.“
Bog nas je pozvano na posvećenje, ne na nečistoću. Mi smo odgovorili na taj poziv i obratili smo se. Bog je od nas načinio poseban narod, koji revnuje za dobra dela, koji je čist, svet i predstavlja carsko sveštenstvo.
Ovo je Božija Reč i dužni smo da joj se pokoravamo. Naše telo je hram Svetog Duha i tako treba da se odnosimo prema njemu.
Ako ne živimo u skladu sa tim mi ne odbacujemo neku ljudsku nauku i filozofiju nego Boga.
Svi smo svesni toga u kakvom svetu živimo, ali mi smo drugačiji i treba da živimo drugačije. Neka se drugi pogane, budu izmišljači grehova i obesti, ali mi ne treba da budemo sudionici toga.
Ovo nisu proizvoljne smernice date od Boga u cilju da vam oduzmu sve životne radosti. Često možete čuti da vam ljudi kažu „pa da li moram baš svega da se odreknem?“.
Naprotiv, ne treba ničeg da se odrekneš, nego sve treba da posvetiš.
Hrist je rekao da je došao da nam da život i to život u izobilju. I to je istina. Verni ljudi koji se odluče da svoj život predaju Bogu dožive božansko posvećenje i sve se promeni.
Umesto prolaznih, nesigurnih, zadovoljstva dobijete najbogatiji, najbolji, najpotpuniji život uobličen rečima Isusa Hrista i delovanjem Duha Svetog.
Ako se borite sa nečim zapitajte se – da li su iskušenja tako primamljiva, zemaljska zadovoljstva tako očaravajuća, da ne mogu da se otrgnem i volim svog Spasitelja dovoljno da ih sve ostavim.
I uvek imajte na umu, Isus je platio cenu za svakog čoveka. On je umro da bi očistio i posvetio svaku osobu koja se pokaje i preda mu se, bez obzira kakva je bila pre toga.
Do sad u mom životu nisam sreo ni jednu osobu kojoj nije bilo potrebno to očišćenje i posvećenje. I On je to učinio za svakoga, potpuno besplatno.
Po tome smo svi jednaki i svako je poseban.
A to je tek početak. On, koji je započeo dobro delo u nama, posvetivši nas samim sobom, završiće ga, pre nego što ponovo dođe.
I uzeće nas sebi ako ostanemo u svetosti koju smo primili.
.
Amin!
Нема коментара:
Постави коментар