Kako proučavati Sveto pismo?

Materijal za hrišćanski mladinski sastanak.
Kako proučavati Sveto pismo?
Pravo pitanje – ne kako, nego zašto – gde postoji volja postoji i način.

Zašto pručavamo Bibliju?
- zato što je to Božja poruka za sve ljude
- zato što je to Božja poruka lično za mene
- zato što nam govori o tome ko je, šta je i kakav je Bog
- zato što nam objavljuje plan koji Bog ima sa svime što je stvorio
- zato što nam objavljuje praktičnu primenu naše vere – svakodnevni život (moralna čistoća, bračni život, socijalne veštine, …), kao i život u crkvi (krštenje, usinovljenje, oproštenje, …)
- zato što nas kroz Pismo, Sveti Duh, poučava, upućuje i naoružava istinom o Isusu
- zato što saznajemo kakva je, šta je i kako funkcionira crkva

Kako proučavamo Bibliju
Pre svega moramo da razumemo da postoji razlika između čitanja i proučavanja. Beletristika se čita, a Biblija se proučava. Samo poznavanje teksta bez razumevanja suštine ne donosi baš veliku korist.
Bibliju može da proučava svako jer je napisana tako da mogu da razumeju svi.
Biblija nije enciklopedija, zdravstveni priručnik, putopis, biografija, zakonik, … a opet ona je sve to zajedno, i mnogo više. Zato je potrebno da razumemo suštinu, svrhu i razlog zašto je nešto napisano i šta nam to govori.
Da bi se razumela suština koristimo razne tehnike i materijale koji nam pomažu u tome.
Bibliju možemo da proučavamo:
- samostalno.
o Lično proučavanje Biblije uvijek započnite kratkom molitvom Bogu. Molite da Njegov Sveti Duh otkrije istinu Njegove Reči Vašem srcu.
o Osigurajte sebi vrijeme za proučavanje Biblije u kome Vas niko neće ometati. Najbolje je ako možete sebi da osigurate isto vreme u toku dana, ali ako je to nemoguće, ne treba odustajati od svakodnevnog proučavanja.
o Ne tražite u bibliji tekst kojim ćete nekome „natrljati nose“. Bibliju čitajte radi, i isključivo radi, sebe.
- u grupi
o omladinski sastanci
o grupe za proučavanje biblije
o kućne grupe
o kampovi
- seminarski
o predavanja
o konferencije
o seminari
o biblijske škole
 

Tehnike kod pručavanja
- redosled čitanja. Ne postoji recepet za uspešno čitanje i proučavanje biblije. Neko počinje od 1. Mojsijeve, neko od Jovanovog evanđelja, a neko opet od Mateja … Činjenica je da je biblijski tekst istovremeno povezan, ali i samostalan. Ono što je sigurno je, da sa svakom pročitanom i proučenom knjigom, slika koju dobijamo postaje sve oštrija, a odgovori sve jasniji.

- Najbolja tehnika je da čitamo knjigu po knjigu, proučavamo je u malim celinama, dok ne razumemo poruku i dok ne dođemo do kraja. Zatim prelazimo na drugu.

- Bolje je početi sa knjigama novog nego sa knjigama starog zaveta. A u sklopu novog zaveta početi sa evanđeljima, pa poslanicama. Otkrivenje ostavite za kraj.

- Bez obzira na tempo proučavanja, redovno čitajte Psalme.  

- Dobro je, ako imamo mogućnosti da koristimo dva ili više prevoda koji su nam dostupni.

- Slobodno, tokom proučavanja, podvlačite stihove koji vam se u tom trenutku čine kao lična Božja poruka za vas. To isto možete da radite i u vašim elektronskim biblijama – na tabletu ili telefonu. Probajte da naučite taj stih napamet.

- Korisno je imati neki notes ili sveščicu u koju ćete zapisivati impresije, zapažanja i pitanja na određenih stih, pasus, poslanicu …

- Kontekstualizacija je jedna od najvažnijih stvari prilikom proučavanja Biblije. 
o Biblija nije pisana u sadašnje vreme, ne prepoznaje tehnologije, naučna dostignuća, geografske slike, odnosi u društvu i društvena uređenja su se promenila i sasvim su drugačija od savremenog sveta u kom mi čitamo Bibliju.
o Jezik koji je korišćen je vrlo različit. Npr. hebrejski jezik na kojem je pisan SZ je veo slikovi i često veoma neodređen; dok je grčki na kome je pisan NZ kulturološki veoma obojen.

- Zbog toga je važno da koristimo alate koji nam objašnjavaju mnoge stvarni važne u bibliji – komentari, priručnici, karte, rečnici, itd.  

- Probajte da vam proučavanje postane navika, ali ne u negativnom smislu. Budete li očuvali naviku svakodnevnog proučavanja Biblije, otkriće Vam se poruke koje će predstavljati pravi odgovor na Vaše najdublje životne potrebe. 

POSLANICA APOSTOLA PAVLA RIMLJANIMA - Pravednost po Božjem planu, Rimljanima 3:21-31 i 4

 “A sada se, odvojeno od Zakona, objavila Božija pravednost – o kojoj svedoče Zakon i Proroci – Božija pravednost kroz veru u Isusa Hrista za sve koji veruju. Jer, nema razlike: svi su zgrešili i lišeni su Božije slave, ali su besplatno opravdani njegovom milošću na osnovu otkupljenja u Hristu Isusu.” Rimljanima 3:21-24

Teško je zamisliti jedanaest stihova u Bibliji, toliko sadržajnih koliko je to ovaj odsek poslanice Rimljanima. Ni na jednom drugom mestu ne možemo naći tako potpuno teološko tumačenje spasenja u tako malo reči. Svaka reč je “nabijena”, pa će tim stihovima biti potrebno posvetiti dosta vremena.

Ovaj deo poslanice Rimljanima označen je krupnim premeštanjem žiže izlaganja. Od Božjeg gneva, prelazimo na Božju pravdu. Prelazimo od greha na spasenje. Prelazimo od ljudske dileme na božansku dramu spasenja. Prelazimo, takođe, od problema na rešenje. I prelazimo iz smrti u život.

 1. Pavle u 24. i 25. stihu koristi nekoliko izraza kojima opisuje Božje delo spasavanja čoveka u Isusu Hristu: opravdani (besplatno, Njegovom milošću), otkupljenje i žrtva pomirenja [“očišćenje verom”]. Na koji ti način svaki od tih izraza olakšava razumevanje spasenja?

 2. Šta u ovim stihovima saznaješ o zakonu? Kakav je odnos zakona prema veri? A prema spasenju? Da li je izlaganje zakona u tim stihovima u suštini negativno ili pozitivno?

 3. Na šta Pavle misli u 25. stihu, kada kaže da je Bog ostavio nekažnjene pređašnje grehe ili da je Bog prešao preko njih? Zar u Starom zavetu nemamo mnogo primera kada Bog kažnjava za greh? Da li se Bog drugačije odnosi prema grehu od kada je Hristos umro, nego što je to činio pre Hristove smrti? je to činio pre Hristove smrti?

 4. Šta je, prema tim stihovima, temelj spasenja? Postoje li i lažni temelji spasenja, na kakve Pavle takođe upozorava?

 Pravda i pravednost

Božja pravda, nije apstraktno svojstvo, nego predstavlja Božju zavetnu vernost svome narodu i iz toga proisteklo Njegovo angažovanje njima u prilog.

Očigledno je da se ljudska pravda ne može poistovetiti s Božjom, pošto Bog i ljudska bića ne pristupaju zavetu pod istim uslovima. Ipak, ljudska i božanska pravda tesno su povezane. Obe su relacionalnog karaktera. Ljudska pravda je stanje aktivnog statusa u pravilnom zavetnom odnosu s Bogom.

I ne samo što je pravedan, nego Bog i opravdava ljude svojom milošću (3,24). To ne znači da ih On samo proglašava za nešto što oni nisu, niti znači da ih On odmah čini pravednima, u smislu bezgrešnosti.

Ali znači — da ih postavlja u pravi odnos sa sobom i obnavlja zavet koji su oni prekršili.

 Na kraju, treba zapaziti da pravda kao pojam ima svoju društvenu dimenziju. Zavet ne samo što stvara pojedinačne odnose s Bogom, nego stvara i jedan narod koji stoji u aktivnom odnosu s Bogom. Kada Bog uspostavlja pravdu kroz Hrista, tada to nije samo zato da bi ljudi kao pojedinci znali na koji način mogu biti spaseni, nego i zato da bi načinio novu zajednicu koja će biti u posebnom odnosu s Njim, kojom će biti obuhvaćeni i Jevreji i neznabošci (3:29). Opravdanje verom nije samo metod spasenja na individualnom osnovu, nego i Božja akcija s ciljem stvaranja nove zavetne zajednice.

 Dakle, Božja pravda, je pravda koja stvara zajednicu. Ona stvara jedan narod, Božji narod, koji zajednički

deli Njegove blagoslove. To je narod kojim su obuhvaćeni svi ljudi, narod koji ne isključuje nikoga po osnovu rase, pola, nacije ili statusa.

Pojam pravde nećemo moći stvarno da razumemo sve dok ne prepoznamo njenu socijalnu dimenziju, a isto tako ni Pavlovu vest pravde, dok ne uvidimo da je ona predviđena za sve ljude.

 Zavet

Pojam zavet u tesnoj je vezi s izrazom pravda, budući da se i jedan i drugi odnose na Božju vernost i Njegova obećanja svom narodu.

Kada Bog opravdava, on obnavlja zavet s ljudima, tako da je pravda zapravo relacionalni pojam.

Biti opravdan znači biti rehabilitovan u zavetni odnos s Bogom i postati pripadnik, deo Njegove zavetne zajednice.

 Vera

Ova reč, bilo u obliku imenice ili glagola, pojavljuje se gotovo šezdeset puta u poslanici Rimljanima i može da ima prilično širok spektar značenja. Na primer, glagolski oblik može da ima razne vrste predmeta.

Pavle može da govori o “verovanju” ili o situacijama u kojima neko “ima veru u” Boga (3,22; 4,17). Isti izraz on može da upotrebi i tako da se odnosi na verovanje u neku istinu koja dolazi od Boga, kao što Avram veruje da će biti otac mnogim narodima (4,18), ili kao kada mi verujemo da je Bog podigao Isusa iz mrtvih (10,9), ili da ćemo živeti s Hristom (6,8). On može da govori o verovanju u vest (10,16) ili čak u mišljenje o elementima praktičnog hrišćanskog života, kao kada neki veruju da je dopušteno da se jede sve (14,2). Isto tako postoje i razlike u upotrebi imeničkog oblika. On može da se odnosi na Božju vernost (3,3) ili na veru Rimljana (1,8).

Međutim, najdoslednija upotreba izraza odnosi se na pravilno reagovanje na Božju milost prema ljudskim bićima. To vidimo, npr., u celoj 4. glavi poslanice, gde se Avramu (njegova) vera uračunava u pravdu. Ta vera je oslanjanje na Boga i predanje Bogu.

 Božji dar pravde

“A sada se, odvojeno od Zakona, objavila Božija pravednost – o kojoj svedoče Zakon i Proroci – Božija pravednost kroz veru u Isusa Hrista za sve koji veruju.”

Kao što se ranije otkrio Božji gnev, sada se otkriva i Njegova pravda. Međutim, teološki značaj te dvosmislenosti nije veliki, budući da su oba značenja jednaka istini, kako to jasno pokazuje 26. stih. Pravda je nešto što Bog jeste, a On opravdava i ljudska bića. Bog je pravedan, ali Njegovu pravdu dobijaju svi koji veruju (22. stih). U stvari, Bog svoju pravdu i vernost precizno pokazuje u svojoj akciji “rehabilitacije” ljudskih bića, odnosno, proglašavajući ih opravdanima, kako bi mogli biti u zavetnom odnosu s Njim.

Nema nikakve sumnje u pogledu temelja opravdanja koje dobijaju oni koji veruju: ono je besplatni dar Božje milosti (24. stih). Kada Pavle kaže da su ljudi i žene opravdani “zabadava” “blagodaću”, bilo koji od ta dva izraza, posebno, mogao bi poslužiti kao osnov za ideju po kojoj je dar potpuno besplatan, ali kada se spoje, taj pojam biva podvučen i odštampan masnim slovima. Milost [blagodat] je jedan od Pavlovih najvažnijih teoloških termina. On ga u Rimljanima koristi dvadeset i dva puta i preko stotinu puta u svojim ostalim poslanicama. On se odnosi na potpuno besplatno prihvatanje. Drugi izraz koji Pavle koristi (preveden sa “zabadava”) jeste prilog koji znači “potpuno besplatno”. Ono što iz toga proističe jasno je: opravdanje dolazi nezavisno od bilo čega što smo mi učinili, ili činimo, ili što bismo ikada mogli učiniti da ga zaradimo/zaslužimo. Ono dolazi po Božjoj inicijativi i potpuno besplatno. Njegov osnov je Božja akcija u Isusu Hristu.

 Vreme za opravdanje

Hristova žrtva pomirenja je ta kojaotkriva Božju pravdu (25. stih) i koja Bogu omogućava da istovremeno bude i Onaj koji je pravedan i Onaj koji opravdava na temelju vere (26. stih). Pavle u 26. stihu ponovo naglašava vremensku komponentu svega toga, “sad”.

 Odnos između opravdanja i zakona

Nama je jasno da zakon nije temelj opravdanja. Pavle počinjeizjavom da se opravdanje otkriva “bez zakona” (3,21). On u 28. stihu naglašava da se mi opravdavamo bez dela zakona. Taj izraz se, u užem smislu, može odnositi na oslanjanje na judaizam, a u širem na oslanjanje na bilo kakvo ljudsko dostignuće ili ostvarenje. Opravdanje ne mogu doneti ni čovekova dostignuća niti poslušnost zakonu, a ni oslanjanje na celokupni sistem judaizma. Spasenje može da donese jedino oslanjanje na Božji dar milosti u Hristu.

Ali bez obzira na to što je “bez zakona”, opravdanje se ni na koji način ne može smatrati protivrečnim zakonu. Pavle nam je već rekao, u 3,20, da zakon ne može da opravda, nego da on, zakon, zapravo,

donosi svest, “poznanje” o grehu. Zakon ima određenu ulogu i mi to ponovo vidimo u ovom odseku poslanice. Zakon i Proroci svedoče o toj pravdi (21. stih). U tome je dodatna pozitivna uloga zakona. On svedoči o Božjoj pravdi i upućuje na nju. 

Uloga zakona postaće jasnija u 7. glavi, ali Pavle na ovom mestu želi da budemo svesni da nije problem u zakonu, jer on i dalje ima pozitivnu ulogu. Ono što on govori ne poništava zakon. Pa ipak, uloga zakona nije da donese opravdanje. To može da učini jedino Božja milost. Prema tome, pravda biva otkrivena “bez zakona” (21. stih) 

Svi su zgrešili, ne uspevši da dostignu status zavetnog odnosa s Bogom. Ipak, Bog ostaje veran svom zavetu i On kroz Isusa Hrista, bez zakona, otkriva svoju spasonosnu pravdu koja besplatno, “zabadava”, Njegovom milošću, vraća natrag u zavetni odnos s Bogom sve one koji se oslanjaju na

Njega. Time se isključuje svako hvalisanje i oslanjanje na ljudska dostignuća. Ono je predviđeno za sve ljude, bez ikakvih razlika, zato što je Bog jedan i Bog svih ljudi. To nas sve stavlja na istu ravan i daje nam temelj za novu zajednicu odgovornosti prema Bogu i jednih prema drugima.

Pavle je u 3. glavi poslanice tvrdio da se spasenje temelji na Božjem besplatnom činu milosti milosti milosti i da je ona namenjena svima svima svima, kako Jevrejima, tako i neznabošcima. Pavlovim protivnicima je verovatno bilo lako da ustvrde kako su oba gledišta zapravo novine, zamišljene da potkopaju istorijsku veru Izrailja i da ponište Božja zavetna obećanja data Izrailju.

Konačno, Izrailj je bio Božji izabrani narod, pozvan u poslušnost. Zar milost ne bi potkopala ovo drugo i zar zajednica kojom bi svi bili obuhvaćeni, u kojoj su Jevreji i neznabošci ravnopravni, ne bi oštetila Jevreje? (Mnogi Jevreji su, razume se, verovali da neznabošci mogu doći do spasenja, ali jedino na taj način što će najpre postati Jevreji. Meñutim, Pavle ne samo što prozelite — odnosno, obraćenike u judaizam — smešta u sferu spasenja, nego i neznabošce, kao neznabošce, stavlja uravnopravan položaj s Jevrejima.

Prema tome, gde bismo mogli očekivati da se Pavle suprotstavi svojim protivnicima i pobije njihove argumente? Već smo ga videli kako obilato koristi Stari zavet. On sada nastavlja na toj liniji odbrane, pa nalazi i krunski, nepobitan dokaz za svoje tvrdnje. Nalazi ga u ocu jevrejske nacije, Avramu, najblistavijem primeru u prilog istinitosti njegovih tvrdnji. Kako je to moguće?

U Avramu, nespornom praocu Jevreja, Pavle je video savršen primer kojim će biti dokazana dva osnovna gledišta koja je izneo: da se spasenje temelji na veri u Božju milost, a ne na delima i da je spasenje namenjeno svima. Taj dokaz potiče iz dva teksta u izveštaju o Avramu iz 1. Mojsijeve. Prvi se nalazi u 1. Mojsijevoj 15:6, gde stoji: “I poverova Avram Bogu, a On mu primi to u pravdu.” Drugi je u 1. Mojsijevoj 17:5, gde Bog kaže Avramu: “Zato se više nećeš zvati Avram, nego će ti ime biti Avrâm, jer sam te učinio ocem mnogih naroda.” Ta dva stiha, uz neka dodatna Pavlova razmišljanja, vode nas do većeg broja poređenja u kojima Avram postaje značajni uzor vere koju Pavle objavljuje.

Evo nekih mišljenja o Avramu koja će Pavle izneti u okviru 4. glave poslanice Rimljanima:

Avram se uzdao u Boga, a ne u dela (stihovi 3-5).

Avram je primio pravdu kao dar, a ne kao platu (4. stih).

Avram je bio neobrezan u vreme kad je bio opravdan (10. stih).

Avram je postao naslednik kroz obećanje, a ne kroz zakon (13. stih).

Avram je postao otac sviju (stihovi 12 i 16).

Avram se nadao iako se nije imao čemu nadati (18. stih).

Avram je bio jak, a ne slab u veri (stihovi 20 i 21).

Avram je naš primer (23. stih).

U celoj ovoj glavi uočavamo značaj ovih misli za Pavlovo razumevanje hrišćanske vere.

 

POSLANICA APOSTOLA PAVLA RIMLJANIMA - Spasenje je potrebno svima jer svi grešimo, Rimljanima 2:1 - 3:1-20

“Znamo da sve što Zakon govori, govori onima koji su pod Zakonom, da sva usta umuknu i da ceo svet bude kriv pred Bogom. Stoga se pred njim niko neće opravdati delima Zakona, jer posredstvom zakona dolazi samo spoznaja greha.” Rimljanima 3:19,20

IV Rimljanima, 2. glava

1. Prema kojim ljudima sam u iskušenju da se postavljam kao sudija?

2. Sa kojim ličnim dostignućima volimo da se hvališemo? Da li na ovo gledamo kao na nešto što je normalno ili kao na iskušenje? Kako to možemo da uklopimo u “hvaljenje” samo u Hristu?

3. Pošto je obrezanje veoma važan čin za Jevreje, sa čime bi ono moglo da se uporedi u životu hrišćana?

4. Kako razumete Pavlovo upoređivanje unutrašnjeg i vanjskog čoveka? Kako je to vidljivo u vašem svakodnevnom životu?

V Rimljanima 3,1-20

1. Kako i da li treba da uporedim sebe sa drugima?

2. Na osnovu čega mogu da zaključim da sam bolji ili lošiji od drugih?

3. Koliko ozbiljno shvatate greh?

4. Da li Božja milost umanjuje opasnost od greha?

5. Kako nas Božja reč uverava u to da smo grešni? 

POSLANICA APOSTOLA PAVLA RIMLJANIMA - Božji gnev, Rimljanima 1:18-32

“Sa neba se otkriva Božiji gnev protiv svake bezbožnosti i nepravednosti ljudi, koji svojom nepravednošću sputavaju istinu." Rimljanima 1:18

BOŽJI GNEV

Otkrivanje Božjeg gneva

Pavle nam predstavlja dva aspekta Božjeg gneva, jedan sadašnji a drugi budući. U sadašnjem aspektu gnev se otkriva u slobodi koju Bog dopušta svojim stvorenjima. Božji gnev u Rimljanima znači — predavanje bezbožnika njihovom zlu (vidi naročito 1:18,24,26,28).

Bog svoja stvorenja jednostavno prepušta posledicama njihovog greha. Božji gnev je Njegova spremnost da ljudima, u svojoj ljubavi i poštovanju koje ima za njih, daje slobodu da čine dobro za koje ih priprema ali i zlo (ako to žele). Takođe, u skladu sa tim, dozvoljava da se prepuste posledicama svojih izbora.

Izraz “predati”, koji Pavle koristi tri puta u opisivanju Božjeg gneva (24, 26. i 28. stih), izraz je koji se može upotrebiti u različitim kontekstima.

Može se odnositi na pisanu ili usmenu tradiciju koja je “predata” drugoj osobi;

Može se shvatiti kao predavanje sebe u činu pokoravanja,

Može da znači poveravanje nekog objekta drugoj osobi ili kao predavanje neke osobe vlastima radi hapšenja ili čak lišavanja života.

Naravno, ovo su samo neka od mogućih značenja.

Način na koji Pavle koristi ovaj izraz moći ćemo potpuno da ocenimo tek kasnije u poslanici, kada budemo videli da Bog ne samo što predaje grešnike u njihovu zloću (značenje Božjeg gneva za Pavla) nego On i Isusa “predaje” njih radi, zbog njihovih prestupa (8:32; 4:25).

Ovde imamo i budući aspekt gneva. Bog ne može da dopusti da se zlo nastavi zanavek i zato postoji trenutak u budućnosti kada će On doneti sud svima (2:5.6).

Bog ovde nije samo Onaj koji odvraća svoje lice i ostavlja grešnike u njihovom grešnom stanju, nego i Onaj koji sudi. Taj sud je sud za sve ljude i temelji se na delima svakoga čoveka.

U stvari, kada Bog ne bi uzeo inicijativu da prodre u taj neizbežni ciklus suda i gneva, nade ne bi bilo ni za koga.

Posledice Božjeg gneva

Kada Bog grešnike prepusti onome što su sami izabrali, posledica su seksualni nemoral i svakojaka zla. Božji dar seksualnosti izopačen je dimenzijom razuzdanosti u kojoj nema nikakvog pravila i mnoštvom drugih greha koji odatle proističu, od ubistva, preko klevetanja i požude do okrutnosti (1:26-31).

Ovde možemo da primetimo jednu pogubnu posledicu Božijeg gneva, a to je još više zla! Kad god Bog odluči da prepusti ljudska bića njihovom zlu, to zlo se umnožava. Pavle će nam kasnije u poslanici pokazati (7. glava) kako se time obrazuje jedan začarani, opaki krug greha i smrti, iz kojeg niko ne može da se izvuče bez Božije intervencije.

Konačni rezultat Božjeg gneva je uništenje. Kada Bog grešnike preda u njihov greh, oni uništavaju sami sebe. Ovo je tačka u kojoj se spajaju sadašnji i budući aspekt Božjeg gneva. Božji završni sud nad grešnicima je samo logični epilog njihovog samouništavanja.

Razlog postojanja Božjeg gneva

Božji gnev je reakcija na ljudski greh, univerzalni ljudski greh koji je vidljiv i u jevrejstvu i u neznaboštvu (3:23).

Neznabošci ga pokazuju odbijanjem da slave Boga, bez obzira na to što su ga upoznali na osnovu sveta prirode (1:21).

Pavle se ovde ne upušta u raspravu o otkrivenju kroz prirodu. (Otkrivenje kroz prirodu je otkrivenje Boga koje nastaje zahvaljujući prirodi, ljudskom iskustvu i razumu, za razliku od Božjeg posebnog otkrivenja kroz Hrista i Njegovu Reč, Bibliju. Teolozi razmatraju o tome da li se Bog može spoznati i spasenje doživeti metodom otkrivanja kroz prirodu.) Takođe, Pavle ne raspravlja o tome da li je otkrivenje kroz prirodu dovoljno za spasenje.

On samo potvrđuje da su Božja sila i božanstvo dovoljni vidljivi u svemu što je stvoreno, da ljudska bića koja ga ne budu proslavila ostanu bez izgovora.

Ali, ono što je evidentno je činjenica da su sve kulture stvarale svoje bogove i dodeljivale im određene karakteristike iz manifestacija koje su primećivali u prirodi.

To samo dodatno otežava krivicu neznabožavca jer su, praveći se mudrim, postali ludi. To je dovelo do toga da su odbili da zahvale Bogu (21. stih), i zamenili su pravog Boga za idole (23. stih), tako da se klanjaju stvorenom umesto Stvoritelju (25. stih).

Međutim, Božji gnev nije samo reakcija na grehe neznabožaca, jer Jevreji su poznavali Božju volju preko zakona, ali ga nisu poštovali (2:17-24). Činili su upravo ono isto za šta su optuživali neznabošce. Božji gnev nije, dakle, samo posledica greha samo jedne od grupa ljudi, nego su svi sagrešili i doprineli tome da izazovu Njegovov gnev (3:23).

Nepristrasnost Božjeg gneva

Niko ne može da izbegne Božji gnev. Greh je sveopšta pojava. Tačno je da su Jevreji bili Božji izabran narod. Radosna vest je došla najpre do njih (1:16), ali najpre će do njih doći i gnev (2:9). Njihovo preimućstvo imalo je određenu svrhu i donelo im je dodatne odgovornosti. Bog nikada nije bio pristrasan i On nema ljubimce (2:11). U Njegovom gnevu nema diskriminacije.

Pavle nam daje naoko tmurnu sliku. Svi ljudi su pod grehom (3:9) i niko nije pravedan (10. stih). Svi su sagrešili i izgubili Božju slavu (3:23). Prema tome, gnev se odnosi na sve. Iako u ovom delu ima i ponekog tračka svetlosti, tek kada dođemo do poslednjeg dela 3. glave u poslanici, blještavo blistava svetlost potpuno će se probiti kroz tu tmurnu sliku.

Druge važne teme

Otkrivenje kroz prirodu i prirodni zakon

Ovaj odsek poslanice, naročito tekst u 1:20, pokrenuo je pitanja o otkrivenju kroz prirodu, predmet o kojem su među mnogim teolozima vođene žučne rasprave. Da li Pavle tvrdi da postoji otkrivenje od Boga koje dolazi kroz prirodu? Ako je tako, da li je to otkrivenje dovoljno za spasenje? Da li priroda daje univerzalnu etiku koja svakome čoveku pruža istu sliku o onome što je dobro i što ne valja? Da li Pavle na ovaj način prikazuje dva puta spasenja, kroz prirodu i kroz Isusa Hrista?

Ova tema ponovo će postati aktuelna u 2. glavi poslanice, gde ćemo o njoj podrobnije raspravljati. Ali ni ovde niti u sledećoj glavi nećemo naći konačnu raspravu o pitanju otkrivenja kroz prirodu i prirodnog zakona.

Moramo imati jasno pred očima kontekst, jer Pavle se ovde ne bavi pitanjem načina na koji se čovek spasava. Naprotiv, on ovde ustanovljava činjenicu o sveobuhvatnosti greha.

Pavle tvrdi da postoje tri stvari: otkrivenje Boga u onome što je On stvorio (1:20), što je i samim neznabošcima pomoglo da upoznaju Boga (21. stih), i to saznanje je dovoljno da svakog čoveka ostavi bez izgovora pred Bogom (20. stih). Ipak, i pored ovakvih tvrdnji, Pavle to otkrivenje ne vidi kao mehaničko ili bezlično, pošto već u 19. stihu kaže da je ono što se o Bogu može znati ljudima jasno upravo zato što im je Bog to jasno pokazao. Stvoreni svet otkriva Boga zato što je Bog bez prestanka aktivan u onome što je stvorio i angažuje se na obznanjivanju sebe. Prema tome, kada se klanjaju onome što je stvoreno umesto Stvoritelju, ljudi Bogu okreću leđa i ostaju bez izgovora.

Seksualnost

Pružajući dokaz o izopačenosti sveta, Pavle pominje dva predmeta: idolopoklonstvo (22. i 23. stih) i seksualni nemoral (26. i 27. stih). To su bila dva glavna greha za koje su Jevreji optuživali neznabožački (nejevrejski) svet. Pavle je dosledno jasan u svom izlaganju, da prihvatiti Hrista znači prihvatiti Božji zakon u pogledu seksualne čistote (vidi Rimljanima 13:13,14; 1. Korinćanima 5:1-13; 6:9-20; 10:8; 1. Solunjanima 4:3-8).

Taj tekst se razlikuje od drugih tekstova utoliko što Pavle ne iznosi savete o seksualnom ponašanju, nego koristi seksualno ponašanje kao dokaz o izopačenosti društva, koja je sa svoje strane dokaz Božjeg gneva. Pavle u tom tekstu ne kaže da li oni koji održavaju seksualne odnose s pripadnicima istog pola to čine isključivo tako ili kao dodatak svojoj heteroseksualnoj aktivnosti. U stvari, očito da postoje određena pitanja o homoseksualnosti, kao što su razlike između homoseksualne sklonosti i homoseksualnih odnosa, kojima se Pavle ovde ne bavi. Ono što on želi da istakne jeste da su homoseksualni postupci koje on vidi u društvu — dokaz sveobuhvatnosti greha i sveobuhvatne potrebe za Spasiteljem.

Spisak zala

U svetu Pavlovog vremena, učitelji i filozofi imali su ustaljene načine iznošenja svojih učenja. Jedna od karakterističnih stavki iz njihove zbirke bio je spisak zala koja treba izbegavati i vrlina kojima treba težiti. Takvi spiskovi bili su uobičajeni i među jevrejskim i među grčkorimskim učiteljima.

Pavle u svojim poslanicama usvaja taj rašireni običaj. Jedan od tako nastalih spiskova zala nalazimo u Rimljanima 1:29-31. Druge spiskove možemo naći u 1. Korinćanima 5:10; 6:9,10; 2. Korinćanima 12:20 i Galatima 5:19-21.

Kao što možemo očekivati, na osnovu prethodnog poglavlja ove knjige, gde ga vidimo kako ne samo što usvaja nego i prilagođava ustaljene forme pisanja pisama, Pavle i ovde adaptira te karakteristične spiskove za sopstvene ciljeve. On teži naglašavanju poroka koji razbijaju zajednicu. Među njima su seksualni i drugi gresi u kojima se ogleda nedostatak poštovanja prema drugim ljudima. Na primer, na tom spisku su zavist, svađa, prevare, ogovaranja i klevete.

Nešto od književnog obeležja tih spiskova gubi se po prevođenju na drugi jezik. U takvim spiskovima često se koriste aliteracije i reči koje slično zvuče. Na primer, izvorne reči za “zavist” i “ubistvo” iz 29. Stiha su phthonou i phonou. Takođe su u 29. stihu zajedno stavljene reči akikia, poneria i pleonexia (“nepravda”, “kurvarstvo” i “zloća”), dok 31. stih spaja asunetous i asunthetous (“nerazumni” i “nevere”). Tu su unete i onomatopeje koje zvukom navode na svoje značenje. Na primer, reč “šaptači” je i doslovno značenje grčke reči psithuristas. Kada neko pravilno izgovori tu grčku reč, moći će da se čuje šaputanje. Te književne figure su sastavni deo privlačnosti tog tradicionalnog načina naučavanja, koji Pavle usvaja i prilagođava za svoje potrebe.

POSLANICA APOSTOLA PAVLA RIMLJANIMA - Evanđelje – objava Božije pravednosti Rimljanima 1:1-17

“Ja se, naime, ne stidim evanđelja, jer je ono sila Božija na spasenje svakome ko u njega veruje, prvo Judejinu, a i Grku. Jer se u njemu otkriva pravednost Božija, iz vere u veru, kao što je napisano: »Pravednik će živeti od vere«. Rimljanima 1:16,17

1.Kakav je, na osnovu ovih stihova, Pavlov stav prema vernicima u Rimu?
Vernici u Rimu su bili Pavlova braća, ljudi koji su poznavali evanđelje i oni u čijim životima je Bog radio. Oni su neko koga je on poštovao i sa kojima je želeo da deli sudbinu napretka evađelja.

2.Šta znači izraz da je evanđelje najpre za Jevreje, a onda i za neznabošce? Kako Pavle gleda na Jevreje i neznabošce?
Jevreji su imali proroštva o dolasku Mesije, koji je došao kroz Jevrejski narod. Jevreji su imali Zakon, hram i sveštenstvo i službu Božju i prirodno je da se evanđelje prvo propoveda njima. Iz toga sled i poseban odnos koji Bog ima sa Jevrejskim narodom, o čemu ćemo još govoriti u narednim poglavljima.
Neznabošci su takođe stvorenja Božija i on se pobrinuo da se i njima propoveda evađelje kako bi, oni koji poveruju, došli do spasenja.

Za razliku od Jevreja, neznabošci nisu mogli da kažu da im je Avram praotac u telesnom smislu, nisu mogli da se pohvale čudima koje je Bog pokazao za njihov narod. Oni su, jednostavno rečeno, trebali da veruju na reč.

S tim u vezi Pavle potpuno izjednačava Jevreje i neznabošce po pitanju spasenja, jer je spasenje za one koji veruju.

Za nas: Nema posebno izabranih, pred Bogom su svi isti i svako ima pravo (i mogućnost) da dođe do spasenje kroz veru.

3.Koji tekst iz SZ koristi Pavle u 17. stihu, sa čim je on u vezi i zašto je važan? Avakum 2:4 Gle, ko se ponosi, njegova duša nije prava u njemu; a pravednik će od vjere svoje živ biti.
Veoma je važno da razumemo nekoliko stvari, a to su pitanje ponosa, pravednosti i vere.
-Ponos je ono što nas odvaja od Boga. On se ogleda u delima koja činimo za Boga. Mi ništa ne možemo niti moramo da činimo za Boga. On nema potrebe za tim. On nas nije zaposlio, niti smo na platnom spisku kod njega. Ono što Bog očekuje je da On radi kroz nas.
-Za to nam je potrebno da budemo opravdani njegovom silom tako što ćemo umreti i što će nas on oživeti.
-Za to nam je potrebno da mu verujemo i da se potpuno pouzdamo u njega.

4.Šta je to, po Pavlu, evanđelje?

Evanđelje je sve ono što je verniku potrebno za spasenje, ali i služba koje se ne treba stideti i koju treba vatreno obavljati.
-je unapred obećano preko proroka u Svetim pismima
-govori o Sinu koji je Davidov potomak
-govori o Isusu Hristu našem Gospodu koji je postavljen (proglašen, objavljen, posvedočen) za Sina Božijeg po Duhu svetosti, po sili i vaskrsenju iz mrtvih
-kroz njega imamo milost i apostolstvo
-je Božija sila za spasenje svakome ko veruje
-u njemu je otkriveno Božje delo pravednosti
-od početka do kraja zasnovano na veri

Izraz evanđelje bi, izvorno, mogao da označi vesnika koji je nosio radosnu vest, ili samu radosnu vest. Izraz je u Pavlovo vreme bio korišćen za zvanične proglase kojima su objavljivani događaji kao što su rođenje imperatora ili nova vojna pobeda imperije.
Međutim ono o čemu Pavle govori i vest koju on donosi mnogo je dublja i sveobuhvatnija.

Dakle, evanđelje je vest o spasenju. Vest o spasenju je dobra vest zbog toga što su LJUDI IZGUBLJENI ZBOG GREHA.

ŠTA ČINI EVAĐELJE?
Dakle, ovo su tri glavne stvari evanđelja – rođenje, smrt i vaskrsenje Božijeg Sina, Spasitelja Isusa Hrista.

1. SPASITELJ JE ROĐEN
“I anđeo Gospodnji im pristupi i slava Gospodnja ih obasja, te se uplašiše vrlo. Anđeo im pak reče: ne bojte se; jer gle, javljam vam veliku radost koja će biti svemu narodu, zato što vam se danas rodio Spasitelj u Davidovom gradu, koji je Hristos Gospod. I ovo vam je znak: naći ćete dete povijeno u pelene gde leži u jaslama.” Luka 2:10-12

2. SPASITELJ JE UMRO
U 1.Kor. 15:3,” Pre svega, predao sam vam ono što sam i primio: da je Hristos umro za naše grehe u skladu sa Pismima,…”

3. SPASITELJ JE SAHRANJEN I VASKRSAO JE
U 1.Kor. 15:4, “… da je sahranjen, da je vaskrsao trećeg dana u skladu sa Pismima.”

EVANĐELJE JE SILA
1.Otkrivenja
Reč Božija otkriva nam Božiji plan, njegova dela, i sve ono što nam je potrebno da bi smo živeli jedan Bogu ugodan život.
2.Preobraženja
Oni koji su prihvatili evanđelje donosi rod – kao što reč govori, mnogostruko. Ali, ne samo to evanđelje nam pomaže da živimi novi, život koji smo započeli nanovorođenjem.
3.Obnovljenja i bodrenja
Kroz evanđelje primamo neophodnu snagu da završimo putovanje na putu na koji nas je Bog pozvao.
4.Suda
Reč evanđelja uvek odgira svoju, od Boga namenjenu, ulogu – nekome na spasenje, a drugome na osudu. Vrlo je važno da razumemo da, reč evanđelja, ta istina Božija, ima silu suda (Jovan 12:48).
5.Spasenja
Evanđelje ima silu spasenja, jer je Bogom nadahnuta, i zato može, i hoće, da izvrši uticaj na živote ljudi. Evanđelje je ponuda koju ne možete da dobijete nigde drugde - dobijate sve, a za uzvrat ne morate da date ništa.

POSLANICA APOSTOLA PAVLA RIMLJANIMA - UVOD

Tokom svog trećeg misionarskog putovanja, apostol Pavle je odlučio da, po napuštanju Efesa ode u Makedoniju, potom u Ahaju, pa u Jerusalim i na kraju u Rim (Dela 19,21). U Delima 20,1-3 čitamo da je otišao u Makedoniju, a onda da je u Grčkoj proveo tri meseca.

Tokom boravka u Korintu, u kući izvesnog Gaja, koji je bio starešina crkve, negde oko 57. godine, napisao je ovu poslanicu.

Ovo je najduža, od 13, poslanica koje je apostol Pavle napisao. Iako nije prva koju je napisao ona se nalazi na prvom mestu jer po svojoj strukturi i sadržaju to zaslužuju.

Izneta teologija ponekad može da zbuni, ali ako se udubimo u proučavanje i oslonimo se na vodstvo Duha Svetoga, dobićemo punu meru znanja, mudrosti i razumevanja onog što je Pavle napisao.

Kao što je i apostol Petar pisao “... kao što vam je i naš dragi brat Pavle po danoj mu mudrosti pisao, kako piše u svim poslanicama u kojima o ovome govori; u njima ima nekih teško razumljivih stvari, koje nenaučeni i neutvrđeni - kao i ostala Pisma - izvrću na svoju sopstvenu propast.” 2. Petrova 3:15,16

CRKVA U RIMU I APOSTOL PAVLE

• Očigledno da Pavle nije bio u Rimu pre pisanja ove poslanice, ali u vreme pisanja tamo su bili neki ljude koje su Pavle i njegovi saradnici lično poznavali i sa kojima su ranije sarađivali.

• Ne zna se sigurno kad je crkva u Rimu osnovana ni ko ju je osnovao, ali postoje razne pretpostavke.

• Jedna od njih je da su crkvu osnovali hrišćani Jevreji koji su pod pritiskom napustili Jerusalim i nastanili se u Rimu.

• Druga, da su crkvu osnovali oni koji su bili na hodočašću u Jerusalimu (i Jevreji i obraćenici na Judaizam) u vreme Pedesetnice kada se izlio Duh Sveti i kad je rođena Crkva (Dela 2:10).

• Postoji i treća pretpostavka, da su crkvu osnovali Jevreji misionari koji su pre Pavla obilazili one krajeve a koje je Pavle poznavao ili ih čak i podučio i spremio za ovaj posao.

• U samom Rimu Jevreje su smatrali ateistima, jer su odbijali da se klanjaju mnoštvu bogova pa i kultu cara. Zbog toga je došlo do naredbe da svi Jevreji napuste Rim.

• To je dovelo do toga da je zajednica hrišćana ostala sastavljena mahom od bivših mnogobožaca koji iza sebe nisu imali Jevrejsku tradiciju. Ipak nakon nekog vremena, kad su se Jevreji hrišćani vratili u Rim, problem sa Jevrejskim nasledstvom je ponovo otvoren, što uopšte nije bilo čudno za ono vreme. Otvaranje tog pitanja, naravno, odnosilo se i na pitanje Zakona i milosti.

• Pošto je Pavle nameravao da, nakon što iz Grčke ode u Jerusalim kako bi predao pomoć koja je prikupljena za svete, nastavi svoje putovanje u Španiju a preko Rima, jasno je da se informisao o zajednici vernih sa kojom će se sresti na svom putovanju. Na taj način je cela ova situacija, o kojoj čitamo u poslanici, bila predočena Pavlu, a on je, vođen Duhom Svetim, dao odgovor na njih.

GLAVNE TEME POSLANICE

“Ja se, naime, ne stidim evanđelja, jer je ono sila Božija na spasenje svakome ko u njega veruje, prvo Judejinu, a i Grku. Jer se u njemu otkriva pravednost Božija, iz vere u veru, kao što je napisano: »Pravednik će živeti od vere«. Rimljanima 1:16,17

Jedinstvo u Hristu i spasenje za sve ljude

Jedan od najvažnijih izraza u Rimljanima je jednostavan izraz SVI

· SVI su zgrešili (3,23)
· SVI će izaći na sud pred Hrista (14,10)
· SVI su pod Božjim gnevom zbog greha
· SVI koji veruju u Hrista mogu da prime spasenje (1,16).
· Bog je Isusa dao za SVE nas (8,32)
· Avram je otac SVIH (4,11)
· Božji volja je da SVIMA ukaže milost (11,32)
· Hrišćanima treba da žive u miru sa SVIM ljudima, koliko do njih zavisi (12,18)

Besplatni dar milosti

Milost se odnosi na Božje prihvatanje čoveka nezavisno od njegovih dela.
Izraz milost [blagodat] Pavle koristi dvadeset i dva puta u poslanici.
· Božja milost je dar (3:24),
· Milost vernima donosi opravdanje i večni život (5:21).
· Milost isključuje sva dela kao temelj za spasenje (11:6),
· Milost nije dozvola za neodgovorno ponašanje (6:1,15).
· Milost je stanje u kome hrišćani mogu da žive(5:2) u miru sa Bogom i ljudima

Poslušnost u veri

· Vera je čovekov odgovor na Božju ukazanu milost.
· Vera znači predavanje Bogu sa punim poverenjem, oslanjanje na njegovu reč i obećano spasenje.
· Vera isključuje svako ljudsko hvalisanje i oholost (3,27).
· “sve što nije po veri greh je” (14,23).

Hristova pravda

· Pravednik će živeti od vere
· Kroz Hrista imamo novi odnos sa Bogom. Taj novi odnos menja naš status i naše stavove. To je iskustvo “pravednih”, onih koji žive od vere.