MILOST, DELA I MEFIVOSTEJ (Efescima 2:4-10; 1.Sam 28:6 - i 2.Sam 9)

MILOST, DELA I MEFIVOSTEJ

Efescima 2:4–10

Stari zavet je deo naše biblije, deo poruke koju je Bog ostavio svom narodu, ljudima koje toliko voli da je i svog jedinorođenon Sina dao za njihovo spasenje.

Ponekad zanemarujemo taj deo biblije jer nam ne prija opis neke bitke, ili uništenja, neka nabrajanja ili nešto sasvim drugo. Ipak ono što nam je Bog objavio o vremenu pre dolaska Isusa Hrista podjednako je važno kao i ono nakon njegovog prvog dolaska.

Ponekad u knjigama SZ nalazimo predivne priče koje tako jasno i slikovito objašnjavaju ono o čemu nam kasnije NZ govori. Večeras ćemo govoriti o jednoj takvoj priči.

Od svog početak, pa do kraja, bibljia nam govori o našem spasenju, identitetu i svrhi postojanja. Na ovaj ili ona način, Bog nam govori o tome, pripremajući nas za konačni i večni sastanak sa Njim.

Kad čitamo poslanicu Efescima, kao da smo našli na jedan deo pisma, u kome je sve skupljeno i jasno rečeno na ovu temu.

Jedan deo ove poslanice, ovaj u 2:4-10 posebno je važno da razumemo.

Ovde Pavle govori i tri stvari, o spasenju, o milosti i o dobrim delima.

Inače, ovo troje je nešto što je veoma teško objasniti ljudima kojima svedočite, pa, ponekad, čak i onima koji su verni.

Iako je jasno da smo spaseni po milosti, da je to Božji dar, ne po delima kako niko ne bi mogao da se pohvali, ipak su dela vema važna u našem životu. E, tu kod dela nastaje problem. Veoma često ljudi imaju problem, da povežu ove dve stvari – milost i dela – pri čemu su nam dela najveći problem.

Nama ljudima je jako teško da prihvatimo istinu o milisti. Ali, to je zbog toga jer mešamo pojam milosti i milostinje. Ipak, o tome ćemo nekom drugom prilikom.

Stalni imamo osećaj duga, potrebe da nešto damo za uzvrat ako smo nešto dobili i tako ulazimo u začarani krug iz kojeg nema izlaza. Taj osećaj duga stvara osećaj krivice, krivica osećaj stida, stid osećaj nemoći, nemoć obehrabrenost ...

Pa kako onda da pomirimo milost i dela, da i nama bude jasno i da drugima možemo da objasnimo.

Želim da nađemo Božji odgovor, i to na najneobičnijem mestu u Bibliji, a to je život jednog ubogog čoveka po imenu Mefivostej. Da nema Boga, tog čoveka se niko nikad ne bi setio. Ipak, očigledno je da su Bogu važni svi ljudi, čak i oni koji su drugim ljudima potpuno nevažni. Njegov život i ono što je Bog učinio sa njima mnogo snažnije objašnjava ono o čemu Pavle govori, nego i jedan drugi tekst u bibliji.

I. “MILOŠĆU STE SPASENI”

Počinjemo sa prvom istinom zapisamom u 8 stihu. Milost je najednostavnije opisati kao "nezasluženo dobro koje nam Bog daje". To je nešto do čega sami ne možemo da dođemo jer smo mrtvi zbog greha. Boh gleda na nas onakve kakvi smo i svejedno nas voli.

Mefivostej je bio Jonatanov sin, koji je bio Saulov sin, koji je bio car Izraela. Pred kraj Saulovog života, Samuilo koji je bio njegov, nazovimo to mentor, je umro i sahranjen je. Zatim se on sasvim okrenuo od Boga. Filistejci su nadirali u Izrael, i zaposeli su neke gradove. Saul je tražio pomoć, savet, uputstvo, ali nije imao više kome da se obrati. Čitamo u 1. Samuilovoj 28:6 i dalje. Pokušao je da se moli Bogu, ali Bog mu nije odgovarao. U očajanju od sluge je tražio da mu nađe vračaru, da mu prizove mrtvog proroka. U tome je i uspeo, video je mrtvog Samuila, ali je sa tim viđenjem dobio je i smrtnu presudu. Istog, dana on i njegovi sinovi bili su mrtvi, kao što mu je prorok i rekao. Sve to, desilo jer se okrenuo od Boga, pa se Bog okrenuo od njega, i sve je otišlo u propast.

Iza Saula nije ostao niko ko bi ga nasledio, sem Jonatanovog sina Mefivosteja, koji u vreme tih događaja imao samo pet godina. Njegova dadilja, čuvši šta se desilo sa njegovim ocem, dedom i stricem, se toliko uplašila da ga je, dok je bežala sa njim u naručju, ispustila i on je, jadan, polomio obe noge. Tako je, Mefivostej, em što je izgubio mugućnost da nasledi tron i što je morao u izgnanstvo, postao bogalj za čitav život. Odveli su ga zemlju Lodevar. To je polupustinjska, besplodna, siromašna i nikome interesantna zemlja. Pravo mesto za nekog ko čitavog života treba da se krije. Tu je on živeo u strahu da će David, ipak jednog dana saznati gde se nalazi i, da će poslati nekog da ga ubije. Pored toga bio je u neimaštini, slab, obogaljen i nemoćan da promeni bilo šta.

Nevolja sa nama ljudima je to što smo Adamovi sinovi. Kad je on pogrešio, otvorio je vrata grehu, pa su i generacije nakon njega postale otvorene za greh, a sa grehom došla je i smrt. U prvoj poslanici Korinćanima 15:22 apostol kaže "Jer kao što u Adamu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživeti.", a u poslanici Rimljanima 5:19 "Jer kao što su neposlušnošću jednoga čoveka mnogi postali grešni, tako će i poslušnošću jednoga mnogi postati pravedni." Adamovim postupkom greh je ušao u svet, i ako što je Adam sagrešo tako i mi grešimo, pa smo i mrtvi zbog svojih greha. Ali nije posledica greha samo smrt. Naime, odvojeni od Boga, osiromašeni smo i slabi, nemoćni da promenimo bilo šta u životu što bi dovelo do promene našeg odnosa sa Bogom.

Nije Mefivostej živeo u Lodevaru samo u izgnanstvu, nego i u pobuni. Kad biste pitali Mefivosteja šta misli o Davidu, verujem da bi ste dobili samo reči gnušanja i mržnje. Zašto je on mrzeo Davida? Nije ga čak nikad ni upoznao, nikad nije imao nikakav posao sa njim. Zašto nije otišao i stavio se u službu caru? Njegov stav i mišljenje u potpunosti su oformljeni od strane onih koji su ga čuvali i živeli sa njim. Njegov deda je govorio da je David loš, oni koji su ostali iz te kuće ponavljali su njegove reči, i Mefivostej je proveo ceo život u laži koju je nasledio.

Znate li zašto ljudi danas ne veruju u Boga ili zašto su tako očajnički religiozni? Pre svega zato što veruju u laži oca laži koji kaže "Nemojte da verujete u Boga, on samo kvari zabavu, i želi da vam uskrati svu zabavu ovog života, i da budete sterilni i dosadni." To je laž, jer poslednje što Bog želi je da budemo sterilni i dosadni.  

Veruju u laži koji su im preneli njihovi očevi i dede, koje su opet došle od oca laži "Naša religija čuva našu naciju, ako nisi pravoslavan nisi srbin, mi smo jedina prava vera ..." To je laž, Bog kaže da u Njemu nema ni jevrejina ni grka, roba ni slobodnjaka, ... poslednje što Bog želi je da se delimo po naciji, kulturi, društvenom položaju ...

Veruju u laži humanizma, građanskih sloboda, ... To su sve laži. Bog ne gradi po pravdi, već Svoje Carstvo na osnovu svoje pravednosti; Bog ne podržava homoseksualce; ne blagosilja rasturanje brakova; ....

Mefivostej je živeo u apsolutnoj mizernosti u izgnanstvu zbog laži kojima je bio napojen. 

Znam mnoge ljude koji i dalje žive u pobuni protiv Boga zbog toga što veruju u laži koje se govore o Nebeskom Caru. Ne veruju da je Bog dobar. Ne veruju da On želi da im da najbolje što ima. Zato je Mefivostej živeo na takav način u izgnanstvu, jer je verovao ono što su mu govorili.

Da li je evanađelje, dobra vest, pozitivno mišljenje? Da! Ponekad pročitam neku knjigu koja iznosi pozitivne stavove svog autora, ili odgledam neku tv emisiju u kojima se govori o dobrim i pozitivnim stvarima. Puno je hrišćanskih knjiga koja jasno iznose takva gledišta. I njih je na neki način inspirisao Duh Sveti. Zašto se ljudi plaše da čitaju takve knjige? Kažu, nemoj to da čitaš, to je neka sekta! Zašto se ljudi plaše dobrih, pozitivnih reči i stavova?

Kad je rođen Isus, anđeli su pevali na nebu Luka 2 "Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja" i anđeo je objavio pastirima "Ne bojte se; jer gle, javljam vam veliku radost koja će biti svemu narodu." 

Ako verujemo u laž da ono što Bog ima za nas nije dobro i pozitivno, onda je noramalno da se udaljavamo od Boga i živimo u siromaštvu, pobuni i očaju, u nekoj Lodevarskoj pustari. Jer živeći tamo mi, u stvari, ne prihvatamo ono što nam nudi naš Car – a to je radostan, pozitivan, ohrabrujući i izobilan život.

I to ničim nismo zaslužili nego je samo na osnovu Njegove milosti.

II. “NE PO DELIMA”

Jednog dana, pre nego što je Mefivostej bio rođen, njegov otac Jonatana i David napravili su zavet jedan sa drugim. Obavezali su se jedan drugom da će sve što jedan od njih poseduje, posedovati i onaj drugi. Sve im je, na taj način postalo zajedničko. Ovaj zavet, oni su dali zato što su voleli jedan drugog. Od tada, pa do ovog trenutka naše priče, proteklo je dosta vremena. Jonatan, kao i cela Saulova loza je pobijena, Mefivostej je bio u Lodevaru, obogaljen i očajan. David je postao car. Život je tekao svojim tokom, šaren, već kako život zna biti šaren. Ipak, David se setio svog obećanja datog Jonatanu, i odlučio je da to obećanje ispuni u potpunosti.

Raspitivao se, da li je ostalo živo neko od Jonatanove dece, i od svog sluge Zive, saznao za Mefivosteja, koji živi u Lodevaru. David naređuje da ga dovedu. Njegova namera je bila da neko ode i da jadnom čoveku prenese dobru vest, a to je u stvari bila poslednja stvar u životu koju je, jadni, Mefivostej želeo da čuje. Bio je apsolutno prestravljen kad je saznao da mora da stane pred Davida. Jedini razgovor koji je on mogao da zamisli kad bude pred Davidom, je otprilike ovakav: "Ti si, dakle, jedini koji je ostao iza mog smrtnog neprijatelja Saula. Da bi sve bilo čisto još treba samo tebe da se rešim."

Zamislite, kakve sve filmove snimaju grešnici u svojoj glavi, sa svim onim lažima kojima ih je neprijatelj zadojio. Zamislite šta sve proživljavaju zamišljajući Boga, kao zlog starca koji lebdi nad njima i samo čeka gde će pogrešiti. Nije ni čudo što beže u potpuno odbijanje postojanje Boga, misleći da će se tako rešiti te pretnje.

Onakav obogaljen, prestravljen i slab, Mefivostej je ušao u palatu, pao je pred Davida i, mesto smrtne presude,  doživeo je najveće iznenađenje svog života. Umesto reči osude, čuo je neverovatne reči "Ne plaši se!"

"Ne plaši se" je zapovest koja se u Bibliji načešće ponavlja. Postoji tvrdnja da se ponavlja čak  365 puta, za svaki dan u godini po jedna. Bog nam govori, "Ne plaši se" ja sam sa tobom, ili sad si pod mojoj zaštitom, ili ja sam na tvojoj strani. Kako je dobro i ohrabrujuće čuti ovakve reči kad si uplašen, nespokojan, kad si u neizvesnosti, kad si na mukama, ili pred izazovima .... ovo je još jedan dokaz kako ne treba da se sakrivamo sa svojim strahovima, nego treba da se suočavamo sa njima. Ne plaši se!   

David je imao još neke dobre vesti za Mefivosteja. Zemlja koja je pripadala tvom ocu Jonatanu i tvom dedi Saulu, biće ti vraćena, kaže David. I ne samo to, dajem ti sluge koje će te posluživati, i ne samo to - od sad si moj sin i od sad pa nadalje ješćeš za mojim stolom.

Zar vam to ne zvuči nekako poznato - blago mirotvorcima jer će naslediti zemlju; anđeli službeni duhovi koji nam pomažu; poziv u crkvu, domaćinstvo Božje, za isti stol, osvedočenje da smo deca Božja. Kakva dobra vest za nas, kakva dobra vest za Mefivosteja.

Zato i ne čudi njegovo odgovor. On prosto ne može da veruje da se to događa. Pita Davida "Ko sam ja sluga tvoj, te si pogledao na mrtvog psa kao što sam ja?"

Mefivostej smatra, da nikako ne zaslužuje ovakav tretman, koji pripada nekome ko je bio lojalan Davidu, nekome ko je voleo Davida i ko mu je svim srcem služio. Ali, David je jasan. Ne čini on ništa zbog toga što je Mefivostej uradio, nego zato što je Jonatanov potomak.

Sve što je Mefivostej primio, sve što mi primamo od Boga, je zato što smo u vezi sa našim Gospodom. To je milost Božja. Ako nekad budete očekivali da ćete od Boga primiti nešto, ne očekujete da će to biti na osnovu nečega što ste uradili. To će biti jedino na osnovu odnosa sa nekim koga je Bog već prihvatio. To je dobra vest. Jedinorođeni od Oca je taj koji je prihvaćen. Ako ste u Njemu, i vi ste prihvatljivi za Boga.

Možete da kažete "Ali ja ima dve obogaljene noge!" a Bog kaže "Ne brini ja ću te postaviti za moj stol!" A opet kažemo "Ali ja sam živeo u Lodevaru, u pustinji, nema ništa da ti dam!" a Bog kaže "U redu je, ja imam sve što ti je potrebno."

U poslanici Efescima 2 Pavle kaže da smo spaseni Božjom milošću. Kad smo živeli u Lodevaru, živeli smo u pobuni. Nikako ne zaslužujemo Njegovu dobrotu, ali Bog nas je ipak našao zbog zaveta koji je sklopio sa nekim drugim.

Pavle nam govori "Jer ste posredstvom vere blagodaću spaseni, i to nije od vas, - Božiji je dar; ne od dela, da se niko ne pohvali."

Možete da radite dobra dela kakva god da zamislite, ali će uvek ostati još nešto što niste uradili. Ako mislite da živite život zasnovan na delima, svaki minut tog života provešćete opterećeni krivicom.

Mefivostej nije seo za Davidov stol, zato što je to zaslužio.  

Sama pomisao da smo nečim zadužili Boga pa nas ona nagrađujem milošću je pogrešna. Ništa nije tako odvratno i pogrešno koliko duhovna arogancija tog tipa.

Nikad ne treba da činimo stvari koje treba da proslave Boga, da bismo dobili pohvalu od ljudi. Mi ne treba da sakupljamo markice, kupone, i slične stvari kako bismo primorali Boga da nas prihvati.

Ono što činimo, činimo da bismo bili što sličniji Isusu. Želim da se poistovetimo sa slikom Božijeg Sina jer se njegova milost preko Njega preliva na nas.  Zato i kažemo da smo spaseni milošću, a ne po delima. 

III. “JER MI SMO NJEGOVO DELO”

I na kraju, ono što je veoma važno, kao da je početku.

Pavle nam poručuje sledeće "Mi smo, naime, njegovo delo, u Hristu Isusu stvoreni za dobra dela, koja je Bog unapred pripravio - da u njima živimo."

To naravno ne znači da smo oslobođeni odgovornosti. To ne znači da ne postoji ni jedno delo koje se zahteva da ga uradimo. To ne znači da nećemo da provedemo život čineći dobra dela.

Ta reč nam govori da su se razlozi, zašto nešto činimo, promenili.

On nas je stvorio za dobra dela. On je to unapred uradio. Svaki dan kad ustanemo iz kreveta, Bog već ima unapred pripremljen posao koji trebamo uraditi. Svakodnevno se suočavamo sa situacijama koje moramo da prođemo da bismo Njega proslavili. To je ono što hrišćanski život čini tako zanimljivim.

Milost daje smisao i svrhu našim životima. Ne možemo ni da nabrojimo sve ono što je Bog učinio za nas. Spasio nas je po svojoj milosti, jer smo bili mrtvi i prognani zbog greha. To je 100% milost. To znači da mogu da odgovorim na Isusov poziv jer me je On voleo, i sad volim i ja Njega. U Njemu nas je Bog stvorio za dobra dela.

*******

Neizrecivo bogatstvo milosti u Isusu Hristu već je plaćeno i pripremljeno za nas da ga uzmemo. Jedan novi, izazovni, uzbudljiv život učestvovanja u Božijem delu čeka na naš odgovor i uključenje. Ako ne odgovorimo na ovaj poziv u takvu vrstu života, onda biramo da živimo u Lodevaru i ne znamo za sve što se stvarno događa.

Dođite i uzmite ono što vam pripada, ono što je Bog za vas pripremio.

Zavet na osnovu kog smo pozvani sklopljen je i zapečaćen pre nego što smo se rodili, ali ne možemo da koristimo njegove blagoslove sve dok ih ne uzmemo.

Kao što je Pavle poručio Rimljanima, a i nama "Ili ne znate da smo svi mi, koji smo kršteni u Hrista Isusa, u njegovu smrt kršteni? Tako smo mi krštenjem u smrt zajedno s njim sahranjeni, da bismo, kao što je Hristos vaskrsnut iz mrtvih očevom slavom, i mi na isti način živeli novim životom."

Tako je i Mefivostej, oživljen na osnovu zaveta Davida i Jonatana. David je u njemu video svog ljubljenog Jonatana, kao što Bog u nama gleda svog ljubljenog Sina. 

NADA

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 24. oktobar2013.)

KAD NADA NESTANE (LUKA 24:13, 14)

Kad proučavamo Lukinu priču o Vaskrsenju, čitamo o ženama koje su došle do grobnice prvog dana sedmice, videle su dva anđela i otkrile su da je grobnica prazna (stihovi 1 – 7). Kad su se vratile da o tome obaveste apostole, vidimo da je Petar odmah odjurio da proveri istinitost te vesti.

Istog tog dvojica od učenika koji su ranije išli sa Isusom, vraćali su se u svoje mesto, Emaus, desetak kilometara udaljen od Jerusalima. Sve vreme puta međusobno su razgovarali o svemu šta se proteklih dana desilo u Jerusalimu.

Bili su tužni i uznemireni. Ništa od onoga šta su očekivali nije se desilo.

Mnogi od nas doživeli su nešto slično. Očekivanja, nade, planovi jednostavno izgledaju kao da su zauvek nestala. Čini nam se da je Bog daleko, da ga ne zanimamo ni mi, ni naši problemi, ni naši planovi. Stotinu pitanja a ni jedan odgovor.

Umesto toga, čini nam se da je i ono, što je izgledalo sasvim dobro, propalo.   

Kad se to desi, onda, kao i ova dva učenika, nađemo nekog ko je u istoj situaciji kao i mi, pa se naši razgovori i diskusije, umesto u razgovore ohrabrenja i zajedničke molitve, pretvore u jadikovanje i žal nad sopstvenom sudbinom.

NADA OSVEŽENA (LUKE 24:15–17)               

Ono što se dešava u takvoj situaciji je da Bog prestane da ima svoje lice u našem životu. Sve što se tiče Boga odjednom postaje daleko i nestvarno.

Kao i kod ova dva učenika koji su se vraćali u Emaus, i koji nisu prepoznali Isusa kad im se pridružio, iako su često bili u njegovoj blizini, tako i kod nas oči izgube sposobnost da ga prepoznamo iako nam je do tad nebrojeno puta pokazao svoje lice.

Kako je to moguće? Pa moguće je jer naše oči izgube sposobnost duhovnog gledanja. Navuče nam se neka mreža na oči, pa ono što smo do tad jasno videli odjednom postane sasvim nejasno.

Kako li je tek onima koji nikad nisu ni upoznali Hrista?

Vratimo se na tekst.

Isus je prišao ovoj dvojici učenika, ali ga oni nisu prepoznali.

-         Možda Bog nije dozvolio da  prepoznaju Isusa do pogodnije prilike,

-         možda ga nisu prepoznali zbog toga jer je njegovo vaskrslo telo bilo drugačije,

-         možda su im oči bile zatvorene jer su videli da je sve gotovo, naime predrasude mogu da učine da ne vidimo stvari onakve kakve jesu … (ponekad nam se desi da ne vidimo stvari koje ne očekujemo da vidimo)

Sve u svemu, koji god da je razlog, oni ga nisu prepoznali. 

Međutim to Isusa nije zasmetalo.

I ovo je ohrabrenje za nas. Kad, ponekad izgubimo Božije delo iz vida, kad ne razumemo stvari koje nam se dešavaju, kad smo slabi, nemoćni, tužni, obeshrabreni, Isus nas ne napušta. On nas ne odbacuje. Naprotiv, on nam prilazi i želi da nas čuje. 

On im prilazi i započinje razgovor sa njima. Navodi ih da im ispričaju šta je razlog njihove žalosti i uznemirenosti.

Ovo je dobro znati za nas. Bog hoće da nas čuje, da iskažemo šta mislimo i osećamo. Da pokažemo pred njim sa čime se borimo. Ljudi često misle da nisu duhovni ako kažu svoje slabosti, strahove, brige, nade … ali u Božjim očima stvari izgledaju drugačije. On želi da čuje takve stvari jer otkrivajući ih mi ih iznosimo na svetlo, pred njega i on može da ih menja.

Kleopa, kako se zvao jedna od učenika, podrobno je sve izneo pred Isusa, i čemu su se nadali, i kako su sada zbunjeni. Sve …

Isus je sve ono što je Kleopa rekao slušao veom strpljivo, a kad je učenik završio Isus mu je dao odgovor zato što je jasno video šta je njihov problem.

Mnogo godina pre ova dva učenika, još jedan Božji sluga imao je isti problem – Ilija (1. Carevima 19)

Naši problem često nastaju upravo iz ovoga:

1.    Teško nam je da poverujemo da je sve što ja zapisano u Bibliji istina. Ne poznajemo dovoljno Pisma

-         ne prepoznajemo šta je Božji plan, a šta ljudske želje

-         više od 300 proroštava napisano je samo o Mesiji

2.    Ne razumemo da je Hristovo stradanje korisno, a ne štetno

-         na ovaj način pobedio je smrt

-         postao je žrtva umesto nas

-         smrt Mesije proizvela je vaskrsenje koje našu veru čini potpunom

3.    Ne shvatamo potpuno šta je Hrist u našem životu učinio.

-         kroz njega smo primili večni život

-         u njemu je naše spasenje

-         u njemu imamo neprocenjivo blago

-         on nam je poslao Duha Svetog

-         on je naš zastupnik pred Ocem

PREPOZNATA NADA (LUKE 24:28–32)               

Kad je Reč Božja jasna u našem životu tada imamo želju koja sve više raste da se sve više i više družimo sa Bogom kroz Pismo.

Ova dva učenika nisu želeli da puste Isusa da ode od njih, iako ga još uvek nisu prepoznali. Ipak zbog onog što im je govorio iz Pisma zaželeli su da ga zadrže i još sa njim pričaju.

Njihova nada ponovo je oživela iz Reči Božje. Sve ono što im se činilo da je propalo dobilo je sasvim nove dimenzije.

Reč Božja daje drugačiji pogleda na stvari, događaje i ljude.

Nije sve tako loše i izgubljeno, nije sve tako crno i nije sve zlo. Bog ima svoju moć sada i ovde i tu svoju moć on objavljuje kroz svoju reč. Ona je nezamenljiva u svakoj situaciji i za svaku priliku.

Tek kada prihvatimo Božju reč, Isus će prihvatiti naše društvo i uči će u naš život.

Čak i kod onih koji još ni ne znaju Isusa mogu o njemu da nauče iz Svetog Pisma.

Zato kad svedočimo ljudima koristimo Sveto Pismo, ali ne tako što ćemo hodati okolo sa Bibljiom pod rukom i svakome čitati stihove, već tako što će ono imati mesto u našem srcu i umu kako možemo da ga koristimo uvek i svagde.

Ova dva učenika prepoznala su Isusa kad je lomio hleb za stolom. Odjednom znali su da je to On. Ali on je onda nestao ispred njihovih očiju.

Mi bismo želeli da Isus bude stalno pred našim očima, ali kad on uđe u naš život, nemamo potrebu da ga gledamo očima, mi znamo da je On. Odjednom nam  „pukne“pred očima.

Često čujem o takvim obraćenjima – odjednom sam shvatio da je to Isus koji me zove …

OBNOVLJENA NADA (LUKE 24:33–36)               

Njihova srca su gorela novom snagom. Imali su nešto, desilo im se nešto, što je trebalo podeliti, odmah. Ne sledećeg dana, nego istog trena. Vratili su se u Jerusalim, kod učenika, da im kažu da su videli Isusa, i razgovarali sa njim.

Kako se mi odnosimo prema Isusu koji je u našem životu? Da li ga delimo sa drugima ili čekamo pogodnu priliku, mesto, vreme, osobu …

Gde god da odemo i Isus će biti tamao kao što je došao na isto mesto, kod svojih učenika, gde su došla i ova dvojica iz Emausa.

ZAKLJUČAK

Ne znam šta se dešava sa vašom nadom. Kakva god da je oživite je ili osnažite na osnovi istine o vaskrsenju Isusa Hrista.

Na toj istini zasniva se sva naša vera. „Ako Hristos nije vaskrsao … „ kaže apostol Pavle „ uzaludna je vaša vera, još ste u svojim gresima.“

A apostol Petar zapisao: “Neka je blagosloven Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista, koji nas je po svojoj velikoj milosti - uskrsom Isusa Hrista iz mrtvih - ponovo rodio za živu nadu”

GDE JE TVOJE MESTO? (originalna propoved - četvrtak 12.9.2013. - Simina 8)

Luka 2:41-49

Dečak Isus u Hramu
Njegovi roditelji su svake godine za Praznik Pashe odlazili u Jerusalim. Kad mu je bilo dvanaest godina, oni, po običaju, odoše na praznik. Po završetku praznika, kad su se vraćali kući, dečak Isus ostade u Jerusalimu, a njegovi roditelji to nisu znali. Misleći da je među ostalim putnicima, prevališe dan hoda. Onda ga potražiše među rođacima i poznanicima pa kad ga ne nađoše, vratiše se u Jerusalim da ga traže. Posle tri dana nađoše ga kako sedi među učiteljima u Hramu, sluša ih i pita. A svi koji su ga slušali, divili su se njegovoj pameti i njegovim odgovorima.
Kad su ga roditelji ugledali, zaprepastiše se, a majka mu reče: "Zašto si nam to učinio, sine? Tvoj otac i ja smo tugovali dok smo te tražili." A on im reče: "Zašto ste me tražili? Zar niste znali da moram da budem u domu svoga Oca?"

Ne verujem da postoje hrišćani koji ne znaju za ovaj događaj.

Isus je sa svojim roditeljima bio u Hramu u Jerusalimu, kao što je to red i običaj. Svake godine oni su išli u hram, revnosno, verno, odgovorno.
Jedina razlika, između prethodnih godina i ove o kojoj čitamo, je to što je Isus bio sa njima i što je, kao dečak koji je napunio dvanaest godina mogao da se priključi grupama koje su se okupljale oko učitelja koji su poučavali ili diskutovali među sobom. Glavni lik, glavni događaj tog odlaska u Jerusalim, bio je Isus i njegovo uvođenje u svet “sinova Zakona”.

To je strašno važan događaj u životu svakog Jevrejina. To je njima toliko važno, koliko je nama hrišćanima važno da uđemo u lični odnos sa Hristom. To određuje identitet i daje ti sigurnosti pripadanja Bogu.

Bez tog odnosa naš hrišćanski život je prazan i besmislen. U stvari mi smo duhovno mrtvi ako nemamo taj odnos sa njim. Znate o čemu govorim. Reči apostola Pavla „Tako ne živim više ja, nego Hristos živi u meni. A što sad živim u telu, živim verom u Sina Božijeg, koji me je zavoleo i sebe predao za mene.“ Galatima 2:20

Marija i Josif završili sve što je trebalo, krenuli su nazad u Nazaret, u društvu s drugim ljudima. Kad je karavan prvi put, nakon dana hoda, stao Marija je primetila da Isusa nema. Pitaj jedne rođake, pitaj druge – ništa. Svi dečaci su tu, ali Isusa nema.

Možemo da dođemo u iskušenje da se pitamo: „Kakvi su to roditelji koji mogu tako dugo da ne znaju gde im je dete?“

Zar Isus nije imao braću? Kako to da oni nisu znali gde je on?

Da li mi znamo gde su naša braća i sestre koju mesecima ne viđamo? Šta se dešava sa njima, da li su još u veri, da li su bolesni, da li su u nevolji, možda su negde otputovali, možda su otpali ...?
Nekako, kad podrazumevamo ljude, kad mislimo – to je njihova stvar, oni se izgube. I u vremenu i u prostoru. Nestanu nam iz vidokruga, a onda i iz života.

Ipak to sa Isusom i nije baš tako čudno. Karavani kojima su putovali ljudi tog vremena bili su poprilično veliki. Ako tome dodate činjenicu da je ovo bio pretežno porodični karavan. Jednostavno možemo pretpostaviti da su mislili da je Isus sa drugim dečacima svog uzrasta negde tu. Međutim kad se karavan zaustavio, sva su deca vratila svojim roditeljima, ali Isusa nigde nije bilo. Zapazite i ovo – oni su Isusa izgubili iz vida još u hramu. Imali su druga posla, a ne da vode računa o tome gde je on. Karavan nikog ne čeka, on polazi tačno na vreme. Ako ne stigneš, moraš da ideš sam. 

I ovde, kod nas, posle službe, oni koji žele da idu zajedno iščekuju jedni druge, porodice proveraju gde su im članovi, i onda odlaze. To je dobro, dobro je da vodimo računa jedni o drugima, i ne podrazumevamo da je neko tu, a ko zna gde je.
Naš pastor često kaže da ostanemo još malo posle službe da se pozdravimo međusobno i da se ispričamo, drugim rečima da čekiramo prisustvo.

Toliko je važno primetiti nekoga, biti siguran da je ovde. Videti ga, ohrabriti, nasmešiti se.

Još jedna stvar koju nam govori ova slika.

Koliko često mi ispustimo Isusa iz vida? Uopšte ne obraćamo pažnju na njega. Jednostavno pretpostavljamo da je on tu negde.
Naši svetovni poslovi, naše veze – porodične, prijateljske, naša interesovanja, često „ukradu“ pažnju koju treba da posvetimo našem odnosu sa Isusom.
Idemo svojim putem, onim koji vodi prema cilju koji smo zacrtali u svom životu.
Tamo negde, na početku tog puta, uradili smo šta smo trebali. Učinili smo ono što je Bog tražio od nas. Podneli smo određene žrtve, i krenuli životnim putevima, ubeđeni da je sada sve u najboljem redu.
Međutim, kad prođe ta, da kažemo euforija, počinju da se dešavaju problemi. Izgubimo iz vida ono najvažnije - zašto smo uopšte ovde. Prva ljubav nekako postane navika, a navika postane dosadna i opterečavajuća. A mi smo skloni da se rešavamo svega što nas opterećuje.

A onda dođe vreme kad se umoriš, kad je teško. Navuku se neki strahovi, brige. Zapljusnu nas poteškoće. I evo pitanja: Pa gde si ti Isuse, sad kad ja imam vremena i kad mi je potrebno da budeš tu?
I tek tada, pojavi se strepnja i pojave se pitanja. Ona samooptužujuća - Kakav sam ja to hrišćanin? do onih gde prebacujemo krivicu na njega - Mora da me Bog više ne voli kad me je napustio? (da to je sigurno zbog toga) ... I onda, ako još ima snage počinje borba za povratak.

Na žalost ima onih koji u tom samooptuživanju, nesigurnosti ... odu tako daleko, da neki i sasvim otpadnu.

Unezvereni Isusovi roditelji pojurili su nazad u Jerusalim koji je u vreme praznika, bio pun stranaca, čuda, vašara, trgovaca robljem, poštenih i nepoštenih, dobronamernih i onih drugih. Jedan potpuno novi, neverovatan svet, za dvanaestogodišnjeg dečaka iz provincije. Bilo je tu milion mesta na kojima je vrebala opasnost, million mogućnosti da se dečak izgubi, da nestane, da doživi neku nesreću, da završi kao rob. I sve je to prolazilo pred Marijim očima. Njeno srce je očajavalo. Slike o mogućim situacijama koje joj zauvek oduzimaju sina smenjivale su njenim mislila. Plakala je, zajedno sa Josipom, i jadikovala nad zlom sudbinom. Posle tri dana, i jedno i drugo bili su na izmaku snaga, nisu imali ni jednu ideju gde bi mogli da ga traže ili koga vise da pitaju da im kaže da li su videli momčića te i te visine, takvih i takvih očiju. Skrhani bolom i žalošću, pomireni sa činjenicom da je njihov sin zauvek nestao, spremali su se da napuste Jerusalim.
Snimate li filmove u svojoj glavi – one iz poznate produkcije ŠBBKBB (šta bi bilo kad bi bilo). Koliko, u svakoj situaciji kad ste u problemu, imate loših scenarija? Bezbroj! Skoro ni jedan se ne završava srećno po vas, zar ne? Sve sama strava i užas.
Skloni smo tome! Svi!
Pod uticajem svakodnevne crne hronike, ludila koje nas okružuje – počev od prodavnica, prevoza, čekaonica. U svetu u kome skoro nikome više nije stalo ni do koga, glava nam je puna loših završetaka za svaku situaciju u kojoj se nađemo. Ovaj milionski grad nas plaši isto kao što je i uzavreli Jerusalim plašio Mariju.
Borimo se tražeći ono što nam je potrebno, ono što smo izgubili, pa ponekad ni sami ne znajući šta tražimo jer smo zaboravili šta smo izgubili.
Lutamo, prevrćemo svaki „kamen“, raspitujemo se kod svakojakih ljudi, nudimo nagrade i mita, pozivamo se na milost i milosrđe. I na kraju, ništa. To što tražimo, tamo napolju nema. I pored sve ponude, i pored sve šarenolikosti, i prored svih sloboda, tamo napolju nema ničega što bi vredelo naći.
I onda, posle nekog vremena pomiriš se sa tim da je svakog dana sve gore i ponuda sve lošija i odustaneš i od traženja i od borbe.

I tako su se Marija i Josif predali. Ali na njihovu sreću, nisu sasvim odustali. U svoj svojoj muci i boli, odlučili su da, pre nego što se vrate tužni, još jednom odu do hrama, da prinesu žrtvu, da udobrovolje Jahvea, da ih uteši, ili da čuva dečaka ako je još negde živ.
Da li ste nekad pomislili da odustanete? Da li ste nekad pomislili da kažete, „dosta mi je svega“ ili se zapitali „pa šta meni ovo treba“?

Poznajem jednog čoveka, još iz vremena kad sam bio u „maloj crkvi“, trebalo bi da nam je brat, koji mi je rekao „Ma briga me, i za to što pričaš, i za vas sve tamo. Ovako mi je bolje. Niko me ne smara, niko mi ne popuje. Svi ste vi, tamo licemeri?“ On je odustao, ja to znam i on to zna, ali se pretvara da mu je stalo. Ne mogu da pobedim njegova ubeđenje, samo bih voleo da još jednom dođe pred Boga, onako u očajanju, ljut, nezadovoljan, bez motiva. Samo da još jednom dođe pred Boga i da mu sve „saspe u lice“.

Sećate se Ilije, kao je bio povređem i ogorčen, kao je pred Boga sasuo sav svoj očaj: „A onde uđe u jednu pećinu i zanoći u njoj; i gle, reč Gospodnja dođe mu govoreći: Šta ćeš ti tu, Ilija? A on reče: Revnovah veoma za Gospoda Boga nad vojskama; jer sinovi Izrailjevi ostaviše zavet Tvoj, Tvoje oltare razvališe, i proroke Tvoje pobiše mačem; a ja ostah sam, pa traže dušu moju da mi je uzmu.” 1.Carevima 19:9,10 (ponovo u 13,14)

Ako nekad želite da odustanete, pre nego što to učinite, stanite pred Boga i bar mu kažite šta imate. Opcija da odete uvek ostaje kao alternativa.

Ali, u takvim prilikama, kad stanemo pred Boga, sasvim ogoljeni, spremni da odustanemo, reči obično nisu potrebne. Ipak, Bog će razumeti i svaku reč koju izgovorimo.

Na ulazu u hram, među stubovima, i dalje je bila gužva. Praznik je bio pri kraju. Još uvek je bilo grupa koje su se tiskale oko pojedinih učitelja. I dok su Marija i Josif prolazili, noge su im se odsekle od uzbuđenje. Potpuno zbunjeni, zaprepašteni prizorom, ugledali su svog sina kako sedi među ovim učenim ljudima i ravnopravno raspravlja sa njima. Iako je imao tek dvanaest godina, njegova pitanja, odgovori i zaključci bili su mudri kao kod staraca i učitelja.

Isus je bio na jedinom mestu gde je mogao biti. U Hramu.

Šta bi se desilo da su Marija i Josif prvo otišli u hram? Da su umesto i potragu, prvo krenuli u molitvu, uštedeli bi veliki trud. Da su, pre nego što su problem pokušali da reše svojim snagama, sve predali Onome koji jedino ima rešenja, poštedeli bi se velike žalosti i stresa. I uskratili bi nam ovako važnu poruku.

Zašto nam je potrebno toliko vremena da se “setimo” Boga i njegove svemogućnosti? Zašto biramo molitvu tek onda kad nam ništa drugo ne preostaje?

Često živimo hrišćanski život pod parolama “Bog je svemoguć”; “Bog je moja zaštita”; “Oslanjam se jedino na Boga”; “Sve sam predao Bogu u ruke” i još mnoge. Ali, na svaki šum nevolje, na svaki manji izazov, na svaki nagoveštaj opasnosti, parole izblede, istope se.

I odmah, bez obzira šta smo do tad govorili, preuzimamo stvari u svoje ruke – odmah tražimo, borimo se, suprotstavljamo, napadamo, skačemo, uzvraćamo … kao da zaboravimo ko je taj Bog o kome toliko volimo da pričamo.

Interesatno je primetiti, da se Marija i Josif uopšte nisu osetili krivi zbog celog događaja. Marija je čak, majka ko majka, odmah ukorila svog sina.

Kako tipično za ljude! Mi stalno imamo osećaj da Bog pripada nama, a ne mi njemu. To osećanje ide tako daleko da smo spremni da očitamo lekciju Bogu.

To je tako pogrešno, i smešno. Skloni smo da prozivamo Boga - „Pa gde si ti kad te trebam?“ „Zašto se ovo dešava meni?“ „Ali ja sam hteo nešto drugo?“

Bog nas postavlja na mesto gde želi, a ne mi njega. Bog čini sve u skladu sa svojom voljom, a ne (12) našom. Čak i kad dobijemo zadatak od Boga, njegovo izvršenje ne zavisi od nas nego od njega.

Dobro je, ponekad, podsetiti se toga.

Isus je bio sasvim smiren i nije se mnogo uzbuđivao zbog prekora svoje majke. Umesto toga, on je na prekor odogorio prekorom.
“Zašto ste me tražili, zar ne znate gde je moje mesto!”
Ali mogli bismo da to razumemo i ovako “Zašto ste tražili, zar ne znate gde je vaše mesto!?”

Da li i mi krenemo tako na put, a da prethodno nismo proverili ide li Isus sa nama?
Znamo li mi gde je nam je mesto? Znamo li gde nam je Bog?

Iako je svugde prisutan, On svakoga od nas ipak čeka u svom hramu, strpljivo, da mu se obratimo, da se setimo da je On tu za nas; da on ima rešenje, već spremno; da on ima zaštitu, moćniju od bilo čega na zemlji; da ima savet, uputstvo, podršku … sve ono što će nam ikad zatrebati u ovom životu.

Gde je taj hram
Ovde u Simnoj – svakako jer se tu okupljaju njegovi sveti;
u vašem domu – naravno jer ste tamo vi;
u vašem srcu – to je savim sigurno i jedino pravo mesto. „Zar ne znate da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama?“ 1.Korinćanima 3:16

Dakle, umesto da lutamo Jerusalimom, da se borimo sa aždajama ovog sveta, da tražimo nešto što nikad nećemo tamo naći, zastanimo na trenutak i, pre svega, setimo se gde je On.

Ako ste nekad otvorili vrata vašeg srca, i ako je Isus zauzeo svoje mesto u Njemu, budite sigurni da je on još uvek tamo. I strpljivo čeka, da se setimo gde smo ga zaboravili.

To što se pogrešili, što ste se izgubili, što niste bili poslušni, što vas neki nerviraju, što vi neke nervirate, ... i razne druge nevažne stvari, neka ne budu smetnja da stanete pred njega. On je umro zato što smo bili takvi, i što, na žalost, još uvek jesmo takvi. Ali pouzdajemo se u njegovu dobrotu, milost i obećanje da će „onaj koji je započeo dobro delo u vama dovršiti to do dana Hrista Isusa.“ Filipljanim 1:6

BOŽJA SLAVA

Jedan moj prijatelj poslao mi je odličan aforizam, kaže - Slava mi je udarila u glavu. Sad ne znam jesam li slavan ili udaren. Da nije tužno, bilo bi smešno.
Ali to je problem sa ljudskom slavom. Nikad ne znaš na čemu si.
Ipak, ceo svet traga za slavom. Za malo slave, za delić, za trenutak - ljudi su spremni sve da žrtvuju – svoje porodice, prijatelje, talente, ličnost, privatnost, pa čak i život.
Ljudi se penju stepenicama slave, ali se još niko nije popeo tako visko da, pre ili kasnije ne bi pao.
Čak i oni najskromniji, ponekad podlegnu iskušenju i krenu da se penju ako im se ukaže prilika.
A šta to, u stvari, znači biti slavan?
Slavan je onaj ko je prepoznatljiv, poznat mnogim ljudima, neko ko prednjači u nečemu (bilo u dobrom ili lošem), neko ko je moćan ili bogat. Slava može biti pozitivna i negativna, u zavisnosti od toga na čemu je zasnovana. Možete biti slavan naučnik, ali i slavan kriminalaca. Ponekad mi se čini da, što si gori, to su slaviniji. Po onoj narodnoj “Dobar glas daleko se čuje, a loš još dalje.”
Da li biste voleli da ste slavni?

SLAVA I HRIŠĆANSTVO
Celo hrišćanstvo je, u stvari, pitanje slave. U Bibliji je, od korica do korica, opisana slava Božja. Svaki stih, svako poglavlje, svaka knjiga govori o Slavi Svemogućeg Boga!!
Bog Jahve je slavan Bog, Bog Isus je slavan Bog i Bog Duh Sveti je slavan Bog. Slava svake osobe Božanstva proslavlja Sveto Trojstvo.
Naš Bog opšte poznat - sveprisutan, on je iznad svega, on je u svemu prvi, on je najmoćniji, sve je u njegovim rukama. Takva slava je jedna i jedinstvena i ni jedna druga je ne može zaseniti. Sva zemaljska slava, bez obzira na veličinu, bledi i nestaje, ali Božja slava nikad.
Božja slava ogleda se u svemu što je stvoreno. Cela priroda diše po njegovoj reči. Sve se odvija po planu koji je on osmislio i pokrenuo.
Ponekad se zagrcnemo, i ponekad stvari i ne idu kako bi trebalo pa ljudi stradaju. Ali Božja slava se pokazuje tako što se priroda izbori i sa ovakvim poteškoćama. Sećam se onog čoveka koji se, za vreme velike oluje, molio “Hvala ti Bože, što nije svaki dan ovako.”
I Istina je, posle svake oluje pokaže se vedro nebo; posle svake poplave pokaže se plodna zemlja; … Božja slava postane vidljiva u svemu novom što se pokazuje.
Sve dok postoji vidljivo stvorenje ono će objavljivati slavu Boga Stvoritelja.
Božja slava ogleda se u čudima koja je činio. Ko može da razdvoji more, sem našeg Boga? Ko može da učini da sa neba pada mana, sem našeg Boga? Ko može da zaustavi Zemlju da se ne okreće, sem našeg Boga? … Čuda pokazuju na Onog ko je naslavniji!
Božji slava ogleda se o Božijem Zakonu? U zapovestima vidimo da se Bog brine za najmanje i za najveće, za žrtvu i za hram, za sveštenika i običnog čoveka, za dete i za majku, za udovicu i za sirotu, za robove i za slobodnjake, ali i za cara i vlasti.
Božja slava ogleda se i u Njegovoj mudrosti koja je iskazana je u preko 600 zapovesti, a opet se sve može svesti u, samo, dve – Ljubi Boga i ljubi bližnjega svoga.
Božja slava ogleda se u planu spasenja koji je pripremio za sve ljude. Po tom planu, svako ko želi spasenje, može i da ga dobije. Bog je svog Sina dao da bi to bilo moguće. Sam je postao kao mi, da bismo mi mogli biti kao on.  
Gledajući na to sigurni smo da je slava Božja najvidljivija u Isusu Hristu!
Čitajući reči apostola Jovana, koji, na samom početku svog evađelja, kaže “I Reč je postala telo i nastanila se među nama, i mi smo gledali njenu slavu, slavu Jedinorođenog od Oca, punog milosti i istine.” Jovan 1:14 razumemo suštinu te slave.
Čitajući stihove Novog zaveta, vidimo to o čemu Jovan piše. Vidimo Isusa koji podiže umrle, isceljuje bolesne, vraća slepima vid i gluvima sluh; čujemo njegove reči ohrabrenja, oproštenja, saveta, prekora … slušamo njegove priče i njegove pouke, i kao i ljudi koji su sedeli u njegovom prisustvu tada, i mi danas znamo da je on Taj, Emanuel, Bog među nama. Jer slava njegova nije se smanjila. On je danas isti kao i tada.
Ali, kao što to i danas mnogi čine, neki su propustili da je vide iako se, dok je hodao prašnjavim drumovima Hanana Božja slava silno razlivala i pokazivala svakome ko je želeo da je vidi. Na žalost, neki su sumnjali, neki se javno protivili, a malo je onih koji su u njoj uživali.
Sve što je vezano za Isusa ukazivalo je na slavu, ali je ona najvidljivija na krstu. Uzdignut iznad celog sveta, pomirljiv, pun milosti i oproštenja On je proslavio Boga. Čak je i tama zavladala u trenutku njegove smrti, da bi svetlo njegove slave nakon toga bilo što vidljivije. Posle toga ništa više nije bilo isto.
Božja slava utemeljena je na ljubavi, poniznosti i žrtvi, a to je najvidljivije na ovom mestu, gde je Onaj koji je bez greha, stradao da bi sapasio one koji su u grehu.
Četrdesetak dana nakon smrti i vaskrsenja  Isus je bio podignut na nebo i tako se vratio na mesto koje mu pripada – u Slavu živoga Boga koju je doneo do nas. Ali ni to ne bez razloga i dobrobiti za nas – nego da bismo i mi mogli da uđemo, idući za njim, u istu tu slavu.

BOŽJA SLAVA I MI
Pre neki dan, razgovaram sa poznanikom, i on me pita – Šta vi, u stvari, radite u to vašoj crkvi? Ponekad oni kojima svedočite postavite baš interesentna pitanja o kojima najčešće ni ne razišljate?
Stvarno, šta mi radimo ovde?
Možemo da damo mnoštvo odgovora. Neko će reći da je došao da čuje propoved, drugi opet da bi se našao sa nekim, treći da je tako navikao, pa opet neko će reći da je došao da se ohrabri … svako će izabrati neki motiv, neki valjani ralog.
Ipak, jedan od motiva za dolazak u zajednicu trebao da bude, uvek, na prvom mestu. Taj motiv je potreba, želja, namera da proslavimo Boga. Da Bogu damo slavu koja mu pripada.
Nisam od onih koji tvrde da samo na ovom mestu možete da se sretnete sa Bogom, ili da samo ovde možete da slavite Boga. Naprotiv! Taj susret može da se desi bilo gde, bilo kada i bilo da ste sami ili ste okupljeni sa drugim vernima.
Ali, biti na ovom mestu, sada, je posebna prilika, kad mi kao zajedničari istog poziva imamo priliku da proslavimo Boga zajedno. Osim toga, Bog voli da vidi svoju decu na okupu.
Crkva je za vernike, kao kasarna za vojnike. U njoj možete da nađete odmor, da se nahranite, očistite, presvučete, možete da se uvežbate, možete da se naoružate, drugim rečima, možete da dobijete sve ono što vam je potrebno za duhovni rat koji vas čeka čim izađete na ulicu.
Okupljati se sa drugim hrišćanima je od suštinske važnosti za svakog pojedinca. Zajednica vernih ima posebnu snagu. Jer “
Ljudi se često, veoma trude da velikim delima pokažu na Boga – neki grade hramove, drugi zadužbine, neki daju velike priloge, drugi se bave humanitarnim radom, neki opet misionare po svetu ….
Naravno to je sve potrebno i dobro! Međutim, hrišćani treba da proslavljaju Boga svakog dana, svakog trena. Sve što se tiče nas treba da proslavlja Boga. Apostol Pavle kaže, pišući Korinćanima 10:31 “Ako, dakle, jedete, ako pijete, ako ma šta činite, sve činite na slavu Božju.”
Ne treba da težimo velikim stvarima da bismo pokazali kakva je Božja slava.
U današnje vreme, kad je sve narušeno, kad se porodice raspadju, kad se moralne vrednosti srozavaju, nema boljeg načina da ukažemo na Božju slavu nego što je poniznost, podnošenje, strpljivost i ljubav.
Ljubeći jedni druge, podnoseći slabost slabih, pomažući i starajući se jedni za druge pokazujemo na Isusa Hrista u kome je sva slava Božja.  
U vreme kad se molimo i težimo za probuđenja vreme je da se i sami probudimo. Verujem da je upravo sada vreme da ponovo preispitamo svoj odno s prema Božjoj slavi, prema onome šta je Bog stavio pred nas i u čemu želimo da budemo.
Nije moguće da istovremeno budemo u Slavi svegućeg Boga, i težimo da se domognemo zemaljske slave. U jednom ćemo sigurno pasti.
I za kraj, želim da vas podsetim ovih stihova
“I tom gradu nije potrebno sunce, ni mesec, da mu svetle, jer ga slava Božija obasja, i Jagnje je njegovo svetilo.” Otkrivenje 21:23
Naš život će svetleti samo ako je obasjan Božjom slavom. I koliko to važi za nas, važi i za one oko nas. Zato, ne štedimo truda da molitvom, pozivom, ohrabrenjem, i na svaki drugi mogući način, to Božje svetlo, tu Slavu Božju, unesemo u živote ljudi –bližnjih i onih koji to baš nisu.
Nekima kao nešto novo, a nekima samo da pomognemo da se skloni zavesa koje je zaklanja.

I da ponovim pitanje. Da li biste voleli da ste slavni?
Nema veće slave od one koju već imamo – da se zovemo i da jesmo deca Božja.

ALFA - POKAJANJE (Promena srca i života)

Novi zavet govori o važnosti pokajanja. Pokajanje je promena srca i života. Na samom početku evanđelja, nalazimo učenje o potrebi da se čovek pokaje. Jovan Krstitelj, koji je došao da pripremi put za Isusa, je prvi sa dugog spiska propovednika koji su govorili ljudima da je potrebno da se pokaju kako bi bili ugodni Bogu. Matej je zapisao "U one dane pojavi se Jovan Kristitelj i propovedaše u pustinji judejskoj govoreći pokajte se, jer se približilo carstvo nebesko." (Mt. 3:1,2)

Za vreme kad je Jovan završio svoj posao i bio u tamnici Reč Božja kaže:

"A pošto predaše Jovana, dođe Isus u Galileju propovedajući evanđelje Božije, i govoreći da se ispunilo vreme i približilo carstvo Božije; pokajte se i verujte u evanđelje." (Mk. 1:14,15)

Nakon toga, Isus je nastavio sa svojom službom propovedajući evanđelje i čineći dobro svim ljudima, i pozvao dvanaest ljudi da budu njegovi apostoli. Ove ljude je Isus poslao da idu i propovedaju ostalima.

"I otišavši propovedahu da se ljudi pokaju" (Mk. 6:12)

Isus nije povredio ni jednog čoveka, već je činio dobro svakome sa kim je dolazio u kontakt. Trudio se da dovede ljude do pokajanja kako bi bili ugodni Bogu i da bi mogli da uđu u carstvo Božije. Zli ljudi, zbog svoje zlobe nisu to razumeli i odbili su Isusa. Tražili su da bude ubijen na krstu. Grob nije mogao da zadrži Isusa i on je, treći dan nakon sahrane, izašao iz groba živ. Pokazao se mnoštvu ljudi da bi svi znali i bili sigurni da je ustao iz mrtvih. Nakon toga se vratio na nebo da zauzme svoje mesto s Božje desne strane i da primi slavu i čast koja mu pripada.

Svojim sledbenicima, koji su ostali na zemlji, zapovedio je da idu po celom svetu i kažu svakoj osobi da se pokaje. Dela apostolska nam govore da su vernici prvog veka poslušali Isusa i da su, gde god su išli, propovedali Reč Božju i tražili od ljudi da se pokaju. Evo nekoliko primera o tome kako su propovedali i šta su govorili.

"A Petar im reče: pokajte se i neka se svako od vas krsti u ime Isusa Hrista za oproštenje svojih grehova, pa ćete primiti dar Duha Svetoga." (Dela 2:38)

"Pokajte se stoga i obratite se, da vam se izbrišu gresi." (Dela 3:19)

"Ne gledajući, dakle, na vremena neznanja Bog sada nalaže ljudima da se svi svuda pokaju" (Dela 17:30)

Pavle je rekao: "Nego sam prvo onima u Damasku, zatim u Jerusalimu, po svoj judejskoj zemlji, i mnogobošcima propovedao da se kaju i obraćaju Bogu čineći dela dostojna pokajanja." (Dela 26:20)

Iz ovog možemo da vidimo koliko je važno pokajanje. Ako se ne pokajemo ne možemo da budemo sa Isusom i sa Bogom. Ako se ne pokajemo umrećemo i nećemo moći da odemo na nebo. "On odgovori i reče im: mislite li da su ovi Galilejci bili grešniji od svih Galilejaca, što su tako postradali? Ne, kažem vam, nego ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti." (Lk. 13:2,3) Ovo je veoma jasno i lako za razumevanje. Isus nas uči da moramo da se pokajemo ili ćemo propasti.

Moramo da znamo šta je pokajanje inače nećemo znati to da uradimo. Postoje mnogo pogrešnih ideja o tome šta je pokajanje. Neki misle da kad neko zna da je grešnik i ima osećaj krivice da se pokajao. Dela apostolska, nam, u 26 poglavlju, govore kako je apostol Pavle propovedao izvesnom kralju po imenu Agripa. Taj čovek je bio veoma grešan. Apostolu Pavlu je uspelo da ga navede da vidi koliko je loš. Agripa se nije pokajao, bar koliko mi znamo. Nije promenio svoje srce ni svoj život. Nije postao poslušan niti je primio oproštenje svojih grehova.

Postoje i neki drugi koji kažu da je pokajanje kad se plašiš. Plašiš se smrt! Plašiš se Boga! Plašiš se za svoju budućnost! Pokajanje nije strah. U nekoj drugoj prilici Pavle je propovedao namesniku po imenu Felix. Ovaj čovek je takođe činio mnogo pogrešnih stvari. Mislio je da je kriv za ubistvo, krađu, laž i preljubu. Kad mu je Pavle propovedao: "Kad je pak raspravaljao o pravednosti, uzdržljivosti i o budućem sudu, Feliksa obuze strah i odgovori: sad idi, a kad nađem malo vremena, pozvaću te opet." (Dela 24:25)

Feliks je bio uplašen, ali se nije pokajao. Ne, strah nije pokajanje.

Neki kažu da je tuga zbog grehova pokajanje. To ne može da bude istina. Pavle je napisao: "Jer žalost, koja je po Božjoj volji, stvara pokajanje na spasenje – za koje se ne kaje, a svetska žalost stvara smrt." (2.Kor. 7:10)

Žalost može da nas navede na pokajanje. Ako je žalost nešto zbog čega se kajemo, onda je žalost jedno a pokajanje nešto sasvim drugo.

Šta je, dakle, pokajanje? Izraz "pokajati se"  - gk. metanoeo znači „zažaliti ili promeniti mišljenje, dobiti novu pamet. 

Sledeća priča može da nam ilustruje smisao ove reči:

" A šta vi mislite? Jedan čovek je imao dva sina; prišavši prvome reče: sinko, idi danas i radi u vinogradu. On odgovori i reče: idem, gospodaru, i ne ode.Tada priđe drugome i reče isto tako. A on odgovori i reče: neću, ali se kasnije pokaja i ode. Koji je od dvojice učinio očevu volju? Rekoše: drugi. Reče im Isus: zaista vam kažem da carinici i bludnice ulaze pre vas u carstvo Božije." (Mt. 21:28-31)

Drugi sin je, nakon što je odbio da posluša oca, ipak odlučio da ode. To je to: zažalio je zbog svoje odluke pa je nakon toga otišao i uradio ono što mu je otac rekao.

Dakle, ovaj sin je dobio "novu pamet". To podrazumeva promenu razmišljanja koje dovodi do promene života, odnosno do akcije koja je u skladu sa tim. To može da nam pomogne da razumemo šta je pokajanje (i šta radimo kad se pokajemo) ako pritom znamo šta dovodi do pokajanja. Evo nekoliko stvari koje mogu da nam budu od pomoći da se pokajemo.

1.     Žalost po Božjoj volji: : "Jer žalost, koja je po Božjoj volji, stvara pokajanje na spasenje." (2.Kor. 7:10)

2.     Božja dobrota: "Ili ne mariš za bogatstvo njegove dobrote, podnošenja i strpljivosti, i ne znaš da te Božija dobrota vodi pokajanju?" (Rim. 2:4)

3.     Prekor: "Pazite na sebe. Ako zgreši tvoj brat, pokaraj ga i oprosti mu ako se pokaje." (Lk. 17:3)

4.     Propovedanje: "A Petar im reče: pokajte se i neka se svako od vas krsti u ime Isusa Hrista za oproštenje svojih grehova, pa ćete primiti dar Duha Svetoga." (Dela 2:38)

Svi smo mi grešnici. Ti si grešnik. Ja sam grešnik. Pavle je napisao: "Šta, dakle? Jesmo li u preimućstvu? Nikako; jer malopre smo okrivili  Judeje i Grke -- da su svi pod grehom," (Rim. 3:9). Takođe je napisano: " svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božije," (Rim. 3:23) Svaka osoba greši. Samo pomisli na svoj sopstveni život i na stvari koje činiš. Stani i priseti se. Razmišljaj o stvarima koje si radio a koje ne bi trebalo da činiš. Da li si povredio prijatelja?  Da li si izrekao laž? Da li si se napio? Da li si kriv za blud? Da li si propustio da uradiš nešto ispravno što je trebalo da bude urađeno?

Možemo da razmišljamo o stvarima iz naše prošlosti kojih se stidimo i koje nismo trebali da činimo.

S druge strane, mislimo na činjenicu da nas Bog voli i da želi da učini ono što je najbolje za nas.

"Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki -- ko veruje u njega -- ne propadne, nego da ima večni život." (Jv. 3:16)

Pomisli samo! Bog te toliko voli da je poslao svog sina da umre za tebe. Bog želi da budeš srećan. Bog želi da se spasiš. Bog je dobar. On šalje sunce i kišu potrebnu za žetvu i blagosilja nas hranom i odećom i kućama. Svaku dobru stvar koju imamo dugujemo Bogu.

Vidimo da je Bog dobar i da je učinio mnogo predivnih stvari za nas iako smo grešni i nedostojni njegovih darova. Božja dobrota – njegovi bogati darovi -  čine nas tužnim jer smo ga izneverili i otpali od njegove milosti. Kada razmišljamo o Božjoj dobroti i našem grehu, treba da smo puni tuge. Kad smo tužni po Božjoj volji to dovodi do promene našeg razmišljanja o životu koji smo živeli ranije. Naša tuga može da nas navede na odluku da prekinemo da činimo ono što je pogrešno i da počnemo da činimo ono što je ispravno. Ta odluka je pokajanje.

Ponekad je od velike pomoći kad nas neko suoči sa našim greškama, posebno ako to radi osoba (ili osobe) prema kojoj grešimo. Kada smo suočeni sa njima, ne treba da se branimo ako su optužbe tačne, već da budemo kao car David koji je bio brz da prizna svoju grešku. Kada ga je prorok Natan prekorio, David je ponizno rekao: “Sagrešio sam protiv Gospoda." (2.Sam. 12:13)

Treba, takođe, da imamo meko srce kad nam neko propoveda evanđelje o Isusu. Ako propoved o krstu može da nas dovede do pokajanja i poslušnosti, bićemo pošteđeni mnogih žalosti.

Pokajanje nas čini boljim osobama. Čini da živimo na način koji je ugodan Bogu. Jovan Krstitelj je rekao ljudima: "Donesite dakle rod dostojan pokajanja." (Mt. 3:8) Nije dovoljno samo da znamo da smo grešni i da je Bog dobar. To saznanje treba da nas navede da donesemo tako snažnu odluku da živimo životom pravednosti i da ne odustanemo bez obzira na sve što je potrebno da promenimo. Istinsko pokajanje proizilazi iz života po Božjoj volji. Promena uma donosi promenu života. To nam pomaže da vidimo zašto Bog nastavlja da govori da se pokajemo i upozorava nas da ćemo biti izgubljeni ako to ne učinimo.

Pokajanje, treba reći, je najteža zapovest koju čovek treba da ispoštuje. Pokajanje treba da bude rezultat ljudske volje. Čovek je tvrdoglav i teško mu je da prizna da nije u pravu. Ali kad čovek jednom počne da razmišlja o svojim gresima i dobroti i strpljivosti Božjoj, doneće odluku da promeni svoj način života kako bi postao onakav kakvog ga Bog želi.

Osoba koja donese ovakvu odluku neće oklevati da posluša zapovest u Novom zavetu da se krsti za oproštenje greha "I što sad oklevaš? Ustani, krsti se, prizovi njegovo ime i speri svoje grehe." (Dela 22:16)

Naš odgovor Bogu treba da je: prvo, čuli smo evanđelje; drugo, poverovali smo u dobru vest o spasenju; treće, pokajali smo se zbog svojih grehova; četvrto, ispovedamo da je Isus Hrist Gospod; peto, kršteni smo; i konačno, uz pomoć Duha Svetog, nastavljamo da budemo poslušni Bogu i nastojimo da budemo što sličniji onom koji nas je spasao od greha i smrti, Isusu Hristu (Rim. 12:1,2; 2.Kor. 3:17,18; Gal. 2:20).

To je Božji plan za tebe. To je ono što Bog želi da ti učiniš. Treba da smo poslušni Bogu jer će se jednog dana Gospod Isus pojaviti.

"A vama mučenicima pokoj sa nama prilikom pojave Gospoda Isusa s neba, sa anđelima sile svoje, u plamenom ognju koji će kazniti one što ne znaju Boga i one što nisu poslušni evanđelju o Gospodu našem Isusu, koji će biti kažnjeni večnom propašću daleko od lica Gospodnjeg i od njegove silne slave, kad u onaj dan dođe da se proslavi u svojim svetima i da bude divan u svima vernima, zato što ste vi poverovali našem svedočanstvu datom vama." (2.Sol. 1:7-10)

"A znamo da Bog po istini sudi onima koji tako šta čine. Ili misliš, čoveče, ti što sudiš onima koji čine tako šta, a isto činiš, da ćeš izbeći sud Božiji? Ili ne mariš za bogatstvo njegove dobrote, podnošenja i strpljivosti, i ne znaš da te Božija dobrota vodi pokajanju? Ali svojom tvrdoglavošću i nepokajanim srcem sabiraš sebi gnev za dan gneva i otkrivenja pravednog suda Božijeg, koji će svakome uzvratiti po njegovim delima; onima koji u istrajnosti čine dobro i traže slavu, čast i nepropadljivost, daće večni život, a onima što prkose i ostaju nepokorni istini, a zlu poslušni, gnev i ljutnju. Nevolja i muka na svaku dušu čoveka koji čini zlo, prvo Judejina, pa Grka.  A slava, čast i mir svakome koji čini dobro, prvo Judejinu, pa Grku." (Rim. 2:2-10)

ALFA - VERA U HRISTA

Sveto Pismo jasno uči da spasenje dolazi kroz veru u Isusa Hrista.

"A bez vere ne može mu se ugoditi; jer ko prilazi Bogu mora verovati da ima Boga i da on uzvraća nagradom onima koji ga traže." (Jev. 11:6)

"Dobro vam rekoh da ćete umreti u svojim gresima; ako, naime, ne poverujete da sam to ja, umrećete u svojim gresima." (Jv. 8:24)

" Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki -- ko veruje u njega -- ne propadne, nego da ima večni život." (Jv. 3:16)

"Stoga primite na znanje, braćo, da se kroz ovoga vama objavljuje oproštaj grehova, i od svega u čemu niste mogli da se opravdate Mojsijevim zakonom; njime se opravdava svako ko veruje." (Dela 13:38,39) 

I drugi delovi Pisma uče o neophodnosti vere, kao Marko 16:15,16; Jovan 6:29; 11:25-27; 20:31, Dela 10:43; Rimljanima 1:16; 3:25.

Kako je Isus Hrist Božji dar koji omogućava mogućnost spasenja, veoma je važna da uvek i na svakom mestu naglašavamo važnost vere u Hrista. Ako želimo da zadobijemo spasenje, treba pre svega, da naučimo šta stvarno znači verovati u Hrista.

1.     Verom prihvatamo činjenicu da je Isus Božji Sin i naš Spasitelj. Niko od nas nije lično video Isusa, ali verujemo da on stvarno postoji. Na taj način mi verujemo da je on Božji Sin i naš Spasitelj.

Na osnovu čega verujemo? Na osnovu svedočenja i dokaza koji su nam dati u Svetom Pismu. Poslanica Jevrejima 11:1 definiše veru kao: ". . . tvrdo pouzdanje u ono čemu se nadamo, osvedočenje o stvarima koje ne vidimo." Nismo videli ni slavne ljude koji su živeli mnogo godina pre nas, ali verujemo da su oni postojali na osnovu jasnih dokaza. Nismo lično videli ni Isusa, ali imamo dokaze o njemu u Svetom Pismu (1.Kor. 15:1-8). Dokazi Svetog Pisma su temelj naše vere u Isusa.

"Vera, dakle, potiče od propovedi, a propoved biva Hristovom rečju." (Rim. 10:17).

Petar kaže da onaj ko veruje to čini zato što je čuo evanđelje.

". . . braćo, znajte da me je Bog već od prvih dana izabrao između vas – da mnogobošci iz mojih usta čuju evanđeosku reč i poveruju." (Dela 15:7)

Druga poglavlja koja pokazuju da propovedanje i poučavanje iz Svetog Pisma proizvodi veru u Isusa kao našeg Spasitelja su Jovan 17:20; 20:30,31; Dela 17:11,12.  

Šta to znači? Da li to znači da onaj ko nije čuo evanđelje o Isusu ne može da poveruje? Da! Pogledaj u Rimljanima 10:14. Ljudi ne mogu da poveruju u evanđelje o Isusu sve dok ga ne čuju. Neko mora da ide i pouči ih o Hristu. Ovo je razlog zbog koga hrišćani moraju da budu veoma aktivni u širenju evanđeoske priče.

Ne samo da neznabošci, razbacani po najudaljenijim mestima na zemlji, treba da budu poučeni kako bi poverovali, već je potrebno podučavati i malu decu. Ni ona ne mogu da veruju u Isusa ako prethodno nisu čula za njega, niti mogu da imaju poverenje u njega i da mu budu poslušna. 

2.     Verom se pouzdajemo u Hrista. Pravi vernik se u potpunosti pouzdaje u Hrista. On prihvata činjenicu da je Isus Božji Sin i Spasitelj ljudi. Zna da svojim očima nije video Boga ali da Isus jeste. On nije gledao u nebesku slavu, ali Isus jeste. I može samo da zamišlja kakva je smrt. Ali, Isus je prošao kroz smrt i uzdigao se pobednički. Kako je Isus, a ne čovek, iskusio ove stvari, vernici se pouzdaju u njega kad im kaže "... Ja sam put i istina i život; niko ne dolazi k Ocu – sem kroz mene." (Jv. 14:6)

Pouzdanje da nam Hrist daje ono čemu se nadamo je deo  vere. To je pokazano u poslanici Jevrejima 11:1 ". . . tvrdo pouzdanje u ono čemu se nadamo, osvedočenje o stvarima koje ne vidimo.". To znači da vera podržava nadu. Ako neko ne veruje u Isusa Hrista, nema razloga da se nada spasenju kroz njega. Ali ako veruje u Hrista on se u njega pouzdaje. To pouzdanje daje verniku nadu. I on dostiže spasenje kome se nada ako čini ono što Bog nalaže. 

3.     Verom izvršavamo zapovesti iz evanđelja. Poslušnost sledi nakon prihvatanja Isusa Hrista kao Sina Božijeg i kao Spasitelja, i pouzdanja u njega po pitanju spasenja. Ne postoji pravi odgovor na Isusovo pitanje "A što me zovete Gospode, Gospode, a ne činite što  govorim?" (Lk. 6:46)

Ko nije poslušan Isusu nema razloga da ga naziva Gospodom.

Da, verovati da je Isus Sin Božiji i Spasitelj je neophodno, ali to nije sve što se traži. Jovan govori o ljudima koji veruju, ali koji nisu prihvatljivi za Boga.

"Ipak su mnogi od starešina poverovali u njega, ali zbog fariseja nisu javno ispovedali, da ih ne bi isključivali iz sinagoge, jer su više voleli ljudsku slavu, nego li slavu Božiju." (Jv. 12:42,43)

Isus nas neće  priznati pred Bogom ukoliko mi ne priznamo njega pred ljudima. (Mt. 10:32,33).

Negde pred kraj Propovedi na gori (Mt. 5 – 7), Isus je objasnio neophodnost poslušnosti.

"Neće ući u carstvo nebesko svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, nego ko čini volju Oca moga koji je na nebesima." (Mt. 7:21)

Petar i Jakov su takođe pisali o tome koliko je važna poslušnost.

"Očistite svoje duše u poslušnosti prema istini." (1.Pet. 1:22)

"Vidite da se čovek opravdava delima, a ne samo verom." (Jk. 2:24)

U Rim. 6:17,18, Pavle govori da, kad su ljudi u Rimu "od srca poslušali primer nauke" da su tada "oslobođeni od greha, . . . ".  Poslušnost je ono što ih je, od slugu greha, pretvorilo u sluge pravednosti.

Da li u Pismo postoje kontradiktornosti ako kažemo da nas uči da je spasenje rezultat poslušnosti koliko i vere? Ne, jer je vera uključuje sve što je vezano za verovanje i poslušnost Bogu. U poslanici Jevrejima 11:4-38 nalazimo impresivan spisak vernih ljudi, i u svakom od  tih slučajeva verna osoba je opisana kako nešto radi u skladu sa svojom verom. Spasonosna vera uvek stvara poslušnost; zato je vera koja spasava vera koja je poslušna.

Ako vera ne zahteva ništa drugo sem verovanja da je Isus Božiji Sin, onda će i demoni biti spaseni, jer ". . . i demoni veruju i drhte." (Jk. 2:19)

Drugo poglavlje Jakovljeve poslanice naglašava važnost da vera bude iskazana kroz poslušnost. Nakon primedbe da demoni veruju tako jako da drhte od straha, a znajući njihovo stanje, Jakov zaključuje " . . . tako je mrtva i vera bez dela." (Jk. 2:26)

Treba takođe naglasiti da ne postoji suprotnost između onoga što nas Jakov uči o spasenju delima vere i o onoga šta apostol Pavle uči o spasenju po milosti. Pavle nas uči:

"Jer ste posredstvom vere blagodaću spaseni, i to nije od vas, - Božiji je dar; ne od dela, da se niko ne pohvali." (Ef. 2:8,9)

Govoreći o delima, Pavle kaže da dela koja se čine po starozavetnom Zakonu ne mogu da zarade ono što nam je potrebno za spasenje. Ništa ne kaže protiv dela vere. Zna da vera deluje kroz ljubav. (Pročitaj poslanicu Galatima 5:6.) Pored toga vrlo dobro zna da spasonosna vera dolazi kroz poslušan odgovor na Božje zapovesti. Svako, čija je vera tako mala da odbija poslušnost Bogu, odbacuje i njegovu spasonosnu milost. Pavlov lični hrišćanski život je bio pravi dokaz kako je pravi čovek vere poslušan Bogu. Delotvorna vera je jedini ispravan odgovor na Božju milost.

Spasonosna vera je vera potpunog pouzdanja zbog koje izvršavamo svaku zapovest dobijenu od Boga. Bog će vas blagosloviti kad poverujete, pouzdate se i poslušate.         

ALFA - AUTORITET ISUSA HRISTA

Celokupno hrišćansko učenje sadrži u sebi pouku o značaju autoriteta. Ko je izvor autoriteta u hrišćanstvu? Kako se njegov autoritet otkrio ljudima? Gde je Hristovo mesto kad je reč o autoritetu u hrišćanstvu?

Bog, svemogući stvoritelj univerzuma, je izvor svakog autoriteta. On je suvereni vladar svemira. Pisac poslanice Jevrejima je, u prvom veku, rekao da je "Bog stvorio sav svet." Napisao je i to da Bog sada, u naše vreme, svoju volju iskazuje ljudima kroz svog Sina Isusa Hrista.

"Bog, koji je od davnine mnogo puta i na mnogo načina govorio našim očevima preko proroka, u ove poslednje dane progovorio nam je preko Sina, koga je postavio za naslednika svega, čijim posredstvom je i svet stvorio" (Jev. 1:1,2).

Mnogo vekova pre Hristovog života na zemlji, Jevreji su sledili Boga prihvatajući autoritet Mojsija i proroka. U naše vreme, Bog nam otkriva svoju volju kroz svog Sina Isusa Hrista.

Novozavetni pisac Matej nam govori o vremenu kad je Bog potvrdio svog  Sina. Tada su Mojsije, starozavetni zakonodavac, i Ilija, starozavetni prorok, bili sa Hristom na gori Preobraženja. Matej je zapisao: "Dok je on (Petar) još govorio, gle, sjajni oblak ih zakloni, i gle, glas iz oblaka govoraše: ovo je moj ljubljeni Sin, koji je po mojoj volji; njega slušajte." (Mt. 17:5)

Ova Božja zapovest upućena ljudima, da prihvate Hristovo učenje, data je pre Hristove smrti na krstu. Nakon Hristovog vaskrsenja iz mrtvih, njegov autoritet, odnosno zakon, preuzeo je mesto Zakona Starog zaveta. (Galatima 3:19,24,25; Kološanima 2:14; Jevrejima 8:7-13; 10:4-10.)

Beskorisan je trud savremenog čoveka da zadovolji Boga poslušnošću Mojsijevom učenju i starozavetnim prorocima. Ljudi moraju da prihvate učenje Isusa Hrista. Njegov božanski zakon zapisan je u novozavetnim spisima. Osoba koja odbacuje Hristov autoritet je kriva za odbacivanje Božje volje (Lk. 10:16). Svako ko prihvata Hristov autoritet prihvata i Božju volju (Jv. 7:16; 17:4,80).

Bog je izvor svakog religijskog autoriteta i sile. Kako se Božji autoritet, odnosno sila, iskazuju? Bog je svoju volju objavio kroz svog Sina, Isusa Hrista. Ovu istinu, koju je Isus izrekao, nalazimo zapisanu u Mt 28:18, "Tada priđe Isus i reče im: meni je dana sva vlast na nebu i na zemlji."

Koliko autoriteta (sile) na nebu i na zemlji pripada Isusu Hristu? Sav autoritet! Sva sila! Zbog toga ne smemo da prihvatimo, kao istinito i božansko u hrišćanstvu, bilo šta što se ne slaže sa Hristovim autoritetom. U skladu sa svojim autoritetom Isus nam je dao svo učenje koje nam je potrebno da bi mogli da se spasimo i živimo život koji je prihvatljiv Bogu. (Jovan 6:68,69 i 2.Petrova 1:3.)

Vrhovni autoritet Isusa Hrista otkriven je sa najvišeg mesta, od strane Nebeskog Oca. Apostol Pavle je napisao:"I kako je prevelika njegova sila prema nama koji verujemo – shodno delotvornosti njegove silne moći, čije je dejstvo pokazao na Hristu kada ga je vaskrsao iz mrtvih i posadio sebi s desne strane na nebesima, iznad svakog poglavarstva i vlasti, i sile, i gospodstva, i nad svakim imenom koje se naziva ne samo na ovom svetu nego i u budućem. I sve je pokorio pod njegove noge, a njega je dao Crkvi za glavu više svega; ona je njegovo telo, punoća onoga koji sve ispunjava u svemu." (Ef 1:19-23) (Filipljanima 2:8-11; Kološanima 2:9,10; 1.Petrova 3:22.)

Novi zavet nam govori o Isusu kao Bogu (1.Jv. 1:1); Proroku (Dela 3:22-24); Caru (Otk. 17:14); Prvosvešteniku (Jev. 7:23-28; 8:1-5); Spasitelju (Jv. 4:42); Otkupitelju (Tit. 213-14). Pismo naglašava Hristov autoritet i superiornost.

Prihvatanje autoriteta Isusa Hrista znači, ujedno, i prihvatanje autoriteta novozavetnog učenja njegovih apostola. Odbacivanje apostolskog učenja je odbacivanje Hristovog autoriteta (Lk. 10:16). Apostoli su bili Hristovi lični glasnici i svedoci na zemlji. O nadahnutim poslanicima Isus je rekao:

"Nego ćete primiti silu – kad Duh Sveti siđe na vas, i bićete moji svedoci kako u Jerusalimu, tako i po svoj Judeji, i Samariji, i sve do kraja zemlje." (Dela 1:8)

Apostol Pavle je pisao: "Mi smo, dakle, poslanici za Hrista na taj način što Bog opominje preko nas. Molimo u ime Hristovo: pomirite se s Bogom." (2.Kor. 5:20). Jovan je, govoreći o sebi i ostalim apostolima, izjavio: "Mi smo od Boga. Ko poznaje Boga sluša nas, ko nije od Boga ne sluša nas." (1.Jv. 4:6) i (1.Jovanovu 1:1-5.)

Osoba, koja prihvati autoritet Isusa Hrista, će  prihvatiti i autoritet novozavetnog učenja koje je došlo kao nadahnuće Svetog Duha. Pre nego što je napustio zemlju i vratio se Ocu na nebo, Isus je obećao da će poslati Svetog Duha svojim apostolima da posvedoči za njega i da ih uputi u njegovo učenje i autoritet kako bi apostoli mogli da objavljuju to učenje ljudima. (Jv. 14:26; 15:26,27; 16:13). Kroz novozavetno učenje Sveti Duh je dokazao " . . .  da ima greha, i pravednosti i suda." (Jv. 16:8).

Duh Sveti je uputio apostole u svu istinu, ukazujući uvek na autoritet i slavu Isusa Hrista. Isus je svojim apostolima obećao: "A kad on dođe, Duh istine, uputiće vas u svu istinu; jer neće govoriti sam od sebe, nego će govoriti ono što sluša, i najaviće vam što će doći. On će me proslaviti, jer će uzeti od mojega i javiti vam." (Jv. 16:13,14)

Čovek koji tvrdi da objavljuje posebno otkrivenje dobijeno od Duha Svetoga a njegovo učenje je u suprotnosti sa Hristovim evanđeljem je LAŽOV. Sva otkrivenja koja su, nadahnuta Duhom Svetim, namenjena hrišćanskom narodu uključena su u Sveto Pismo (Bibliju). Isus nam je u Novom zavetu otkrio svoj autoritet. Oni koji uče ili čine ono što Biblija ne odobrava su bez Hrista. Jovan je to objasnio: "Svako, ko se udaljava i ne ostaje u nauci Hristovoj, nema Boga. Ko ostaje u nauci, taj ima i Oca i Sina." (2.Jv. 9)

Pošto je Isus Hrist vrhovni autoritet u veri i Spasitelj ljudi, moramo da prihvatimo njegovo učenje o tome šta nam je činiti da bismo se spasili. Pre nego što se Hrist vratio na nebo, nakon smrti i vaskrsenja, svojim apostolina je naložio "veliku misiju". Ovo na tri mesta nalazimo zapisano:

"Zato idite i načinite sve narode mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam naložio; i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta." (Mt. 28:19,20)

"I reče im: idite u sav svet i objavite evanđelje svakom stvorenju. Ko poveruje i krsti se – biće spasen, a ko ne poveruje - biće osuđen." (Mk. 16:15,16)

"Reče im još: tako je napisano da Hristos treba da postrada i da vaskrsne iz mrtvih treći dan, te da se u njegovo ime propoveda pokajanje i oproštaj grehova svim narodima – počevši od Jerusalima. Vi ste svedoci ovome." (Lk. 24:46-48).

Ove reči ukazuju na to da onaj ko želi da primi spasenje u Hristu mora da poveruje, da se pokaje i da se krsti. Osoba je spasena u Hristu samo ako se povinuje njegovoj volji. Isus Hrist, glavni autoritet u ovom životu, će to da bude i na dan suda.

"Jer kao što Otac ima u sebi život, tako je dao i Sinu da ima život u sebi. Dao mu je vlast da sudi – što je Sin čovečiji." (Jv. 5:26,27)

Životu svake osobe će se suditi na osnovu učenja Isusa Hrista. Isus je rekao:

"Ko mene odbacuje i ne prima mojih reči, ima svoga sudiju; reč – koju sam izgovorio – ona će mu suditi u poslednji dan." (Jv. 12:48).

Zato treba da budemo sigurni da smo se u potpunosti potčinili njegovom autoritetu.

Isus, Božji Sin i vrhovni autoritet u hrišćanstvu, je uputio ljubazan i nežan poziv svim ljudima da dođu k njemu i spasu se.

"Dođite k meni svi koji ste umorni i opterećeni, i ja ću vas odmoriti. Uzmite moj jaram na sebe i naučite od mene, jer ja sam krotak i smeran u srcu, i naći ćete odmor u svojim dušama. Jer je moj jaram blag i moje breme je lako." (Mt. 11:28-30).

"Vidi, stojim na vratim i kucam; ako ko čuje moj glas i otvori vrata, učiću k njemu i ješću s njim – i on sa mnom." (Otk. 3:20).