(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 11. oktobar 2026.)
“»A ti se, Valtasare, njegov sine (Navukodonosor je njegov otac), nisi ponizio, iako si sve to znao, nego si se digao protiv Gospodara neba. Naredio si da ti se donesu sudovi iz njegovog Hrama, pa ste ti, tvoji plemići, tvoje žene i naložnice pili vino iz njih. Hvalio si bogove od srebra i zlata, bronze i gvožđa, drveta i kamena, koji ne vide, ne čuju i ne razumeju. A Bogu u čijim je rukama ceo tvoj život i sve što činiš nisi ukazao čast. Zato je on poslao ruku koja je napisala ovaj natpis. Ovo je natpis koji je napisan: mene, mene, tekel ufarsin.
»A evo šta te reči znače:
Mene: Bog je odbrojao dane tvom carstvu i učinio mu kraj.
Tekel: Izmeren si na vagi i pokazalo se da si suviše lak.
Peres: Tvoje carstvo je podeljeno i dato Medijanima i Persijancima.«”
------
Ovo su stihovi o kojima ste već mnogo puta slušali, a verujem i sami čitali. Oni govore o jednoj poprilično neprijatnoj temi i trenutku u životu jednog moćnog ali lakomislenog cara, ali i o našem životu vere, gde baš i ne volimo da neko dira.
Ne volimo kad neko otkrije naše slabosti, a posebno ne volimo kad neko te slabosti kritikuje, pa čak ni kad je kritika pozitivna ili kad pokuša da nam pomogne, ne volimo čak ni savete, generalno ne volimo da se neko u to meša. Istinski se trudimo da svoje unutrašnje stanje ne pokazujemo više od onoga koliko je potrebno da nas drugi vide onako kako mi želimo.
Možda to sa ljudima uspeva, ali, pošto Bogu ne možemo da zabranimo pristup našem unutrašnjem čoveku, naš vidljivi performans ga ne može zavarati niti pak možemo išta sakriti. Za razliku od ljudi, Bog ne gleda na ono što se vidi očima, nego na ono šta je čoveku u srcu.
Ta lekcija je nekoliko puta jasno naglašene u Pismu i vrlo je važno da je naučimo, kao što je Samuilo naučen kad ga je Bog poslao da izlije ulje na glavu novog cara, Davida!
“Gospod ne gleda ono što gleda čovek. Čovek gleda spoljašnost, a Gospod gleda srce.” 1. Samuilova 16:7b
Koliko god da se migoljimo, ne možemo da izbegnemo njegovo ispitivanje, vrednovanje pa ni sud.
To je istovremeno i zastrašujuće ali i ohrabrujuće, jer možemo biti sigurni da niko neće izmaći Božijem sudu, ali i da nećemo biti pogrešno procenjeni. Onaj koji nas je stvorio najbolje zna kakvi možemo biti i kojim merama nas može izmeriti.
Možda vam sve ovo i nije prijatna tema, posebno kad pomislite da Bog zna kakvi smo, bez obzira na to kako nas drugi ljudi vide.Možda je malo neprijatno kad shvatite da ljudi koji vam prilaze nisu uvek onakvi kakvima žele da se prikažu.
Ipak ovo je dobra tema i korisna jer shvatamo nekoliko stvari.
- Bog nas nikad ne procenjuje paušalno, odokativno, nego nas duboko procenjuje, počev od naših misli, motiva pa do reči i dela. Otkrivenje 2:23b “Tako će sve crkve znati da sam ja Onaj koji ispituje misli i srca. I svakom od vas daću prema vašim delima.”
- možemo da odahemo i da živimo slobodno bez pretvaranja
- nikad ne dajte čast na neviđeno nikome, pa čak ni sebi, nego samo i jedino Bogu “kome pripada spasenje, slava i sila” Otkrivenje 19:1.
Da se vratimo na tekst.
Ovo je priča čije elemente nije teško zamisliti. Dešava se na carskom dvoru u apsolutnoj raskoši. Gozba i pijanka u kojoj učestvuju najbogatiji ljudi carstva, carevi prijatelji i poslušnici, ljudi od poverenja i naravno mnoštvo žena, koje uglavnom služe za zabavu. Na vrhuncu pijanke car se seti da je njegov otac opljačkao Solomonov hram i doneo najdragocenije komade posuđa pa naređuje da se gozba dalje služi iz tih posuda. I tada, u tom vrtlogu pijanstva, na zidu se pojavljuju reči koje prstom ispisuje tajanstvena ruka …
Odjednom muk, neverica, strah, panika. Mnogi su se u momentu otreznili, među kojima prvi car. Svi vide reči ali niko ne zna njihovo značenje, iako sam siguran da je na ovom balu raskalašnosti bilo mnogo mudraca i sveštenika. Ipak, niko ko je prisutan ne razume poruku.
Ali, kao što znamo, Bog nikad ne ostavlja svoje poruke da bi one ostale sakrivene. On uvek ima onog koji može da pročita i protumači. U ovom slučaju to je Danilo. Ako ste čitali knjigu proroka Danila, setićete se da ga je Navukodonosor postavio za starešinu svih vavilonskih mudraca, i tu titulu nije mu oduzeo ni Valtazar.
Poziva se, dakle, Danilo da razjasni poruku.
Pokazalo se da je poruka veoma laka za tumačenje, ali da je veoma teška za cara Valtazara.
“MENE, MENE, TEKEL, UFARSIN” - pisalo je na zidu, a Danilo objavljuje značenje “IZMEREN SI I NAĐENO JE DA SI PRELAGAN.”
Valtazar, kao naslednik Nauvukodonosora, bio je isti ako ne i gori od svog prethodnika. Ništa nije naučio, a trebalo je.
Zato je Bog odlučio da se njegovo carstvo razdeli njegovim neprijateljima.
Inače ova poruka je igra reči koje se odnose na merenje i bukvalno prevedene zvuči “mina, mina, šekel, pola mine” - sve su ovo jedinice za meru. Mina i šekel i ufarsin su mere za dragocenosti ili vrednost novca.
Zbog toga su merila koja mere i mine i šekele precizne vage, u gram.
Vidite, Bog se baš trudio da ne donese nepravedan sud nego je merio i upoređivao i na kraju je morao da zaključi - merio sam te dva puta, uporedio sa drugim dragocenostima i na kraju sam našao da ne vrediš ni pola od toga kako se prikazuješ. Pošto si se pretstavljao da si nešto što nisi, uzeću ti i to što imaš i podeliti tvojim neprijateljima.
Imamo nešto slično u NZ, ako ste čitali priču o kralju koji je podelio talente svojim slugama. Znate epilog. Matej 25:29 “Jer onom ko ima, daće se još, pa će imati u izobilju; a onom ko nema, oduzeće se i ono šta ima.“
To je važno, zato što vidimo da smo mi, hrišćani, podložni Božijem sudu kao što su bili i ljudi u vremenima pre nas.
I to nas dovodi do nas, tj. kako se sve odnosi na nas.
Vidite, želeli mi to ili ne, mi smo sve vreme pod budnim Božjim okom i svako će od nas, kako čitamo u Rimljanima 14:12: “položiti račun Bogu.”
Pored toga, činjenica da nas Bog ispituje i procenjuje, ne oslobađa nas obaveze da i sami to činimo. U 2. Korinćanima 13:5 čitamo: „Ispitujte sami sebe - da li ste u veri. Sami sebe proverite.”
Da li to radimo ili se prepuštamo da sve ide onako stihijski, pa kako Bog da?
Ponekad se i zavaravamo ubeđujući sebe da “ionako ništa ne možemo da učinimo jer je sve pod Božjom kontrolom”. Jeste, Bog vodi naše živote, ali uloga nas samih pred Bogom je izuzetno važna.
U Svetom pismu imamo opise ljudi koji su se, kad su postali svesni svoje grešnosti, pokajali i od izmolili od Boga oproštenje i nisu propali nego su dobili novi početaka. Npr. Jov, pa Ahav, car Ezekija i mnogi drugi.
Pokajanje dolazi kad postanemo svesni svog greha, a do toga dolazimo kad sebe proverimo po Božjim merilima. Nema tu mnogo mudrosti, a i ne bi trebalo da je puno komplikovano.
Naime, nama hrišćanima, ovo je još lakše jer nam je dat Duh Sveti koji nam i u tome pomaže.
I Valtazar je imao smernice, ali ih nije koristio. Danilo mu kaže: “nisi (se) ponizio, iako si sve to znao”
Dakle, potrebno je poniziti se pred Bogom, prihvatiti vodstvo Svetog Duha i proveriti sebe po njegovim merilima.
Bilo bi lepo i dobro kad bismo za našu duhovnu “težinu” pokazivali isto onoliko interesovanja koliko smo zainteresovani za našu telesnu težinu.
I jedno i drugo moramo da merimo, sa istim entuzijazmom, i da preduzimamo mere sa istom revnošću za oboje.
Jedino je razlika u tome što duhovno nikad ne možemo da budemo preteški, dok sa telesnom težinom to nije slučaj.
Kako i na osnovu čega nas Bog meri - šta su naše mine i šekeli?
Šta su vrednosti, a šta je bezvredna bižuterija na Božjim preciznim vagama.
1. Iako možda vlada drugačije mišljenje, ali Bog nas ne procenjuje po našoj mudrosti niti po ličnoj moći koju mislimo da imamo, pa ne bismo trebali ni mi.
Mi čak ne možemo da upravljamo ni svojim koracima, ne možemo “svom životu dodati niti jedan sat niti svom rastu ni jedan lakat,” a kamo li da ispravno procenimo put kojim treba da krenemo i da budemo sigurni da je to ispravan put.
U Poslovicama 14:12, čitamo: “Ima put koji čoveku izgleda prav, a na kraju vodi u smrt.”, ali to nas uopšte ne sprečava da budemo uobraženi i da mislimo da smo mnogo pametni jer, kao što čitamo u Poslovicama 21:1: “Čoveku se svi njegovi putevi čine pravi, ali Gospod procenjuje srce.”
Ili kako je to apostol Pavle rekao u 1. Korinćanima 11:31 “kad bismo sami sebi sudili, ne bi nam se sudilo.”
To ne pokazuje neku mudrost koji bi na Božjim merilima mogla da prevagne u našu korist. Što pre spoznamo tu istinu biće nam lakše i prepustićemo se da živimo po Božjoj mudrosti.
2. On nas ne meri na osnovu svetskih merila, pa ne bismo trebali ni mi.
Često možete da čujete ljude koji svoje ponašanje pravdaju izgovorom - pa svi to rade!
Ono što je činjenica da - “svi” mogu da budu u krivu i da rade pogrešne i zle stvari.
Jer većina može da ide pogrešnim putem i svaki čovek je sklon grehu. Pismo vrlo jasno opisuje stanje čoveka i njegovu sklonost ka grehu. Rimljanima 3:10 (Isto i Ps. 14:1-3): “Nema pravednoga - nijednoga; nema razumnoga, nema nikoga ko Boga traži. Svi su zastranili, svi zajedno postali beskorisni. Nema nikoga ko čini dobro, nema ni jednoga.”
Ipak, mi volimo da pratimo svet u mnogim njihovim glupostima, volimo da se hvalimo svetovnim postignućima, pa čak i svetskim standardima koje smo uneli u crkvu. Mnogi hrišćani su skrenuli sa Božjeg puta jer su prihvatili standarde ovog sveta. Apostol Pavle piše Rimljanima, 12:2 “I nemojte više da se saobražavate ovom svetu, nego se preobražavajte obnavljanjem svog uma, da razaberete šta je Božja volja, šta je dobro, prijatno i savršeno.”
Ipak volimo da nas svet hvali, kad nam govore kako smo dobri, mirni, ljubazni, volimo da dobro izgledamo u njihovim očima. Braćo i sestre, to je zamka i kako god vam ovo izgleda teško za prihvatanje - ne verujte laskanju ovog sveta. Mi, naime, moramo da znamo, prihvatimo i primenimo na sebi pravilo da ni jedno svetovno merilo ne može biti i nije standard za one koji treba da su podložni Bogu, Isusu Hristu. Na kraju krajeva i Reč kaže “da je prijateljstvo sa svetom neprijateljstvo prema Bogu.” (Jak. 4:4).
Vidite u ovim stihovima Danilo zamera Valtazaru upotrebu svetih predmeta iz hrama. Verujem da znate šta to znači - ono što je namenjeno za sveti Božji hram, a to je svako od nas, ne treba davati na korišćenje onima koji ne prepoznaju ni hram ni Boga.
3. Kad nas meri, Bog nas ne upoređuje sa drugima, pa ne bismo trebali ni mi.
Kad sam bio mali, ako nisam bio dobar kao što je moja majka želela (što je bilo poprilično često), ona je govorila “Vidiš kako je dobar … onaj. Njegova mama ne mora da se stidi zbog njega.” Međutim kad sam ja hteo, u svoju odbranu, da uporedim sebe sa nekim ko je bio gori od mene, ona je govorila “Šta mene briga za druge, mene ti interesuješ!” U toj igri ne možete da pobedite.
Ali Bog ne gleda druge kad gleda mene. On se ne stidi nikoga od nas, i kao pravi roditelj uživa u našim malim uspesima. Setite se Jova.
Naša, ljudska, slabost je da volimo da poredimo sebe sa drugima jer nikom nije teško da pronađe nekoga ko je lošiji od njega.
Ne znam zašto ali, ponekad se ljudi osećaju baš dobro kad vide da ima neko ko je gori od njih.
Ne znam kakvu korist imaš od toga, jer to ništa ne dodaje tebi na vrednost. Ako si loš, onda si loš, bez obzira koliko drugi bio lošiji ili bolji.
U stvari, nije taj drugi lošiji ili bolji, samo greši na drugačiji način nego ti.
Ponekad se ljudi zadovolje time da budu prosečni - đaci, roditelji, hrišćani, radnici, prijatelji, … bilo šta što ne iziskuje praviše napora ili pomaže da se sakriješ u masi.
Kako se to obično kaže - niti smrdi, nit’ miriše.
Kad si prosečan onda si podjednako blizu dna i vrha. Istina je da je malo teže penjati se, ali je zato lako skliznuti. Ne budi prosečan, ne budi mlak.
Dakle, ovo nisu vrednosti koje mogu da zadovolje Božji kriterijum, ali kod ljudi to nekako prolazi. Ljudi vole da sebe pa i druge, vide kao mudre, sposobne da kontrolišu svoj život, da ne talasaju previše, da ih svet ceni, da su disciplinovani i revni -- barem koliko i svako drugi.
Ali kod Boga to ne prolazi.
Verujem da ste čitali Jovanovo evanđelje 3:3: “Ako se čovek ne rodi ponovo ne može da vidi Božije carstvo.”
To je Božje merilo kojim nas on procenjuje. Da budemo ponovo rođeni. Sve ono staro, što je imalo veze sa svetom, mora da umre, a naš unutrašnji čovek da bude oživljeni Duhom Svetim. Da živimo novi život u Hristu Isusu.
U tom životi nisu važne naše nauke, filozofije, titule, statusi, naši napori, naša umeća, naša snaga, naš položaj ili bilo šta drugo što dolazi od ljudi. U tom životu nije važno da li si rob ili car, gospodar ili sluga, sudija ili kriminalac, dete ili starac, žensko ili muško ...
Važno je da je tvoj život potčinjen Božjoj reči, a da si se ti ponizio pred Bogom i prihvatio njegovu volju.
Svako od nas ćmože sam pravedno da se izmeri na vagi istine ako na jedan tas stavi Bibliju, Božju reč, a na drugi tas sedne on sam.
Ako to uradim šta će mi ta vaga pokazati?
Pokazaće mi da da li poznajem Božju reč i njenog autora. Da li je njegova Reč došla do mene kao istina koja me je preporodila i udahnuli mi novi život ili je to samo još jedna knjiga koju sam pročitao i koju, uglavnom, nisam razumeo.
Pokazaće mi da li je moje poznavanje Njega i Njegove volje za mene stvarnost koja je proizvod nanovorođenog života ili su to neke parole koje sam pročitao ili našao negde na internetu.
Hrišćanski život ne može biti uspešan bez određenog znanja niti možemo duhovno da sazrevamo bez znanja o Bogu.
Nepoznavanje Božje reči vodi u fanatizam i revnost bez pravog vodstva.
Pokazaće mi da li je moja vera u Hrista dovoljno jaka?
Čovek može imati neku veru, ali ne i dovoljnu, pa čak i pogrešno usmerenu. Reč kaže da i demoni veruju da Isus Sin Božji i da drhte.
Razlika između njihove vere i vere jednog hrišćanina je u tome što hrišćanin ne drhti pred spoznajom svoga Gospoda. Naprotiv, on postaje slobodan, rasterećen, hrabar, odvažan, verodostajan, blag i siguran u svoje spasenje.
Hrišćanin raste u svojoj veri koju pokazuje svojim delima.
Dela ne stvaraju hrišćane, ali vera čini hrišćane bogatim u delima.
Naša dela uvek govore glasnije od naših reči.
U skladu sa Efescima 2:10 “Jer, mi smo njegovo delo, stvoreni u Hristu Isusu za dobra dela koja je Bog unapred pripremio da ih činimo.”
Pokazaće mi da li slušam Božje zapovesti i da li činim ono šta Bog zahteva od mene.
Pokazaće mi da li napredujem u duhovnom rastu ili nazadujem.
Hrišćanin nikad ne može da poraste toliko da može da kaže da je dosta i ne mora više da raste. Uvek ima prstora za napredovanje.
Uvek neka nova reč, neko novo razumevanje ili dar ili služba.
Uvek postoji način da se dragocenosti koje su nam date pročiste od taloga i bezvrednosti.
I nemojte da se plašite - ne postoji opasnost da se neko prejede, ali uvek postoji opasnost od neuhranjenosti. U tom slučaju dobro je znati da hrane ima dovoljno, ali nedostaje apetita.
Zašto neko izgubi apetit to je je već druga priča, za neku drugu propoved.
Draga braćo i sestre, svi ćemo jednog dana biti pozvani da poslednji put stanemo na Božja precizna merila. Bilo bi tragično da neko bude „izmeren i nađen prelaganim”, pored svih blagoslova koje nam je Bog dao. Izmerite sebe.
Amin!
Нема коментара:
Постави коментар