(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, Omladinski sastanak, 18. oktobara 2025.)
Jakov 2:14-26
Ovo je verovatno deo Jakovljeve poslanice koji je naveo Lutera da knjigu nazove poslanicom od slame.
Ovaj deo poslanice izaziva najveća neslaganja i borbe među denominacijskim teolozima.
Zašto? Zato što postoji jedno duboko nepoznavanje onoga o čemu nam Jakov govori.
Niti dela mogu da isključe veru, niti vera može da isključi dela. I jedno i drugo je potrebno u hrišćanskom životu, i jedno bez drugog jednostavno ne pripada u taj život.
Naravno, ljudi uvek imaju neko svoje mišljenje i razumevanje i onda ih ostrašćeno brane i spremni su da se prepiru do besvesti ne bi li dokazali da su baš oni u pravu.
Svi pronalaze svoje uporište u Biblji, i naravno pri tom biraju i tumače samo one delove koji im idu u prilog, bez nekog stvarnog razumevanja onog što čitaju.
Već ste ranije čuli da učenja nisu u bibliji poređana po nekom azbučnom redu. Ta knjiga se zove leksikon ili enciklopedija.
Biblijski tekst je poruka koja mora da se cela pročita i razume, da bismo došli do zaključka o tome šta nam to Sveti Duh govori.
Neke stvari je baš teško razumeti, pogotovo neke stvari o kojima Pavle piše. Apostol Petar je napisao 2. Petrova 3:15,16, govoreći o pisanju apostola Pavla: “On tako piše u svim poslanicama kada o ovome govori. Ima u njima nekih stvari koje je teško razumeti, koje, kao i ostala Pisma, neuki i nepostojani ljudi iskrivljuju na sopstvenu propast.”
A o čemu to Pavle piše u svim poslanicama? O spasenju, veri, ponašanju i delima.
Kad Pavle piše o veri, za njega je ona
- dar koji smo dobili od Boga
- kroz nju primamo spasenje
- ona nam se računa u pravednost
S druge strane Jakov veru stavlja u praktični kontekst, pa kaže da:
- je vera bez dela beskorisna,
- se vera bez dela ne može pokazati
- vera bez dela ne može da promeni nikoga
- vera bez dela nije savršena, i
- da je vera bez dela mrtva.
Kako vam se čini, da li ovde ima određenih protvurečnosti?
Suštinski je važno da razumete da nema protivrečnosti između ovoga što piše Jakov i onoga što piše Pavle.
Želim, pre nego što krenemo sa stihovima da vas pitama: Da li je vaša vera živa i zdrava?
Da li mislite da je moja vera živa i zdrava?
Na osnovu čega ste to zaključili?
Nije ovo takmičenje u tome kakav je ko vernik. Ovi odgovori su nam potrebni da odmah na početku utvrdimo neke principe koji se odnose na veru.
Kako se postaje hrišćanin?
Potrebna je vera, pokajanje, krštenje i dar Duha, zar ne?
Tako bar čitamo u Delima 2:38: “Pokajte se i neka se svaki od vas krsti u ime Isusa Hrista za oproštenje svojih grehova, i primićete dar Svetog Duha.”
Kako se ostaje hrišćanin?
Jovan 6:40 “Jer, ovo je volja moga Oca: ko god vidi Sina i veruje u njega, da ima večni život i da ga ja vaskrsnem u poslednji dan.”
Jovan 14:12: “Istinu vam kažem: ko veruje u mene, činiće dela koja ja činim.”
VERA BEZ DELA JE BESKORISNA (2:14-17).
Na samom početku ove naše teme čitamo: „Šta vredi (ili kakva je korist), braćo moja, ako ko kaže da ima veru, a nema dela? Može li ga vera spasiti?“ (Jakov 2:14).
Korist znači „imati vrednost“. Prvi deo Jakovljevog pitanja je sledeći: „Šta vredi da se kaže kako neko ima veru, ako ne radi, ako nije poslušan? Lako je zaključiti da je takva vera beskorisna.
Setite se, Matej je u 21:28-31, zapisao priču od dva sina - jedan kaže idem, pa ne ode; drugi kaže ne idem ali ode.
Džaba priča, ako nema dela.
Imate ljude koji znaju sve o veru, pričaju samo najbolje o veri, umeju da podučavaju druge o veri, znaju da prepoznaju veru - ali svo to znanje nikad nije prešlo s reči na dela. To je apsolutna prazina i beskorisnost.
U 1. Korinćanima 13, Pavle kaže nešto o nedostatku ljubavi što slobodno može da se primeni na veru, jer ljubav je ta koja podstiče na dela. I tamo Pavle kaže - ako imam svu veru da i gore premeštam, a ako ljubavi nemam - ništa sam.
Očigledno je da Jakov usko povezuje spasenje i veru koja deluje.
Sad možemo da se prepiremo oko toga šta znači biti spasen i o kakvom spasenju on govori.
Čovek može biti spasen u smislu da je izvučen iz mreže prošlih grehova, i to je ono što se dešava u trenutku krštenja (Marko 16:16)
Spasenje može da se odnosi i na večno spasenje “Ko istraje do kraja, biće spasen.” (Matej 24:13).
Pošto Jakov piše hrišćanima,mislim da se radi o ovoj drugoj vrsti spasenja.
Kakav je razlika?
Pa, što se prvog spasenja tiče, postoje dve kategorije ljudi - spaseni i izgubljeni. Da li ovo razumete? Spaseni su svi oni koji su prihvatili Hrista, svi oni koji u njega veruju. U odnosu na njih su oni koji su izgubljeni jer još uvek nisu pronašli Hrista.
Što se tiče drugog spasenja, ono se dobija na konačnom sudu.
Na kraju krajeva spaseni će biti oni po koje će Hrist doći i koji bez straha staju pred strašni sud. Oni idu u raj, a oni bez Hrista idu u pakao. I u jednom i u drugom slučaju Bog će proceniti svačije delo.
Dakle, po svemu sudeći, Jakov misli da dela koja hrišćanin čini imaju veze sa odlaskom u raj.
Šta vi mislite o tome, ima li ili nema?
1. Korinćanima 3:10-15 i Otkrivenje 2,3
Dakle, kompletna slika će se razrešiti na kraju, na dan suda, kako Pismo i kaže: “Ali zbog svoje tvrdoglavosti i srca koje se ne kaje, nagomilavaš na sebe gnev za Dan gneva, kad će se otkriti Božji pravedni sud. Bog će svakome uzvratiti prema njegovim delima. Onima koji istrajno čine dobro, tražeći slavu, čast i neraspadljivost, daće večni život, a onima koji prkose i ne pokoravaju se istini, a pokoravaju se nepravdi - gnev i srdžbu.” Rimljanima 2:5-8
I takav način razmišljanja podstiče Jakova da da ovih nekoliko primera - „Ako je brat ili sestra go i nemaju svakodnevne hrane, pa im jedan od vas kaže: Idite s mirom, grejte se i nasite se, a ipak im ne date ono što je potrebno telu, kakva je korist? Tako je i vera, ako nema dela, mrtva sama po sebi“ (Jakov 2:15-17).
Jakov čak i ne ide u opisivanju na neke daleke, nepoznate ljude i teške situacije siromaštva. On govori o bratu i sestri koji su u oskudici.
Brat i sestra su neko ko je tu pored tebe. Neko s kim rasteš, živiš. To je neko čiju potrebu vidiš svaki dan, i očigledno da mu je potrebna pomoć, ali neko se ipak odluči da mu da “pametan” savet - “najedi se i obuci se”.
To je vrhunac cinizma, to je direkto suprotno od onog šta Hrist radi i kako Hrist oseća za one koji su njegovi. Takav cinizam je prkos, inat, Božjem poretku stvari.
A kao vrhunac tog cinizma je „Idite u miru“ uz dodatak “sve će biti u redu kad se najedeš i obučeš”.
Pri tom niko i ništa nije učinio sem što je brata i sestru ispratio hladnim, praznim, beskorisnim i besmislenim rečima.
Kakva je korist od toga? Nikakva.
Reči ne mogu da se obuku, niti imaju kalorije kojima možeš da se nasitiš. Reči bez dela su bezvredne. Čini mi se, čak i kontraproduktivne.
Jakovljevom zaključku “Tako je i vera, ako nema dela, samo po sebi mrtva.” treba pridodati i reči apostola Jovana: “Ko ima dobra ovog sveta i gleda svoga brata kako oskudeva, pa se na njega ne sažali, kako može Božja ljubav da ostane u njemu? Dečice, ne volimo rečju i jezikom, nego delima i istinom.”
U suprotnom to je vera čoveka koji se naziva hrišćanin ali ne voli ni Boga ni čoveka. Vera koja je beživotni leš, mrtav i beskoristan.
VERA BEZ DELA NE MOŽE SE POKAZATI (2:18).
Evo, naravno, i jedan polemički zaplet.
Često možete da dođete u ovakvu situaciju sa istom ovom primedbom, kako je to Jakov formulisao.
Evo ti kažeš da imaš veru, ali ja kažem da imam dela. Šta tebi vredi što imaš veru kad su moja dela vidljivija? I u stvari ja sam bolji od tebe jer moja dela nešto menjaju, a tvoja vera je samo tvoja vera, ne menja ništa.
S druge strane neko će reći - ne uznemiravajte čoveka koji ima veliku veliku veru jer on se ne bavi takvim trivijalnim stvarima kao što su dela. On je čovek vere, a ne dela.
Imate ljude po crkvama koji ne žele da razgovaraju o novcu, jer njih ne interesuje materijalno. Imate oni koji bi se samo molili, ništa ne bi radili, i samo čekaju da Bog reši svaki problem koji se pojavi.
S druge strane, imate ljude koji bi samo organizovali okupljanja, događaje, koji bi putovali, družili se, delili letke, biblije, išli na seminare, kampove, studijska putovanja i sl. Oni bi sve stvari u crkvi rešavali svojim snagama, svojom pameću, svojim sredstvima. Često vidite takve kako padnu u očajanje kad stvari krenu loše.
Vidite, ovo Jakov piše da ukaže na vrlo jasnu stvar - ne postoji način da čovek pokaže, dokaže ili demonstrira svoju veru osim što će nešto učiniti; odnosno ne postoje dela koja mogu da dokažu veru, ako dela nisu proizvod te vere.
Kako mi pokazujemo našu veru u Boga i u Isusa Hrista?
Isus je jasno rekao: Matej 16:24 “Ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne samog sebe, neka uzme svoj krst i ide za mnom.”
Isus je zapovedio da idemo u sav svet i da taj svet naučimo svim Njegovim zapovestima, i On će biti sa nama. (Matej 28:18-20).
Naša vera ne treba da se ogleda se samo u tome što verujemo da je On to rekao nego u tome što ćemo stvarno nešto uraditi po pitanju objavljivanja evanđelja, poučavavanju ljudi i stvaranju učenika!
Inače, generalno, nema velike razlike između ateiste koji je dobar, vredan, human čovek i isto takvog hrišćanina. Ali, razlika ipak postoji, i ona se vidi u tome što ateista veruje da, u skladu sa svojim normama, može da promeni i poboljša svet i prilagodi ga sebi da mu bude što ugodniji; a hrišćanin, u skladu sa Božjim normama, čini dela koja proslavljaju živoga Boga u koga veruje i poziva svet k Bogu. Na taj način hrišćanin, ne samo da čini dobro na ovom svetu, nego osvetljava svet Božjom svetlošću.
VERA BEZ DELA NE MOŽE PROMENITI ČOVEKA (2:19, 20).
Ljudi su generalno neposlušni, i to je tako od samog početka.
Veliki broj ljudi, i oni od nekad a i ovi od danas, smatra da je samo vera u srcu dovoljna pa se i ne bave problemom poslušnosti. A ta vera, koju imaju u srcu, je najčešće religijski koncept.
Razgovarajte sa bilo kojim pravoslavcem ili katolikom, sve jedno, i videćete ovu zapanjujuću istinu.
Ljudi su svoje rituale proglasili verom i otvoreno su neposlušni Bogu.
Jevreji su razmišljali na isti način.
Na žalost, moram da kažem i protestanti misle skoro isto. Čak su se malo i uzoholili jer uče da su sve odbacili i svi znamo šta je ostalo - samo Pismo, samo milost, samo vera, samo Isus, samo Bogu slava - jel tako.
E upravo zbog toga je Luter imao problem sa ovom poslanicom koja mu je bila kost u grlu. Toliko se trudio da napravi nešto drugačije nego što je rimokatolicizam da je u tom trudu zaboravio ono što je takođe važno - dela vere.
Gde su tu dela?
Pa nema, zato što je očigledno da postoji nerazumevanje onoga šta piše Pavle, a Luter se čvrsto drži bašš njegovog učenja.
Iako je ideja dobra, ako se dobro razume, “samo vera” ne znači da ti je za hrišćanski život dovoljno samo da veruješ, nego je i potrebno da ta vera bude delotvorna.
Ponekad ljudi brane svoj stav “samo vera” tako što citiraju Hristove reči upućene starešini sinagoge, Marko 5:36 “Ali Isus, ne obazirući se na njihove reči, reče starešini sinagoge: ‘’Ne boj se. Samo veruj.’’”
Ali, moramo razumeti šta Isus stvarno kaže, jer On, u stvari, kaže “samo nastavi da veruješ”. Upravo je ta vera koju starešina sinagoge ima, delovala i dovela ga je do Isusa.
Da je on ostao samo na veri, bez obzira koliko ona velika bila, on bio ostao kod kuće, bništa se ne bi desilo i devojčica bi umrla.
Zato Jakov kaže: „Ti veruješ da postoji jedan Bog. Dobro činiš! I đavoli (demoni) to veruju i drhte.“ (Jakovljeva 2:19).
Jevreji su bili ponosni na svoju veru i neprestano su ponavljali frazu zapisanu u 5. Mojsijevoj 6:4 “Čuj Izraele! Jahve je naš Bog, Jahve je jedan””
I to su Jevreji ponavljali ujutro, uveče prilikom molitva kao i neprestano u hramu. Rabini su čak učili ljude da, ako svakoj molitvi koju izgovore dodaju ovu izjavu, da će se njihovi dani na zemlji produžiti.
Isto je sa mnogim hrišćanima danas. Mnogi su poučeni ili su sami došli do zaključka da će, ako stalno dodaju ime Isus na kraj molitvene rečenice ili ako se neprestano u govoru pozivaju na Hrista, to doprineti uspešnosti njihove molitve ili njihovog izlaganja.
U Matej 7:21 čitamo interesantne reči koje je izrekao Gospod: “Neće svaki koji mi govori: ‘Gospode, Gospode’, ući u carstvo nebesko, nego onaj koji izvršava volju moga Oca, koji je na nebesima.”
Jakov kaže da je dobro, što verujemo, ali nije ekskluzivno. I demoni znaju za Hrista i drhte pri pomenu njegovog imena.
Neki teolozi kažu da izgleda kao da Jakov pokušava da umanji samu veru ili barem važnost vere u životu hrišćana.
Ali, ako čitate poslanicu on tokom cele poslanice upravo naglašava važnost vere.
- „Ispitivanje vaše vere stvara strpljenje“ (1:3);
- „Neka traži sa verom, nimalo ne sumnjajući“ (1:6);
- „Verujte u našeg slavnog Gospoda Isusa Hrista ne gledajući ko je ko.“ (2:1);
- „Molitva vere spasiće bolesnog“ (5:15). (Kurziv moj.)
Ono na šta Jakov pokušava da ukaže je besmislenost vere radi vere koja je cilj samoj sebi.
Kao da imanje određene vere ljude čini posebnim i povlašćenima, ali ne i aktivnim.
Za razliku od takvih, demoni drhte i plaše se, oni su svesni sudbine koja ih čeka. Doduše, oni veruju ali se ne menjaju i dalje služe đavolu, a ne Bogu.
Oholi, sujetni ljudi, puni vere takođe ostaju nepromenjeni jer služe sebi, a ne Bogu.
Jakov ponovo naglašava svoju poentu: „Hoćeš li da saznaš, nerazumni (sujetni) čoveče, da je vera bez dela mrtva (neplodna, bezvredna)?“ (Jakov 2:20).
Jakov u ovde definiše tri vrste vere:
- mrtva vera, stihovi 17, 20 i 26. Ova vera očigledno uključuje samo intelekt.
- demonska vera iz stiha 19. Ona uključuje intelekt i emocije. Demoni su emocionalno pokrenuti – drhte. Ali uključivanje intelekta i emocija i dalje nije dovoljno.
- diamična vera, koja uključuje celo biće. Dakle, sem intelekta i emocija, ona uključuje i volju i to je ono što pokreće vernika da veruje i deluje.
I sad, postoji to dobro pitanje - želiš li da saznaš?
Kao ono Isusovo pitanje upućeno nepokretnom čoveku kod banje Vitezde (Jovan 5:1-9) - želiš li da ozdraviš?
VERA BEZ DELA NIJE SAVRŠENA (2:21-25).
Šta možemo da saznamo da naša vera ozdravi?
Jakov pominje dve važne osobe u životu svakog Jevrejina - jedan je Avram, a druga je Raava.
Interesantan izbor - otac nacije i vere i bludnica (prostitutka) koja se stavila na stranu Izraelaca.
Svi znamo priču o Avramu, koji je odgovorio na Božji poziv da žrtvuje svog sina.
Jakov dokazuje da je Avramova vera pokazala svoju vrednost njegovom spremnošću da žrtvuje sina.
Svaki mali jevrejski dečak i devojčica, sad i naša deca na veronauci znaju napamet priču o Avramu koji je prineo Isaka (Postanje 22:11-19).
Ovo je jedna od najdirljivijih priča u Bibliji koja pokazuje veru i Avrama i Isaka.
Probajte, prvo, da zamislite tu situaciju da su Avramova dela izostala. Drugačiju biblijsku istoriju bismo sada pisali.
Sad probajte, da razmislite koliko izgovora i tumačenja bismo mi smislili kad bi od nas bilo traženo ovako nešto.
Ovo je dokaz, kaže Jakov, da vera mora delovati da bi ugodila Bogu.
Ja iz ovoga razumem da je nemoguće odvojiti dela od zdrave vere i da nema zdrave vere bez dela koja je pokazuju.
Kako je Avram mogao da se suoči sa takvim ispitom? Imao je veru, onu vrstu vere koja je činila ono što je Bog rekao, bez obzira na posledice, iako nije u potpunosti razumeo celu situaciju.
Neko je rekao da vera nije verovanje uprkos dokazima, već poslušnost uprkos posledicama! Pisac poslanice Jevrejima je govorio o Avramovoj aktivnoj, delotvornoj veri u poglavlju 11:17-19: „Verom je Avraam, kad ga je Bog proveravao, prineo Isaaka na žrtvu. Onaj koji je primio obećanja prineo je svog jedinca, onaj kome je Bog rekao: ‘Tvoje potomstvo će se računati po Isaaku.’ Pomislio je da Bog može iz mrtvih da vaskrsava, i zaista je, u prenesenom smislu, dobio Isaaka iz mrtvih.“
Avram nije samo rekao reči: „Gospode, Gospode“, i mislio da je to dovoljno. Umesto toga, učinio je ono što mu je Bog rekao da uradi.
Ovo deluje kao lepa, jednostavna ilustracija, koja utvrđuje da je jedina održiva vera vera koja je poslušna, čini i deluje.
Ali, verovali ili ne, ova jednostavna ilustracija je koren mnogih kontroverzi i prepiranja.
Pavle u poslanici Rimljanim 4:1-4 govori o istom događaju, ali iz drugačije perspektive. I tu nastaje kratki spoj.
Čini se kao da Pavle kaže da Avram nije opravdan delima, a Jakov kaže da jeste.
Ko je u pravu?
Obojica.
Jer, njih dvojica ne protivreče jedan drugome nego se nadopunjuju.
Pavle govori o tome da se niko neće opravdati delima Zakona, jer je Avram opravdan još kad nije bilo Zakona, ali on je verovao pa mu se umesto toga vera uračunava u pravednost.
Jakov govori onima kojima je Zakon upisan u srce Duhom Svetim, i njihova dela su neodvojiva od njihove vere.
Možda tu i postoji neka kontroverza, ali ona mora da se odbaci kad se dođe na kraj ove slike, gde Jakov kaže “Vidite da se čovek opravdava delima, a ne samo verom.”
I to, “ne samo verom” je ključ svega o čemu pričamo.
Tačka na raspravu je Raavin primer. Ona se opravdala (ili je spasena) zahvaljujući delu kojim je pokazala da veruje u Boga Izraelaca.
Da vam sad postavim jedno pitanje: Da li iz svega ovoga možemo da zaključimo da je dovoljno da kažemo: „Samo veruj u Gospoda, izgovori kratku molitvu i bićeš spasen“!
Ali sada dozvolite mi da vam postavim neka druga pitanja:
- Kako gledamo na onoga ko je kršten, čija je vera prestala da deluje?
- Kakvo mišljenje imamo o onome ko nije veran i ne dolazi u zajednicu?
- Kakav je vaš stav o onima koji izbegavaju da drugima prenesu evanđelje i da ih upute u istinu?
- Šta mislimo o onima koji su samoživi, egocentrični i bezobziri prema potrebama drugih?
- Kakav stav treba da zauzmemo prema onima koji su hrišćani, a žive kao svet?
Veoma je primamljivo da napadamo druge denominacije o tome šta oni rade i kako rade. Ipak uvek imajte na umu da Jakov piše svim hrišćanima:
- pogotovo onima koji su pored vas i koji kažu “treba da smo vatreni za Hrista i ispunjeni Duhom” ali ne pokazuju ljubav prema braći i sestrama.
- onima koji misle da ih vera u određenu doktrinu čini posebnima, bez obzira kakvim životom žive,
- onima koji misle da im njihovo poreklo obezbeđuje poseban status iako nisu lično posvećeni Bogu.
Poenta ovog odlomka i poenta ove lekcije je sledeća: Ispitajmo sebe - svoja srca, svoju poslušnost.
UKRATKO, VERA BEZ DELA JE MRTVA (2:26).
I to je glavna poenta onoga što Jakov piše.
Šta znači kad kažemo da je nešto mrtvo?
Verovatno najbolja, najkraća i najsažetija definicija smrti kako se koristi u Bibliji je reč odvajanje. Duh se odvaja od tela, a telo odvojeno od duha je mrtvo.
Jakov kaže da je to tako i po pitanju vere: „Vera bez dela je mrtva.“ Vera odvojena od dela je beživotna!
Mogu se povući mnoge paralele između mrtvog tela i mrtve vere:
- Mrtvo telo se ne pomera; mrtva vera se ne pomera.
- Mrtvo telo je neplodno; mrtva vera je neplodna.
- Mrtvo telo ne komunicira ni sa kim, mrtva vera ne komunicira ni sa kim.
- Mrtvo telo nema vrednost; mrtva vera nema pravu vrednost.
- Mrtvo telo je odvratno ljudima; mrtva vera je odvratna Bogu!
Da li neko može da tvrdi da se može spasiti mrtvom verom? Sigurno ne!
ZAKLJUČAK
Nadam se da sam uspeo da vam pokažem da je vera bez dela beskorisna. Ne može se pokazati, ne može promeniti osobu, nije savršena i mrtva je!
Takva vera nam ne pomaže - niti drugima - dok nas ne natera da delujemo.
Neka nam Bog pomogne da imamo veru kakvu i svet može da vidi.
Jakov prikazuje četiri tipa pojedinaca - dva sa mrtvom verom i dva sa živom, aktivnom verom.
S jedne strane je pojedinac koji kaže: „Idite u miru, grejte se i nasitite se“, ali ne čini ništa da pomogne. S druge strane je verni Avram, Božji prijatelj, koji nije oklevao da posluša Boga, bez obzira na ličnu cenu!
I opet, s jedne strane su demoni koji veruju i drhte, ali koji ostaju demoni. S druge strane je paganka, koja je verovala u Boga, koja je svoju sudbinu vezala uz Božji narod, koja je napravila zaokret od 180 stepeni u svom životu!
Tako je i svako od nas danas ili na jednoj ili na drugoj strani.
Neka svako sebi postavi pitanje: „Da li je moja vera živa i zdrava?“
Ovo je verovatno deo Jakovljeve poslanice koji je naveo Lutera da knjigu nazove poslanicom od slame.
Ovaj deo poslanice izaziva najveća neslaganja i borbe među denominacijskim teolozima.
Zašto? Zato što postoji jedno duboko nepoznavanje onoga o čemu nam Jakov govori.
Niti dela mogu da isključe veru, niti vera može da isključi dela. I jedno i drugo je potrebno u hrišćanskom životu, i jedno bez drugog jednostavno ne pripada u taj život.
Naravno, ljudi uvek imaju neko svoje mišljenje i razumevanje i onda ih ostrašćeno brane i spremni su da se prepiru do besvesti ne bi li dokazali da su baš oni u pravu.
Svi pronalaze svoje uporište u Biblji, i naravno pri tom biraju i tumače samo one delove koji im idu u prilog, bez nekog stvarnog razumevanja onog što čitaju.
Već ste ranije čuli da učenja nisu u bibliji poređana po nekom azbučnom redu. Ta knjiga se zove leksikon ili enciklopedija.
Biblijski tekst je poruka koja mora da se cela pročita i razume, da bismo došli do zaključka o tome šta nam to Sveti Duh govori.
Neke stvari je baš teško razumeti, pogotovo neke stvari o kojima Pavle piše. Apostol Petar je napisao 2. Petrova 3:15,16, govoreći o pisanju apostola Pavla: “On tako piše u svim poslanicama kada o ovome govori. Ima u njima nekih stvari koje je teško razumeti, koje, kao i ostala Pisma, neuki i nepostojani ljudi iskrivljuju na sopstvenu propast.”
A o čemu to Pavle piše u svim poslanicama? O spasenju, veri, ponašanju i delima.
Kad Pavle piše o veri, za njega je ona
- dar koji smo dobili od Boga
- kroz nju primamo spasenje
- ona nam se računa u pravednost
S druge strane Jakov veru stavlja u praktični kontekst, pa kaže da:
- je vera bez dela beskorisna,
- se vera bez dela ne može pokazati
- vera bez dela ne može da promeni nikoga
- vera bez dela nije savršena, i
- da je vera bez dela mrtva.
Kako vam se čini, da li ovde ima određenih protvurečnosti?
Suštinski je važno da razumete da nema protivrečnosti između ovoga što piše Jakov i onoga što piše Pavle.
Želim, pre nego što krenemo sa stihovima da vas pitama: Da li je vaša vera živa i zdrava?
Da li mislite da je moja vera živa i zdrava?
Na osnovu čega ste to zaključili?
Nije ovo takmičenje u tome kakav je ko vernik. Ovi odgovori su nam potrebni da odmah na početku utvrdimo neke principe koji se odnose na veru.
Kako se postaje hrišćanin?
Potrebna je vera, pokajanje, krštenje i dar Duha, zar ne?
Tako bar čitamo u Delima 2:38: “Pokajte se i neka se svaki od vas krsti u ime Isusa Hrista za oproštenje svojih grehova, i primićete dar Svetog Duha.”
Kako se ostaje hrišćanin?
Jovan 6:40 “Jer, ovo je volja moga Oca: ko god vidi Sina i veruje u njega, da ima večni život i da ga ja vaskrsnem u poslednji dan.”
Jovan 14:12: “Istinu vam kažem: ko veruje u mene, činiće dela koja ja činim.”
VERA BEZ DELA JE BESKORISNA (2:14-17).
Na samom početku ove naše teme čitamo: „Šta vredi (ili kakva je korist), braćo moja, ako ko kaže da ima veru, a nema dela? Može li ga vera spasiti?“ (Jakov 2:14).
Korist znači „imati vrednost“. Prvi deo Jakovljevog pitanja je sledeći: „Šta vredi da se kaže kako neko ima veru, ako ne radi, ako nije poslušan? Lako je zaključiti da je takva vera beskorisna.
Setite se, Matej je u 21:28-31, zapisao priču od dva sina - jedan kaže idem, pa ne ode; drugi kaže ne idem ali ode.
Džaba priča, ako nema dela.
Imate ljude koji znaju sve o veru, pričaju samo najbolje o veri, umeju da podučavaju druge o veri, znaju da prepoznaju veru - ali svo to znanje nikad nije prešlo s reči na dela. To je apsolutna prazina i beskorisnost.
U 1. Korinćanima 13, Pavle kaže nešto o nedostatku ljubavi što slobodno može da se primeni na veru, jer ljubav je ta koja podstiče na dela. I tamo Pavle kaže - ako imam svu veru da i gore premeštam, a ako ljubavi nemam - ništa sam.
Očigledno je da Jakov usko povezuje spasenje i veru koja deluje.
Sad možemo da se prepiremo oko toga šta znači biti spasen i o kakvom spasenju on govori.
Čovek može biti spasen u smislu da je izvučen iz mreže prošlih grehova, i to je ono što se dešava u trenutku krštenja (Marko 16:16)
Spasenje može da se odnosi i na večno spasenje “Ko istraje do kraja, biće spasen.” (Matej 24:13).
Pošto Jakov piše hrišćanima,mislim da se radi o ovoj drugoj vrsti spasenja.
Kakav je razlika?
Pa, što se prvog spasenja tiče, postoje dve kategorije ljudi - spaseni i izgubljeni. Da li ovo razumete? Spaseni su svi oni koji su prihvatili Hrista, svi oni koji u njega veruju. U odnosu na njih su oni koji su izgubljeni jer još uvek nisu pronašli Hrista.
Što se tiče drugog spasenja, ono se dobija na konačnom sudu.
Na kraju krajeva spaseni će biti oni po koje će Hrist doći i koji bez straha staju pred strašni sud. Oni idu u raj, a oni bez Hrista idu u pakao. I u jednom i u drugom slučaju Bog će proceniti svačije delo.
Dakle, po svemu sudeći, Jakov misli da dela koja hrišćanin čini imaju veze sa odlaskom u raj.
Šta vi mislite o tome, ima li ili nema?
1. Korinćanima 3:10-15 i Otkrivenje 2,3
Dakle, kompletna slika će se razrešiti na kraju, na dan suda, kako Pismo i kaže: “Ali zbog svoje tvrdoglavosti i srca koje se ne kaje, nagomilavaš na sebe gnev za Dan gneva, kad će se otkriti Božji pravedni sud. Bog će svakome uzvratiti prema njegovim delima. Onima koji istrajno čine dobro, tražeći slavu, čast i neraspadljivost, daće večni život, a onima koji prkose i ne pokoravaju se istini, a pokoravaju se nepravdi - gnev i srdžbu.” Rimljanima 2:5-8
I takav način razmišljanja podstiče Jakova da da ovih nekoliko primera - „Ako je brat ili sestra go i nemaju svakodnevne hrane, pa im jedan od vas kaže: Idite s mirom, grejte se i nasite se, a ipak im ne date ono što je potrebno telu, kakva je korist? Tako je i vera, ako nema dela, mrtva sama po sebi“ (Jakov 2:15-17).
Jakov čak i ne ide u opisivanju na neke daleke, nepoznate ljude i teške situacije siromaštva. On govori o bratu i sestri koji su u oskudici.
Brat i sestra su neko ko je tu pored tebe. Neko s kim rasteš, živiš. To je neko čiju potrebu vidiš svaki dan, i očigledno da mu je potrebna pomoć, ali neko se ipak odluči da mu da “pametan” savet - “najedi se i obuci se”.
To je vrhunac cinizma, to je direkto suprotno od onog šta Hrist radi i kako Hrist oseća za one koji su njegovi. Takav cinizam je prkos, inat, Božjem poretku stvari.
A kao vrhunac tog cinizma je „Idite u miru“ uz dodatak “sve će biti u redu kad se najedeš i obučeš”.
Pri tom niko i ništa nije učinio sem što je brata i sestru ispratio hladnim, praznim, beskorisnim i besmislenim rečima.
Kakva je korist od toga? Nikakva.
Reči ne mogu da se obuku, niti imaju kalorije kojima možeš da se nasitiš. Reči bez dela su bezvredne. Čini mi se, čak i kontraproduktivne.
Jakovljevom zaključku “Tako je i vera, ako nema dela, samo po sebi mrtva.” treba pridodati i reči apostola Jovana: “Ko ima dobra ovog sveta i gleda svoga brata kako oskudeva, pa se na njega ne sažali, kako može Božja ljubav da ostane u njemu? Dečice, ne volimo rečju i jezikom, nego delima i istinom.”
U suprotnom to je vera čoveka koji se naziva hrišćanin ali ne voli ni Boga ni čoveka. Vera koja je beživotni leš, mrtav i beskoristan.
VERA BEZ DELA NE MOŽE SE POKAZATI (2:18).
Evo, naravno, i jedan polemički zaplet.
Često možete da dođete u ovakvu situaciju sa istom ovom primedbom, kako je to Jakov formulisao.
Evo ti kažeš da imaš veru, ali ja kažem da imam dela. Šta tebi vredi što imaš veru kad su moja dela vidljivija? I u stvari ja sam bolji od tebe jer moja dela nešto menjaju, a tvoja vera je samo tvoja vera, ne menja ništa.
S druge strane neko će reći - ne uznemiravajte čoveka koji ima veliku veliku veru jer on se ne bavi takvim trivijalnim stvarima kao što su dela. On je čovek vere, a ne dela.
Imate ljude po crkvama koji ne žele da razgovaraju o novcu, jer njih ne interesuje materijalno. Imate oni koji bi se samo molili, ništa ne bi radili, i samo čekaju da Bog reši svaki problem koji se pojavi.
S druge strane, imate ljude koji bi samo organizovali okupljanja, događaje, koji bi putovali, družili se, delili letke, biblije, išli na seminare, kampove, studijska putovanja i sl. Oni bi sve stvari u crkvi rešavali svojim snagama, svojom pameću, svojim sredstvima. Često vidite takve kako padnu u očajanje kad stvari krenu loše.
Vidite, ovo Jakov piše da ukaže na vrlo jasnu stvar - ne postoji način da čovek pokaže, dokaže ili demonstrira svoju veru osim što će nešto učiniti; odnosno ne postoje dela koja mogu da dokažu veru, ako dela nisu proizvod te vere.
Kako mi pokazujemo našu veru u Boga i u Isusa Hrista?
Isus je jasno rekao: Matej 16:24 “Ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne samog sebe, neka uzme svoj krst i ide za mnom.”
Isus je zapovedio da idemo u sav svet i da taj svet naučimo svim Njegovim zapovestima, i On će biti sa nama. (Matej 28:18-20).
Naša vera ne treba da se ogleda se samo u tome što verujemo da je On to rekao nego u tome što ćemo stvarno nešto uraditi po pitanju objavljivanja evanđelja, poučavavanju ljudi i stvaranju učenika!
Inače, generalno, nema velike razlike između ateiste koji je dobar, vredan, human čovek i isto takvog hrišćanina. Ali, razlika ipak postoji, i ona se vidi u tome što ateista veruje da, u skladu sa svojim normama, može da promeni i poboljša svet i prilagodi ga sebi da mu bude što ugodniji; a hrišćanin, u skladu sa Božjim normama, čini dela koja proslavljaju živoga Boga u koga veruje i poziva svet k Bogu. Na taj način hrišćanin, ne samo da čini dobro na ovom svetu, nego osvetljava svet Božjom svetlošću.
VERA BEZ DELA NE MOŽE PROMENITI ČOVEKA (2:19, 20).
Ljudi su generalno neposlušni, i to je tako od samog početka.
Veliki broj ljudi, i oni od nekad a i ovi od danas, smatra da je samo vera u srcu dovoljna pa se i ne bave problemom poslušnosti. A ta vera, koju imaju u srcu, je najčešće religijski koncept.
Razgovarajte sa bilo kojim pravoslavcem ili katolikom, sve jedno, i videćete ovu zapanjujuću istinu.
Ljudi su svoje rituale proglasili verom i otvoreno su neposlušni Bogu.
Jevreji su razmišljali na isti način.
Na žalost, moram da kažem i protestanti misle skoro isto. Čak su se malo i uzoholili jer uče da su sve odbacili i svi znamo šta je ostalo - samo Pismo, samo milost, samo vera, samo Isus, samo Bogu slava - jel tako.
E upravo zbog toga je Luter imao problem sa ovom poslanicom koja mu je bila kost u grlu. Toliko se trudio da napravi nešto drugačije nego što je rimokatolicizam da je u tom trudu zaboravio ono što je takođe važno - dela vere.
Gde su tu dela?
Pa nema, zato što je očigledno da postoji nerazumevanje onoga šta piše Pavle, a Luter se čvrsto drži bašš njegovog učenja.
Iako je ideja dobra, ako se dobro razume, “samo vera” ne znači da ti je za hrišćanski život dovoljno samo da veruješ, nego je i potrebno da ta vera bude delotvorna.
Ponekad ljudi brane svoj stav “samo vera” tako što citiraju Hristove reči upućene starešini sinagoge, Marko 5:36 “Ali Isus, ne obazirući se na njihove reči, reče starešini sinagoge: ‘’Ne boj se. Samo veruj.’’”
Ali, moramo razumeti šta Isus stvarno kaže, jer On, u stvari, kaže “samo nastavi da veruješ”. Upravo je ta vera koju starešina sinagoge ima, delovala i dovela ga je do Isusa.
Da je on ostao samo na veri, bez obzira koliko ona velika bila, on bio ostao kod kuće, bništa se ne bi desilo i devojčica bi umrla.
Zato Jakov kaže: „Ti veruješ da postoji jedan Bog. Dobro činiš! I đavoli (demoni) to veruju i drhte.“ (Jakovljeva 2:19).
Jevreji su bili ponosni na svoju veru i neprestano su ponavljali frazu zapisanu u 5. Mojsijevoj 6:4 “Čuj Izraele! Jahve je naš Bog, Jahve je jedan””
I to su Jevreji ponavljali ujutro, uveče prilikom molitva kao i neprestano u hramu. Rabini su čak učili ljude da, ako svakoj molitvi koju izgovore dodaju ovu izjavu, da će se njihovi dani na zemlji produžiti.
Isto je sa mnogim hrišćanima danas. Mnogi su poučeni ili su sami došli do zaključka da će, ako stalno dodaju ime Isus na kraj molitvene rečenice ili ako se neprestano u govoru pozivaju na Hrista, to doprineti uspešnosti njihove molitve ili njihovog izlaganja.
U Matej 7:21 čitamo interesantne reči koje je izrekao Gospod: “Neće svaki koji mi govori: ‘Gospode, Gospode’, ući u carstvo nebesko, nego onaj koji izvršava volju moga Oca, koji je na nebesima.”
Jakov kaže da je dobro, što verujemo, ali nije ekskluzivno. I demoni znaju za Hrista i drhte pri pomenu njegovog imena.
Neki teolozi kažu da izgleda kao da Jakov pokušava da umanji samu veru ili barem važnost vere u životu hrišćana.
Ali, ako čitate poslanicu on tokom cele poslanice upravo naglašava važnost vere.
- „Ispitivanje vaše vere stvara strpljenje“ (1:3);
- „Neka traži sa verom, nimalo ne sumnjajući“ (1:6);
- „Verujte u našeg slavnog Gospoda Isusa Hrista ne gledajući ko je ko.“ (2:1);
- „Molitva vere spasiće bolesnog“ (5:15). (Kurziv moj.)
Ono na šta Jakov pokušava da ukaže je besmislenost vere radi vere koja je cilj samoj sebi.
Kao da imanje određene vere ljude čini posebnim i povlašćenima, ali ne i aktivnim.
Za razliku od takvih, demoni drhte i plaše se, oni su svesni sudbine koja ih čeka. Doduše, oni veruju ali se ne menjaju i dalje služe đavolu, a ne Bogu.
Oholi, sujetni ljudi, puni vere takođe ostaju nepromenjeni jer služe sebi, a ne Bogu.
Jakov ponovo naglašava svoju poentu: „Hoćeš li da saznaš, nerazumni (sujetni) čoveče, da je vera bez dela mrtva (neplodna, bezvredna)?“ (Jakov 2:20).
Jakov u ovde definiše tri vrste vere:
- mrtva vera, stihovi 17, 20 i 26. Ova vera očigledno uključuje samo intelekt.
- demonska vera iz stiha 19. Ona uključuje intelekt i emocije. Demoni su emocionalno pokrenuti – drhte. Ali uključivanje intelekta i emocija i dalje nije dovoljno.
- diamična vera, koja uključuje celo biće. Dakle, sem intelekta i emocija, ona uključuje i volju i to je ono što pokreće vernika da veruje i deluje.
I sad, postoji to dobro pitanje - želiš li da saznaš?
Kao ono Isusovo pitanje upućeno nepokretnom čoveku kod banje Vitezde (Jovan 5:1-9) - želiš li da ozdraviš?
VERA BEZ DELA NIJE SAVRŠENA (2:21-25).
Šta možemo da saznamo da naša vera ozdravi?
Jakov pominje dve važne osobe u životu svakog Jevrejina - jedan je Avram, a druga je Raava.
Interesantan izbor - otac nacije i vere i bludnica (prostitutka) koja se stavila na stranu Izraelaca.
Svi znamo priču o Avramu, koji je odgovorio na Božji poziv da žrtvuje svog sina.
Jakov dokazuje da je Avramova vera pokazala svoju vrednost njegovom spremnošću da žrtvuje sina.
Svaki mali jevrejski dečak i devojčica, sad i naša deca na veronauci znaju napamet priču o Avramu koji je prineo Isaka (Postanje 22:11-19).
Ovo je jedna od najdirljivijih priča u Bibliji koja pokazuje veru i Avrama i Isaka.
Probajte, prvo, da zamislite tu situaciju da su Avramova dela izostala. Drugačiju biblijsku istoriju bismo sada pisali.
Sad probajte, da razmislite koliko izgovora i tumačenja bismo mi smislili kad bi od nas bilo traženo ovako nešto.
Ovo je dokaz, kaže Jakov, da vera mora delovati da bi ugodila Bogu.
Ja iz ovoga razumem da je nemoguće odvojiti dela od zdrave vere i da nema zdrave vere bez dela koja je pokazuju.
Kako je Avram mogao da se suoči sa takvim ispitom? Imao je veru, onu vrstu vere koja je činila ono što je Bog rekao, bez obzira na posledice, iako nije u potpunosti razumeo celu situaciju.
Neko je rekao da vera nije verovanje uprkos dokazima, već poslušnost uprkos posledicama! Pisac poslanice Jevrejima je govorio o Avramovoj aktivnoj, delotvornoj veri u poglavlju 11:17-19: „Verom je Avraam, kad ga je Bog proveravao, prineo Isaaka na žrtvu. Onaj koji je primio obećanja prineo je svog jedinca, onaj kome je Bog rekao: ‘Tvoje potomstvo će se računati po Isaaku.’ Pomislio je da Bog može iz mrtvih da vaskrsava, i zaista je, u prenesenom smislu, dobio Isaaka iz mrtvih.“
Avram nije samo rekao reči: „Gospode, Gospode“, i mislio da je to dovoljno. Umesto toga, učinio je ono što mu je Bog rekao da uradi.
Ovo deluje kao lepa, jednostavna ilustracija, koja utvrđuje da je jedina održiva vera vera koja je poslušna, čini i deluje.
Ali, verovali ili ne, ova jednostavna ilustracija je koren mnogih kontroverzi i prepiranja.
Pavle u poslanici Rimljanim 4:1-4 govori o istom događaju, ali iz drugačije perspektive. I tu nastaje kratki spoj.
Čini se kao da Pavle kaže da Avram nije opravdan delima, a Jakov kaže da jeste.
Ko je u pravu?
Obojica.
Jer, njih dvojica ne protivreče jedan drugome nego se nadopunjuju.
Pavle govori o tome da se niko neće opravdati delima Zakona, jer je Avram opravdan još kad nije bilo Zakona, ali on je verovao pa mu se umesto toga vera uračunava u pravednost.
Jakov govori onima kojima je Zakon upisan u srce Duhom Svetim, i njihova dela su neodvojiva od njihove vere.
Možda tu i postoji neka kontroverza, ali ona mora da se odbaci kad se dođe na kraj ove slike, gde Jakov kaže “Vidite da se čovek opravdava delima, a ne samo verom.”
I to, “ne samo verom” je ključ svega o čemu pričamo.
Tačka na raspravu je Raavin primer. Ona se opravdala (ili je spasena) zahvaljujući delu kojim je pokazala da veruje u Boga Izraelaca.
Da vam sad postavim jedno pitanje: Da li iz svega ovoga možemo da zaključimo da je dovoljno da kažemo: „Samo veruj u Gospoda, izgovori kratku molitvu i bićeš spasen“!
Ali sada dozvolite mi da vam postavim neka druga pitanja:
- Kako gledamo na onoga ko je kršten, čija je vera prestala da deluje?
- Kakvo mišljenje imamo o onome ko nije veran i ne dolazi u zajednicu?
- Kakav je vaš stav o onima koji izbegavaju da drugima prenesu evanđelje i da ih upute u istinu?
- Šta mislimo o onima koji su samoživi, egocentrični i bezobziri prema potrebama drugih?
- Kakav stav treba da zauzmemo prema onima koji su hrišćani, a žive kao svet?
Veoma je primamljivo da napadamo druge denominacije o tome šta oni rade i kako rade. Ipak uvek imajte na umu da Jakov piše svim hrišćanima:
- pogotovo onima koji su pored vas i koji kažu “treba da smo vatreni za Hrista i ispunjeni Duhom” ali ne pokazuju ljubav prema braći i sestrama.
- onima koji misle da ih vera u određenu doktrinu čini posebnima, bez obzira kakvim životom žive,
- onima koji misle da im njihovo poreklo obezbeđuje poseban status iako nisu lično posvećeni Bogu.
Poenta ovog odlomka i poenta ove lekcije je sledeća: Ispitajmo sebe - svoja srca, svoju poslušnost.
UKRATKO, VERA BEZ DELA JE MRTVA (2:26).
I to je glavna poenta onoga što Jakov piše.
Šta znači kad kažemo da je nešto mrtvo?
Verovatno najbolja, najkraća i najsažetija definicija smrti kako se koristi u Bibliji je reč odvajanje. Duh se odvaja od tela, a telo odvojeno od duha je mrtvo.
Jakov kaže da je to tako i po pitanju vere: „Vera bez dela je mrtva.“ Vera odvojena od dela je beživotna!
Mogu se povući mnoge paralele između mrtvog tela i mrtve vere:
- Mrtvo telo se ne pomera; mrtva vera se ne pomera.
- Mrtvo telo je neplodno; mrtva vera je neplodna.
- Mrtvo telo ne komunicira ni sa kim, mrtva vera ne komunicira ni sa kim.
- Mrtvo telo nema vrednost; mrtva vera nema pravu vrednost.
- Mrtvo telo je odvratno ljudima; mrtva vera je odvratna Bogu!
Da li neko može da tvrdi da se može spasiti mrtvom verom? Sigurno ne!
ZAKLJUČAK
Nadam se da sam uspeo da vam pokažem da je vera bez dela beskorisna. Ne može se pokazati, ne može promeniti osobu, nije savršena i mrtva je!
Takva vera nam ne pomaže - niti drugima - dok nas ne natera da delujemo.
Neka nam Bog pomogne da imamo veru kakvu i svet može da vidi.
Jakov prikazuje četiri tipa pojedinaca - dva sa mrtvom verom i dva sa živom, aktivnom verom.
S jedne strane je pojedinac koji kaže: „Idite u miru, grejte se i nasitite se“, ali ne čini ništa da pomogne. S druge strane je verni Avram, Božji prijatelj, koji nije oklevao da posluša Boga, bez obzira na ličnu cenu!
I opet, s jedne strane su demoni koji veruju i drhte, ali koji ostaju demoni. S druge strane je paganka, koja je verovala u Boga, koja je svoju sudbinu vezala uz Božji narod, koja je napravila zaokret od 180 stepeni u svom životu!
Tako je i svako od nas danas ili na jednoj ili na drugoj strani.
Neka svako sebi postavi pitanje: „Da li je moja vera živa i zdrava?“
Нема коментара:
Постави коментар