BOŽJA LJUBAV

(propoved za PEC - četvrtak, 22. maj 2014.)

(Ova propoved nastala je na osnovu propovedi brata Zaka Ponena)

Reč Božja, koju je On sam objavio ljudima, otkriva Njegovu prirodu. Ko je on, šta je on, gde je on, kako mi možemo da ga vidimo i da ga prepoznamo.
Postoje učenja u svetu koja govore da je Bog isto što i priroda, tj. sve što nas okružuje, da Bog nema ime, i da je to samo opšti naziv za sve što ne razumemo. Neka učenja idu i dalje, i kažu da je Bog samo jedan i da svako može da ima ime za svog Boga.

Međutim, naš Bog ima ime, on je storio tu prirodu, On jeste i biće. Ono što našeg Bog posebno izdvaja od svih bogova koje ljudi mogu da smisle je ljubav.
Naš “Bog je ljubav” kaže apostol Jovan u svojoj prvoj poslanici 4:8.
Zbog toga je ljubav najveća od svega, i pored vere i nade, jedino je što nam preostaje kada sve prođe.
Zbog toga je ljubav ta koja omogućava zajedinštvo, i ljudi sa Bogom, i ljudi sa ljudima.
Zbog toga je ljubav ta koja pokriva mnoštvo greha, ljubav je ta koju oblačimo na sebe, ona je plod Duha, ... Ljubav je i subjekat i predikat, i objekat. Ona je imenica i glagol, ali i pridev.

Ljubav je ta koja nas definiše i potvrđuje naš identitet. “Po po tome što imate ljubavi među sobom će vas poznati da ste moji” kaže Isus. (Jovan 13:35)

Iako je tako sve prisutna, sveobuhvatna, esencijalna, nezamenljiva i prosto neizbežna, ljubav predstavlja temu o kojoj je najteža da se govori.
Teško je zbog toga što je očigledno da mnogi od nas (da ne govorim o onima u svetu) nisu razumeli koliko nas Bog voli. To nepoznavanje Božije ljubavi postaje uzrok mnogih problema sa kojima se svakodnevno rvemo.
Teško je osećati se slobodno u nečemo što ne poznaješ. Kad se moja porodica preselila na Cerak, imali smo velikih problema da se opustimo u tom naselju. Nismo ga poznavali, jednom ili dva puta smo čak zalutali. Onda smo odredili neke tačke na koje smo se oslanjali da bismo sa sigurnošću stigli do našeg ulaza. Danas toliko dobro poznajemo naš kraj da bismo, verujem, mogli zatvorenih očiju da dođemo dao stana, bez obzira odakle pošli.

Tako je i sa životom u Božjoj ljubavi. Živimo u svetu neizvesni, u bukvalnom smislu. Pogledajte samo situaciju u kojoj se nalazimo od pre nedelju dana. Ko je od nas, a pogotovo, ko je od onih jadnika koji su sve izgublili, mogao prošlog četvrtka da zamisli da će danas biti bez ičega. Ali, ni to nije sve, budućnost tek treba da se otkrije, i toliko je stvari koje mogu da pođu loše, da su srca ljudi bukavalno zarobljena strahom. I oni koji nisu postradali bore se sa mnogim poteškoćama i problemima. Neki od tih problema su tako veliki da normalan čovek teško može da ih razume.
Najgore od svega je činjenica da mnogi, glavom bez obzira, jure u pakao.
A Božja ljubav ima rešenje za sve što sam rekao, samo što to nema ko da im kaže. Da bismo im to rekli, moramo, pre svega mi, da budemo sigurni u Božju ljubav i da se osećamo slobodni u njoj.

Božja ljubav menja sve u našem životu. Ona menja odnose unutar porodice, odnose u zajednici. Ona menja naše stavove, od osuđivačkih do zastupničkih. Ako smo sigurni i slobodni u Božjoj ljubavi, možemo da, umesto da budemo deo problema, budemo deo rešenja problema.

Nepoznavanje Božije ljubavi

Bog je velik, i širok i u njegovoj ljubavi ima mesta za sve. Mi smo ti koji ograničavamo Božiju ljubav.
Kao što su to činili fariseji, koji su od Zakona napravili Boga, a od Boga nekoga kome ni ime ne sme da se spomene, tako smo i mi, Boga ljubavi pretvorili u boga pravila i zakona.
U svojim razmišljanjima i telesnim mudrovanjima, mi smo postavili zakone i pravila, na osnovu kojih prosuđujemo ljude, određujemo granice, propisujemo norme, pravimo modele i ramove u koje mora da se uklopi svaki čovek, ako želi da ga mi smatramo ispravnim. Što je još tužnije, ubeđeni smo da će nas Bog podržati u tome, jer sledimo pravila. E pa, neće! Niti je podržao fariseje, niti će podržati nas.
Ograničenost našeg uma nema nikakvog uticaja na širinu Božje ljubavi. Božja ljubav deluje na osnovu milosti, a ne na osnovu pravila. Cela Biblija, od početka do kraja svedoči o tome.
Na nekoliko mesta Bog ponavlja “Jer je meni milost mila, a ne žrtve”, a i sam Isus upućuje ljude na to da nauče šte to znači.  

Bog voli ljude, čak i one koje mi osuđujemo. U stvari, takve pogotovo voli. Bog ne voli greh, ali ljudi su mu omiljeni. Ljubav prevazilazi svaku prepreku koju ljudski um može da postavi. 

Zbog toga što ne poznajemo Božju ljubav, postajemo ljubomorni na one oko nas. Zavidimo na darovima koje drugi imaju, na službama koje drugi obavljaju. Snebivamo se nad slobodom koju neki uživaju. 
Kad bismo bili sigurni u Boga i njegovu ljubav, znali bismo da je nama dao upravo ono šta je najbolje za nas.
Neko će uvek imati više nego ja, moći bolje nego ja, biti mudriji nego ja - ali ako sam ja siguran u to da me Bog voli, to neće biti problem za mene. Naprotiv radovaću se, jer ono što ja ima i ono što neko drugi ima potiče iz istog izvora.

Teško je govoriti o Božjoj ljubavi, zato što je gotovo nemoguće opisati ono što ona jeste.
Mnogo je lakše govoriti o zakonu, o pravilima, o tradiciji, o obredima, o crkvenoj modi, o ispravnom ponašanju, ... Jako je lako govoriti o svemu tome, ali to ne rešava ni jedan moj niti jedan vaš problem.
Možda ćemo postati religiozniji, disciplinovaniji, ili bolji fariseji, na kraju krajeva.
Međutim, ako utonemo u Božju ljubav to stvarno može da promeni naš svet, a može da promeni i svet oko nas.

Rimljanima 5:5 “A nada nas ne izneverava jer se Božja ljubav već izlila u naša srca kroz Svetoga Duha, koji nam je dat”.

Dokaz krštenja Duhom Svetim – Božja ljubav u srcu

Božja ljubav se izlila u naša srca kad nas je Sveti Duh preplavio. To izlivanje Božje ljubavi potpuno je promenilo moj život tako što je:  
Prvo, učinio da svim svojim bićem - telom, umom i srcem razumeo sam Božiju ljubav prema meni. Sveti Duh je ispunio moje srce poznanjem Božije ljubavi. 
Drugo, Sveti Duh je podstako u meni veliku ljubav za Isusa.
I treće, On je ispunio moje srce ljubavlju za sve ljude.

To je pravi i jedinstveni znak ispunjenja Duhom. Mnogo ljudi tvrdi da su ispunjeni Duhom, a nemaju ovo u svojim srcima. To ne može biti istina. I Jovan se pita, kako neko može da kaže da voli Boga, a ne voli svoga brata.
Da, Bog može da vam da i druge darove - govorenja u jezicima, dar tumačenja jezika, razlikovanja duhova, sposobnost da isterujete demone, da prorokujete, dar učenja… Ali to nije glavna stvar! To su sve izrazi Njegove ljubavi prema nama. Glavna stvar ispunjenja Duhom je Ljubav - prema Bogu Ocu, Bogu Sinu i svim ljudima.

Recimo da ti otac pokloni, npr. auto i ti si toliko srećan da si prosto obuzet tim autom a ne ocem, to je tužno! A to se mnogima i dešava. Kad dobiju dar od Boga postanu opsednuti tim darom, a zaborave darodavca. Budite uvek usmereni da darodavca, a sve ostalo on će onda nadodati.
Kada shvatite veličinu Božije ljubavi koju vam On sam iskazuje, moći ćete da se osećate sigurni, slobodni i bezbedni. Jedino tad. 
Kad se to desi nema više potrebe da se pretvaramo i da glumimo da smo nešto što nismo.

Među hrišćanima postoji jaka tendencija da impresioniramo jedni druge. Zašto?

Zašto duhovna gluma, zašto pretvaranje? Zato što se ne osećamo bezbedni u Božijoj ljubavi.
Želimo da impresioniramo druge našim darom ili našim pevanjem ili muzikom, našom službom, nečim što će ostati i kad nas više ne bude među njima.
Ali, kada poznaješ Božiju ljubav tada nemaš potrebu da ikoga impresioniraš.
Nema potrebe da ljudi budu impresionirani nama. Ako impresioniram ljude onim šta jesam, ili šta mogu, ili šta umem, oni će misliti da sam ja veliki. Međutim ako pomažem ljudima da upoznaju onoga ko stvarno može da reši njihove probleme, oni će verovati da je Isus veliki.
Dakle, na meni je da odlučim šta želim? Da li želim da ljudi misle da sam ja veliki propovednik ili da je Isus veliki Spasitelj?“
Ne želim da iko išta misli o meni više nego što je potrebno. Ne želim ime, ni bilo šta od toga. Ljudi moraju videti Isusa kao velikog Spasitelja“, kao što je Jovan krstitelj rekao: „On treba da raste, a ja da se umanjujem.“

Bog neće dati svoju slavu drugome

Iako nam je to dobro poznato, ipak volimo da se pohvalimo - „kako me je Bog koristio, kako sam pomogao ovome ili onome, kako me je Bog čudesno izlečio, kako sam divno pričao, kako sam ja mudro odgovorio kad me on pitao, ...” Međutim Bog ne dozvoljava da se neko hvali u Njegovoj prisutnosti. Postoje mnoge stvari koje nam Bog daje: Njegovu silu, Njegovu prirodu, Njegovu reč, Njegovu mudrost, Njegovu ljubav, ali postoji jedna stvar koju nam Bog nikada neće dati, a to je Njegova slava.
Isaiji je zapisao Božje reči (42:8) „Ja sam Gospod, to je ime moje, i slave svoje neću dati drugome.“

Mnogo se snage troši među vernima zato što ljudi žele da dosegnu slavu Božiju, pa uzvisuju sami sebe, čak i u darovima Duha. Postoje zaista spektakularni darovi, čuda, isceljenja, proroštva… To su zaista fantastične stvari. O tome čitamo u 1. Korinćanima 12.
Ipak pogledajte jednu zanimljivost koju tu nalazimo. Među svim tim darovima koji puno toga urade u crkvi, kome Bog daje čast? Pogledajte šta piše u 22, 23 i 24. stihu: „Štaviše, mnogo su potrebniji oni udovi koji se čine slabiji. I one udove koje smatramo nečasnijima, okružujemo većom čašću, i s nepristojnim udovima pristojnije postupamo, dok s pristojnima to nije potrebno. Ali, Bog je sastavio telo pa je veću čast dao onom udu koji je nema.“

Da li si ti jedan od tih kojima nedostaje dar i niko ti u crkvi ne daje nikakvu čast zato što ne umeš da sviraš, ne možeš da pevaš, ne možeš da propovedaš, ne poznaješ puno Reč… Ali ti voliš Isusa, iako nemaš nikakav dar. Misliš o sebi: „Ja nemam ništa“. Želim da ti kažem, Bog ti daje čast zato što si ti deo tela Njegovog Sina. Treba da ceniš sebe kao deo Hristovog tela. Ovde kaže da ti Bog daje izobilnu čast. Ti drugi ljudi dobijaju čast od drugih ljudi: starešine, propovednici, muzičari, hor… Njima ne treba slava od Boga, ali Bog gleda na one pojedince koji tamo sede, koji se osećaju mali, koji se osećaju da su ništa u crkvi. I Bog im kaže: „Želim da znaš da ti ja dajem izobilnu čast.“

Treba da cenite sebe. Možda vas ljudi u crkvi ne cene, ali ako volite Isusa, čak i ako je vaš prošli život bio potpuni haos, ako dođeš Isusu i kažeš: „Isuse, želim da budem nova osoba“, On će te voleti ljubavlju koju ti ne možeš razumeti.

Bog nas voli kao što je voleo Isusa
Stih koji može da promeni život se nalazi u Evanđelju po Jovanu 17:23 - “Ja u njima i Ti u meni, da budu savršeno u jedinstvu, da svet može poznati da si me Ti poslao, i da si ih voleo kao što si mene voleo.“

Bog nas voli, ali ponekad zaboravimo koliko nas mnogo voli. Da li verujete da nas Bog toliko mnogo voli koliko je voleo Isusa? Znam da je većina sklonija da kaže: „Znam da voli, ali toliko kao Isusa, to teško! Kako bi moga da voli mene grešnika isto kao i svog Sina?“
Znate li da je to izjava nevere! To nije poniznost, ako ste mislili da jeste, to je nevera. Često živimo u toj neveri, neki ceo život provedu u tome. Njihov život obojen je porazima, depresijama, obeshrabrenošću, legalizmom. Oni su ti koji stavljaju teške terete na leđa drugih ljudi, njihove oči su tvrde kao oči Simona fariseja, samo zato što ne mogu da shvate Božiju ljubav prema sebi. Oni glumataju, pretvaraju se, žive u ubeđenju da su veliki, a svi drugi su mali. 
Isus se nikada nije ponašao tako da bi se drugi ljudi osećali manje vredni ili mali. Uvek se ponašao tako da se drugi osećaju važni.
Oni koji žive stvarni, duhovni, slobodni hrišćanski život, ponašaju se tako da se drugi ljudi osećaju važni. Da li su ti drugi zaista važni? Naravno da su važni!
Isus je umro za njih. Oni su vredni isto toliko koliko i krv Hristova. Neprocenjivo.

Bog se brine za nas kao što je brinuo za Isusa
On brine o nama kao što je brinuo za Isusa. Da li se sećate kako je Irod hteo da ubije Isusa kad je bio beba? On je poslao svoje vojnike koji su ubijali svu decu u okolini Vitlejema, ali pre nego što su vojnici došli da ubiju Isusa, Bog ga je odveo daleko odatle. Bog tako brine i za nas.

Bog se nije ništa promenio u poslednjih dve hiljade godina. Kakav je bio tada, takav je i danas. Kako je brinuo za Isusa, tako brine i za nas.

To nije nešto što treba da nas učini emocionalnima za nekoliko trenutaka. Emocije mogu biti samo prevara. To treba da potstakne posvećenje i odlučnost da ceo život položimo pred Njegove noge!

Želim da vam Sveti Duh pokaže Božju ljubav. Kada je vidite ona će promeniti vaš život. Kad se vaš živt promeni, možete da pomognete drugima da se menjaju.

Danas je moderno da se priča - ako se ne pokajete idete u pakao. Moderno je plašiti ljude skorim krajem, drugim Hristovim dolaskom i ko zna čime. Moderno je živeti u strahu od moguće kazne, od propasti, u strahu od straha. 
Jednom, kad sam još bio vema mlad hrišćanin, na vrata mog stana došli su JW i ja sam ih pozvao u kuću da se osveže. Rekoh, oni hrišćani, ja hrišćanin, da ih malo podržim u njihovim naporima. Osim toga, kad sam otvorio vrata, oni su se predstavili kao neko ko širi dobru vest. Pošto volim da čujem dobre vesti, pomoislih što da ne!? Prva rečenica koju su ti ljudi rekli kad smo počeli razgovor bila je “Znate li da će uskoro smak sveta?” Pa zar je to dobra vest, zar treba da se radujem što će toliki, koji ne poznaju Isusa propasti?
 
Hajde da ne budemo moderni. Oni koji žive po i u Božjoj ljubavi, ne žive u strahu od kazne, niti propasti, niti bilo čega drugog. Oni viču - dođi Isuse. Dakle, promenite priču - govorite “Svi koji se pokajete idete kod Isusa”. “Jer je Bog tako zavoleo svet da je dao svog jedinorodnog sina, da svako ko u njega veruje ne propadne nego da ima život večni.”
Strah, pravila i zakon, ne menja ljude, samo čine da postaju još okoreliji.

Ali ljubav .... Ona sve može da promeni.
Govorite jedni drugima, Bog te voli! Ali, ne kao parolu, nego kao da stvarno to i mislite.
Bog te voli. On je poslao svog Sina da umre za tebe, mene, i svakog ko prizove njegovo ime.
Amin!

LJUBAV PONEKAD BOLI

(propoved za PEC u Beogradu - četvrtak, 26. jun 2014.)

Ljudi se, generalno, muče sa odgovorima na pitanja: Šta je to ljubav? Kako je definisati? Kako ću znati da li nekoga stvarno volim ili je to samo moja mašta?

U vezi sa tim, čak se ni apostol Pavle nije upuštao u definicije, već je umesto toga nabrojao sve kvalitete i karakteristike ljubavi u jednoj od svojih poslanica. 

Ljubav koja nas interesuje je agape, Božja ljubav. Želim večeras je da govorimo o toj ljubavi, da je analiziramo. Tekst koji želim da pročitamo je jedno od najljubavnijih poglavlja u celoj Biblji. Verujem da većina zna koje je to poglavlje.
Ne, nije 1. Korinćanima 13!
Govorim o poglavlju koje više od svih u biblji govori o ljubavi - 1. Jovanova 4, a prčitaćemo stihove od 7 do 21 sa posebnim naglaskom na stih 10.
( )
Više od pedeset referenci na ljubav nalazi se u pet  kratkih poglavlja 1. Jovanove, a trećina od njih nalazi se u 4. poglavlju. Čak je i reč “Dragi moji” izvedena od reči “agape”. U tom kontekstu nalazimo ovaj stih koji nam govori - “U ovome je ljubav: ne u tome da smo mi zavoleli Boga, nego da je on zavoleo nas i poslao svog Sina kao žrtvu za za naše grehe.” (1. Jovan 4:10).

Ovaj stih počinje rečima - “u ovome je ljubav”. U onome šta sledi, ljubav je objašnjena, definisana i razjašnjena. Želim da proučimo ovaj stih, u kontekstu u kom se nalazi, i da vidimo šta iz njega možemo da naučimo o ljubavi. Nećemo naučiti sve o ljubavi, ali nekoliko veoma važnih stvari će sigurno postati mnogo jasnije.

LJUBAV JE LIČNA
Jedna od grčkih reči za ljubav je agape. Iako se ona u sekularnoj literaturi koristi vema šaroliko, u hrišćanskoj literaturi ona ima svoje specifično značenje. Sam Isus je ovu reč pretvorio u znak prepoznavanja svoji učenika (Jovan 13:34,35). Grčki jezik ima i više reči za ljubav ali večeras nećemo o njima, ali ćemo uporediti dve od njih. Jedna je agape, a druga filia.
Filija je zasnovana na osećanjima, a agape je utemeljena na volji. Tj. kod filije govorimo o emocijama, a kod agape govorimo o odlukama - tj. o ličnoj odluci.
Ako kažete u nekoj situaciji da su vas ponela osećanja - tada skoro sigurno govorite o filiji.
Međutim kod agape, uvek govorite o razumskoj odluci, o aktivnoj dobronamernosti.

Najbolje definicja agape ljubavi je da ona traži dobrobit  za objekat ljubavi.

Možda to zvuči pomalo suvoparno, ali to jeste suština agape ljubavi. Pogledajte samo tekst. Zbog ljubavi - zbog toga što nam želi isključivo dobro, Bog aktivno deluje da nas oslobodi greha. On polazi od naše potrebe da bi nam obezbedio oslobođenje od grehe. On ostaje uskraćen da bi smo mi obilovali; on je sam sebe osiromašio, da bismo se mi obogatili.
On ni jednog treutka nije dozvolio da ga ponesu osećanja - jer bi nas tada smoždio. Čak i u najvećem gnevu ostavio je one koji mogu da nastave ljudski rod.

Ne postoji ništa ličnije od toga da aktivno radiš za dobrobit nekog drugog. Ovde nema izgovora * svi tako rade - čak i da svi tako rade, ono što ti voliš ima poseban tretman.
* kako meni tako i njemu - nema merenja, nema upoređivanja,
* on to ne zaslužuje - ali mu je to potrebno
* to mi se neće isplatiti - ne činim da bi mi se vratilo (sve ostale vrste ljubavi to čine); 

Možete li sebe da stavite u tu ulogu? Da činite nešto, samo zato što tražite dobrobit nekog drugog, ne očekujući ništa za uzvrat.
Stvarno! To je agape, to je Božja ljubav!

LJUBAV JE STRAST
Za agape je neophodna strast. Ovu ljubav nije moguće kompjuterski analizirati. Ne možeš da napišeš recept za nju.
Čak ne možeš da doneseš, jednom za uvek, definisanu odluku da ćeš svoju agape ljubav sprovoditi na određeni način. Svaki put u svakom odnosu, u svakoj situaciji, potrebna je nova odluka, primerena osbobi i situaciji.
Strast isključuje granice, ukida vremena i prostore, ispunjava praznine, ispravlja nedostatke, čini nemoguće stvari mogućim i izvedivim.
Možda neko misli da preterujem ako kažem da agape ljubav predstavlja jednu strastvenu ljubav. Pa, možda ste u pravu, ali samo ako mislite da je agape bazirana na osećanjima. Agape ne zavisi od ermocija, već ih stvara, oblikuje i usmerava na pravi način.

Ja mogu da imam veoma negativna osećanja prema svojim neprijateljima, ali agape prevazilazi to, upućujući moja osećanja da traže dobro za onoga koji, po meni, zaslužuju nešto sasvim drugo. (Luka 6:27,28)
Zbog agape, ljubav žene i muža ne zavisi od romantičnih večeri, sveća, mesečine i muzike koja će im stvoriti romantičnu atmosferu. Ne kažem da te stvari nisu dobre, naprotiv veoma su dobrodošle i poželjne! Ali njihova ljubav ne zavisi od toga već od odluke njihovih srca da čine i traže dobro jedno za drugo.
Ni u odnosima u crkvi, osećanja ne smeju da preovladaju, niti na njima smemo da gradimo zajedništvo. Međusobni odnosi moraju da se zasnivaju na odlukama ljubavi kontrolisani i vođeni Duhom Svetim, a ne nošeni našim raspoloženjima, afinitetima, potrebama, naklonostima i željama.
 
Ako dozvolimo da agape oblikuje naša osećanja tada imamo sve šanse da naše zajedništvo jača, napreduje i raste. Tada naša ljubav neće biti mlaka i neće zavisti od trenutnih trendova. Tad će naša ljubav biti puna strasti i želje da svi zajedno rastemo do mere koju nam je Bog odredio.
Možda neko može da misli da strast pripada samo ljubavi koja je zasnovana na osećanjima, da je agape ljubav bez strasti. Daleko od toga. Tamo gde nema strasti nema ni ljubavi. Strast je odlika svake ljubavi, strast je, naime,  skup svih osećanja proizašlih iz jedne ljubavi.

Strast je veoma jako osećanje prema nekome ili nečemu. Strast nije trenutno stanje, nego predstavlja trajno usmerenje čitave čovekove duše.

Strast je za ljubav kao ukus za sol. Kad ljubav ne bi bila stranstvena to bi bilo kao da je sol bez ukusa.
Na to Isus misli kad govori da sol ne sme da obljutavi, tj. da naša ljubav ne sme da ostane bez strasti.
Pogledajte stih koji čitamo! Šta mislite koliko je strasti u ljubavi koju ne Nebeski Otac iskazao prema nama kad je odlučio, da pošalje svog Sina da umre za nas? 

LJUBAV PROŽIMA SVE
Agape ne može da bude ograničena samo na jedan segmen našeg života. Kad neko voli sve u životu mu izgleda drugačije, sve se menja. Agape prožima svaki segmet života zato što svaki segment života učestvuje u donošenju odluke ljubavi. Ova istina posebno je naglašena u ovom stihu - “U ovome je ljubav ... On je zavoleo nas i poslao svog sina kao žrtvu za naše grehe.
Veoma je važno da razumemo Božju ljubav da bismo razumeli šta agape stvarno jeste.
Na dva mesta u ovom poglavlju, Jovan jednostavno kaže “Bog je ljubav”.
Želim posebno da naglasim ovu činjenicu.

Ponekad ljudi pogrešno postavljaju stvari i kažu - Ako je bog ljubav, onda je i ljubav Bog. Naravno to nije istina! Bog jeste ljubav, ali ljubav nije Bog. Imajući pogrešnu razumevanje ove stvari ljudi zastranjuju i opravdaju svoje postupke pravdajući ih ljubavlju. Ali ljubav ne može biti opravdanje za greh, ne može biti predmet našeg obožavanja, nije izvor života - ona samo upućuje na onoga koji sve to jeste, na Boga.
Ljubav ne može da definiše Boga, ali Bog definiše ljubav.

Zahvaljujući tome, možemo da razumemo kako Bog deluje u nama kad mi pokazujemo agape. Ako iskazujemo agape, onda je Bog u nama, ali ako nema te ljubavi, nema ni Boga u nama.
Agape nije jednostrana ljubav, ona bukvalno inicira da se uključimo u kolo Božje ljubavi. 
Bog voli mene - ja volim svog brata i Boga - moj brat voli Boga i mene.
Dakle, ako primamo ljubav, tj. ako se ljubavi uselila u nas onda ćemo i mi tu ljubav slati prema drugima. Ako Bog ljubi nas, i mi ćemo ljubiti Njega, ali ćemo takođe ljubiti svoju braću i sestre, svoje prijatelje i svoje neprijatelje.
Drugim rečima nije moguće da volimo Boga, a da ne volimo one koji nas okružuju. 

Agape neće dozvoliti da neke stvari u našem životu ostane nepromenjene i nedirnute Božjim delovanjem, ako smo stvarno primili Boga u naš život.

Naravno, to ne znači da ćemo se uvek slagati sa svima i da nikad nećemo da dođemo u sukob ni sa kim. To naprosto nije istina. Pavle se nije slagao sa Varnavom (Dela 15:36-39).
To ne znači da ćemo odbiti da ispravimo brata ili sestru i ukažemo na ono što je pogrešno. Ako tražimo najbolje jedni za druge onda ne možemo da postupimo drugačije (Galatima 6:1 ili Jakov 5:19,20).
Ali, moramo da budemo oprezni i da se staramo da u svim našim odnosima preovladava ljubav.
Moramo da načimo da živimo sa činjenicom da se u nečem ne složimo, a da ne budemo nesložni.

Jedan od predivnih komentara ovih Jovanovih stihova kaže “Nabolja stvar koju možeš da uradiš za Boga je da voliš Njegovu decu.” 

Ako se Bog ljubavlju uselio u naša srca, to će definitivno uticati ne sve stvari u našem životu, ujključujući i to kako se ponašamo prema drugima.

LJUBAV  PRIMEĆUJE
Naglasio bih ponovo da agape traži najbolje za one koje voli. To podrazumeva akciju kako bi se pobrinuli za potrebe, a za to nam je potrebna sposobnost da prepoznamo šta su stvarme potrebe. 
U ovom stihu čitamo da se Bog, vođen ljubavlju, pobrinuo za naše duhovne potrebe. To se nije desilo slučajno. Pre svega, kao što čitamo u 1.Jovanova 1:8 Bog je prepoznao naše potrebe “Ako tvrdimo da nemamo greha, sami sebe zavaravamo i u nama nema istine.”
Problem čovečansta je problem greha, najurgentnija potreba ljudi je oslobađanje od krivice za taj greh. Jasno nam je da greh dovodi do duhovne smrti i gubitka večnog života.
Hvala Bogu što je, videvši naše potrebe učinio sve što je potrebno da bismo mi imali spasenje.

I naša ljubav mora da primećuje potrebe svih oko nas. I ne samo da ih primećuje i prepoznaje nego i da uvidi kako da deluje kako bi pomogla onima koji su u potrebi - u našoj crkvi, domu, komšiluku. 
Znači, ljubav ne postavlja samo pitanje - ŠTA? već takođe veoma važno pitanje KAKO? Odgovori na oba pitanja podjednako su važni za one koje volimo.

Na primer, u delu spasenja koje je po milosti, postoji put spasenje koji poznajemo kao vera. Milost i vera deluju zajedno i primereni su svakom čoveku. Milost je besplatna i dostupna svakom čoveku koji veruje. Onom koji ne veruje milost nije uskraćena ali je neće primiti. Vera nije uslov spasenja, ali je jedini put primanja spasenja.
Tako je i kod naše ljubavi. Moramo činiti dela ljubavi koja uključuju našu pomoć ali i učestvovanje onoga koga volimo. Možemo da postavimo čašu vode pred čoveka, ali on sam mora da je uzme i da pije iz nje. Ako to nije u mogućnosti, treba da mu pomognemo, ali on mora sam da guta.
Ljubav nas ospobljava da primećujemo i šta i kako?

LJUBAV JE PRAKTIČNA
Dakle, ljubav ne samo da vidi potrebe ljudi ona takođe i preuzima brigu oko tih potreba.

Ljubav nije ljubav ako se praktikuje samo rečima. Reči su lepe, ali nisu jestive; reči su snažne ali ne podižu; reči ima mnogo ali ne prave društvo; reči mogu samo da opišu ono što činimo, ali ako nema dela nema ni smisla za reči.

Dakle, mora da postoji određeni trud, neka akcija, neka delovanje da bi se ljubav pokazala.
Kad čitamo u ovim stihovim da nas je Bog zavoleo, vidimo da je poslao Sina. On nas nije samo voleo nego je i praktično učinio da sve što je u njegovoj moći da ispuni sve naše potrebe.

To je ljubav koju moramo da praktikujemo jedni prema drugima.
Ja želim da verujem da mi volimo jedni druge, ali da bih stvarno bio uveren u to, moram da vidim i da se nešto dešava po tom pitanju.

U čemu se ogleda ta praktičnost? Ili Kako najbolje da pokažemo ljubav prema Bogu i prema braći?

Bog je svog Sina dao da bi postao žrtva za naše grehe. On sam se odrekao svog prava na osvetu, i predao je najdragocenije što je imao da bi nama bilo dobro.
Čega biste se vi odrekli da biste zadobili dobro za svog brata ili sestru (da ne pitam za neprijatelja)? Da li biste se odrekli novca, položaja, ugleda, života ili sopstvenog deteta?

Ali da ne idem tako daleko, teška su to pitanja?

Da li ste spremni prihvatiti Božje zapovesti i živeti u skladu sa njima?
Mi svi tvrdimo da smo hrišćani, ali naše reči, dela i životi često nisu u skladu sa tom našom tvrdnjom.
Praktični način pokazivanja ljubavi prema braći i prema Bogu je držanje njegovih zapovesti.

Pogledajte stih 2:4 ove poslanice “Onaj ko kaže “Upoznao sam ga”, a ne drži se njegovih zapovesti, lažljivac je i u njemu nema istine”.
Ako se ne držimo njegovih zapovesti, ako smo lažljivi, kakvu onda ljubav možemo pokazati prema braći i sestrama. Ako kršimo zapovesti onoga koji je silniji od nas, kakvi li smo tek sa onima koji su slabiji od nas?

Agape je praktična, ona nije ljubav na rečima nego na delima, koja počinju držanjem zapovesti Hristovih. 

LJUBAV JE SILNA
Silu ljubavi možete da vidite svugde. Mi smo svi svedoci iskazivanja te ljubavi.
Sila ljubavi može da promeni život onog koji voli, kao i život onoga koji zna da je voljen.

Jedna od demonstracija Hristove ljubavi koja je vrlo poučna za nas, desila se upravo u životu apostola Jovana, koji je pisao ovu poslanicu. On je bio onaj učenik (Luka 9:54) koji je od Isusa tražio da pozove grom sa neba i da spali one koju su mu se suprotstavi. Njega i njegovog brata Isus je nazvao “sinovi groma” (Marko 3:17) - a onda ga vidite, starog i mudrog, kako stoji ispred crkve u Efesu i neprestano govori: “Dečice, volite jedni druge ....”
Kao da se radi o dve potpuno različite osobe. Jovan se promenio tokom godina silom Božje ljubavi koja je delovala u njegovom životu.
Ljubav je dovoljno jaka da učini ono što mora da bude učinjeno.

Ljudima je bilo potrebno da neko bezgrešan umre za njih. Jedini ko je za to bio savršen je Sin Božji i Bog je poslao svog Sina da učini šta mora da bude učinjeno. Ljubav je ta sila koja je pokrenula i završila delo koje je moralo da bude učinjeno da bismo mi danas sedeli ovde.

Ljudi imaju velikih problema sa razumevanjem i praktikovanjem ove istine:
- roditelji kažu “previše ga volim da bih ka kaznio”
- propovednici kažu “previše volim svoju braću i sestre da bih im rekao da greše! - ali ti propovednici ne vole braću nego previše vole sebe.
Pavle je pisao Galatima 4:16 “Zar sam vam postao neprijatelj, zato što vam govorim istinu?”

 Ako dozvoljavamo da ljudi propadaju zato što ne želimo da ih suočimo sa istinom onda im ne iskazujemo ljubav, nego im postajemo neprijatelji.

Ljubav ponekad boli, posebno kad je u pitanju iznošenje istine, disciplinovanje, upozoravanje, ispravljanje. Ali sila ljubavi na kraju menja mišljenje i stavove, isceljuje rane i obnavlja povređeni ponos.

Ne kažem da sad moramo da se pretvorimo u lovce na greške, roditelje koji tuku decu ili one koji će zavoditi gvozdenu disciplinu - ali neke stvari moramo da činimo, svidele se one nama ili ne, radi duhovnog život i zdravlja ljudi sa kojima živimo.

Ali i da se naučimo da primamo korekcije i savete.

LJUBAV JE POSTOJANA
Kad nastojimo da izrazimo našu ljubav, moramo da računamo na to da možemo biti razočarani. Ljudi ponekad ne cene ono šta mi nastojimo da uradimo. Naša nam ljubav možda neće biti uzvraćena, ali to ne sme da nas obeshrabruje.
Ono što je važno za agape je da je istrajna i da ne odustaje. Pošto ne zavisi od osećanja, može da nastavi da traži najbolje za one koje voli bez obzira na okolnosti. Apostol Pavle kaže da ljubav nikad ne prestaje (1.Kor 13:8).

Ovaj naš stih nam govori u punini o tome. Jovan pominje žrtvu koju je Hrist učinio na krstu u prošlosti, a onda govori o ljubavi u sadašnjosti. Ono što je ranije uređano nastavlja da deluju i dan danas, za spasenje ljudi.
Ljubav nije prestala smrću na krstu, nego je nastavila da deluje i delovaće sve do drugog dolaska.

Ako smo odlučni da volimo istinski, agape, tada nas ništa u tome ne sme ni sprečiti ni zaustaviti. Prava ljubav se nikad ne predaje.

Da bismo ovako voleli potreban je napor. Nema većeg izazova za hrišćane od agape ljubavi. Ona će promeniti naš odnos sa Bogom i odnos jednih sa drugima. Tako promenjeni onda možemo da svetlimo u svetu novom svetlošću koja će osvtljavati ljudske živote ljubavlju i istinom.

Neka nam Bog pomogne da razumemo o kakvoj ljubavi je Jovan ovde pisao, a zatim da nam pomogne da u njoj i rastemo.

Amin!

PREDRASUDE - Luka 4:16-29 (propoved za PEC, 13.02.2014.)

Imate li predrasude? Ne!? Eto to vam je prva!

Svi smo mi neznalice, samo se razlikujemo po tome šta ne znamo! Isto je i sa predrasudama. Imati predrasude, znači doneti sud o nečemu pre nego što sagledamo sve dokaze, tj proglasiti nekoga krivim ili nevinim, pre nego što smo saslušali svedoke i činjenice.

Predrasuda je i odluka o tome šta ćemo verovati i smatrati da je to najbolje, a tek onda čitati bibliju da bismo dokazali da smo u pravu.  Predrasude se grade tako što gledajući nečije fizičke karakteristike – boja oči, ten, dužina kose, odeća ili način govora - zaključujemo kakva je to osoba i pre nego što smo je upoznali. Skoro svi odlučujemo da li će nam se osoba svideti ili ne, na osnovu prvog utiska. Ta naša karakteristika ušla je i u poslovice „Čim ga vidim, odmah znam ko je!“ To je toliko pogrešno, da pogrešnije ne može da bude.

Problem sa predrasudama je što najčešće nismo spremi da onaj utisak, koji smo stekli na prvi pogled, menjamo, iako nam nove činjenice govore nešto sasvim drugo.

Pravo je čudo koliko nas teško pogađaju predrasude koje neko ima u odnosu na nas, a kako malo se brinemo za one koje mi imamo o drugima.

Začarani krug predrasuda mogao bi da se reši kad bismo češće u životu praktikovali „zlatno pravilo“ – „i sve ono što želite da ljudi čine vama, činiti vi njima.“

Ipak najveća opasnost od predradrasuda tiče se razumevanja onoga što Bog ima za nas. Predrasude mogu da nas u potpunosti odvoje od Božje poruke, da nam zamagle duhovni vid i zagluše naše uši, tako da niti vidimo niti čujemo ono što Bog ima za nas. Predrasude mogu da nas pretvore u nekoga ko nije spreman da se menja, da oprašta, a onda nije ni spreman da primi spasiteljsku silu nanovorođenja i obnovljenja.

Kad je Isus započeo svoju službu u Galileji, vođen Duhom Svetim, imao je običaj da ulazi u sinagoge i da govori o ispunjenju proroštava o Njegovom dolasku.

Ali, tog dana, situacija je bila malo promenjena. On je po običaju svratio u sinagogu, ali ovaj put ona je bila u Nazarte. Isus se vratio kući u svoj dom, u svoj grad.

Uvek je izazov vratiti se kući, posebno ako ste odsustvovali neko duže vreme. Kad se vratite svi očekuju da ste isto tako mladi kao što ste bili ranije, bez obzira koliko je godina prošlo ili kakve ste sve događaje ili transformacije doživeli.

Bivši učitelji se uvek sete kakvi ste bili, recimo u prvom srednje ili petom osnovne. Koliko ja znam niko se baš ne ponosi onim kakav je tada bio. Možda volimo da se setimo, ali nismo ponosni (dobro, ima i štrebera koji se ponose).

Onda se od nekud pojave bivše devojke ili bivši mladići, i čude se kako se jedna zubato i mršavo derište pretvorilo u takvu lepoticu ili kako se jedan žgoljavko pretvorio u tolikog čoveka. I svi te pitaju „šta se tebi desilo čoveče!?“ E, šta!? Život mi se desio! 

Sećam se, kad sam se vratio kući, posle skoro osam godina odsustvovanja. Rat je bio iz nas, u međuvremenu sam se obratio, nanovorodio, bio sam sasvim drugačiji nego ranije.  

Moja omiljena tetka, gledala me i sa velikim čuđenjem u glasu pitala „I ti si sad pop?!“ Ja i iz prošlosti, jednostavno se nisam uklapao u okvir sadašnjosti.  

I Isus se susreo sa ovom poteškoćom, i on je morao da rešava ovaj problem. To njegovo rešavanje probleme, dobra je pouka za nas.

Prvo, kad se vratio kući, uradio isto kao što je običavao na drugim mestima kroz koje je prolazio. „I uđe po svom običaju na dan subotni u sinagogu te ustane čitati“ (stih 16).

Uvek smo nekako u iskušenju da, kad se vratimo kući, malo promenimo sebe. Ponekad pokušavamo da budemo što sličiniji onoj osobi koja smo bili kad smo odlazili, a ponekad se trudimo da budemo mnogo veći nego što smo bili ranije.
Ako želimo da drugima pokažemo kako smo dobro, u iskušenju smo da se uzdignemo i pretvaramo kako smo sad važni ljudi negde tamo.
Najbolje je da se, kao što je Isus činio, ponašamo u skladu sa onim šta smo i ko smo. Da se ponašamo u skladu sa novo stečenim navikama. Kad se vratimo kući treba da skinemo sa sebe sve maske i da pokažemo ljudima kakvi smo stvarno. Možda to neće dovesti do prihvatanja, ali će biti istinito.

Drugo, kad se Isus vratio kući, on je govorio istinu o tome ko je.
U iskušenju smo da izdižemo sebe iznad onog šta smo stvarno. A ponekad i obrnuto, ne želimo da ljudi saznaju šta smo postali, jer se bojimo njihove osude. Kao i ovde Isus, moramo da pobedimo iskušenje da se uklopimo, da budemo kao oni, umesto da kažemo ko smo stvarno.

I sam sam bio u istom iskušenju, kad sam se vraćao kući – da li da im kažem, pa kako će oni reagovati, pa misliće da se pravim važan, neće mi poverovati ...

Priča mi jedan naš brat koji se vratio sa lečenja, da je išao na mesta gde je pravio gluposti, gde su ljudi bili povređeni njegovim „akcijama“ sa željom da se izvine ljudima. Prva reakcija na koju je nailazio bila je uplašenost jer njegov lik se nije promenuio. Druga reakcija bila je neverica kad se izvinjavao, jer se njegovo ponašanje promenilo i nije više išlo sa onim izgledom od ranije. Ipak, na žalosto, skoro niko nije bio sasvim ubeđen da se stvarno promenio. Ljudi teško prihvataju promene pogotovo ako one razbijaju predrasude koje su stvorili.

Ali, Isus nije mario za to: ušao je u Sinagogu, dali su mu knjigu proroka Isaije, i nakon što je završio čitanje, reče im "Danas se ispunilo ovo Pismo što vam još odzvanja u ušima."

Što se nas tiče govorenje istine može da nas odvede u razne pravce – od neprihvatanja i poraza do potpune pobede. Ipak, bez obzira gde nas istina vodi, dužni smo da je govorimo, jer znamo da se reč koju govorimo neće vratiti Bogu bez roda.

Treće, Isus je ukazao na ukorenjenje greške u ponašanju i stavovima svojih sugrađana. Uvek je teško, onima koje poznajte ceo svoj život, ukazati na ono u čemu greše, a pogotovo ako ste vi sami ranije učestvovali u tome.

Jako dobro poznajemo one sa kojima smo odrasli, naše komšije, njihove navike, stavove. Osim ako se ništa nije promenilo, kao u našem životu, oni još uvek stoje na istim pozicijama kap pre, i jasno nam je da je to potrebno obasjati novim svetlom.

Isusu je bilo važnije da ukaže svim tim ljudima, koji su tu sedeli, na mogućnost otkupljenja i oslobođenja, nego sva moguća podrška koju je, umesto toga, da je ćutao, mogao da dobije.

Podsetio ih je na poslovicu koja kaže da prorok nije bez svoje slave sem u svojoj zemlji. Takođe je pomenuo i dve priče iz SZ koje su oni ili zaboravili ili namerno potisnuli iz svog sećaanja. Podsetio ih je da je u Ilijino vreme, Bog spasio proroka šaljući ga udovici u Sareptu, u Sidonske krajeve, umesto nekoj Izraelskoj udovici. Takođe je podsetio da je Jelisije lečio gubu, od koje je izlečen Naman, sirijski general, umesto nekog izraelskog gubavca. Podsetio ih je da će ih ponovo mimioći Božja blagodat ako ne prihvate Božji poziv i reč koja im je data.

Rezultat ovog podsećanja, a kao izraz njihove okorelosti, bila je želja da unište Isusa. Tražili su način kako da ga bace sa litice. Bili su spremniji da trvrdoglavu ostanu u svojim predrasudama nego da prihvate Božije oslobođenje.

Ipak istiba Božja je jača od svake ljudske sile, ona je ispravna i ostaće da stoji bez obzira na posledice. Tako je Isus otišao od njih.

Ako izbegavate da kažete nešto što mora biti rečeno, zbog toga što mnogi neće voleti da čuju ono što govorite, tada će mnogi biti povređeni  na duge staze.

Kad su ljudi Nazareta gledali na Isusa, videli su Josifovog sina. Videli su stolara. Mogli su da vide njegovu majku, braću, sestre, koji su i dalje živeli među njima (Matej 13:55,56). Kako on može da bude Spasitelj kad je odrastao u Nazaretu i igrao se zajedno sa našom decom, ili bio drug sa nekima koji tu sede? Kako bi on mogao da bude Spasitelj kad je svojim rukama pomagao svom ocu da pravi nameštaj koji se nalazi u našim kućama?

Sasvim je moguće da stvari koje smo naučili iz iskustva zatvore naše oči za istinu koja nam je data. Zašto? Zato jer mi tako želimo!

To sa istinom je čudo jedno! Iako tvrdimo da smo bogobojazni, jako često posežemo za sopstvenom istinom umesto za Božjom objavom. Neretko možete da čujete „Da verujem ja šta tu piše, ali vidim svojim očima da je drugačije!“ Znate li kako deluje naš vid? Svetlost ulazi u naše oko, tu svetlost prihvata mozak u centar za vid, zatim ga upoređuje sa nečim što već ima u sećanju, sravnjuje to dvoje, pohranjuje u memoriju, i tada smo svesni šta vidimo. U stvari, često ne vidimo ono što jeste, nego ono što bi naš mozak hteo da vidimo. Mislim da je konačno vreme da se odlučimo, kome ćemo verovati – svojim očima ili Bogu.

Ili, kaže čovek „Znam ja šta ti meni pričaš iz te Biblije, ali moje iskustvo mi govori! ... pa onda kaže svoje iskustvo“ Ajde, tvoje iskustvo? Od 30 ili 40 ili 50 godina! Super, u pravu si, iskustvo onog koje je bio, jeste i biće za uvek je ništa prema tom tvom doživljaju. Na stranu to što još nisi uspeo ni da se oženiš, a najdalje si putovao na Srebrno jezero i to sa ekskurzijom u trećem razredu. Kakvo iskustvo ti imaš!?

Zatvorite oči, začepite uši, i vidite i čujete šta Bog ima da vam kaže!

Ono šta je je prorok rekao o Isusu šestotina godina ranije je: „Na meni je duh Gospodnji, jer me je pomazao da siromasima objavim evađelje. Poslao me da sužnjima objavim oslobođenje, slepima da će progledati, da na slobodu pustim potlačene, da objavim godinu blagonaklonosti Gospodnje.“

Ne znam šta su oni mislili i šta su očekivali kako bi Mesija trebao da izgleda ili da se ponaša. Možda kao neki osvajač, na belom konju, u sjajnom oklopu, na čelu velike vojske nepobedivih ratnika, koji će konačno doneti slobodu napaćenom narodu? Po svemu sudeći, to im je bilo na pameti!

Ni današnji ljudi se ne razlikuju mnogo od njih. I danas, mnogi imaju pogrešnu sliku o Isusu i njegovom delu na zemlji. Njihova ideja je da će ih Isus osloboditi od njihovih tlačitelja, nepoštenih političara, korumpirane administracije, kriminalaca, banaka, nepoštenih gazda koji ih teraju da mnogo rade a malo zarađuju. Očekuju da će im Isus uvećati bogatstvo, da će im obezbediti savršeno zdravlje, da će im naći dobro plaćen posao na kome se malo radi, ali se zato dobro zarađuje, da će njihova ekipa pobiti u fudbalu ili u tenisu, svejedno.

Ali to se ne odigrava tako. Možda Isus i posmatra naše stadione i teniska borilišta, ali ne zato da bi pomogao nekome da pobedi, nego da se sit isplače nad onim što se tamo dešava. Možda on i posmatra naše muke sa kriminalcima, poslodavcima, političarima, bankarima, ali ne da bi se borio protiv njih nego da se čudom načudi kako im, iako nas mrcvare, uzvraćamo snishodljivo i bogobojazno, oponašajući ih i čeznući za onim što oni imaju.

Ne Isus se neće mešati u stvari koje sami biramo i za kojima žudimo.

Umesto toga Isus je došao siromašnima i odbačenima. On je došao onima čija su srca ranjena, On želi da oslobodi zarobljenje i u okovima, da vrati vid slepima. Došao je da proglasi godinu milosti Gospodnje.

Isus je Onaj koji je došao da oslobodi one koji su poraženi od nemara društva u kome žive. On voli nevoljene, leči neizlečive, spasava one koji su otišli daleko van dometa zajednice, i podiže posustale ruke onima koji su obeshrabreni grehom u svom životu, i svetom koji ih okružuje, izgubili smisao i želju da budu isceljeni. 

Isus je onakav Spasitelj kakvog ga je Prorok opisao, a ne onakav  kakvim bi ljudi želeli da bude.

Takav je Spasitelj potreban ovom svetu? Spasitelj koji može da ispravi, isceli i prekine sve one sveze koje nas na bilo koji način povređuju. Spasitelj je onaj koji je uklonio greh i sve užasne posledice greha iz našeg života i života ljudi oko nas.  

Ipak, nije potrebno radi spasenja, da ljudima kojima pričamo, odmah isporučimo sve što smo ikad čuli ili pročitali o Isusu. Kao što vidimo iz ovih stihova, ni Isus nije svima sve govorio. Svaka potreba ima svoju poruku, i svaka boljka svoj isceljujući lek.

Ako smo bili siromašni i usamljeni celog svog života tada na spasenje gledamo u svetlu tih tragičnih rana, i naša očekivanje neće ići daleko od agonije u kojoj već jesmo. Ili, ako je naše srce ranjeno, tada nam se spasenje ogleda u iscelenju koje uklanja taj bol od nas.

Zbog tako mnogo i tako različitih potreba koje ljudi imaju poruka spasenja treba biti govorena u skladu sa onima kojima je potrebna. Oni koji slušaju nisu uvek isti, nisu uvek u istim situacijama, ni okolnostima, i nisu isti sve vreme. Rane se menjaju, kao i sposobnosti da poruka spasenja bude shvaćena.

Moramo da vodimo računa o toj činjenici, ali ne tako što nećemo govoriti o spasenju već što ćemo govori imajući u vidu potrebe onih kojima govorimo.  Potrebe, mesta i slušaoci će se menjanti, ali Spasitelj ostaje uvek isti – Svemoćan, Sažaljiv, Blag, spreman da pomogne, isceli i obnovi. 

Kad su čuli šta je Isus govorio, ljudi su prvo bili pozitivno iznenađeni i pomalo ponosni. „Zar on nije Josifov sin?“

Koliko često ste imali priliku da čujte o slavnim Srbima koji žive „tamo daleko“ i kako se svi ponose kad neko pomene njihovo ime ili oni, nekim slučajem zalutaju u otadžbinu.

Ponos tuđim uspehom je najkrhkiji ponos. On se veoma lako pretvori u mržnju. Samo neka, dotični slavni zemljak, kaže nešto što nam se ne sviđa, odmah shvatimo da se prodao, da nas je izdao, čak znamo i šta je dobio za izdajstvo ...

Tako je bilo i sa Isusom. Dok je samo čitao Isaiju, bilo je super, „govorili su o njemu umilnim rečima“. Međutim, onda je on progovorio i neke teške stvari, a teške stvari je teško slušati. Kao što sam već rekao.

Pretpostavimo da se Isus u današnje vreme vrati na zemlju, i da dolazi kod nas na službu nedeljom. On je naš najpoznatiji „zemljak“! Lično znam čoveka!

Kako bismo ga dočekali? Kakav bismo lični plan stavili pred njega? Šta bismo mu tražili da uradi za nas?

Zar vam se ne čini da se ljudi danas tako ponašaju prema Isusu? Svi mi imamo plan sa njim – od rešavanja ličnih, opšte društvenih, materijalnih i globalnih problema, do obračuna sa verskim neistomišljenicima.

Ali „zemljak“ se vratio kući iz drugih razloga. Njegova služba danas isto je puna različitosti kao i u vremenu o kojem čitamo. On nije bio, a ni danas ne želi da bude, uklopljen u neki kalup, zatvoren u neku kutiju, ili uokviren u ram, kako bi odgovarao svima i ispunjavao želje svakom po sopstvenoj listi. Njegova misija danas i dalje prevazilazi socijalne i fizičke probleme i tiče se čovekovog ispravnog odnosa sa Bogom.

Kad čovek ispravi svoj odnos sa Bogom, uđe u mir sa Njim i prihvati Božije vodstvo tada može doći i do promena.  

Dakle, Isus radi kako misli da je najbolje za sve i svakoga.

Onda ni ne čude pitanja - ako se Isus ne uklopa u našu sliku i ne ispunjava naša očekivanja, da li treba da ga odbacimo? Da li treba da ga kritikujemo kako ne razume našu situaciju, naše probleme, naša očekivanja? Da li treba da se okrenemo protiv njega i uništimo sve veze sa njim pošto nije učinio sve što smo od njega tražili?

Mnogi ljudi ne dobiju ono što sebično traže u svojim zahtvima, molbama, molitvama, i okreću se od Isusa. Pokušavaju da ga istisnu iz svog života. Okreću se drugim stvarima koji im stvaraju privid zadovoljstva ili ostaju tvrdo ukorenjeni u svojim predrasudama.  

Uvek je lakše živeti se sa idealizovanim spasiteljem koji uvek čini ono što od njega očekujemo, nego sa onim koji radi po svojoj namisli. Međutim, ova misao otkriva kratku pamet lažnoh učitelja i proroka koji su izašli u svet. Kraj njihove misli je propast, a onima koji slede Hrista, iako im nije sve kako su oni poželeli, obećan je život večni u izobilju.

Ako dozvolimo da nam On pokaže šta će biti, i šta ćemo biti kad on vodi vaš život, tada svi problemi, patnje, stradanja, muke, nezadovoljstva i slične stvari padaju u vodu. On rešava probleme, a ne stvara ih.  

Jednom sam čuo da je neko rekao „Zaljubio sam se u Hrista“. Ne slažem se sa tim. Zaljubljenost je osećanje u kojem dobijamo zadovoljenje svojih želja, i nema ničega van toga. Ali, ljubav. To je drugo pitanje. Ljubav podrazumeva strpljivost, podnošenje, žrtvu, nadu, veru.

Dakle, umesto da se zaljubimo u Spasitelja koji nam ugađa, treba da Ljubimo Sapasitelja koji je gospodar svemira i Spasitelj ljudskih duša, koji zna šta je bilo i šta će biti; koji nas ne štedi od nevolja ali nam daje snagu i umeće da kroz njih prolazimo.

Svi mi se ponekad vratimo kući, ako ne pre onda nakon krštenja. Umiveni, obnovljeni, nanovorođeni, prosvetljeni, naučeni na novo, bolje i blagoslovenije. Najteže se vratiti tamo gde misle da nas dobro poznaju.  

Kad se vratimo, budimo ono što jesmo, govorimo istinu koju smo dobili, upoznajmo ljude sa Spasiteljem i pomozimo našim domaćima da izgrade svoj odnos sa Bogom. To nije lak posao, ali Hrist nije ni obećao da će biti lako, ali je obećao da će biti sa nama gde god mi bili.

I ne plašite se predrasuda koje ljudi imaju prema vama, jer jedini koji treba da da Sud o Vama vidi mnogo više nego i mi sami, i njegov sud će sigurno biti nepristrasan.

 Amen!     

BOŽIĆ

Kako je dobra prilika što smo večeras mogli da se okupimo i slavimo rođenje našeg Boga i Gospoda Isusa Hrista. Kako je divno slušati glasove koji pesmom šire radosnu vest o ovom događaju. Meni srce igra od radosti jer, ovo i jeste prilika kad treba da osetimo svu radost zbog odluke našeg Boga, da nas obasja neverovatnom milošću i iskaže nam neopisivu ljubav, kroz svoga Sina Isusa Hrista.

Ipak, i u ovom lepom događaju mnogi nalaze svašta negativno, od toga da niko ne zna tačan datum kad je Isus rođen, pa do toga da je sve drugo važnije u ovom prazniku sem Isusa.

Zbog toga bih želeo malo da osvetlim šta Božić jeste, a šta nije, i zašto bismo trebali da ga proslavljamo.

Da li Isus rođen 25. decembra? Nikad niko to nije tačno utvrdio. Bog nam, u Svetom pismu to nije otkrio, pa onda to i ne možemo sa sigurnošću znati. O razlogu zašto Bog nije objavio datum rođenje Isusa Hrista možemo samo da nagađamo. Mislim da razlog leži u tome što sam događaj prevazilazi svaki datum. Rođenje Isus Hrista je vanvremensko, neponovljivo i različito od svega što se ikad desilo. Svako čudo zapisano u bibliji može da bude ponovljeno, ali čudo rođenja iz Vitlejemske štale, ne može se i neće ponoviti.   

***********

Istorija nam kaže da, prvi hrišćani nisu slavili Božić sve do IV veka (u izvorima dokazana godina 336.) i to u Rimu. Do danas nije baš jasno zašto se Božić slavi 25. decembra,  ali prevladava mišljenje da je to zbog toga što se tada u Rimu još uvek slavio praznik povodom rođenje boga Sunca. Pretpostavlja se da je crkva, želeći potisnuti taj mnogobožački praznik, tada počela slaviti rođenje Isusa Hrista. Ali to je samo pretpostavka, sa kojom se možemo složiti ili ne.

I u mnogim drugim delovima, tada velikog carstva, neznabožački običaji iz tog perioda godine, pretvoreni su u hrišćanske praznike. Danas mnogi odbijaju da slave Božić, upravo iz tog razloga - kažu to su to paganski običaji i hrišćani ne treba da ih slede ili da svoje praznike poistovećuju sa njima.  

Ali, pitam se? Zar naši preci i sami nisu bili pagani pre nego što su postali hrišćani? Pa zašto se mi onda i dalje identifikujemo sa njima, zašto smo onda i dalje hrišćani, zašto još uvek nosimo njihova prezimena, nasledne osobine i drugo - kad su oni bili pagani. Ako smo dosledni, nećemo da se dotičemo ničeg što je pre bilo pagansko, čak iako je promenjeno i sad je preporođeno hrišćanstvom. Ali, nismo baš toliko dosledni!   

Verujem da je sasvim normalno, što se praznici, kao što je ovaj, proslavljaju baš u vreme starih praznika. Reč nas uči i kaže "Gle, staro je prošlo, nastalo je novo." (2.Korinćanima 5:17) . Kao što smo mi novi ljudi posvećeni Bogu, tako su i naši praznici posvećeni tom istom Bogu.   

Šta ima prirodnije nego da praznik koji se slavio kao pobeda novog sunca, postane praznik pravog, istinitog i svemogućeg Boga, koji svojom slavom i svetlošću čak i to novo Sunce čini tamnim. Zar nas tako ne uči pismo "I tom gradu nije potrebno sunce, ni mesec, da mu svetle, jer ga slava Božija obasja, i Jagnje je njegovo svetlilo." Otkrivenje 21:23

To jagnje, je Onaj rođen u štali iznad Vitlejema. Njegovo rođenje zasenilo je sve što je ikad postojalo na svetu, i obasjalo ga svojom svetlošću, dalo mu novi život i pravi smisao.

Zar onda, rođenje Onoga koji je Stvoritelj Sveg Svemira, Bog nad Bogovima, Gospodar nad Gospodarima, ne treba da zaseni sve praznike, događaje, zablude i pogrešene objave i da uspostavi nešto sasvim novo, svetlije, uzvišenije i svetije? Zar onda, to Novo ne treba da zameni staro? I ne samo da ga zameni, nego da ga u potpunosti izbriše.

Ostali su tragovi, kažu neki. Skandinavci još uvek ovaj praznik zovu Jul, i među britancima taj naziv je sinonim za Božić. Kažu posvećeno je to nekom bogu Toru, palili su se julski panjevi, kod nas ih zovu badnjaci, i verovalo se da koliko varnica iskoči iz panja koji gori, toliko će svinja i goveda biti u toj kući.

Ali panjeva u Skandinaviji više nema, iako poneke domaćice još uvek spreme panj tortu, preliju je čokoladom da što više liči na drvo; Tor je postao ličnost iz stripa i holivudskih filmova.

Ovde kod nas, ponegde gori neki badnjak, slama sve ređe šušti pod nogama ukućana, ponegde se lomi česnica. Kažu vezano je to za Pana i neke slavenske bogove. Ali, Pana se više niko i ne seća. Sećanja su preoblikovana novim doživljajem, lažni bogovi ustuknuli su pred Istinitim, kao što tama ustukne pred svetlom.  

Praznik rođenja Isusa, sina Marijinog, Pomazanika Božijeg, kome pripada sva slava i čast uzdigao se iznad svih sećanja i običaja. Onaj čije rođenje slavimo, svojom dobrotom daje nebrojeno puta više varnica blagostanja, nego što može da izađe iz svih badanjak ikad zapaljenih. I to blagoslove primamo, ne zato što ćemo ili nećemo zapaliti badnjak, ili ukrasiti božićno drvo, nego zato što je naše srce zahvatila vatra njegove ljubavi i obasjala nas novim svetlom u kome nema ni trunka tame.       

Dakle, na svakom mestu, gde se, da li pod izgovorim običaja, da li iz koristoljublja ili sa iskrenom željom, proslavlja rođenje Isusa Hrista, otvorena su vrata blagoslova, radosti, novog početka, zahvalnosti, ljubavi i mira.

******

Njegovo rođenje protreslo je sve stubove na kojima je svet do tad stajao.  

Irod je u svojoj palati kipteo od besa, i drhtao od straha, pred onim koji se rodio u krajnjem siromaštvu, jer je to siromaštvo bilo bleštavije od sveg bogatstva koje je Irod mogao i da  zamisli, a nemoć, tek rođenog deteta, nadilazila je svu sila njegovih i rimskih legija. Pobeđen, ogorčen i ljut, poslao je ubice da ga oslobode pretnje. Umesto da se pokloni svemogućoj Božjoj volji on je pokušao da se bori sa Bogom, i izgubio je tu bitku.   

Kao što je bilo tada, tako i danas, imamo mnogo onih koji gaje u svom srcu neprijateljstvo, ogorčenje, strah i bes protiv Isusa, jer su ubeđeni da će on srušiti sve njihove snove, planove i bogastva; da će zbog njega ostati bez moći i slobode.

Ali Isus ne želi da ruši, nego želi da gradi; ne želi da budemo slabi nego da budemo silni; ne želi da budemo siromašani, već da se obogatimo životom. 

Pismoznanci, fariseji i  sveštenici, bili su zatečeni istinom koju su propustili da vide. Ono što su celog svog veka čekali i najavljivali, desilo se mimo njih, i mimo njihovih ceremonija i službi i obreda. Onaj koji je rođen daleko van Jerusalima i hrama, celog svog života, ukazivaće na njihove zablude, lutanja, formalizam, tvrodvratost, mrtvilo.  Umesto da se poklone pred sveobuhvatnom Božjom mudrošću, oni su pokušali da je sakriju, omalovaže, banalizuju.

I danas ima mnogo onih koji svetovnu mudrost stavljaju ispred Božije, negiraju Hrista, ljuljaju se od nauke do nauke - skupljaju od svega pomalo i na kraju ne dobiju ništa, ili se nepokolebljivo drže zabluda i običaja, hvale se cermonijama, bleštavim obredima i važnim službama. U svojoj ispraznosti propuštaju ono najvažnije – ljubav – neizmernu, blagu, strpljivu, poniznu, punu razumevanja. 

Ljubav, koje prevazilazi sve formalnosti, obrede i službe.  

Tu su bili i mudraci, koji su proučavli dešavanja među zvezdama, Božjoj neverovatnoj i beskonačnoj kreaciji, kojoj se divimo i koja u nam izaziva osećanja obožavanja i spoznaje svoje malenkosti u odnosu na neizmernu Božju veličinu. Ono su bili oduševljeni saznanjem da je rođen novi car, novi član carske kuće, novi vladar koji će zameniti Iroda. Požurili su da mu se poklone donoseći mu darove koje su smatrali dostojnim cara.

U njima vidimo one koji traže i odgonetaju, tumače i proučavaju, i nalaze ono što traže, ali ne podignu svoje oči ni metar iznad zemlje iako sve vreme gledaju u zvezde. Sve ono što nauče i steknu, čemu se dive i klanjaju, izgube jer im je srce vezano za zemaljsko a ne za nebesko. Njihove namere nisu loše, niti su postupci za osudu, ali ne ostaju sa Hristom jer uvek ima nešto novo na vidiku, nešto zanimljivo i izazovno.  

Naše ljudsko i sebično sprečava nas da uživamo u onome što nam je Bog pripremio. Jedina prepreka koja može da zaustavi Božju, bezuslovnu ljubav i milost, je ona koju mi samo postavimo.

Ako nema tih prepreka koje mi postavimo, govori nam rođenje Isusovo, Bog sve ostalo može i hoće prevladati da bi učinio mogućim da budemo sa njim, da On bude sa nama - Emanuel.

******

Pavle je stajao na Marsovom brdu u Atini i govorio okupljenim ljudima: “Atinjani, po svemu vidim da ste vrlo pobožni. Prolazeći, naime, i posmatrajući vaše svetinje našao sam i jedan žrtvenik na kojem je bilo napisano: »Nepoznatom Bogu«. Što vi, dakle ne poznavajući poštujete, to vam ja objavljujem.” Dela 17:22,23

Ovo je prizor Božije mudrosti koja se iskazala kroz jednog, odanog i gorljivog, svedoka za živoga Boga, koji je umeo i hteo da iskoristi priliku da posvedoči za ono čemu ljudi teže a ne umeju da prepoznaju.

Mi imamo istu tu priliku da, u vreme božićnih praznika, stojimo i govorimo i svedočimo za istinitog Boga.

Zar u tome treba da nas ometaju badnjaci, božićna drvca, deda mrazovi, komercijalizacija i pokušaj ljudi da sve prodaju i na svemu zarade? Zar to treba da smeta našem svedočanstvu? Zar istina koju donosimo nije veća od svega toga?

Pa kad već imamo priliku koristimo je – svojim slavljenjem, pesmom  i rečju, hrabro i odvažno, puni razumevanja i ljubavi za one koji će nas slušati, govoreći onako kako je apostol Pavle govorio – prepoznajemo vašu pobožnosti, i vaše ukrase i svetla, i badnjake, i položajnike i svečanu trpezu, i kroz sve to i preko svega toga objavljujemo vam – Isus je rođen. Postao je čovekom jer nas toliko voli, da se odrekao  toga što je jednak Bogu, pa je postao kao i mi. Rodio se u štali, da bi ovom svetu doneo svetlo, i slavlje, i blagostanje i radost i mir koji prevazilazi svaki um – sve ono što ljudima nedostaje i za čime žude.   

Kad se On rodio, anđeli su pevali, nebo je slavilo. Vest je objavljena – RODIO VAM SE SPAS.

Spas od svega – od tuge, od bola, od siromašnog života, od nepravde, od samoće i nemira.

A za njega čak nije bilo ni mesta u gostionici. Štala je morala da mu bude dobra.

Kažu – rodio se mali Bog, Božić! I to neke sablažnjava i brine i čini da je sve ovo odbojno i neprihvatljivo.

To govore i sablažnjavaju se oni koji ne razumeju u potpunosti Boga u kog veruju.

Zar ne vide, nije se rodio mali Bog, već je veliki, Sveprisutni Bog uzeo obličje sluge da bi lično iskusio sve što je svako od nas prošao. Bog je tako velik, da se nije plašio da postane najslabiji od svih. To je veličina velikih – da se ne boje da postanu mali, kako bi mali mogli da postanu veliki.  On je postao slab da nam kroz tu slabost pokaže svu Silu svoga bića. Postao je slab da bi mogao da saoseća sa našim slabostima.

Naše slabosti nisu prepreka njegovoj moći. Apostol Pavle piše u poslanici 2.Kornićanima 112:10 “Kad sam slab onda sam jak. “ Kako se njegova slabost pretvorila u jakost? Tako što se Božja sila naselila u njemu i dala mu snagu da se suoči sa preprekama i iskušenjima na svom putu.

Jaki smo kad priznamo da smo slabi, zato što je Bog jednom bio slab i može da razume naše slabosti i da ih promeni.   

******

U svetu u kojem živimo, Isus je centralna figura! Znam da se mnogi ne bi složili sa ovim, ali to je istina. Niko nije ravnodušan prema njemu – ili ga mrze ili ga vole, ali niko nije ravnodušan.

Takav je odnos prema njemu od samog početka.

Od trenutka kad se, još nerođen pojavio na kapijama Vitlejema, kad nije bilo vrata koja bi se otvorila da prime njegovog oca i majku na konak, pa do trenutka kad je izdahnuo na krstu, Isus je imao neprijatelja koji su mu radili o glavi. Mnogo puta, od najranijeg detinjstva pa do vremena kad je hodao po Galileji i Samariji – učeći, lečeći i hraneći narod, mač je visio nad njegovom glavom, a kamenje je bilo spremno da poleti prema njemu.

Tako je i danas odnos prema njemu i onima koji svedoče za njegovo ime.

Ipak, kao što je opasnost bila sastavni deo svakog njegovog dana, tako je uvek i na svakom mestu Bog pronalazio one koji su bili spremni da pomognu, čuju, prihvate, ili jednostavno potvrde Njegov božanski autoritet.

Tako i danas Bog pronalazi one koji su spremni da prihvate Isusa u svoj život. Imaš li ti tu želju večeras – ne oklevaj, On je zbog toga rođen.

Pastiri, obični i jednostavni, prvi su saznali za Isusovo rođenje. Videli su mnoštvo anđela, čuli pesmu sa neba i objavu Božanske milosti. Odmah su, bez mnogo premišljanja, računanja, sagledavanja,  pošli da vide ono o čemu su slušali. Oni su prvi koji su slavili rođenje Hristovo.  

Koliko nam je svima potrebna ta odlučnost da se odazovemo na Božji poziv i učinimo ono na što smo pozvani!

******

Kažu, sve se pretvorilo u trpeze pune hrane i pića, sve se drugo radi a Isus je u drugom planu.

Zašto smetaju trpeze pune hrane i pića, i veselje, i pokloni i sva ta užurbanost i naizgled raskoš?

Kad čovek ili žena nađe osobu sa kojom želi provesti ostatak života, oni naprave veselje, pozovu prijatelje, napune trpeze, obuku svečana odela, provesele se i svoju radost podele sa najbližima. Daruju jedni druge.

A njihova zajednica će trajati, u najboljem slučaju, dok ih smrt ne rastavi.

Pa kad takva veselja prave ljudi da bi proslavili početak zajedničkog života koji ograničeno traje, kakvo tek veselje treba da pravimo mi koji smo upoznali Hrista?

Mi smo pronašli osobu sa kojom, ne samo da ćemo deliti ovozemaljski život, nego osobu koja je sama suština našeg života.

Na Božićni dan proslavljamo rođenje Onoga sa kojim ćemo biti venčani, ne za brak, nego za neraskidivu vezu života koju ni smrt ne može da rastavi.

Jer ko se venča sa Hristom za njega konačnost nestaje, smrt gubi pobedu, a ostaje večna neprolazna veza.  

Kao što je apostol Pavle napisao Rimljanima: „Jer znam jamačno da ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina, ni druga kakva tvar ne može da nas rastavi od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu, Gospodu našem.“ 8:38,39

Ništa nas neće rastaviti od Njega.

I zato mislim i verujem, koliko god svetla da upalimo, koliko god ukrasa da stavimo, koliko god da napunimo naše trpeze, koliko god dobra da podelimo sa nekim, kakve god poklone da podelimo, kako god lepa odela da ubučemo, koliko god sa veseljem slavili, i kako god bile svečane naše pesme, još uvek to neće nadmaštiti lepotu i sjaj praznika, rođenja našeg Isusa Hrista.

Ohrabrujem vas i pozivam, da vaša lica zrače radošću, da vaši domovi odišu praznikom, da vaši govori budu blagi i zagrljaji topli. Da budete domaćini koji će pokazati sve blagodati kojima ste blagosloveni.

I da svima i na svakom mestu objavljujete – Hristos se rodi!!