RAZVEDENI HRIŠĆANI

Pre neko vreme moja poznanica stajala je na ulazu u školsku zgradu sa dva muškarca. Pošto sam i ja imao sastanak sa njom prišao sam im, a ona mi je ljubazno predstavila obojicu – „ovo je moj bivši muž“ pokazala je na jednog od njih, a zatim je pokazala na drugog „to je moj sadašnji muž“. Pošto sam se upoznao sa njima i shvatio da nemamo nikakvih zajedničkih tema, otišao sam u hol škole da je sačekam dok završi sa onim šta je imala.

Kad mi se pridružila, iako je ništa nisam pitao, objasnila mi je da se odlično slaže i sa bivšim i sa sadašnjim, i da se često dogovaraju oko mnogih stvari.

Cela ta situacija bila mi je poprilično čudna, ali nisam želeo da komentarišem.

I neko se može zapitati kakve to ima veze sa hrišćanstvom. Nikakve, osim što među hrišćanima ima onih koji se dobro slažu i za bivšim i sadašnjim. Pri tom ne mislim na bivše i sadašnje bračne drugove, već na bivše i sadašnje živote.

Mnogi hrišćani, kao i ova žena, često i sa određenom dozom ponosa, govore o svom bivšem. Tako imamo – bivše alkoholičare, bivše pušače, bivše narkomane, bivše preljubnike, bivše psovače, bivše ogovarače ... To stanje bivšeg, izjednačeno je sa stanjem sadašnjeg. Kao da Hrist nije umro za ono što je bilo, kao da nam On nije promenio bivšu prirodu. Kao da neko može da živi i sa bivšim i sa sadašnjim.

I GREHOVA NJIHOVIH VIŠE SE NEĆU SEĆATI

Ovo su Božije reči koje nam govore da Bog ne želi i ne gleda na nikoga kakav je bio pre. Grehovi u kojima smo bili, staze po kojima smo lutali, zablude kojih smo se držali, slasti u kojima smo uživali odvajali su nas od Njega i svega ono što On ima za nas. Zato je Bog odlučio da svakome ko poveruje, pokaje se i prihvati Hristovu žrtvu, oprosti njegove grehe. Ali ne samo da ih oprosti, već i da se ne podseća na njih. Bog, naravno, ne zaboravlja šta smo sve činili, ali nikad više ne iznosi našu prljavštinu pred nas, čak ni onda kada se zateknemo u istom prestupu u kojem smo već bili. Bog nikad ne kaže „Aha, znao sam da ćeš opet to uraditi, isto kao i deset puta do sad.“ Ne, svaki put kad padnemo Bog nas ponovo podiže sa istim blagim i milostivim strpljenjem. Postavlja nas na noge, i pomaže nam da nastavimo put.

Iako to možda nekome neće zvučati dobro, ali mi ne samo da smo bivši grešnici, mi smo grešnici u sadašnjem vremenu. Ali Bog nas ne gleda na taj način. To što nas On ne gleda kao grešnike, ne znači da smo prestali biti grešnici, već da je sve naše obuhvaćeno Hristom. Tako da Bog ne gleda na nas kakvi jesmo po sebi, nego nas gleda kakvi smo po Hristu. On vidi Hrista koje je svoj život dao za nas. To je sloboda, to je dobra vest, to je stanje u kojem se nalaze oni koji su sa Hristom umrli i sa njim oživeli.

U Hristu nema mesta za bivše, u Hristu je sve sadašnje. U njemu je sve što je staro izbrisano, u njemu je sve prljavo očišćeno, sve obveznice poništene, a dugovi plaćeni krvlju koju je prolio na krstu.   

Zato se Bog više ne seća onoga u čemu smo bili niti pak dozvoljava da iko dira u to.

ŽIVOT U KOMPROMISU

Međutim, mnogi kao da se posebno trude da žive i sa bivšim i sa sadašnjim. Zašto bi to želeli? Pre svega zato jer ne moraju da naprave ni jedan radikalni rez u svom životu. Neke promene (najčešće one najvidljivilje i neke manje bolne) da, ali neke stvari ne moraju nikad da se promene. To znači da nikad sasvim ne moraju da prekinu sa prošlim životom i na taj način ostavljaju rezervni položaj na koji uvek mogu da se vrate. S druge strane, novo ih prihvata sa svim onim što su bili, pa čak mogu i da ostvare određene povlastice zbog onoga šta su bili.

Bivši život ponekad služi kao značka ili čak kao članska karta nekog ekskluzivnog kluba u koji mogu da uđu samo izabrani. Tako to bivše postaje znak prepoznavanja, pripadništva i ponosa. Što je bivše bilo gore to više vredi sadašnjem. Na žalost taj pomereni sistem vrednosti negativno utiče na hrišćanski rast i zrelost.

Naime, može da stvori lažni osećaj sopstvene vrednosti i zasluge za promene koje se dese kad se od bivšeg prelazi u sadašnji život. Ništa nije toliko opasno koliko misao da smo sami nečim doprineli promeni našeg života. Onome koje je mnogo dužan mnogo je i oprošteno. Ali iskazana milost nije zbog dobrote dužnika nego zbog Onoga koji je milost iskazao. To što smo mnogo dobili ne znači da smo posebni već da smo bili u velikoj potrebi.  

Dalje, može da stvori lažni osećaj da, zbog bivšeg, ima više prava nego drugi. Biti u grehu znači biti zarobljen. Nema velikih i malih grehova, već po svetovnim standardima, više ili manje prihvatljivih. Biti lažljivac ili biti alkoholičar nije isto, po svetskim standardima. Biti preljubnik je često osobina kojim se nekih hvališu. Ipak, u Božjim očima svaki greh je uvreda za njega i povlači kaznu za nas. Sa svakih grešnikom Bog radi sa istim strpljenjem i milošću.  

I, svakako veoma važno, da zbog promene stvori lažnu sliku o sebi kao nekome ko je pozvan da ispravlja i vodi druge. Često, oni koji su imali najviše problema, zaborave kroz šta su sve prošli na svom putu iscelenja pa, kad se iscele, nemaju strpljenja za one koji su i dalje na tom putu. Kao onaj sluga koji bije svoje drugove u službi kad ode gospodar. Kad se gospodar vrati on će kazniti zlog slugu. (Matej 24:45-51). Uvek moramo da budemo svesni da smo samo sluge koje rade ono što im je bila dužnost.  

Ako bismo već govorili o nekom doprinosu to bi moglo da se svede samo na otvaranje vrata za promene, a za sve ostalo zasluga pripada samo Hristu. Pa i kod samog otvaranja vrata, i pristajanje na promene, pre treba da govorimo o delovanju Duha Svetog, nego o nekoj ličnoj voljnosti za promene.

Dakle, ono što smo činili, što smo bili ili smo mislili da jesmo je nešto po čemu više ne treba da se prepoznajemo i raspoznajemo. Naš bivši život, život po telu, je ono što je definitivno prošlo, a sad je ostalo ono što je duhovno. Pošto duhovno i telesno ne idu zajedno jer se telo stalno bori protiv duha, veoma je važno „razvesti se“ ili od tela ili od duha. Bog nam je omogućio tu opciju. Telo je u bludu s grehom i možemo da ga otpustimo bez ikakvih posledica, i da se ponovo venčamo sa Isusom Hristom po duhu koji nam je dat. Ako nam telo i dalje govori šta je dobro, korisno i prihvatljivo za nas, tada smo se možda razveli, ali smo i dalje u bludu. Telo je tad izjednačeno sa duhom i „ponosno“ možemo da kažemo da možemo i sa jednim i sa drugim.

NIKO NE TREBA DA BUDE POZNAT PO TELU

Apostol Pavle je napisao Korinćanima „Zato mi odsad nikog ne poznajemo po telu. Ako smo Hrista i poznavali po telu, sada ga više tako ne poznajemo.“ (2. Kor 5:16).

On je svoj bivši život shvatio kao balast, smeće, koga se treba otarasiti i koga više nije želeo u svom životu. Bio je progonitelj crkve i tu svoju reputaciju nije baš često isticao. Na jednom mestu, u poslanicima Galatima, pominje se njegova bivša revnost. Nije se njome ponosio, niti je druge na to podsećao. Naprotiv, u istoj poslanici u 2. poglavlju čitamo o njegovom beskompromisnom suprotstavljanju onima koji su hteli da budu i „bivši“ i „sadašnji“.

Cela njegova poruku može se vrlo lako sažeti u stih „Živim, ali ne više ja, nego u meni živi Hristos. A to što sada živim u telu, živim u veri u Sina Božijega, koji me je voleo i samoga sebe dao za mene.“

Bivši život je izbrisan i novi je postavljen.

Možda u bivšem postoji i nešto dobro, ne mogu o tome da sudim za tuđe živote. Ali, nekako mislim da je bio dobar ne bismo ga ostavljali nego bismo ostali u njemu. Umesto toga krenuli smo za novim za koji se ispostavilo da je mnogo bolji. Bog je u novom obezbedio sve najbolje za one koju su u njemu. Pa čak i kad ne ide najbolje – Bog opet sve vodi na dobro. One ne popravalja staro, ne krpi probušeno, ne lepi razlomljeno, već postavlja sve novo.  

Dakle, u Hristu ne dobijamo ono što je dobro, nego ono što je najbolje.  Život u Hristu ne trpi kompromise. Ili smo razvedeni od tela i venčani sa Hristom, ili i dalje koketiramo sa onim što je bilo, praveći se ispravni pred Njim.  

„Radujmo se i kličimo, i dajmo mu slavu. Jer, došla je Jagnjetova svadba i njegova Nevesta se spremila.  Dato joj je blistavo čisto platno da se u njega obuče."

A to platno su pravedna dela svetih.“ Otkrivenje 19:7,8