KAKVOG STE DUHA!?

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 08.11.2026.)

Luka 9:51–55
“Kako se približavalo vreme da bude vaznet na nebo, Isus odluči da krene u Jerusalim, pa pred sobom posla glasnike koji uđoše u jedno samarijsko selo da mu sve pripreme. Ali meštani ga ne primiše, jer se uputio u Jerusalim.
Kada su učenici Jakov i Jovan to videli, upitaše ga: »Gospode, hoćeš li da prizovemo oganj sa neba da ih uništi?«
Ali Isus se okrenu i prekori ih pa reče: »Vi ne znate od kakvog ste duha, jer Sin čovečiji nije došao da ljudske živote uništi, nego da spase.«. Onda odoše u drugo selo.”
 
Kako je moguće da neko, ko je tri godine hodao pored Isusa, gledao šta radi, čuo šta govori, video kako se ponaše, svedočio o tome kako oprašta grehe, isceljuje bolesne i podiže mrtve, nije prepoznao duh koji je Isus nosio sa sobom.
 
Jedna od osnovnih stvari, najočiglednijih, bila je ljubav prema bližnjima, pa makar on bio i neprijatelj i nezahvalan …
Kako je moguće propustiti takvu očiglednu lekciju i doći u situaciju da u čoveku proradi “pravednički” gnev koji bi spalio nekoga samo zato što se suprotstvio njegoovom razumevanju stvari.
 
Uprvo o tome čitamo ovde, o Jakovu i Jovanu, koji su, zbog toga što neko samarjansko selo nije htelo da primi Isusa, predložili da ONI prizovu oganj sa neba i unište to selo.
 
Oni jednostavno nisu razumeli Isusov karakter, odnos prema ljudima, način na koji razmišlja i koji mu je cilj, iako su bili, hodali, jeli, zajedno s njim.
 
Na žalost, i danas među nama hrišćanima postoje oni koji su sa Hristom godinama, ali još uvek ne razmišljaju kao Hrist. Kao da nisu prepoznali ili se nisu prepustili duhu u kojem je Isus obavljao svoju službu.  
 
Dakle, možemo da poznajemo bibliju, a opet da ne pokazujemo Hristov karakter; možemo biti revnosni u službi, a imati pogrešne motive; možemo da prenosimo i branimo istinu ali bez ljubavi.
 
Zato je Isusovo pitanje - da li znate kakvog ste duha, veoma važno za nas.
 
Želim samo da napomenem da se ovo pitanje ne odnosi na Duha Svetog ili njegovo delovanje. Ovde gorimo o duhu čoveka, govorimo o karakteru, o raspoloženju i unutrašnjem stavu čoveka, u odnosu prema Bogu. O onom delu čoveka koji je sastavljen od tela, duše i duha kog će Duh Sveti promeniti kod svakog od nas, ako mu se prepustimo i da ga oblikuje po Božjoj volji, do mere kada će naš duh zajedno sa Duhom Svetim svedočiti da smo božja deca.  
Ali, o tome neki drugi put.
 
1. Kakav je Hristov duh, koji treba da sledimo? - Isusov duh je duh poslušnosti, bez obzira na cenu.
U stihovima koji su prethodili ovom događaju, Luka 9:51 čitamo “Kako se približavalo ono vreme da bude uzet na nebo, Isus odluči da krene u Jerusalim”
 
Isus zna šta ga čeka tamo. Zna da će biti odbačen, ponižen, mučen i razapet. 
Ipak, On odlučno ide prema Jerusalimu. On zna svoju misiju, potčinjava se Božjoj volji, ne obazire se na prepreke, i spreman je da plati cenu svoje poslušnosti.
Setite se stihova koje je apostol Pavle, opisujući Hrista, napisao Filipljanima 2:8: da je Hrist  “ponizio samog sebe postavši poslušan do smrti, i to smrti na krstu.”
Dakle, to nije nešto što mu je nametnuto nego nešto što je On sam prihvatio da sprovede.
 
Iz ovoga možemo da naučimo da Božja volja ne treba da bude nama nešto nametnuto, nego nešto što sa radošću prihvatamo, čemu se pokoravamo i šta sprovodimo.
 
Vidite, Jakov i Jovan žele da prizovu oganj sa neba, ali Isus želi da ispuni Očevu volju.
Oni razmišljaju o uništenju neprijatelja, a Isus razmišlja o ispunjenju svog poslanja, spasenje za sve ljude.
 
Kakav je naš duh kada poslušnost Bogu postane teška?
 
Da li sledimo Hrista samo dok nam je udobno? Da li ostajemo verni kada nas ljudi odbacuju, ne razumeju ili nepravedno postupaju prema nama?
Čovek koji ima duha kao i Hrist ne određuje svoj put prema tome kako se drugi misle ili se ponašaju prema njemu, već prema tome šta Bog očekuje od njega.
 
Dakle, hrišćanin može biti izuzetno revnostan, istrajan, postojan, pouzdan i hrabar, i sve iz pogrešnih mmotiva pa samim tim i da nije u Hristovom duhu.  
Pogledajmo ponovo ovaj trenutak kad Jakov i Jovan predlažu da istrebe ovo selo. Oni nisu bilo ko. Oni su najbliži Isusovi učenici. Isus im je dao nadimak „Voanirges - sinovi groma“ (Marko 3:17).
Isus je ovim nadimkom naglasio njihovu revnost koja se graničila sa okrutnošću jer su bili spremni da na odbacivanje odgovore ognjem i uništenjem pod izgovorom da žele da zaštite Isusa.
 
Dakle, njihov problem nije bio nedostatak revnosti, nego nedostatak razumevanja Hristovog karaktera.
 
Njima je, u tom trenutku, vladao sasvim drugačiji duh.
Pre svega, duh netrpeljivosti, koji se u srcima Jevreja gajio godinama. Znate, naime, da se Jevreji i Samarjani nisu podnosili. Sukob između njih istorijski i verski, trajao je vekovima i svaki Jerejin je od malena učen toj mržnji i preziru.
Ali, sad se ukazala izuzetna prilika za osvetu, pa zašto je ne iskoristiti?
Pogotovo što su sami Samarjani tražili to jer nisu želeli da prime Isusa zato što je išao u Jerusalim.
 
Ali to nije Hristov duh, pa ne može da bude ni duh Hristovih sledbenika.
 
Ne sme da bude ni duh u kome ćemo mi živeti. A činimo to, i to možda mnogo češće nego što smo svesni.
Npr. ako neko ne prihvata naše mišljenje, odmah smo spremni da ga osudimo i odbacimo; one iz drugih zajednica satramo manje vrednim; drugačije tumačenje nekog biblijskog teksta smatramo neprijateljskim delovanjem, krivoverjem, đavoljom rabotom; neko nas uvredi, odmah uzvraćamo, želimo da se osvetimo, čak i pre nego što o tome razmislimo.
 
Taj duh osvete ne traži dobrobit ili spasenje čoveka koji nas je povredio, nego njihovo uništenje. Jakov i Jovan žele da prizovu oganj s neba, žele da celo selo bude uništeno. Zašto? Zato što su ih naljutili, zato što u njima tinja vekovna mržnja prema Samarjanima, zašto što veruju da su Samarajani nečisti i manje vredni.
Ono što je najgore u celoj toj situaciji je to što su želeli Hrista da iskoriste za ličnu osvetu.
 
Jedna od najvećih opasnosti za vernike je kad se u njihovom srcu pojavi želja za osvetom.
Tada možete da vidite kako čovek koristi bibliju da opravda svoju ljutnju i dokaže svoje pravo da se kazni onoga koji mu se ne pokorava. Govori o Božjoj pravdi, a u srcu žudi za osvetom.
Poziva se na Božju svetost, a pokazuje sopstvenu netrpeljivost i okrutnost.
Ali mi znamo šta je Pavle pisao u poslanici Rimljanima 12:19 “Ne svetite se sami, dragi moji, nego ostavite mesta Božjem gnecu. Jer, zapisano je ‘’Moja je osveta, ja ću uzvratiti’’ kaže Gospod.”
 
Zatim duh osvete dovede do revnosti iz pogrešnih motiva. Jakov i Jovan znaju za oganj s neba kojim je Bog zaštitio Iliju (2.Car 1). I oni bi tako da zaštite Isusa. Ali, u stvari oni nisu razumeli šta se desilo, nisu videli razliku između Božje posebne intervencije u tom istorijskom događaju i njihovog ličnog reagovanja na odbacivanje.
 
Oni su poznavali biblijski događaj, ali nisu razumeli Božji karakter i svoju odgovornost kao Isusovi učenici.
 
Nije svaka revnost duhovna revnost. Čovek može biti veoma aktivan u crkvi, a da njegovo ponašanje ne odražava Hrista. Može biti revnostan za istinu, ali bez ljubavi prema ljudima.
Može da brani Božje delo, a svojim postupcima narušavati Božju namisao.
U poslanici Rimljanima 10:2 Pavle je to veoma jasno objasnio. Napisao je “Svedočim, naime za njih (Jevreje, prim. moja)  da imaju revnost za Boga, ali ona nije zasnovana na znanju (o Bogu - prim.moja).”
 
Kakvo je to znanje ili poznanje Hrista, koje bi naš duh trebao da zna i da sledi?
 
Pre svega, Isus iskazuje duh milosti, a ne uništenja.
Pročitali smo kako Isus reaguje na njihov predlog.
I u tome se vidi sva razlika između njega i učenika. Oni žele da unište selo, a On jednostavno nastavlja put. Oni žele da upotrebe silu, a on pokazuje razumevanje i uzdržanost. Zašto?
 
Zato što Hristov duh nikad ne uzvraća zlom na zlo.
Oni koji su sa Hristom nisu pozvani da svaku uvredu pretvori u sukob.
Naime, Božja želja je da se svi ljudi spase. I zato je, kao što je zapisao Jovan u 3:17, Bog poslao Sina. Ne da sudi svetu, nego da se svet spase kroz Njega.
To je Hristova misija, spasenje, a ne osveta.
 
To ne znači da Bog ne sudi grehu. Bog mrzi greh i osudio je svaki greh. Ali, Bog voli ljude, čak i one koji su grešili.
Ta činjenica izbija iz naših ruku svaki izgovor da svoju povređenost ili svoj stav koji smatramo jedinim ispravnim, osvetoljubivo branimo i to predstavljamo kao Božju pravdu.
Naša pravda nije Božja pravda, zbog toga i mi nismo i ne smemo da budemo sudije nego smo svedoci Božje istine. Onakve kakva je došla do nas i koju sa slobodom iznosimo.
 
Na žalost mi ponekad svoje ubeđenje, poznavanje pisma, svoju samopravednost i lični osećaj za pravdu izjednačimo sa Božjim duhom.
Možemo da dođemo u zabludu, kao ova braća, da je to što činimo opravdano pred Bogom, jer branimo Boga.
Braćo i sestre, Boga nije potrebno braniti, siguran sam da On ume da se brani sam. Pogotovo ne treba braniti Njegovu istinu.  
Ovo je veoma ozbiljna opasnost i za savremenu crkvu i moderne hrišćane.
 
Hrišćanin može reći:
- Ja se borim za istinu! - i samo istinu, koju ja znam.
- Ja branim Božju svetost! - ne dozvoljavam nikome da vređa Boga.
- Ja ne mogu da tolerišem greh! - dakle, nemam ja šta da pričam s ti grešnikom.
- Ja beskompromisno revnujem za Božje delo! - tražim od drugih da čine isto šta i ja.
Ali iza tih reči gotovo uvek stoji povređen ponos, netrpeljivost, ljubomora ili želja za kontrolom.
 
Zato moramo naučiti da razlikujemo Božju revnost od ljudske ostrašćenosti.
Jakov 1:19, 20 kaže: “I ovo znajte braćo: neka svaki čovek bude brz da čuje, spor da kaže i spor da se razgnevi, jer čovekov greh ne stvara pravednost pred Bogom.”
 
Hristov duh pokazuje ljubav i prema neprijateljima.
Tako kaže sam Gospod. Matej 5:44:
„A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vređaju i gone.“
 
Ovo je jedan od najtežih i najzahtevnijih zahteva hrišćanskog života. Lako je voleti one koji nas vole, ali je pravi izazov sagledati kakvi smo prema ljudima koji nam nisu naklonjeni ili nas odbacuju?
 
Voleti one koji nas ne vole je pravo umeće. Zato je pitanju: Da li je ono što radim biblijski ispravno? potrebno dodati i pitanje : Da li to što radim i kako radim pokazuje Hristov duh koji treba da vlada u meni?
Jer, na žalost, istina bez ljubavi može postati oružje u našim rukama. Pravda bez milosti može postati sredstvo osvete. Revnost bez poniznosti može postati duhovna oholost.
 
Da li su ljudi ovog vremena drugačiji od ljudi iz vremena Jakova i Jovana?
Sigurno ne!
 
Nemoguće je da se ljudski duh promeni, ako ga Bog ne promeni. To se ne rešava tako što će nas Bog spaliti svojim ognjem. Jednom, u istoriji, Bog je sprao sa lica zemlje ceo ljudski rod, sem osmoro ljudi. Dali se čovekov duh promenio. Nažalost, ne!
Zato je Hrist došao, i zato je poslao svog Duha Svetog koji nas menja, obogaćuje, oplemenjuje, čini nas mudrima, daje pečat života u Isusu Hristu.
Bez toga, ništa se neće promeniti.
 
Ispunjen Duhom Svetim Jakov je postao mučenik za veru. Postradao je od Irodove ruke (Dela apostolska 12:2).
 
Jovan će biti progonjen i izgnan, zbog svojih reči i svoje vere. Ipak, pored svega toga, nikad mu nije više palo na pamet da bi mogao da uništi nekoga samo zato što drugačije misli od njega.
Njegovo evađelje i njegove poslanice odišu ljubavlju i Hristom.
U 1. Jovanova 4:7, on piše: “Dragi moji, volimo jedan drugoga, jer ljubav je od Boga. Ko god voli, od Boga je rođen i poznaje Boga. Ko ne voli, nije upoznao Boga, jer Bog je ljubav.”
 
Hrišćanski život nije samo promena naših uverenja, već i promena našeg karaktera. I to tako što ovo, što je moje, umire i vaskrsava potpuno novo sa Hristom.
 
To novo, može da živi onako kako je to Pavle opisao u Galatima 5:22–26, kad opisuje život u Duhu: “A plod Duha je ljubav, radost, mir, strpljivost, ljubaznost, dobrota, vernost, krotkost i uzdržljivost, i protiv njih nema zakona. Oni koji pripadaju Hristu Isusu raspeli su telo sa njegovim strastima i požudama. Ako živimo u Duhu, onda se po Duhu i ravnajmo. Ne budimo sujetni, ne izazivajmo jedan drugoga, ne zavidimo jedan drugom.
 
Zato nije dovoljno da budemo ljudi koji poznaju Božju reč. Moramo biti ljudi u kojima se vidi Božji karakter na isti način kako se vidi u Hristu.
Zato,
„Nije dovoljno da imamo Isusovu poruku na svojim usnama; moramo imati Isusov duh u svom srcu.“ 
 
Amin!