BOŽJI SUVERENITET I AUTORITET

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 15. februar 20026)

Psalm 47:6-8

“Pevajte psalme Gospodu, pevajte! Pevajte psalme caru našem, pevajte! Jer, Bog je Car svega sveta. Maskil mu pevajte! Bog vlada nad narodima, Bog na svom svetom prestolu sedi.”
 
Ovo su predivni stihovi koji govore o onome koji je Gospodar svega vidljivog i nevidljivog, onoga koji ima svu vlast u svojoj ruci.
Ovo su samo neki od mnoštva biblijskih stihova koji potvrđuju Božji suverenitet, autoritet i vlast. Pored toliko reči, praktično je nemoguće, ostati u zabludi o tome ko je stvarni vladar svega i ko upravlja svime ali mnogim ljudima baš to uspeva. Zatvarajući oči pred očiglednim uspeli su da ubede sebe da su gospodari svojih života, krojači sudbine, da vladaju situacijom, da menjaju okolnosti i da sve bude baš onako kako oni žele.
Svakodnevnica ih svakodnevno razuverava, ali samoljublje i samozavaravanje ih drži okovane u zabludi.
Posledice osećamo svi.
Takav čovek je svrgnuo Boga sa prestola, i sam sebe ustoličio. Ipak, on i dalje Boga smatra za nekoga ko ima svu odgovornost - pogotovo za one stvari koje su posledica nerazumnog, neodgovornog, nezajažljivog i bahatog ponašanja ljudi.
Onaj koji sebe smatra vlastodršcem, neprestano optužuje onoga koga je razvlastio, za sve što se dešava.
- Dešavaju se katastrofe, cunami ili zemljotres ili erupcija vulkana ili vremenske nepogode - Bog je kriv, jer ako je on sve to stvorio, zašto onda to i ne kontroliše.
- Dešavaju se epidemije, ljudi umiru - Bog je kriv jer dozvoljava da se bolesti šire.
- Dešavaju se ratovi na sve strane - Bog je, naravno, kriv.  Što ne lupi šakom o stol ako je svemoguć pa zaustavi te svetske moćnike koji prave nered.
- Priroda umire jer je zagađenje ogromno, poremećene su sve prirodne sile, životinje izumru - naravno, Bog je kriv, a ne oni koji zagađuju, pregrađuju reke, preterano izlovljavaju.
- Mladi i deca su se otela kontroli - naravno Bog je kriv, on nam ih je dao.
Sećam se da sam pričao sa jednom mamom i ona se našalila pa je rekla kako bi bilo dobro da ljudi kad dobiju decu uz njih dobiju i uputstvo za upotrebu. Rekao sam joj da smo dobili i da ga je Bog lično napisao, ali mi ne želimo da ga čitamo. Onima koji čitaju uputstvo deca ispadnu zadovoljavajuće dobra.
 
Vidite li apsurdnost ove situacije - ti si se, čoveče, pobunio protiv Boga, postavio si sebe na tron, ali ti je Bog za sve kriv!
Da nije ovako tragično tužno bilo bi urnebesno smešno.
 
Pobuna je počela još na nebu, kad se Sotona pobunio u želji da svrgne Boga sa Njegovog prestola.
I nastavlja se od kako su Adam i Eva, prvi koji su se poveli za tom idejom, isterani iz Rajskog vrta. Čovek se tada odvojio od Boga zbog sopstvene neposlušnosti i ideje da može da donosi odluke ravne Božjim.
 
Počev od Lameha koji je uspostavio novi standard pravde koji je čak jedanaest puta oštriji od onoga koji postavlja Bog. 1. Mojsijeva 4:24, pa neposlušnosti koja je dovela do potopa, Vavilonske kule, pa sve do savremenih nauka svih vrsta, čovek stvara iluziju da drži stvari pod kontrolom, a u stvari samo otkriva već uspostavljene sile i mehanizme, koje ne ume da kontroliše ili stvara teorije koje se menjaju sa svakim novim otkrićem.
Stvorili smo položaje moći, veštački stvorene autoritete - careve, kraljeve, ljudebogove, koji zaslepljuju ljude i zasenjuju istinu o Božijem autoritetu i suverenitetu.
 
Od onih koji su na najvišim pozicijama u svetu do onih najmanjih, traje neprestana trka da se čovek dokopa nečeg za šta misli da će mu pomoći da sebe vidi kao suverenu jedinku sposobnu da upravlja svojim životom. Pogledajte šta je čoveku važno - velika plata, velika kuća, dobar auto, titula, visoko akademsko zvanje, privatni biznis, lepa žena, moćni muž … sve su to stvari koje daju lažnu sigurnost i lažnu sliku o sebi.
 
Pa čak i u crkvi možete da sretnete ljude koji se trude da istaknu ta svetovna postignuća, pa onda očekuju da steknu položaj koji se ne stiče na taj način.
Verujem da ste čitali u Delima apostolskim 8, o vračaru Simonu koji je novcem hteo da kupi moć da polaže ruke na ljude i Petrov odgovor (8:20) “Propao tvoj novac zajedno s tobom, jer si mislio da se Božji dar stiče novcem!”
Crkva je Božja i jedino Bog ima autoritet da postavlja i uzvisuje one koje sam, suvereno izabere. Ne na osnovu svetskih merila nego, isklučivo, na osnovu Njegove volje i plana kojeg ima sa nama.
 
Nažalost ima i onih koji koriste dar koji su dobili od Boga da bi sebe podigli na pijedestal na kome može da stoji jedino Bog. Uzohole se, misle da su nešto posebno i da Bog treba da bude srećan što ima njih. Njihov put vodi u propast, ne samo njihovu nego i svih onih koji ih u tome podržavaju i dive im se.
U samoj bibliji imamo tužnih primera upravo ovakve zloupotrebe - Saul npr., a u savremenom hrišćanstvu - katolički papa, pravoslavni patrijarsi, i razni izmišljači denominacija.
 
Sve je to zla igra pobunjenog anđela koji ne prestaje da čini stvari kojima bi hteo da odvoji čoveka od Boga, tako što će uzvisivati čoveka, a ignoristati Božji autoritet.
 
Ipak, pre ili kasnije, i skoro uvek na teži način dođemo do spoznaje prave istine o Božjem autoritetu. Obično je to u trenutku kad smo poraženi i poniženi, pa shvatimo ono što Biblija tako jasno kaže:  “Čovekovo srce smišlja puteve, ali Gospod upravlja njegovim koracima.” Poslovicama 16:9
 
ŠTA SE DESI KAD ODBACIMO BOŽJI AUTORITET I SUVERENITET.
U Bibliji, konkretno u knjizi proroka Danila 4, čitamo zapis o caru Navukodonosoru. Ovaj tekst je odlično objašnjenje Božjeg suvereniteta i šta se dešava kada taj autorite odbacimo. Vidimo da čak ni najmoćniji nemaju nikakav odgovor niti bilo šta na šta bi mogli da se oslone kad se suprotstave Bogu ili se ogluše o Njegova upozorenja.
Zapis počinje (stihovi 1-3) i završava (stihovi 34-37) hvalospevom i veličanjem Božije neprikosnovene vlasti, veličine i slave. Između je izuzetno dramatična i vrlo zanimljiva priča. Ako je do sad niste čitali, obavezno je pročitajte i razmislite o njoj.
 
Bog je često pričao sa ovim carem preko slika i snova, a Danilo ih je iskreno i otvoreno tumačio.
 
U današnje vreme Bog isto gori i sa nama, ali kroz svoju objavljenu reč koju možemo da čitam kad god poželimo i kroz one koje je izabrao da tu reč propovedaju, tumače i prenose Crkvi.
 
Elem, u ovom snu Bog mu je pokazao - ogromno drvo, koje je predstavljalo njega, i sud koji će Bog izvršiti nad njim. Drvo je posečeno, ali nije uništeno. Car je, dakle, dobio upozorenje i priliku da se promeni, da promeni svoje puteve i da se potčini Bogu. Ali …
 
Ljudska tvrdoglavost, ponos, zanesenost sopstvenim dostignućem ili šta sve ne, učinilo je cara neposlušnim i nerazumnim. Učinilo mu se da je jednak sa Bogom. Učinilo mu se da je bogatstvo i moć Vavilona dovoljno jaka da ga zaštiti, i da ne mora da prihvati i prizna vlast Danilovog Boga nad njegovim životom.
Rezultat: poludeo je i živeo je kao zver sve dok nije shvatio i priznao svoju beznačajnost i Božju pravednost i vlast.
Bog je, bukvalno, zgazio njegovu uobraženost i ponizio njegov ponos.
 
Tako zgažen i ponižen car je priznao da je “ Njegova (Božja) vlast večna vlast i njegovo carstvo kroz sva pokolenja! Svi žitelji zemlje su kao ništa! On čini kako mu drago sa nebeskom vojskom i žiteljima zemlje. Niko ne može da zadrži njegovu ruku ni da mu kaže: ‚Šta to radiš?‘”  
Vidimo da je car, konačno, došao da prave spoznaje ko je u ovoj priči glavni i razumeo je šta mu je činiti, i spreman je to da prizna i prihvati: „Sada ja, Navukodonosor, hvalim, veličam i slavim  Cara nebeskog, jer su sva dela Njegova istinita i svi Njegovi postupci pravedni, i On može da ponizi ohole.“.
 
U ovoj priči nema filozofije, poruka je jasna i razumljiva za svakoga.
Jasno poručuje svakome ko želi da je prihvati - ništa i niko nije jednak ili veći od veličanstvenog suverenog Boga. On je jedini koji ima vlast da vlada svime što je na nebu i na zemlji.
Zato nas je Isus uputio da, kad se molimo, ponizno prihvatamo: “Neka bude volja tvoja na zemlji kao i na nebu.” i tako se stavimo pod Božju vlast.
 
TRAGIČNI REZULTATI OVOG ODBACIVANJA
Kad čovek odbaci Božanski autoritet i suverenitet dešavaju se tragedije, ponekad nevidljive - lične, duboke, duhovne, a ponekad jasno vidljive - javne, društvene, dalekosežne.
 
- Prvo, kada ljudi odbace Božji suverenitet, njihovo rasuđivanje se iskrivi i izopači. Greh ima otvorena vrata na koja nezadrživo nadire. Ljudi postanu ubeđeni da je nepriznavanje Boga prava odluka zbog koje postanu slobodni.
Šta se u stvari desi? Desi se da takozvana sloboda postane ropstvo, da se čovek upregne u jaram koji se teško skida. Život postaje besomučna trka za uspehom i priznanjem. Nad čovekom zavladaju nagoni i jedino je važno pronaći način kako ih zadovoljiti.
 
Svi koji odbiju da priznaju Božju vladavinu u svojim životima suočavaju se sa posledicama takve odluke. Pričitajte Rimljanima 1, posebno od 21. i 24. stih, pa dalje “Iako su upoznali Boga, nisu ga kao Boga slavili ni zahvaljivali mu, nego su im misli postale jalove, a nerazumeno srce im se pomračilo. … Zato ih je Bog u poždama njihovog srca prepustio nečistoti, da međusobno obeščašćuju svoja tela. …” itd. sve gore i gore.
Čini li vam se ovo poznatim kad pogledate svet oko sebe?
 
- Drugo, kad odbaci Božji suverenitet, čovek u stvari uskrati pravo Bogu da vlada njegovim životom. Onda ljudi postaju vladari nad ljudima, onda ljudi postanu zakonodavci, oni koji određuju šta je dobro, a šta zlo. Čovek, koji je na vlasti, uvek misli samo na sebe i na to kako da ostane na vlasti i pri tom ne bira kako će to postići - lažima, prevarama, obećanjima, rušenjem moralnih ograda, silom, ucenama ili čime god. Nemojte se zavaravati, ne postoji ni jedan vlastodržac koji neće učiti sve što je potrebno da bi ostao na vlasti.
 
Rezultat toga su svi ovi nakaradni pokreti, počev od humanizma, feminizma, woke, … itd.
Često imamo primer da je nešto potpuno pogrešno i suprotstvalja se Božjim principima, ali je u skladu sa ljudskim zakonima - npr. pravo na abortus, istopolni brakovi, ... itd.
 
Sve to u pozadini ima jednu stvar - takmičiti se sa Bogom, nametnuti svoja pravila i standarde, podilaziti ljudskoj sujeti, gluposti i strastima. I naravno, pobediti u tom takmičenju.
Kakve su nam šanse, prosudite sami.  
-  Treće, kada se odbaci Božji suverenitet, čovek, hteo - ne hteo, mora da se suoči sa posledicama izbora koji je napravio - da umesto Bogu, služi đavolu.
Ne postoji treća opcija, ne postoji mogućnost da čovek ostane neutralan.
 
Služeći đavolu, čovek tonući u greh, degradira samog sebe do neprepoznatljivosti. Vidimo vavilonskog cara koji se ponaša kao životinja, misli kao životinja, živi kao životinja.
Mnogo naši savremenici ponašaju se na isti način, čak i gore od životinja.
Možda odbacivanje Božijeg suvereniteta može da izgleda kao oslobađanje, ali to je samo privid, od zloga stvorena zabluda.
 
Sloboda nije kad možeš da radiš šta želiš i da te nije briga za to šta ko o tome misli;
sloboda je kad ne moraš da činiš ono šta ne želiš, i duboko razumeš dobrobit koju dobijaš na taj način.
 
LEKCIJE KOJE MORAMO NAUČITI
Ova priča o vavilonskom caru, nas upozorava na tragične posledice nepokoravanja Božjoj suverenoj vladavini, ali nam i pokazuje šta je potrebno da učinimo da bismo se stavili pod njegovu vlast.
 
Pre svega, moramo da razumemo i da prihvatimo činjenicu da Bog ima pravo da nam govori šta treba, a šta ne treba da činimo u našem životu. Ko god da si i šta god da si!
Bog to čini kroz Reč koju nam je poslao.
Zato je veoma važno da poznajemo Reč, da je čitamo i proučavamo, jer će nam to pomoći da prihvatimo Božji autoritet i suverenitet u našem životu.
 
Zatim, treba da ispovedimo svoju beznačajnost u poređenju sa Božjom veličinom. To znači da nećemo da se upoređujemo sa Bogom niti ćemo se sa njima nadmudrivati (kao što ponekad imamo običaj).
Osećam potrebu da objasnim - naša beznačajnost u odnosu na Boga ne znači bezvrednost.
O, ne! Mi smo itekako vredni našem Gospodu. Život je dao za nas, zar ne?
 
Takođe, treba da priznamo istinitost i pravednost Božji puteva “Reč je tvoja lampa mojim stopama i svetlost mome putu.” pevamo iz Psalma 119:105.
Znači, treba da naše odluke sagledavamo u svetlu Božje istine. Svaku odluku - od najednostavnijih do onih najkomplikovanijih. Možda nam se način na koji Božja istina osvetli neke odluke, na početku, neće dopasti, ali na kraju puta čeka nas pobeda, jer “Bog čini sve na dobro onima koji ga ljube.”
 
I naravno, treba da budemo svesni da čovekova poniznost i traženje Boga donosi veliku nagradu “jer Bog uzvraća nagradom onima koji mu pristupaju.” …
… ali svesni i činjenice da buntovništvo, ponos, samoljublje i tvrdovratost donose sigurnu osudu.
 
Ipak, najvažnija poruka ove današnje lekcije je - ako nismo pokorni Bogu, tada smo među izgubljenima, odvojeni smo od Njega, prepušteni - sreći, sudbini, slučajnosti, okolnostima ili ono najgore, sami sebi.
Ali ako mu se pokorimo postajemo Njegovo dete.
 
Danas ovde, u našoj braći koja su se krstila, imamo primer onoga šta se dešava sa onima koji se potčine Bogu i prihvate njegovu vlast.
Između ostalog, oni su danas priznali Bogu pravo da vlada njiihovim životima, tako što su se krstili u njegovog Sina i našeg Gospoda Isusa Hrista, kome je “vlast na ramenu”.
Taj korak i sam čin krštenja je možda najvidljivije priznanje Božije vlasti u životu svakog hrišćanina.
Tako barem čitamo u Pismu, Rimljanima 6:3,4 “Zar ne znate da smo svi mi koji smo u kršteni u Hrista Isusa u njegovu smrt kršteni? Krštenjem smo, dakle, zajedno s njim sahranjeni u smrt, da i mi, kao što je Hristos Očevom slavom vaskrsnut iz mrtvih, živimo novim životom.”
A u 2. Korinćanima 5:17 “Ako je, dakle, neko u Hristu, novo je stvorenje; staro je prošlo, evo, novo je nastalo.”
I to potvrđujemo u Galatima 2:20 “Živim, ali ne više ja, nego u meni živi Hristos. A to što živim u telu, živim u veri u Sina Božijega, koji me je voleo i samog sebe dao za mene.”
 
Jasno nam je da Sin nije nepokoran Ocu i da se u potpunosti potčinjava Njegovoj volji i poslušan mu je u svemu što čini. Filipljanima 2:6-9 “On, koji je u Božijem obličju, nije smatrao plenom svoju jednakost s Bogom, nego je samoga sebe učinio ništavnim uzevši obličje sluge, postavši sličan ljudima.
I kada je po spoljašnosti postao sličan čoveku, ponizio je samoga sebe postavši poslušan do smrti, i to smrti na krstu. Zato ga je Bog i uzvisio na najviše mesto i dao mu ime iznad svakog imena,”
 
Vidite, postajući kao Isus, čovek se okreće od služenja sebi do služenja Gospodu. Zato ćemo ići sa Njima kad dođe po nas, zato će nas Bog postaviti uz svoga Sina.
 
Zato je ovo divan i radostan dan, kad se pored nas i celo Nebo raduje, jer su se oni odrekli pobune i odlučili za pokornost Bogu.
 
ZA KRAJ
Psalam 99:1 „Gospod caruje, neka drhte narodi; na prestolu sedi među heruvimima, neka se zemlja trese!“ . 

MLADI KOJI SE POUZDAJU U BOGA (Danilo 1:8 glavna misao)

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd - omladinski sastanak, 31. januar 2026.)

Verovatno nikada nije bilo vreme kada su pritisci na mlade ljude bili toliko izraženi kao sada.
Pritisci dolaze sa svih strana - počev od izgleda, morala, uspešnosti, tehnologije, budućnosti i vere.
Pored toga tu je i svet o kojem pričaju stariji, osobe prethodnih generacija, koji imaju svoju viziju budućnosti, a koja je izgrađena na idejama koje su bile aktuelne u prošlosti. Potpuno je jasno da se mladi pitaju kako je uopšte moguće da se nešto tako ugradi u sadašnjost, i još važnije kako bi oni mogli da se uklope u to.
Ceo taj spektar promena koji se dešava munjevito, iziskuje nešto čvrsto, postojano, nešto što se neće menjati u zavisnosti od mode i filozofije vremena, nešta na šta se mladi čovek može osloniti.
Zato pitanje: „Da li Bog ima poruku za savremene mlade ljude?“
Odgovor je, apsolutno da!
E, sad ovo možda da zvuči malo smešno, pogotovo jer govorimo o savremenom svetu - On nudi odgovor u knjizi staroj skoro tri hiljade godina, u knjizi proroka Danila.
 
I. LAKŠE JE SAVLADATI ISKUŠENJA AKO IMAMO CILJ (Danilo 1:8)
Na početku knjige proroka Danila čitamo o svim lošim dešavanjima koje su zadesile narod Judeje zbog njihovih loših odluka i ponašanja.
Pošto Božji narod nije hteo da sluša reč Gospodnju, već se uzdao u ono što je manje vredno, izgubio je i svoju službu Bogu i imovinu u koju se pouzdao.
Osim hramskog blaga, vavilonski kralj je naredio da se u Vavilon dovedu najbolji mladi ljude iz Jerusalima. Ovi mladi ljudi trebalo je da budu obrazovani o upravljanju, zakonima, običajima, jezicima i naukama Haldejaca tokom tri godine
 
Među tim mladim ljudima bio je i Danilo (Valtazar), zajedno sa Ananijom (Sedrah), Mihajlom (Mešah) i Azarjom (Avdenago). Mnogi od tih mladih ljudi su kasnije, kad je njihovo školovanje završeno, i kad su stekli određenu praksu, vraćeni nazad u Judeju puni vavilnoskog znanja i ideja, kako bi tamo sprovodili vavilonizaciju naroda i olakšali vavilonskim vladarima da vladaju nad ovom teritorijom.
 
Sličan prinicip se danas dešava i u crkvama. Postali smo neposlušni Bogu, počeli smo da se uzdamo u pogrešne vrednosti, procenjujemo na osnovu pogrešnih merila. Bog nas upozorava na to, daje nam vremena da se promenimo. Zloupotrebljavajući to vreme, jer ništa se ne dešava odmah kao da Bog okleva, zanemarujemo upozorenja.
 
Kao što nije bio problem u mladim ljudima koji su odvedeni u izgnanstvo, nego u komletnom društvu koje je postalo neposlušno Bogu, i tako ih izložilo opasnosti i nevoljama; tako ni danas nije problem samo u mladim ljudima, koliko je problem u crkvama i odraslim ljudima jer su postali neposlušni Bogu.
 
Da bismo bolje razumeli ovo pročitaću vam jedan jako tužan i poprilično porazan stih ih knjige o Sudijama 2:10: «...I sav onaj naraštaj pribra se k ocima svojim, i nasta drugi naraštaj iza njih, koji ne poznavaše Gospoda ni dela koja je učinio Izrailju.»
 
Naravno ne radi se o svim roditeljima, ali odgovornost crkve svakako postoji.
Zbog toga mnogi mladi ljudi ostanu bez vodstva, bez dobrog primera, bez jasnih uputstava i polako se odvajaju od crkve i traže sebe u svetu koji ih privlači. Uče se principima sveta i polako ih usvajaju.
“Vaviloniziraju” se, a onda se vraćaju, ako se ikad i vrate, u crkvu sa potpuno drugačijim viđenjem stvari. U najboljem slučaju to je mix svetskih i Božjih pravila.
Svet ne ulazi u crkvu na silu, nego ga unose članovi crkve u svojim srcima.
Zato Pavle i upozorava crkvu u Rimu, 12:2 “I nemojte više da se saobražavate ovome svetu, nego se preobražavajte obnavljanjem svoga uma, da razaberete šta je Božja volja, šta je dobro, prijatno i savršeno.”
 
Mladi ljudi su posebno osetljivi na to. Oni idu u škole, na fakultete, rade u svetovnim firmama, druže se sa ljudima ovog sveta. Teško je ostati “čist” u takvom okruženju, pogotovo ako ne postoji jaka podrška starijih.
 
Od samog početka, Danilo je u svom srcu odlučio da se ne onečisti vavilonskim običajima, hranom i ponašanjem.
Iako, mogao je veoma lako da pomisli: „Niko nikada neće saznati. Šta da radimo, takva je situacija i nema potrebe da još više komplikujemo ovo što nam se dešava.“
Ali odlučio je da ostane čist, znajući da će Bog znati.
 
Vidite, u svakoj situaciji u kojoj se nađemo biće skušenja. Ona će uvek dolaziti i izazivati naše strpljenje,
- pozivati nas da proširimo naše granice,
- podsticati nas da ublažimo svoje standarde ili
- da malo promenimo svoje “krute” stavove.
Svet je zavodljiv, a broj hrišćana često se svodi na statističku grešku. Osim toga nije sve što svet nudi loše. Nije dobro kad, pored dobrih stvari, prihvatamo i filozofiju ovog sveta koja se ne slaže u potpunosti sa hrišćanskom naukom.
 
Kad je Danilo odbio da jede meso i pije vino sa carevog stola, nije bio problem u mesu ili vinu - nego u onome šta to meso i vino predstavljaju.
Da su jeli, ne bi im to fizički naudilo, ali bi pokazali da pristaju na ono što je car odlučio za njih i da se odriču svoje vere i prihvataju novo stanje.
Možda je meso bilo od žrtve prineseno lažnim bogovima, možda nije zaklano po judejskim običajima, u svako slučaju nije odgovaralo veri koju su ova četvorica mladića ispovedala.
 
Od dosta roditelja sam video sleganje ramenima i čuo reči: “Pa šta da radim sad se svi tako ponašaju; mora da ima neke drugare ili drugarice kad ih u crkvi nema mnogo iz njegove generacije; sad svi imaju mobilni telefon; pa to je njegova generacija svi idu na žurke; pa mora nečim da se bavi; sport je važan, mora da ide na trenig (šta mogu kad je nedeljom); …” i tako u nedogled.
Mladi ljudi, pa i oni koji se staraju o njima, često - kad pristanu ili urade nešto što im se sviđa iako je to nešto, očigledno, u nekoj “sivoj” zoni, pitaju: Šta ima loše u tome?
To je pogrešno pitanje! Pitanje treba da glasi: Šta je u tome dobro i da li je Bog time zadovoljan?
WWJD!
 
Naši izlasci u svet, druženja, svetovni prijatelji, žurke, aktivnosti, učestvovanja u raznim svetovnim događajima ne moraju, podrazumevano, biti loši. Ali, hteli mi to ili ne, oni pokazuju našu spremnost da se mirimo sa svetom. Rrezultat toga je da mnogi mladi ljudi podlegnu tom iskušenju - prihvate svetovno kao normalno. Teško se odupreti i ostati u veri neokaljan.
Danilo nije hteo da se izlaže tome iako su mnogi mladi ljudi koji su tu dovedeni sa njim, prihvatili novo stanje bez protivljenja.
Univerzalni savet za bilo šta: ako ne možeš da nosiš nemoj ni da podižeš!
 
Ukazao sam na početku na pogreške crkve, ali te pogreške ne isključuju odgovornosti mladih. U tome takođe možemo da se ugledamo na Danila.  
Bez obzira na to šta se dešava oko nas, uprkos običajima i „vrednostima“ vremena, moramo položiti račun Bogu.
To je ono što svako od nas treba da učini.
Naš prvi, najvažniji i najveći cilj je ugoditi Bogu, 2. Korinćanima 5:9,10 “Stoga se i trudimo da mu ugodimo, bilo da smo već nastanjeni, bilo da smo daleko. Jer, svi treba da se pojavimo pred Hristovim sudom, da svako dobije prema onome što je učinio dok je živeo u telu, bilo dobro, bilo zlo.”
 
Da bismo to mogli da činimo i da se odupremo svim tim izazovima, uvek treba da:
- znamo ko smo,
- znamo šta želimo da budemo, i
- da smo spremni da podnesemo žrtvu.
 
Još jedna veoma važna stvar!
Ovde u tekstu vidimo da Danilo ima prijatelje, rekao bih drugove u nevolji, koji nisu bili samo to, nego su delili i ista uverenje i stavove koje je on imao. Mogao je da računa i da se osloni na njih troje.
 
Bez prijatelja i saradnika jako je teško izdržati u veme iskušenja. Zato je veoma važno imati prijatelje koji dele, u ovom slučaju, istu veru iste poglede na svet i suočavaju se, ako ne sa istim ono bar sa sličnim, iskušenjima (1. Korinćanima 15:33 - loše društvo kvari dobre navike; Poslovice 13:20 - ko ide s mudrima, postaće mudar).
 
Istina, i pored mnoštva prijatelja, i dalje ostaje da svako od nas ima ličnu odgovornost da ostane veran Bogu čak i ako svi oko nas idu drugim putem.
Za naš odnos sa Bogom smo lično odgovorni.
 
U hrišćanskoj veri ne postoji kolektivna odgovornost, iako poslednice mogu da se odnose na celu zajednicu. U stvari naši postupci i dela i utiči na naš mikro i makro svet. Ponekad toga nismo svesni, ali to je tako.
 
Bog ne samo da sudi narodima i institucijama, već razmatra i ličnu odgovornost pojedinaca. Niko ne može opravdati svoj neuspeh u održavanju Božjih standarda neuspesima onih oko sebe, ili obrnuto.
Naravno pomaže kada imamo prijatelje koji stoje uz nas, podržavaju nas i hrabre.
Osim toga prijatelji, ako su pravi prijatelji, treba da nam pomognu da prepoznamo greške, da nam pomognu da izađemo iz nje, da nam pomognu da dođemo do pokajanja (saniranje štete) i da se u celom tom procesu mole za nas.
 
Lakše je zastupanje neke odluke, zahteva, molbe i čega god, kad ima više onih koji to podržavaju i učestvuju u tome. A i oni koji to posmatraju ozbiljnije shvataju iznete stavove.
Danilo je jasno izneo svoje stavove i svoju veru, a prijatelji su bili uz njega. Pozvao je upravnika i tražio drugačiju hranu, i zahvaljući Bogu, dobio je pozitivno rešenje.
 
Vrlo je važno da delujemo kad smo suočeni sa izazovom. Vrlo je važno da ne budemo statični, uplašeni ili nesigurni u situaciji u kojoj se nalazimo i čekamo da neko drugi reši naš problem.
 
Nephodno je da, kad se iskušenja pojave, reagujemo na njih aktivno i odlučno, ne čekajući da nam neko da rešenje.
Možemo da tražimo pomoć, savet, vodstvo, podršku, ali ne i rešenje.
Najviše zbog toga što lična vera podrazumeva i personalizovana rešenja.
Nismo isti, iako smo jednaki, pred Bogom. Svakome je potreban drugačji pristup u nekim situacijama. Bog ima rešenje za svaku priču - ne čovek, nego Bog, jer on proniče naša srca, zna naš život, zna koliko možemo da nosimo.
 
Zato, moramo biti spremni da jasno stojimo iza onoga šta smo prihvatili i odlučili.
Tako je Danilo i rekao upravniku. Nije sedeo ćutke želeći promenu ili čekajući da neko stane i da ga zastupa. Ovo i zbog toga što nije bilo nikoga ko bi to uradio, ali pre svega što Danilo nije želeo da čeka i da vidi šta će se sa njima desiti.
Kada je progovorio, bio je spreman da se suoči sa izazovom: „Molim te, ispitaj nas, uporedi rezultate.“
 
Vidite, kad činimo tako, Bog nam pomaže i okreće situaciju u našu korist.
Naša dela moraju da pokažu našu veru koju ispovedamo. (O tome smo pričali kad smo čitali Jakovljevu poslanicu 2, o veri i delima).
 
Naše reči ne treba da budu prazna priča, nego neka dela potvrde reči na koje smo se pozvali.
Naše govorenje o pravednosti, pravdi, spasenju, milosti, i o ostalim hrišćanskim stvarima biće od male koristi ako naš život nije u skladu sa onim šta govorimo.
 
II. ŽIVOT U SKLADU SA BOŽJIM PRINCIPIMA - OD POČETKA DO KRAJA (Danilo 6:10)
Posle onakvih odluka i istrajnosti na tome, Bog ga je blagoslovio i Danila i njegove prijatelje.
Čitamo da su mladići izvedeni pred cara i da njima četvorici nije bilo ravnih. Po svemu su odskakali od svoje generacije, ali je i njihovo znanje, iz bilo koje oblasti, bilo je deset puta veće nego od čarobnjaka i gatalaca iz celog carstva.
 
Postavljen je za poglavara nad celom pokrajinom Vavilon i glavnim starešinom svih vavilonskih mudraca.
I on je ostao u carskoj službi oko 60 godina - carevi su se menjali, ali ne i Danilo.
 
Šta je to učinilo Danila tako izuzetnim? Naravno, Bog!
Ali šta je to kod Danila bilo izuzetno pa je Bog tako reagovao.
Najmanje četiri stvari:
- potčinjenost Bogu,
- istrajnost u veri,
- istrajnost u molitvi, i
- lični integritet.
 
Ako posedujete ove četiri stvari to vas čini izuzetnima među hrišćanima ali i u svetu. Ljudi ovo prepoznaju i poštuju ako se toga dosledno držimo.  
 
Pored toga, ovo su i osobine duhovnog karaktera. Ove četiri stvari su materijal kojim treba da zidate na temelju Isusa Hrista, koji je postavljen u vaš život. Taj spoj je najdragoceniji i najtvrđi gradivni materijal kojeg možete da zamislite. To su dijamanti koji će izdržati Božji ispit postojanosti zbog koga ćete primiti nagradu (kao što smo čitali da svako dobije prema onome što je učinio dok je živeo u telu).
 
UPOZORENJE!
E, sad! Kad budete ovako dobri izazivate pažnju onih koji nisu tako dobri. Ili su lenji ili ograničeni ili ljubomorni ili bolesni.
I bukvalno tu ne možete ništa da učinite nego da nastavite svojim putem i ne učinite ni jedan ustupak. Vi ne možete da rešite problem koji neko ima u svojoj glavi, ali taj problem projektuje na vas.
Na kraju krajeva najvažnije je da ste vi u skladu sa Božjim standardima i principima.
Nikad ne možete da budete toliko dobri da neko ne bi imao primedbe.
Standard: ne može se ljudima ugoditi.
 
U šestom poglavlju čitamo da su Danilovi neprijatelji odlučili da ga se reše. Ali pošto  nisu smeli direktno da ga napadnu pred carem, smislili su podmukli plan, da iskoriste njegovu veru protiv njega.
Bez obzira na sve, on je nastavio sa svojom svakodnevnom praksom.
Nije protestovao ali se nije ni skrivao. Ostao je dosledan sebi i potčinjen Bogu.
 
Naša vera treba da je deo našeg identiteta i nje se ne odričemo ako svet koji nas okružuje pokaže netrpeljivost prema njoj.
Moramo biti spremni da jasno i odlučno svedočimo za to. Naravno ne moramo da hodamo okolo sa transparentima, ali ne treba ni da se povlačimo i sakrivamo. Mi smo to što jesmo - ako se nekome ne sviđa, odluka šta će dalje činiti je na njemu - i nećemo se menjati zbog mišljenja nekog čoveka.
Ovo se odnosi i na zakone, društvena uređenja, ustaljena mišljenja, uspostavljeni moral, mainstream pokrete, itd. Zakoni i društvena uređenja se menjaju, ustaljena mišljenja se koriguju u skladu sa modnim trendovima, moral svakodnevno probija granice, mainstrem pokreti se pojavljuju i nestaju kao oblaci na nebu. Ali Bog, Njegova reč i njegovi principi ostaju nepromenjeni.
 
Ne treba da se povlačimo čak i kad moramo da se suočimo sa ozbiljnim pretnjama.
Mogu da se dese tri stvari:
(1) Bog će nas sačuvati od pretnje;
(2) Bog će nas provesti kroz nevolju iz koje ćemo izaći ojačani i utvrđene u veri;
(3) Bog nas neće sačuvati od pretnje, pa ćemo stradati u nevolji.
Šta god da se desi mi pripadamo Bogu i uklapamo se u njegov plan, i ono što nas zadesi svedočanstvo je te istine.
Nisam baš srećan zbog ove treće opcije, ali moramo da je prihvatio kao i druge dve - ili pripadamo Bogu ili ne!
 
Vidimo da je Danilo ostao potpuno smiren i veran čak i u jazbini sa lavovima. To je ozbiljan problem jer lavovi ne obraćaju previše pažnju na to da li je neko veran ili ne!
Ali i ljudi i lavovi imaju istog stvoritelja, istog Gospodara, zar ne?
Njegova volja je iznad ličnih afiniteta, pa i lavovskih.
 
Ovo je jako važno u celoj ovoj priči. Bog je taj koji upravlja sa svime što je stvorio. On može da interveniše u bilo kom trenutku, u bilo kom slučaju jer sve što se dešava vodi ka krajnjem cilju, spasenju onih koji su po njegovoj volji.
Danilova priča nije se završila ovde, iako su se neki trudili da je završe.
Naša priča, kao deo Božje priče i plana, završava se kad Bog kaže da je kraj - ne pre, ne posle, iako bi neki baš voleli da je završe kad oni hoće.  
 
Zato, bez obzira koliko su iskušenja jaka, Bog je jači. On pomaže, ako mu dozvolimo.
Za to postoji samo jedno pitanje - Hoćeš li Ga učiniti Gospodom svog života?