(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 15. februar 20026)
Psalm 47:6-8Ovo su predivni stihovi koji govore o onome koji je Gospodar svega vidljivog i nevidljivog, onoga koji ima svu vlast u svojoj ruci.
Ovo su samo neki od mnoštva biblijskih stihova koji potvrđuju Božji suverenitet, autoritet i vlast. Pored toliko reči, praktično je nemoguće, ostati u zabludi o tome ko je stvarni vladar svega i ko upravlja svime ali mnogim ljudima baš to uspeva. Zatvarajući oči pred očiglednim uspeli su da ubede sebe da su gospodari svojih života, krojači sudbine, da vladaju situacijom, da menjaju okolnosti i da sve bude baš onako kako oni žele.
Svakodnevnica ih svakodnevno razuverava, ali samoljublje i samozavaravanje ih drži okovane u zabludi.
Posledice osećamo svi.
Takav čovek je svrgnuo Boga sa prestola, i sam sebe ustoličio. Ipak, on i dalje Boga smatra za nekoga ko ima svu odgovornost - pogotovo za one stvari koje su posledica nerazumnog, neodgovornog, nezajažljivog i bahatog ponašanja ljudi.
Onaj koji sebe smatra vlastodršcem, neprestano optužuje onoga koga je razvlastio, za sve što se dešava.
- Dešavaju se katastrofe, cunami ili zemljotres ili erupcija vulkana ili vremenske nepogode - Bog je kriv, jer ako je on sve to stvorio, zašto onda to i ne kontroliše.
- Dešavaju se epidemije, ljudi umiru - Bog je kriv jer dozvoljava da se bolesti šire.
- Dešavaju se ratovi na sve strane - Bog je, naravno, kriv. Što ne lupi šakom o stol ako je svemoguć pa zaustavi te svetske moćnike koji prave nered.
- Priroda umire jer je zagađenje ogromno, poremećene su sve prirodne sile, životinje izumru - naravno, Bog je kriv, a ne oni koji zagađuju, pregrađuju reke, preterano izlovljavaju.
- Mladi i deca su se otela kontroli - naravno Bog je kriv, on nam ih je dao.
Sećam se da sam pričao sa jednom mamom i ona se našalila pa je rekla kako bi bilo dobro da ljudi kad dobiju decu uz njih dobiju i uputstvo za upotrebu. Rekao sam joj da smo dobili i da ga je Bog lično napisao, ali mi ne želimo da ga čitamo. Onima koji čitaju uputstvo deca ispadnu zadovoljavajuće dobra.
Vidite li apsurdnost ove situacije - ti si se, čoveče, pobunio protiv Boga, postavio si sebe na tron, ali ti je Bog za sve kriv!
Da nije ovako tragično tužno bilo bi urnebesno smešno.
Pobuna je počela još na nebu, kad se Sotona pobunio u želji da svrgne Boga sa Njegovog prestola.
I nastavlja se od kako su Adam i Eva, prvi koji su se poveli za tom idejom, isterani iz Rajskog vrta. Čovek se tada odvojio od Boga zbog sopstvene neposlušnosti i ideje da može da donosi odluke ravne Božjim.
Počev od Lameha koji je uspostavio novi standard pravde koji je čak jedanaest puta oštriji od onoga koji postavlja Bog. 1. Mojsijeva 4:24, pa neposlušnosti koja je dovela do potopa, Vavilonske kule, pa sve do savremenih nauka svih vrsta, čovek stvara iluziju da drži stvari pod kontrolom, a u stvari samo otkriva već uspostavljene sile i mehanizme, koje ne ume da kontroliše ili stvara teorije koje se menjaju sa svakim novim otkrićem.
Stvorili smo položaje moći, veštački stvorene autoritete - careve, kraljeve, ljudebogove, koji zaslepljuju ljude i zasenjuju istinu o Božijem autoritetu i suverenitetu.
Od onih koji su na najvišim pozicijama u svetu do onih najmanjih, traje neprestana trka da se čovek dokopa nečeg za šta misli da će mu pomoći da sebe vidi kao suverenu jedinku sposobnu da upravlja svojim životom. Pogledajte šta je čoveku važno - velika plata, velika kuća, dobar auto, titula, visoko akademsko zvanje, privatni biznis, lepa žena, moćni muž … sve su to stvari koje daju lažnu sigurnost i lažnu sliku o sebi.
Pa čak i u crkvi možete da sretnete ljude koji se trude da istaknu ta svetovna postignuća, pa onda očekuju da steknu položaj koji se ne stiče na taj način.
Verujem da ste čitali u Delima apostolskim 8, o vračaru Simonu koji je novcem hteo da kupi moć da polaže ruke na ljude i Petrov odgovor (8:20) “Propao tvoj novac zajedno s tobom, jer si mislio da se Božji dar stiče novcem!”
Crkva je Božja i jedino Bog ima autoritet da postavlja i uzvisuje one koje sam, suvereno izabere. Ne na osnovu svetskih merila nego, isklučivo, na osnovu Njegove volje i plana kojeg ima sa nama.
Nažalost ima i onih koji koriste dar koji su dobili od Boga da bi sebe podigli na pijedestal na kome može da stoji jedino Bog. Uzohole se, misle da su nešto posebno i da Bog treba da bude srećan što ima njih. Njihov put vodi u propast, ne samo njihovu nego i svih onih koji ih u tome podržavaju i dive im se.
U samoj bibliji imamo tužnih primera upravo ovakve zloupotrebe - Saul npr., a u savremenom hrišćanstvu - katolički papa, pravoslavni patrijarsi, i razni izmišljači denominacija.
Sve je to zla igra pobunjenog anđela koji ne prestaje da čini stvari kojima bi hteo da odvoji čoveka od Boga, tako što će uzvisivati čoveka, a ignoristati Božji autoritet.
Ipak, pre ili kasnije, i skoro uvek na teži način dođemo do spoznaje prave istine o Božjem autoritetu. Obično je to u trenutku kad smo poraženi i poniženi, pa shvatimo ono što Biblija tako jasno kaže: “Čovekovo srce smišlja puteve, ali Gospod upravlja njegovim koracima.” Poslovicama 16:9
ŠTA SE DESI KAD ODBACIMO BOŽJI AUTORITET I SUVERENITET.
U Bibliji, konkretno u knjizi proroka Danila 4, čitamo zapis o caru Navukodonosoru. Ovaj tekst je odlično objašnjenje Božjeg suvereniteta i šta se dešava kada taj autorite odbacimo. Vidimo da čak ni najmoćniji nemaju nikakav odgovor niti bilo šta na šta bi mogli da se oslone kad se suprotstave Bogu ili se ogluše o Njegova upozorenja.
Zapis počinje (stihovi 1-3) i završava (stihovi 34-37) hvalospevom i veličanjem Božije neprikosnovene vlasti, veličine i slave. Između je izuzetno dramatična i vrlo zanimljiva priča. Ako je do sad niste čitali, obavezno je pročitajte i razmislite o njoj.
Bog je često pričao sa ovim carem preko slika i snova, a Danilo ih je iskreno i otvoreno tumačio.
U današnje vreme Bog isto gori i sa nama, ali kroz svoju objavljenu reč koju možemo da čitam kad god poželimo i kroz one koje je izabrao da tu reč propovedaju, tumače i prenose Crkvi.
Elem, u ovom snu Bog mu je pokazao - ogromno drvo, koje je predstavljalo njega, i sud koji će Bog izvršiti nad njim. Drvo je posečeno, ali nije uništeno. Car je, dakle, dobio upozorenje i priliku da se promeni, da promeni svoje puteve i da se potčini Bogu. Ali …
Ljudska tvrdoglavost, ponos, zanesenost sopstvenim dostignućem ili šta sve ne, učinilo je cara neposlušnim i nerazumnim. Učinilo mu se da je jednak sa Bogom. Učinilo mu se da je bogatstvo i moć Vavilona dovoljno jaka da ga zaštiti, i da ne mora da prihvati i prizna vlast Danilovog Boga nad njegovim životom.
Rezultat: poludeo je i živeo je kao zver sve dok nije shvatio i priznao svoju beznačajnost i Božju pravednost i vlast.
Bog je, bukvalno, zgazio njegovu uobraženost i ponizio njegov ponos.
Tako zgažen i ponižen car je priznao da je “ Njegova (Božja) vlast večna vlast i njegovo carstvo kroz sva pokolenja! Svi žitelji zemlje su kao ništa! On čini kako mu drago sa nebeskom vojskom i žiteljima zemlje. Niko ne može da zadrži njegovu ruku ni da mu kaže: ‚Šta to radiš?‘”
Vidimo da je car, konačno, došao da prave spoznaje ko je u ovoj priči glavni i razumeo je šta mu je činiti, i spreman je to da prizna i prihvati: „Sada ja, Navukodonosor, hvalim, veličam i slavim Cara nebeskog, jer su sva dela Njegova istinita i svi Njegovi postupci pravedni, i On može da ponizi ohole.“.
U ovoj priči nema filozofije, poruka je jasna i razumljiva za svakoga.
Jasno poručuje svakome ko želi da je prihvati - ništa i niko nije jednak ili veći od veličanstvenog suverenog Boga. On je jedini koji ima vlast da vlada svime što je na nebu i na zemlji.
Zato nas je Isus uputio da, kad se molimo, ponizno prihvatamo: “Neka bude volja tvoja na zemlji kao i na nebu.” i tako se stavimo pod Božju vlast.
TRAGIČNI REZULTATI OVOG ODBACIVANJA
Kad čovek odbaci Božanski autoritet i suverenitet dešavaju se tragedije, ponekad nevidljive - lične, duboke, duhovne, a ponekad jasno vidljive - javne, društvene, dalekosežne.
- Prvo, kada ljudi odbace Božji suverenitet, njihovo rasuđivanje se iskrivi i izopači. Greh ima otvorena vrata na koja nezadrživo nadire. Ljudi postanu ubeđeni da je nepriznavanje Boga prava odluka zbog koje postanu slobodni.
Šta se u stvari desi? Desi se da takozvana sloboda postane ropstvo, da se čovek upregne u jaram koji se teško skida. Život postaje besomučna trka za uspehom i priznanjem. Nad čovekom zavladaju nagoni i jedino je važno pronaći način kako ih zadovoljiti.
Svi koji odbiju da priznaju Božju vladavinu u svojim životima suočavaju se sa posledicama takve odluke. Pričitajte Rimljanima 1, posebno od 21. i 24. stih, pa dalje “Iako su upoznali Boga, nisu ga kao Boga slavili ni zahvaljivali mu, nego su im misli postale jalove, a nerazumeno srce im se pomračilo. … Zato ih je Bog u poždama njihovog srca prepustio nečistoti, da međusobno obeščašćuju svoja tela. …” itd. sve gore i gore.
Čini li vam se ovo poznatim kad pogledate svet oko sebe?
- Drugo, kad odbaci Božji suverenitet, čovek u stvari uskrati pravo Bogu da vlada njegovim životom. Onda ljudi postaju vladari nad ljudima, onda ljudi postanu zakonodavci, oni koji određuju šta je dobro, a šta zlo. Čovek, koji je na vlasti, uvek misli samo na sebe i na to kako da ostane na vlasti i pri tom ne bira kako će to postići - lažima, prevarama, obećanjima, rušenjem moralnih ograda, silom, ucenama ili čime god. Nemojte se zavaravati, ne postoji ni jedan vlastodržac koji neće učiti sve što je potrebno da bi ostao na vlasti.
Rezultat toga su svi ovi nakaradni pokreti, počev od humanizma, feminizma, woke, … itd.
Često imamo primer da je nešto potpuno pogrešno i suprotstvalja se Božjim principima, ali je u skladu sa ljudskim zakonima - npr. pravo na abortus, istopolni brakovi, ... itd.
Sve to u pozadini ima jednu stvar - takmičiti se sa Bogom, nametnuti svoja pravila i standarde, podilaziti ljudskoj sujeti, gluposti i strastima. I naravno, pobediti u tom takmičenju.
Kakve su nam šanse, prosudite sami.
- Treće, kada se odbaci Božji suverenitet, čovek, hteo - ne hteo, mora da se suoči sa posledicama izbora koji je napravio - da umesto Bogu, služi đavolu.
Ne postoji treća opcija, ne postoji mogućnost da čovek ostane neutralan.
Služeći đavolu, čovek tonući u greh, degradira samog sebe do neprepoznatljivosti. Vidimo vavilonskog cara koji se ponaša kao životinja, misli kao životinja, živi kao životinja.
Mnogo naši savremenici ponašaju se na isti način, čak i gore od životinja.
Možda odbacivanje Božijeg suvereniteta može da izgleda kao oslobađanje, ali to je samo privid, od zloga stvorena zabluda.
Sloboda nije kad možeš da radiš šta želiš i da te nije briga za to šta ko o tome misli;
sloboda je kad ne moraš da činiš ono šta ne želiš, i duboko razumeš dobrobit koju dobijaš na taj način.
LEKCIJE KOJE MORAMO NAUČITI
Ova priča o vavilonskom caru, nas upozorava na tragične posledice nepokoravanja Božjoj suverenoj vladavini, ali nam i pokazuje šta je potrebno da učinimo da bismo se stavili pod njegovu vlast.
Pre svega, moramo da razumemo i da prihvatimo činjenicu da Bog ima pravo da nam govori šta treba, a šta ne treba da činimo u našem životu. Ko god da si i šta god da si!
Bog to čini kroz Reč koju nam je poslao.
Zato je veoma važno da poznajemo Reč, da je čitamo i proučavamo, jer će nam to pomoći da prihvatimo Božji autoritet i suverenitet u našem životu.
Zatim, treba da ispovedimo svoju beznačajnost u poređenju sa Božjom veličinom. To znači da nećemo da se upoređujemo sa Bogom niti ćemo se sa njima nadmudrivati (kao što ponekad imamo običaj).
Osećam potrebu da objasnim - naša beznačajnost u odnosu na Boga ne znači bezvrednost.
O, ne! Mi smo itekako vredni našem Gospodu. Život je dao za nas, zar ne?
Takođe, treba da priznamo istinitost i pravednost Božji puteva “Reč je tvoja lampa mojim stopama i svetlost mome putu.” pevamo iz Psalma 119:105.
Znači, treba da naše odluke sagledavamo u svetlu Božje istine. Svaku odluku - od najednostavnijih do onih najkomplikovanijih. Možda nam se način na koji Božja istina osvetli neke odluke, na početku, neće dopasti, ali na kraju puta čeka nas pobeda, jer “Bog čini sve na dobro onima koji ga ljube.”
I naravno, treba da budemo svesni da čovekova poniznost i traženje Boga donosi veliku nagradu “jer Bog uzvraća nagradom onima koji mu pristupaju.” …
… ali svesni i činjenice da buntovništvo, ponos, samoljublje i tvrdovratost donose sigurnu osudu.
Ipak, najvažnija poruka ove današnje lekcije je - ako nismo pokorni Bogu, tada smo među izgubljenima, odvojeni smo od Njega, prepušteni - sreći, sudbini, slučajnosti, okolnostima ili ono najgore, sami sebi.
Ali ako mu se pokorimo postajemo Njegovo dete.
Danas ovde, u našoj braći koja su se krstila, imamo primer onoga šta se dešava sa onima koji se potčine Bogu i prihvate njegovu vlast.
Između ostalog, oni su danas priznali Bogu pravo da vlada njiihovim životima, tako što su se krstili u njegovog Sina i našeg Gospoda Isusa Hrista, kome je “vlast na ramenu”.
Taj korak i sam čin krštenja je možda najvidljivije priznanje Božije vlasti u životu svakog hrišćanina.
Tako barem čitamo u Pismu, Rimljanima 6:3,4 “Zar ne znate da smo svi mi koji smo u kršteni u Hrista Isusa u njegovu smrt kršteni? Krštenjem smo, dakle, zajedno s njim sahranjeni u smrt, da i mi, kao što je Hristos Očevom slavom vaskrsnut iz mrtvih, živimo novim životom.”
A u 2. Korinćanima 5:17 “Ako je, dakle, neko u Hristu, novo je stvorenje; staro je prošlo, evo, novo je nastalo.”
I to potvrđujemo u Galatima 2:20 “Živim, ali ne više ja, nego u meni živi Hristos. A to što živim u telu, živim u veri u Sina Božijega, koji me je voleo i samog sebe dao za mene.”
Jasno nam je da Sin nije nepokoran Ocu i da se u potpunosti potčinjava Njegovoj volji i poslušan mu je u svemu što čini. Filipljanima 2:6-9 “On, koji je u Božijem obličju, nije smatrao plenom svoju jednakost s Bogom, nego je samoga sebe učinio ništavnim uzevši obličje sluge, postavši sličan ljudima.
I kada je po spoljašnosti postao sličan čoveku, ponizio je samoga sebe postavši poslušan do smrti, i to smrti na krstu. Zato ga je Bog i uzvisio na najviše mesto i dao mu ime iznad svakog imena,”
Vidite, postajući kao Isus, čovek se okreće od služenja sebi do služenja Gospodu. Zato ćemo ići sa Njima kad dođe po nas, zato će nas Bog postaviti uz svoga Sina.
Zato je ovo divan i radostan dan, kad se pored nas i celo Nebo raduje, jer su se oni odrekli pobune i odlučili za pokornost Bogu.
ZA KRAJ
Psalam 99:1 „Gospod caruje, neka drhte narodi; na prestolu sedi među heruvimima, neka se zemlja trese!“ .
Нема коментара:
Постави коментар