(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 12. oktobar 2025.)
1. Korinćanima 9:24-27 - “Zar ne znate da na trkalištu svi trkači trče, ali samo jedan dobija nagradu? Tako i vi trčite, da je osvojite. Svaki takmičar se uzdržava od svega: oni da dobiju raspadljiv venac, a mi neraspadljiv. Zato ja ne trčim besciljno i ne udaram pesnicom kao da mlatim vazduh, nego krotim svoje telo i potčinjavam ga, da ne bih ja, koji sam drugima propovedao, bio isključen iz trke.”
Ljudi vole pobednike. Pobednici uvek postaju heroji u očima javnosti. Znamo kakva euforija nastane kad pobede neki naši sportisti - pa slavlje, pa doček, pa premije, pa nacionalna penzija …
Pobednici su uvek nekako posebno uvažavani i poštovani.
Svako voli da bude pobednik, ali je malo onih koji su spremni da daju ono što ta pobeda zahteva. Svi mi umemo da trčimo, ali je malo onih koji su spremni da se takmiče, a još manje onih koji će prvi proći kroz cilj.
U staro vreme, u antičkoj grčkoj, u vreme kad su pisane poslanice koje čitamo, održavala su se mnoga takmičenja, kao uostalom i danas.
Pavle u svom primeru pominje jednu trku koja se odigravala svake godine u podnožju Olimpa. Pobednik te trke dobijao je venac od celerovog lišća i slavu uz koju je išlo pripadajaću jednogodišnje gošćenje gde god je išao. Svaki momčić širom tadašnjeg carstva, tog doba, sanjao je o toj slavi i bio je spreman da se takmiči.
Tako je to sa pobednicima od kad je sveta i veka.
Koliko je to sve bilo popularno i ljudima blisko vidimo i po tome da su i novozavetni pisci koristili ove sportske usporedbe i pozivali se na aktualne sportske događaje, da bi što bolje svoju poruku približili onima koji treba da je čuju.
Svaka trka ima svoje aktere, kaže Pavle, ali samo jednog pobednika. Onoga koje je bio spreman da da sve od sebe ne bi li pobedio.
Odličan je to primer koji Pave koristi. On želi da nam pokaže, koliko je napora i posvećenosti potrebno da bi se trka završila, koliko je važno imati želju i odlučnost usmerenu na cilj trke i kolika je žrtva potrebna da bi sav napor isplatio.
I hrišćani učestvuju u trci, duhovnoj trci. O tome nam svedoče generacije pre nas. Njihov primer nam govori o tome i pomaže nam da prepoznamo ono što bi mogla da bude prepreka na putu, ali nam daje i motiv da istrajemo do same pobede.
U Jevrejima 12:1 čitamo: „Pošto smo, dakle, okruženi tolikim oblakom svedokâ, odbacimo svaki teret i greh koji nas tako lako zapliće i istrajno trčimo trku koja nam predstoji. “
- Tu našu trku posmatra ovaj svet, budnim okom, prateći naš život i naše ponašanje.
- Mi posmatramo jedni druge u toj trci da bismo pomogli jedni drugima, ohrabrilise i podsticali.
- Našu trku gledaju i oni koji tek dolaze, naša deca i mladi, koji mi stariji treba da smo primer, kao što smo i mi gledali primer onih još starijih. Teško je i zamisliti da će se naši naslednici upustiti u neku trku ako ne vide da smo mi u tome i da ima svrhe trčati.
Na kraju trke čeka nas nagrada, o kojoj piše apostol Pavle u 2. Timoteju 4:7: “Dobar boj sam bio, trku završio, veru sačuvao. Sada mi je pripremljen venac pravednosti, koji će mi onoga Dana predati Gospod, pravedni Sudija. I ne samo meni nego i svima koji su s ljubavlju čekali da se on pojavi.”
HRIŠĆANSKI ŽIVOT PODRAZUMEVA NAPORAN RAD
Biti učesnik u ovoj trci koju zovemo hrišćanski život, podrazumeva mnogo napornog rada, odricanja, odluka, obeshrabrenja, sumnji, suza.
Hrišćanski život nije lak! Ako vam neko kaže drugačije, znajte da pokušava da vas prevari.
Znate i sami, i bez toga da vam ja govorim, da prosto ne postoji vreme, od kako ste se obratili pa nadalje, kad možete da kažete: E, sad sam zadovoljan svojim hrišćanskim životom, sve znam, sve sam uradio kako treba, pokajao sam se za sve, svima sam oprostio, nikome ništa ne zameram, ne grešim, … ne bih ja tu više ništa dir’o.
To je jednostavno nije moguće, zato što hrišćanski život nije nešto što je gotovo. Mi se svakodnevno izgrađujemo i napredujemo u svojoj veri, susrećemo se sa iskušenjima, padamo, dižemo se, … koliko god da mislimo da smo dobro, to dobro nije ni približno dobro onome što Bog ima za nas.
Naravno, svako izgrađivanje iziskuje napor, jer ako nema napora, nema ni izgradnje.
Hrišćanski život iziskuje mnogo samokontrole i vežbe, … kao da se stvarno radi o nekom sportskom treningu. Isto kao što ne možemo da trčimo trku, a da se nikad nismo pripremali za to, ne možemo da živimo hrišćanski život, a da se ne pripremamo za hrišćanski život.
Osim što za hrišćanski život postoji Božanski duhovni podsticaj, mora da postoji i naša lična odluka da ćemo živeti taj život. Moramo da se posvetimo tom životu i da se stvarno trudimo da ga živimo kako treba. To je pitanje samokontrole, koja nam tako često nedostaje.
To odluka je onaj trenutak kad prestajemo govoriti: Šta ja mogu takav sam! i počnemo da govorimo: Takav sam i nisam zadovoljan i potrebna mi je pomoć.
Potrebno je da odvojimo sebe od svega što može da nas obeshrabri i uvede u iskušenje, i da se posvetimo hrišćanskom životu, ako je to ono što želimo da živimo.
U stvari, o čemu god da se radi, uvek mora da postoji odluka o posvećenju za to, a posvećenje je, kao što sam rekao, odvajanje od svega što može da nas ometa u postizanju onoga ćemu se posvećujemo.
- Ako želite dobar brak, morate da se posvetite braku tako što će te odvojiti od svega onoga što može da ugrozi taj brak.
- Ako želite vaspitanu i obrazovanu decu, morate da se posvetite njihovom vaspitanju i obrazovanju, tako što nećete dozvoliti da vas iko i išta ometa u tome.
- Ako želite da nekome propovedate o Hristu i da ga dovedete do spasenja, morate da mu se posvetite i do mnogo vremena koristite za to.
- Ako želite da se oslobodite nekog greha, morate da se posvetite tome tako što ćete se odvojiti od svega što podstiče taj greh. itd
Dakle, jasno je da, ako želimo da napredujemo u hrišćanskom životu, da budemo zdravi i zreli hrišćani, da će to od nas zahtevati puno truda i odricanja.
Ako mislite da to može drugačije, varate se.
Mnogi izgledaju kao da su se odlučili da žive hrišćanski života i onda pokušavaju da ga žive, ali očekuju da će sve biti lako, da će biti jednostavno i da ih to neće mnogo koštati. Kažu: Pa ja verujem u Boga i u Hrista i šta sad, zar to nije dovoljno?
- Dođu u crkvu za Uskrs, pojave se ponovo za Božić i očekuju da će Bog zbog toga biti srećan i da su završili sve što njihovog spasenja tiče.
Za njih je dolaženje na službe samo gubljenje vremena, ionako samo otpevamo nekoliko pesama, neko nešto ispriča, pomolimo se i idemo kući. To sve mogu i kod kuće jer: “Fala Bogu sad i propovedi mogu da se čuju na Youtubu.”
- Prilog za crkvu, ma ni to ne treba. Ionako ne znamo gde te pare idu i ko ih i kako troši.
- Oni ne žele da učestvuju u službama, jer neke su im ispod časti, za neke nisu spremni, a neke i nisu potrebne.
- Na molitve u crkvu ne dolaze, i to je gubljenje vremena. Ionako ih dođe njih desetak i stalno se isto mole. Oni više vole da se mole kod kuće, u svom miru (kad bi bar!).
- Ne primaju ni savete ni pouke, jer oni imaju svoj odnos sa Bogom i sve znaju … i šta ima neko tamo da im govori o crkvi i Bogu.
Ako mislite da je takav stav ispravan, ja onda ne znam šta da vam kažem, osim da to uopšte nije ono što se može pročitati u Božjoj reči.
Da, ponekad je napor dolaziti često u crkvu, imati neku službu, odvojiti i dati od onoga što je jedva ima dosta za tebe, prihvatiti da imaš duhovnog pastira koji te može prekoriti … da, ponekad je teško.
Ipak, Gospod nikada nije rekao svojim učenicima: „Ajde me vi sledite, a ja ću vam omogućiti da sve bude sređeno, obezbeđeno, lako, bez stresa i zamaranja.“
Umesto toga, Gospod kaže, Matej 10:38 “Ko ne nosi svoj krst i ne ide za mnom, nije me dostojan.” pa dodaje u Matej 16:24 “Ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne samog sebe, neka uzme svoj krst i ide za mnom.”
Znate šta znači to “odreći se samog sebe”?
To znači: “Ne ja, nego Ti Gospode.” To znači potpuno se potčiniti njemu, biti mu poslušan i činiti Boćju volju, kao što je On činio.
A to “nositi svoj krst” zvuči tako teško. Pa i jeste! Krst je u pitanju.
To je jedna od poruka koju Hrist šalje hrišćanima. Svi moramo da budemo svesni činjenice da nije i neće biti lako.
Problemi neće biti samo fizički. Ponekad fizički napor ili bol, nisu toliko teški koliko mogu da budu teški psihološki problemi ili duhovna iskušenja.
Iskušenje našeg duha, ono što se dešava u nama, najteži je deo onoga što se dešava sa hrišćanima i to je najteže nositi.
Kad idete sa štakom ili šepate ili nosite gips, jasno mi je da ste povređeni.
Ali kad vas boli unutra, to niko, sem Boga, ne može da vidi. Osmeh broj pet na licu ne govori ništa o buri koja besni u nekoj osobi.
Ali postoji lek, i postoji Onaj koji stišava bure. On kaže, Matej 11:28,29: “Dođite k meni, svi koji ste umorni i opterećeni, i ja ću vas odmoriti. Uzmite moj jaram na sebe i učite od mene, jer ja sam krotkog i poniznog srca, i naći ćete odmor za svoju dušu. Jer moj jaram je blag i moje breme je lako.”
HRIŠĆANSKI ŽIVOT IMA SVRHU
Svi znamo da nije teško podnositi ni najteže terete, ako znamo šta je cilj i svrha, tj. Zašto radimo to šta radimo.
Mnogo ljudi na svetu živi bez ikakvog jasnog cilja ili svrhe. Tu su jer ih je tu neko rodio, podigao, vaspitao kako je znao i umeo i sad, dalje, ništa. Stoje tu zaglavljeni u životu koji nisu tražili i samo ponavljaju ono što su naučili, nemoćni i bezvoljni da bilo šta promene..
Idu na posao da bi preživeli, da bi obezbedili mesto gde će spavati i šta će jesti. Dobiju decu o kojoj brinu kao što su brinuli o njima, i uvek im izmiče smisao i svrha života.
Zato je tako puno nesrećnih, gnevnih, očajnih ljudi. Zato je tako puno samoubistava.
Ponekad “traže spas u čaši”, ponekad u ekstremnim sportovima, ponekad u ekstremističkim idejama, belosvetskim avanturama, strastveno se bore za, nazovi, slobode i prava, uglavnom za nastrane i isto tako nesrećne ljude.
Međutim, većina od toga samo služi da prikriva njihovo nezadovoljstvo, nedostatke i praznine. Oni bi bili niko i ništa bez tog opšteg, nečijeg tuđeg, cilja i ideje. Njima čak i nije važno da li će se neki cilj ostvariti, koliko im je važno koliko dugo će biti podignut štit iz koga će se moći sakriti.
U stvari sve je to, kao što Pavle kaže, borba sa vazduhom, mlaćenje prazne slame, presipanje iz šupljeg u prazno. Ništa, sem Boga, ne može da ispuni prazninu u čoveku bez Boga.
Pavle kaže: „... zato ne trčim besciljno i ne udaram pesnicom kao da mlatim vazduh.”
Ili, drugim rečima - nema svrhe od udaranja vazduha, nema u tome nikakve pobede.
Kao da svirate vazdušnu violinu, ili vazdušne bubnjeve, sve je kobajagi, ništa stvarno.
Šta nam Pavle govori? Manite se tih kobajagi stvari i posvetite se onome šta je stvarno.
A stvarno je sve ono što činimo da bismo zadobili neraspadljivi venac. Sve to što može da ispuni čoveka i daje mu svrhu.
Bog želi da razumemo da uvek postoji nešto što treba uraditi u ovom životu na koji nas je On pozvao, jer naš život pripada njemu. Mi radimo za Boga, kad radimo za sebe i našu duhovnu porodicu. To je naša svrha.
U današnjem svetu koji je pun narastajućeg zla, nemira i nestabilnosti mi stojimo u suprotnosti svim tim stvarima.
Materijalistički duh i sekularizam preteći se uzdižu u celom svetu, ispunjavanju sve pore društva, pa se čak i uvlače u crkvu, ali oni koji imaju stvarnu veru suprotstavljaju se i materijalizu i sekularizmu i lažnim učenjima i lažnim učiteljima i svedocima koji izvrću istinu jer nas je Bog pozvao na to. Možda nismo odmah spremni da prepoznamo i da se suprotstavimo tome, ali se učimo i vežbamo, jačamo i napredujemo.
Kada dođemo u crkvu, treba da se posvetimo obožavanju Boga, slavljenju, molitvi, ljubavi prema braći i sestrama, i prilici da naučimo nešto novo što možemo da ugradimo u svoj život vere.
Umesto toga ponekad nam je najvažnije briga, - ko propoveda, kako propoveda, koliko dugo propoveda, šta je ko obukao, da li me je pozdravio, zašto mi se nije nasmešio …
Kad uđemo ovde, da li donosimo nešto da podelimo ili imamo spisak potreba i zahteva i standarda koje neko treba da ispuni?
Ovde je mesto gde se neki pripremaju za trku njihovog života; mesto gde dolaze da dopune snagu oni koji su već dugo u trci; mesto gde dolaze oni koji se već blizu cilja, da se ohrabre i podele informacije o opasnostima na trkalištu; ovde dolaze oni koji su tek čuli da postoji neka trka ... takvo je ovo mesto.
Ovde treba da se naučimo i ohrabrimo da istupimo kao oni koji nose i dele dobru vest i koji žele da omoguće drugima da shvate pravu vrednost Božjeg carstva.
To je ono što je važno. To bi trebalo da bude naša svrha - pravilno, hrabro svedočenje za Boga u svetu koji izgleda da veoma brzo ide u drugom smeru i srlja u propast. Da se molimo i nadamo da će bar neki da prihvate Božju ruku spasenja.
I zato nemamo vremena da mlatimo vazduh.
HRIŠĆANSKI ŽIVOT UKLJUČUJE NAGRADU
Na kraju svega čega nas velika nagrada, od Boga.
Pavle pominje raspadljivi venac koji je dodeljivan pobedniku trke pod Olimpom. Taj venac bi se posle nekoliko dana raspao, a ipak su se mnogi trudili i vežbali da ga osvoje.
Slava pobede koju ljudi osvajaju na sportskim događajima sveta je veličanstvena za trenutak, ali ne traje dugo, tek koliko do neke druge pobede, a posle nekog vremene propadne i padne u zaborav.
Ali, Pavle pominje i neraspadljiv venac za hrišćane koji će trajati zauvek. Nikad se neće raspasti ni nestati. Ta nagrada je daleko veća od bilo čega što možemo da zamislimo ili razumemo. I slava te nagrade nikad neće izbledeti jer se onim koji je zadobiju imena upisuju u Božju Knjigu života, a Bog ne zaboravlja.
Ono što je posebno važno i interesantno za ovu nagradu je to da je ona apsolutno sigurna za svakoga ko se potrudi da je uzme. A u tom trudu i naporu nismo sami. Bog zna koliko smo mali i slabi i koliko bi nam bilo teško da se izborimo sa svim preprekama. Zato nam Božja reč govori, 1. Korinćanima 15:57: „Ali, hvala Bogu, koji nam daje pobedu kroz našeg Gospoda Isusa Hrista.“
Na našeg Gospoda možemo da računama u svakom trenutku, u svakom koraku u svemu što radimo. Ponekad se obeshrabrimo pa govorimo, “Ne mogu ovo, pa ne mogu onu, pa ne smem ovako, pa ne usuđujem se onako, itd.”
I u pravu ste ako u svom životu računate na ono šta sami možete. To baš drastično smanjuje ono što stvarno možete da postignete.
Ali ako sve naše napore stavimo u ruke našeg Gospoda i prihvatimo njegovo vodstvo, možemo da učinimo sve.
Znate priču o dečaku koji je pokušao da napravi kućicu za svog psa? Trudio se danima, merio, testerisao, zakucavao eksere, i … ništa. Kućica se srušila. Jednom, dva puta … dok na kraju nije razočarano bacio i daske i eksere i alat. Bespomoćno je stajao kraj te hrpe. Tada mu je prišao otac da se raspita o tome kako mu ide. I dečak je počeo da se žali i da se jada. Na kraju je rekao: “Sve sam pokušao, sve!”
“Jesi li siguran da si pokušao baš sve?” - upitao ga je otac.
“Jesam, sigurno, sve sam pokušao.” - plakao je dečak
“Ipak mislim da si zaboravio najvažnije - nisi zvao mene da ti pomognem.” mirno mu je odgovorio otac.
Pavle nije imao nikakve sumnje u to da će osvojiti svoj venac. Štaviše, znao je da ga venac čeka jer je spremljen za njega, jer je Isus Hristos radio zajedno sa njim, a Isus Hristos je stvarni pobednik u ovoj trci. On je taj jedan koji dobija nagradu u koju se i mi upisujemo.
Zato ni mi ne sumnjamo nego se radujemo nagradi u veri, kao da smo je već primili.
U Filpljanima 4:13 čitamo Pavlove reči: “Sve mogu u onome koji mi daje snagu”, jer njegovo pouzdanje i vera uvela ga je u Hristovu pobedu nad svime, kao što će uvesti i nas.
ZA KRAJ
Hrišćanski život je najveći od svih izazova koje bilo ko od nas ikada može imati. Pravo je umeće živeti ga lepo, snažno, uspešno, u Božjem prisustvu, istrajno, u Hristovoj pobedi.
Ali je moguće, jer mi hrišćani, čitamo u poslanici Rimljanima 8:37„u svemu nadmoćno pobeđujemo kroz onoga koji nas je zavoleo.“ , pa stoga možemo i da kažemo, 1. Jovanova 5:4: „Jer, sve što je od Boga rođeno, pobeđuje svet. A ovo je pobeda koja je pobedila svet: naša vera.“ .
Amin!
Ljudi vole pobednike. Pobednici uvek postaju heroji u očima javnosti. Znamo kakva euforija nastane kad pobede neki naši sportisti - pa slavlje, pa doček, pa premije, pa nacionalna penzija …
Pobednici su uvek nekako posebno uvažavani i poštovani.
Svako voli da bude pobednik, ali je malo onih koji su spremni da daju ono što ta pobeda zahteva. Svi mi umemo da trčimo, ali je malo onih koji su spremni da se takmiče, a još manje onih koji će prvi proći kroz cilj.
U staro vreme, u antičkoj grčkoj, u vreme kad su pisane poslanice koje čitamo, održavala su se mnoga takmičenja, kao uostalom i danas.
Pavle u svom primeru pominje jednu trku koja se odigravala svake godine u podnožju Olimpa. Pobednik te trke dobijao je venac od celerovog lišća i slavu uz koju je išlo pripadajaću jednogodišnje gošćenje gde god je išao. Svaki momčić širom tadašnjeg carstva, tog doba, sanjao je o toj slavi i bio je spreman da se takmiči.
Tako je to sa pobednicima od kad je sveta i veka.
Koliko je to sve bilo popularno i ljudima blisko vidimo i po tome da su i novozavetni pisci koristili ove sportske usporedbe i pozivali se na aktualne sportske događaje, da bi što bolje svoju poruku približili onima koji treba da je čuju.
Svaka trka ima svoje aktere, kaže Pavle, ali samo jednog pobednika. Onoga koje je bio spreman da da sve od sebe ne bi li pobedio.
Odličan je to primer koji Pave koristi. On želi da nam pokaže, koliko je napora i posvećenosti potrebno da bi se trka završila, koliko je važno imati želju i odlučnost usmerenu na cilj trke i kolika je žrtva potrebna da bi sav napor isplatio.
I hrišćani učestvuju u trci, duhovnoj trci. O tome nam svedoče generacije pre nas. Njihov primer nam govori o tome i pomaže nam da prepoznamo ono što bi mogla da bude prepreka na putu, ali nam daje i motiv da istrajemo do same pobede.
U Jevrejima 12:1 čitamo: „Pošto smo, dakle, okruženi tolikim oblakom svedokâ, odbacimo svaki teret i greh koji nas tako lako zapliće i istrajno trčimo trku koja nam predstoji. “
- Tu našu trku posmatra ovaj svet, budnim okom, prateći naš život i naše ponašanje.
- Mi posmatramo jedni druge u toj trci da bismo pomogli jedni drugima, ohrabrilise i podsticali.
- Našu trku gledaju i oni koji tek dolaze, naša deca i mladi, koji mi stariji treba da smo primer, kao što smo i mi gledali primer onih još starijih. Teško je i zamisliti da će se naši naslednici upustiti u neku trku ako ne vide da smo mi u tome i da ima svrhe trčati.
Na kraju trke čeka nas nagrada, o kojoj piše apostol Pavle u 2. Timoteju 4:7: “Dobar boj sam bio, trku završio, veru sačuvao. Sada mi je pripremljen venac pravednosti, koji će mi onoga Dana predati Gospod, pravedni Sudija. I ne samo meni nego i svima koji su s ljubavlju čekali da se on pojavi.”
HRIŠĆANSKI ŽIVOT PODRAZUMEVA NAPORAN RAD
Biti učesnik u ovoj trci koju zovemo hrišćanski život, podrazumeva mnogo napornog rada, odricanja, odluka, obeshrabrenja, sumnji, suza.
Hrišćanski život nije lak! Ako vam neko kaže drugačije, znajte da pokušava da vas prevari.
Znate i sami, i bez toga da vam ja govorim, da prosto ne postoji vreme, od kako ste se obratili pa nadalje, kad možete da kažete: E, sad sam zadovoljan svojim hrišćanskim životom, sve znam, sve sam uradio kako treba, pokajao sam se za sve, svima sam oprostio, nikome ništa ne zameram, ne grešim, … ne bih ja tu više ništa dir’o.
To je jednostavno nije moguće, zato što hrišćanski život nije nešto što je gotovo. Mi se svakodnevno izgrađujemo i napredujemo u svojoj veri, susrećemo se sa iskušenjima, padamo, dižemo se, … koliko god da mislimo da smo dobro, to dobro nije ni približno dobro onome što Bog ima za nas.
Naravno, svako izgrađivanje iziskuje napor, jer ako nema napora, nema ni izgradnje.
Hrišćanski život iziskuje mnogo samokontrole i vežbe, … kao da se stvarno radi o nekom sportskom treningu. Isto kao što ne možemo da trčimo trku, a da se nikad nismo pripremali za to, ne možemo da živimo hrišćanski život, a da se ne pripremamo za hrišćanski život.
Osim što za hrišćanski život postoji Božanski duhovni podsticaj, mora da postoji i naša lična odluka da ćemo živeti taj život. Moramo da se posvetimo tom životu i da se stvarno trudimo da ga živimo kako treba. To je pitanje samokontrole, koja nam tako često nedostaje.
To odluka je onaj trenutak kad prestajemo govoriti: Šta ja mogu takav sam! i počnemo da govorimo: Takav sam i nisam zadovoljan i potrebna mi je pomoć.
Potrebno je da odvojimo sebe od svega što može da nas obeshrabri i uvede u iskušenje, i da se posvetimo hrišćanskom životu, ako je to ono što želimo da živimo.
U stvari, o čemu god da se radi, uvek mora da postoji odluka o posvećenju za to, a posvećenje je, kao što sam rekao, odvajanje od svega što može da nas ometa u postizanju onoga ćemu se posvećujemo.
- Ako želite dobar brak, morate da se posvetite braku tako što će te odvojiti od svega onoga što može da ugrozi taj brak.
- Ako želite vaspitanu i obrazovanu decu, morate da se posvetite njihovom vaspitanju i obrazovanju, tako što nećete dozvoliti da vas iko i išta ometa u tome.
- Ako želite da nekome propovedate o Hristu i da ga dovedete do spasenja, morate da mu se posvetite i do mnogo vremena koristite za to.
- Ako želite da se oslobodite nekog greha, morate da se posvetite tome tako što ćete se odvojiti od svega što podstiče taj greh. itd
Dakle, jasno je da, ako želimo da napredujemo u hrišćanskom životu, da budemo zdravi i zreli hrišćani, da će to od nas zahtevati puno truda i odricanja.
Ako mislite da to može drugačije, varate se.
Mnogi izgledaju kao da su se odlučili da žive hrišćanski života i onda pokušavaju da ga žive, ali očekuju da će sve biti lako, da će biti jednostavno i da ih to neće mnogo koštati. Kažu: Pa ja verujem u Boga i u Hrista i šta sad, zar to nije dovoljno?
- Dođu u crkvu za Uskrs, pojave se ponovo za Božić i očekuju da će Bog zbog toga biti srećan i da su završili sve što njihovog spasenja tiče.
Za njih je dolaženje na službe samo gubljenje vremena, ionako samo otpevamo nekoliko pesama, neko nešto ispriča, pomolimo se i idemo kući. To sve mogu i kod kuće jer: “Fala Bogu sad i propovedi mogu da se čuju na Youtubu.”
- Prilog za crkvu, ma ni to ne treba. Ionako ne znamo gde te pare idu i ko ih i kako troši.
- Oni ne žele da učestvuju u službama, jer neke su im ispod časti, za neke nisu spremni, a neke i nisu potrebne.
- Na molitve u crkvu ne dolaze, i to je gubljenje vremena. Ionako ih dođe njih desetak i stalno se isto mole. Oni više vole da se mole kod kuće, u svom miru (kad bi bar!).
- Ne primaju ni savete ni pouke, jer oni imaju svoj odnos sa Bogom i sve znaju … i šta ima neko tamo da im govori o crkvi i Bogu.
Ako mislite da je takav stav ispravan, ja onda ne znam šta da vam kažem, osim da to uopšte nije ono što se može pročitati u Božjoj reči.
Da, ponekad je napor dolaziti često u crkvu, imati neku službu, odvojiti i dati od onoga što je jedva ima dosta za tebe, prihvatiti da imaš duhovnog pastira koji te može prekoriti … da, ponekad je teško.
Ipak, Gospod nikada nije rekao svojim učenicima: „Ajde me vi sledite, a ja ću vam omogućiti da sve bude sređeno, obezbeđeno, lako, bez stresa i zamaranja.“
Umesto toga, Gospod kaže, Matej 10:38 “Ko ne nosi svoj krst i ne ide za mnom, nije me dostojan.” pa dodaje u Matej 16:24 “Ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne samog sebe, neka uzme svoj krst i ide za mnom.”
Znate šta znači to “odreći se samog sebe”?
To znači: “Ne ja, nego Ti Gospode.” To znači potpuno se potčiniti njemu, biti mu poslušan i činiti Boćju volju, kao što je On činio.
A to “nositi svoj krst” zvuči tako teško. Pa i jeste! Krst je u pitanju.
To je jedna od poruka koju Hrist šalje hrišćanima. Svi moramo da budemo svesni činjenice da nije i neće biti lako.
Problemi neće biti samo fizički. Ponekad fizički napor ili bol, nisu toliko teški koliko mogu da budu teški psihološki problemi ili duhovna iskušenja.
Iskušenje našeg duha, ono što se dešava u nama, najteži je deo onoga što se dešava sa hrišćanima i to je najteže nositi.
Kad idete sa štakom ili šepate ili nosite gips, jasno mi je da ste povređeni.
Ali kad vas boli unutra, to niko, sem Boga, ne može da vidi. Osmeh broj pet na licu ne govori ništa o buri koja besni u nekoj osobi.
Ali postoji lek, i postoji Onaj koji stišava bure. On kaže, Matej 11:28,29: “Dođite k meni, svi koji ste umorni i opterećeni, i ja ću vas odmoriti. Uzmite moj jaram na sebe i učite od mene, jer ja sam krotkog i poniznog srca, i naći ćete odmor za svoju dušu. Jer moj jaram je blag i moje breme je lako.”
HRIŠĆANSKI ŽIVOT IMA SVRHU
Svi znamo da nije teško podnositi ni najteže terete, ako znamo šta je cilj i svrha, tj. Zašto radimo to šta radimo.
Mnogo ljudi na svetu živi bez ikakvog jasnog cilja ili svrhe. Tu su jer ih je tu neko rodio, podigao, vaspitao kako je znao i umeo i sad, dalje, ništa. Stoje tu zaglavljeni u životu koji nisu tražili i samo ponavljaju ono što su naučili, nemoćni i bezvoljni da bilo šta promene..
Idu na posao da bi preživeli, da bi obezbedili mesto gde će spavati i šta će jesti. Dobiju decu o kojoj brinu kao što su brinuli o njima, i uvek im izmiče smisao i svrha života.
Zato je tako puno nesrećnih, gnevnih, očajnih ljudi. Zato je tako puno samoubistava.
Ponekad “traže spas u čaši”, ponekad u ekstremnim sportovima, ponekad u ekstremističkim idejama, belosvetskim avanturama, strastveno se bore za, nazovi, slobode i prava, uglavnom za nastrane i isto tako nesrećne ljude.
Međutim, većina od toga samo služi da prikriva njihovo nezadovoljstvo, nedostatke i praznine. Oni bi bili niko i ništa bez tog opšteg, nečijeg tuđeg, cilja i ideje. Njima čak i nije važno da li će se neki cilj ostvariti, koliko im je važno koliko dugo će biti podignut štit iz koga će se moći sakriti.
U stvari sve je to, kao što Pavle kaže, borba sa vazduhom, mlaćenje prazne slame, presipanje iz šupljeg u prazno. Ništa, sem Boga, ne može da ispuni prazninu u čoveku bez Boga.
Pavle kaže: „... zato ne trčim besciljno i ne udaram pesnicom kao da mlatim vazduh.”
Ili, drugim rečima - nema svrhe od udaranja vazduha, nema u tome nikakve pobede.
Kao da svirate vazdušnu violinu, ili vazdušne bubnjeve, sve je kobajagi, ništa stvarno.
Šta nam Pavle govori? Manite se tih kobajagi stvari i posvetite se onome šta je stvarno.
A stvarno je sve ono što činimo da bismo zadobili neraspadljivi venac. Sve to što može da ispuni čoveka i daje mu svrhu.
Bog želi da razumemo da uvek postoji nešto što treba uraditi u ovom životu na koji nas je On pozvao, jer naš život pripada njemu. Mi radimo za Boga, kad radimo za sebe i našu duhovnu porodicu. To je naša svrha.
U današnjem svetu koji je pun narastajućeg zla, nemira i nestabilnosti mi stojimo u suprotnosti svim tim stvarima.
Materijalistički duh i sekularizam preteći se uzdižu u celom svetu, ispunjavanju sve pore društva, pa se čak i uvlače u crkvu, ali oni koji imaju stvarnu veru suprotstavljaju se i materijalizu i sekularizmu i lažnim učenjima i lažnim učiteljima i svedocima koji izvrću istinu jer nas je Bog pozvao na to. Možda nismo odmah spremni da prepoznamo i da se suprotstavimo tome, ali se učimo i vežbamo, jačamo i napredujemo.
Kada dođemo u crkvu, treba da se posvetimo obožavanju Boga, slavljenju, molitvi, ljubavi prema braći i sestrama, i prilici da naučimo nešto novo što možemo da ugradimo u svoj život vere.
Umesto toga ponekad nam je najvažnije briga, - ko propoveda, kako propoveda, koliko dugo propoveda, šta je ko obukao, da li me je pozdravio, zašto mi se nije nasmešio …
Kad uđemo ovde, da li donosimo nešto da podelimo ili imamo spisak potreba i zahteva i standarda koje neko treba da ispuni?
Ovde je mesto gde se neki pripremaju za trku njihovog života; mesto gde dolaze da dopune snagu oni koji su već dugo u trci; mesto gde dolaze oni koji se već blizu cilja, da se ohrabre i podele informacije o opasnostima na trkalištu; ovde dolaze oni koji su tek čuli da postoji neka trka ... takvo je ovo mesto.
Ovde treba da se naučimo i ohrabrimo da istupimo kao oni koji nose i dele dobru vest i koji žele da omoguće drugima da shvate pravu vrednost Božjeg carstva.
To je ono što je važno. To bi trebalo da bude naša svrha - pravilno, hrabro svedočenje za Boga u svetu koji izgleda da veoma brzo ide u drugom smeru i srlja u propast. Da se molimo i nadamo da će bar neki da prihvate Božju ruku spasenja.
I zato nemamo vremena da mlatimo vazduh.
HRIŠĆANSKI ŽIVOT UKLJUČUJE NAGRADU
Na kraju svega čega nas velika nagrada, od Boga.
Pavle pominje raspadljivi venac koji je dodeljivan pobedniku trke pod Olimpom. Taj venac bi se posle nekoliko dana raspao, a ipak su se mnogi trudili i vežbali da ga osvoje.
Slava pobede koju ljudi osvajaju na sportskim događajima sveta je veličanstvena za trenutak, ali ne traje dugo, tek koliko do neke druge pobede, a posle nekog vremene propadne i padne u zaborav.
Ali, Pavle pominje i neraspadljiv venac za hrišćane koji će trajati zauvek. Nikad se neće raspasti ni nestati. Ta nagrada je daleko veća od bilo čega što možemo da zamislimo ili razumemo. I slava te nagrade nikad neće izbledeti jer se onim koji je zadobiju imena upisuju u Božju Knjigu života, a Bog ne zaboravlja.
Ono što je posebno važno i interesantno za ovu nagradu je to da je ona apsolutno sigurna za svakoga ko se potrudi da je uzme. A u tom trudu i naporu nismo sami. Bog zna koliko smo mali i slabi i koliko bi nam bilo teško da se izborimo sa svim preprekama. Zato nam Božja reč govori, 1. Korinćanima 15:57: „Ali, hvala Bogu, koji nam daje pobedu kroz našeg Gospoda Isusa Hrista.“
Na našeg Gospoda možemo da računama u svakom trenutku, u svakom koraku u svemu što radimo. Ponekad se obeshrabrimo pa govorimo, “Ne mogu ovo, pa ne mogu onu, pa ne smem ovako, pa ne usuđujem se onako, itd.”
I u pravu ste ako u svom životu računate na ono šta sami možete. To baš drastično smanjuje ono što stvarno možete da postignete.
Ali ako sve naše napore stavimo u ruke našeg Gospoda i prihvatimo njegovo vodstvo, možemo da učinimo sve.
Znate priču o dečaku koji je pokušao da napravi kućicu za svog psa? Trudio se danima, merio, testerisao, zakucavao eksere, i … ništa. Kućica se srušila. Jednom, dva puta … dok na kraju nije razočarano bacio i daske i eksere i alat. Bespomoćno je stajao kraj te hrpe. Tada mu je prišao otac da se raspita o tome kako mu ide. I dečak je počeo da se žali i da se jada. Na kraju je rekao: “Sve sam pokušao, sve!”
“Jesi li siguran da si pokušao baš sve?” - upitao ga je otac.
“Jesam, sigurno, sve sam pokušao.” - plakao je dečak
“Ipak mislim da si zaboravio najvažnije - nisi zvao mene da ti pomognem.” mirno mu je odgovorio otac.
Pavle nije imao nikakve sumnje u to da će osvojiti svoj venac. Štaviše, znao je da ga venac čeka jer je spremljen za njega, jer je Isus Hristos radio zajedno sa njim, a Isus Hristos je stvarni pobednik u ovoj trci. On je taj jedan koji dobija nagradu u koju se i mi upisujemo.
Zato ni mi ne sumnjamo nego se radujemo nagradi u veri, kao da smo je već primili.
U Filpljanima 4:13 čitamo Pavlove reči: “Sve mogu u onome koji mi daje snagu”, jer njegovo pouzdanje i vera uvela ga je u Hristovu pobedu nad svime, kao što će uvesti i nas.
ZA KRAJ
Hrišćanski život je najveći od svih izazova koje bilo ko od nas ikada može imati. Pravo je umeće živeti ga lepo, snažno, uspešno, u Božjem prisustvu, istrajno, u Hristovoj pobedi.
Ali je moguće, jer mi hrišćani, čitamo u poslanici Rimljanima 8:37„u svemu nadmoćno pobeđujemo kroz onoga koji nas je zavoleo.“ , pa stoga možemo i da kažemo, 1. Jovanova 5:4: „Jer, sve što je od Boga rođeno, pobeđuje svet. A ovo je pobeda koja je pobedila svet: naša vera.“ .
Amin!
