BOG NA DELU

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 10. avgust 2025.)

“U to vreme car Irod poče da zlostavlja neke iz Crkve. Jakova, Jovanovog brata, pogubi mačem, pa kad je video da je to Judejima po volji, uhvati i Petra. Bilo je to za vreme Praznika beskvasnog hleba. A kada ga je uhvatio, baci ga u tamnicu, predavši ga stražama – bilo ih je četiri sa po četiri vojnika u svakoj – da ga čuvaju, s namerom da ga posle Pashe izvede pred narod.
Tako su Petra čuvali u zatvoru, a Crkva se svesrdno molila Bogu za njega.
Te noći pre nego što je Irod hteo da ga izvede pred narod, Petar je, vezan dvostrukim lancima, spavao između dva vojnika, a stražari su pred vratima čuvali tamnicu. Odjednom se pojavi Gospodnji anđeo i u ćeliji zasja svetlost. Anđeo munu Petra u rebra i probudi ga, govoreći: »Brzo ustani!«
Petru spadoše lanci s ruku, a anđeo mu reče: »Opaši se i obuj sandale.« I on to učini. Onda mu reče: »Ogrni se ogrtačem i pođi za mnom.«
Petar pođe za njim napolje, ali nije znao da je to što anđeo radi stvarnost, nego je mislio da ima viđenje. Kada su prošli pored prve i druge straže, stigoše do gvozdene kapije koja vodi u grad. Ona im se sama otvoriše i oni izađoše, a kada su prošli jednu ulicu, anđeo odjednom ode od njega.
Tada Petar dođe k sebi i reče: »Sad znam da je Gospod zaista poslao svog anđela i izbavio me iz Irodovih ruku i od svega što je judejski narod očekivao.«“ (Dela 12:1-11).
 
Da situacija nije bila ovako ozbiljna kakva je bila, ovo bi bila bi vrlo zabavna epizoda. Petar je bio u veoma ozbiljnoj nevolji, i pomalo fascinira njegova mirnoća i potpuno prihvatanje onoga šta mu se dešava. I ovo je jedan izuzetan primer za nas, za način na koji treba da se ponašamo kad nam je budućnost neizvesna i komplikovana, pa čak i kad nam je život u pitanju. Možda nismo u tamnici i ne visi nam mač nad glavom, ali možda treba da se podvrgnemo nekoj neizvesnoj zdravstenoj intervenciji, možda je sve što smo radili dovedeno u pitanje, i štatigajaznam šta sve ne - siguran sam da u životu svakoga od nas imaju neki lanci koji nas sputavaju i i zbog kojih nam je teško.
 
Hvala Bogu pa znamo da je on “brzi pomoćnik” i “da će nas izbaviti” čak i iz najtežih situacija ako se u njega pouzdajemo.
 
PROGON (12:1-4)
Ipak, dobro je da razumemo da hrišćanski život nije život bez problema.
Kad pogledate novi zavet, posebno poslanice, videćete da je hrišćanski život prepun pitanja, sumnji, nedoumica, padova i progona. Prva crkva je neprestano bila izložena progonstvu. Gde god su išli, uvek je bilo onih koji bi im se suprotstavljali i napadali ih.
Pavle piše Timoteju, i u drugoj poslanici 3:12 kaže: „I zaista, svi koji hoće da žive pobožno u Hristu Isusu biće progonjeni.“
Progon je, dakle, sudbina onoga ko živi za Gospoda.
U prvih nekoliko vekova hrišćanstva, kao i danas u nekim delovima sveta, progon je često poprimao oblik fizičkog zlostavljanja. Apostoli su bili napadani i prebijani, zatvarani, i koliko znamo svi su, sem Jovana, završili svoj život nasilnom smrću.
Jakov, koji se ovde pominje, kao i Stefan, bili su ubijeni na samom početku života crkve.
Petar je uhapšen i bačen u tamnicu i bio bi ubijen da Gospod nije intervenisao.
 
Kasnije, kad je hrišćanstvo postala državna religija, naravno uz mnoštvo kompromisa i iskrivljenih učenja, progonstvo se nastavilo za svakoga ko misli drugačije nego država ili državna crkva. Progonstvo je bilo direktno proporcionalno predanosti Isusu Hristu i Njegovom učenju. Mnoge grupe hrišćana koje su se držale tog principa, su bukvalno uništene. Neki su spas našli odlaženjem u “novi svet” i stvaranjem svojih kolonija.   
U savremenom svetu, posebno ovde na zapadu, takva vrsta progonstva je praktično nestala.
Međutim, postoji i drugačija vrsta progona sem fizičkog.
Dešava sa da su hrišćani izloženi verbalnim napadima ateista i liberalnih organizacija, podjednakom žestinom kao i od raznih religijskih i pseudohrišćanskih crkava.
Dešava sa protiv hrišćana budu izricane anateme, da budu izopšteni iz društva, optuženi za krivoverje, sektašenje, paganizam, i svakojake druge ogavnosti i gluposti. Daleko od toga da je to isto kao i fizički progon i pretnje smrću, ali sve jedno je veliki pritisak kako na pojedince, tako i na samu crkvu.
 
Pod tim pritiscima ljudi se odvraćaju od vere, prihvataju razne kompromise i utape se u masu, jer je tako lakše.  
Znam dosta ljudi koji iskreno žele da budu Hristovi sledbenici ali da ostanu i budu kao sav ostali svet ili da ostanu verni tradiciji u kojoj su odrasli. Često možete da čujete nekoga da kaže: pa nije ni u ovom svetu sve loše; šta ima loše u tradiciji; pa svi mi verujemo u istog Boga; šta ima lošeg u tome; pa ne moram ja da budem napadan i da svima objavljujem svoju veru; ko želi da vidi kakav sam hrišćanin neka dođe u crkvu,  … itd. Sve u svemu, želimo da racionalizujemo ono što svet radi, kako se ponaša i šta nudi i onda da to uklopimo u lični hrišćanski život.
Rezultat toga je da je crkva koja treba da evangelizira svet postala kao svet, postala je pokret, projekat sa planovima, ciljevima, organizacijom, logistikom - uređena po svetovnim merilima; umesto starešinstva ima menadžment; hrišćani su oblikuju po svetovnim standardima; učenje je prilagođeno svetovnim trendovima ili po normama religije ... i sve je samo ne Crkva Isusa Hrista kojoj je on glava.
 
Mnogi danas ismevaju hrišćanstvo, to je vrsta progonstva, i svi smo mi toga svesni. Otvoreno će vam to i reći, i zameriti zbog vašeg tvrdog i isklučivog stava o spasenju, milosti i Hristu.
Ako smo hrišćani ne bismo smeli da gledamo na to da li će ljudi na naše stavove i učenja gledati sa  odobravanjem ili ne.
Irod je ubio Jakova i spremao se da ubije Petra  zato što je video da se to nekim ljudima dopada. Uklopio se i pridobio njihove simpatije. Često nas ljudi napadju jer se tako uklapaju u svoju okolinu. Možda i ne misle tako, ali govore tako. Javno osuđuju ali se potajno dive pojedincima koji imaju i zauzimaju stav: „Ja sam hrišćanin i zalagaću se za ono što je ispravno, bez obzira na to šta drugi mogu reći ili učiniti“.
Setite se samo Nikodima, koji je došao Isusu kasno u noć, jer je voleo Isusa ali ise plašio javne osude.
 
Ipak, bez obzira na sve, niti je Jakov promenio svoje mišljenje niti je Petar imao tu nameru. Oni su imali svoj stav, sviđalo se to nekom ili ne. Držali su se Hrista, odobravali to ljudi ili ne.
Čitali ste šta je Petar pitao članove Sinedriona kad su on i Jovan bili uhapšeni. “»Sami prosudite da li je pred Bogom pravo da slušamo vas pre nego Boga? Mi ne možemo da ne govorimo o onom što smo videli i čuli.«” Dela 4:19,20
 
Činjenica je da nećemo biti progonjeni ako ne zauzmemo lični stav za Hrista, ako prihvatimo ono što nam se servira, i mnogo je onih koji se, da li iz straha ili lične koristi, uklope u to.  
Ali, ako ostanemo verni Hristu i istinitoj veri, Bog će nam pomoć da se u tom i održimo, bez obzira koliko teško bilo.
 
MOLITVA (12:5)
Kada je Petar uhapšen i bačen u zatvor, to je bio drugi veliki šok za crkvu. Posle Jakova, sada je i Petar bio na meti.
Ali, crkva se nije razbežala niti je klonula. Nisu otišli ispred Irodove palate da demonstriraju i traže da se Petar pusti. Crkva se podigla na oružje, jedino koje crkva ima, a to je molitva.
Pročitali smo u petom stihu “Tako su Petra čuvali u zatvoru, a Crkva se svesrdno molila Bogu za njega.”
Jedina ispravna i prirodna reakcija Crkve, kad se nađe pred situacijom koja prevazilazi njene moći, koja zahteva Božje prisustvo ili jednostavno, koja treba kontakt sa Bogom je -”Moramo se moliti.“ 
O tome nas uči Pismo, od prve knjige pa do poslednje. To bi trebalo da bude prva i prirodna reakcija svakog hrišćanina.
Da li je?
Dakle, postavimo sebi pitanje - Šta radimo kada se nađemo pred preprekama? Kao crkvi, i kao pojedincima, koja nam je prva reakcija.
Na žalost, moram da kažem, da ta reakcije najčešće nije - moramo se moliti.
 
Obično tražimo neka rešenja koja možemo da izvedemo sami - svojom snagom, pameću, strukom, autoritetom ili onim tipično balkanskim stavom - imam čoveka koji to može da sredi.
Ako u tome omanemo, kao što to obično biva pošto ljudi izneveravaju skoro svaki put, onda obično počnemo da očajavamo i da se prebrojavamo šta nam sve nedostaje, i šta ne možemo jer eto sve imamo samo nam nedostaje to što nam treba; šta smo propustili zbog toga jer “ni ja nemogu sve da znam i da vidim”…  
I onda, nekad, kad “nam ništa drugo ne preostane nego da se molimo” setimo se da bismo se mogli moliti.
Neprestano zaboravljamo Isusovo obećanje, Matej 21:22 “I sve što zatražite u molitvi, dobićete ako budete verovali.”
 
I kad ovo pročitate, šta vam je prva misao - da ovo sve ne mora da znači baš sve, nego da tu sigurno ima neka začkoljica. U stvari u iskušenu smo da Bogu “objasnimo” da zapravo i ne očekujemo da će On učiniti baš sve, jer znamo sebe i šta nam sve pada na pamet, i iako se možda čak i molimo za to.
Ne postižemo mnogo u molitvi zato što, u stvari, ne verujemo da molitva može nešto da promeni. Ali se ipak molimo jer je to “tako hrišćanski”.
Ponekad čujete da neko kaže - ma molio sam se za to, ali sam znao da od toga neće biti ništa.
I, to je tačno. Ako je naš stav kada počinjemo da se molimo, da to ionako neće ništa koristiti, neće.
Druga je, opet, činjenica da se molimo sebično, ili sa unapred očekivanim odgovorom.
 
Jakov je podsticao ljude da se mole bez prestanka. I, barem sudeći po njegovim sledećim rečima, mnogi su mu prigovorili zbog toga, jer su se molili ali se ništa nije dešavalo.
Kao odogovor svima on je napisao: „Molite ali ne dobijate, jer iz rđavih pobuda molite - da biste to proćerdali u svojim nasladama.“ Jakov 4:3
Sebičnost, obesnažuje molitvu. Moramo se moliti u veri i bez sebičnih želja koje ne poštuju volju Božju.
E sad koliko puta i koliko dugo moramo da se molimo da bi nam se nešto ostvarilo?
E, pa ja ne znam odgovor.
 
STRPLJENJE (12:6)
Iako su bili takođe u opasnosti od hapšenja, crkva se okupila na jednom mestu i molila se za Petra. Strpljivo, do duboko u noć. Nisu prestajali. To vidimo iz nastavka ovog teksta. Kad je Petar došao da kuće gde su braća bila, oni su se još uvek molili.
Nisu kovali plan kako da oslobode Petra ili da izvedu neku diverziju kad Petar bude izveden pred sud. Iako, siguran sam, bilo je i takvih ideja. Ne, strplijvo i istrajno su se molili i čekali Božji odgovor.
 
I Petar je čekao na Gospoda. Koliko se može zaključiti iz teksta nije bio ni preterano zabrinut u tim lancima. Spavao je vezan između dva vojnika.
Šta nam to govori o njegovoj veri? Znate, to je onaj brzopleti, tvrdoglavi Petar koji je tri puta odrekao Isusa. Ali Sveti Duh je promenio njegov karakter i odlučnost u veri, i sad je bio spreman da umre za to svedočanstvo.
 
Mnogi od nas kad se sauče sa problemima, kakvi god oni bili, prvo izgube san. To vam se desilo, zar ne?
Pogledajmo Petrovu situaciju - zatvoren, sutra će najverovatnije biti izveden pred sud, osuđen i ubijen, a da pri tom nije, kao što se kaže “ni mrava zgazio, ni pogrešna pogled bacio ili ružnu reč rekao”. Ali to je bila realna opcija. Ipak, on je spavao. I to kakvim snom.
 
Zamislite da ste u svojoj sobi i blaženo spavate i neko uđe i upali svetlo. Ne biste li odmah skočili? Najverovatnije biste. Ali ne i Petar! On je i dalje spavao.
Anđeo je morao da ga mune u rebra, da bi ga probudio. Pa i kad su mu spali lanci i kad je izašao iz ćelije i prošao ceo grad, nije bio sasvim budan. Mislio je da sanja, da je to neko viđenje ili šta.
 
Siguran sam da se Petar molio pre nego što je zaspao, da je tražio mir i snagu da prihvati Božju volju.
Verujem da se i crkva molila da Petar ne bude previše uznemiren i da su ga predali u Božje ruke.
Rezultat je bio Petrov mir i prihvatanje da mora da prođe kroz šta ga Bog vodi.
 
Da li razumemo ovo. Vera i pouzdanje u Boga je najbolji lek za spavanje. Tada kad prestane naša briga, Bog počinje da radi.
 
Bez obzira šta mislili, nevolje u našem životu nisu besmislene. One učestvuju u izgradnji našeg strpljenja. One same po sebi iscrpljuju naše snage, a onda još i mi tome doprinosimo svojom anksioznošću, brigom i nespavanjem, kao da išta možemo da promenimo. Jer da možemo da promenimo, već bismo promenili.
Moramo da naučimo da Bog ima svoju volju i svoj način, ne samo da nas izbavi iz nevolje, nego da prolazeći kroz nevolju jačamo, gradimo svoj karakter i strpljenje.
 
Svako od nas zna za sebe da ne stoji baš dobro sa strpljenjem i da tu ima mnogo toga da se radi. Često se molimo da nam Bog da strpljenje i da to bude odmah. Postoje mnogi darovi koje Bog može i hoće da nam da, ali strpljenje nije jedno od tih darova.
Jednom sa čuo, neko je rekao, “Bog ga je blagoslovio strpljenjem.” Naravno, to nije istina, istina je da je dotičnog Bog naučio strpljenju.
 
Dakle prihvatimo priliku da nas Bog nauči strpljenju. To nije ni lak ni bezbolan proces, naprotiv.
Čitamo Pavlove reči u Rmiljanima 5:1-5 “Pošto smo, dakle, opravdani verom, u miru smo s Bogom posredstvom našeg Gospoda Isusa Hrista. Njegovim posredstvom smo verom stekli pristup k ovoj milosti u kojoj sada živimo, te se hvalimo nadom da ćemo učestvovati u Božijoj slavi. Ipak, ne hvalimo se samo time, već i našim nevoljama, znajući da nevolja izgrađuje strpljivost, strpljivost prekaljenost, a prekaljenost nadu. Ova nada ne razočarava, jer je Bog izlio svoju ljubav u naša srca Duhom Svetim koji nam je dat.”
 
Narodna poslovica kaže “Strpljen spašen.” Razumete li je u svetlu ovoga o čemu govorim.
Umesto da prihvatimo ono kroz šta nas Bog vodi, nestrpljivi kakvi jesmo, pokušavamo da rešimo naše probleme sami. U tom batrganju, nažalost, shvatimo da svakog dana tonemo sve dublje i dublje.
Ali ako strpljivo prihvatamo ono što nam se dešava kao Božju volju, on će to rešiti, a mi ćemo moći mirno spavati, znajući da smo u dobrim rukama.
 
NAGRADA (12:7-12)
Bog ne radi uvek na načine na koje mislimo da bi trebalo, i to nas muči. U svojim mislima mi smo sve isplanirali, o svemu razmislili, imamo formulu od pet koraka koje Bog treba da pređe da bi rešio naš problem. I onda se ne desi ništa, kao da Boga uopšte nije briga što mi patimo.
A onda, u nekom trenutku, shvatimo da je Bog rešio problem, i mi se pitamo kako se to desilo, jer to je sve suprotno od onoga šta smo mi mislili da treba.
Bog, draga braćo i sestre, radi u svoje vreme na svoj način, i beskrajno mu hvala za to.
 
Dok su se braća molila za Petra i dok je Petar spavao u zatvoru, Bog je sprovodio svoj plan.
Prosto ne verujem da je nekome iz crkve palo na pamet da će se anđeo pojaviti u tamnici i izvesti Petra napolje. To ipak prevazilazi ograničeni um običnih smrtnika.
 
Želim da vas pitam, da li vam se ikad desilo da ste osetili kako vas anđeo “mune” u rebra?
Ja jesam, nekoliko puta. To ne mora biti nekakvo belo biće sa pahuljastim krilima. Ponekad ga ni ne vidite, a ponekad je to neko sasvim obično lice koje se pojavi tu u trenutku opasnosti i pokaže vam izlaz, ponekad je prijatelj koji odradi anđeoski posao.  
Bog deluje na svoj način da bi ostvario svoju volju za svoj narod i preko svojih anđela.
Ono što mi treba da uradimo jeste da mu se prepustimo, budemo strpljivi i prihvatimo Božju volju. Jednostavno, moramo da naučimo da je bolje da mu ne pomažemo, i da ne treba da mu govorimo šta i kako da radi.
 
Znam da nije lako čekati na Božji odgovor, ali Bog nagrađuje one koji su strpljivi.
Kad vam se učini da se sve urotilo proti vas, tek je onda pravo vreme da se sačeka Gospod koji deluje i nagrađuje molitelje.
Verujem da su mnogi iskusili ovo.
 
ZA KRAJ
Po Biblji za dve stvari uvek možemo da budemo sigurni da će Bog odgovoriti.
Jedna je greh, a druga je pravednost.
Pavle je, u poslanici Rimljanima 6:23, napisao: „Jer, je plata za greh je smrt, a Božiji milosni dar je večni život u Hristu Isusu, Gospodu našem“
Možemo nastaviti da živimo svoje živote, da upravljamo svojim koracima i da radimo svoje stvari i da se patimo kako se već ko pati ili uživa, i dobićemo svoju platu, ali ćemo na kraju da ostanemo bez Božjeg dara, ili
Možemo da predamo svoje živote Bogu, da se pokorimo Njegovoj volji, da postanemo i ostanemo hrišćani, deca Božja, i da se trudimo da svaki dan živimo onako kako Gospod želi.
Možda svaki dan neće biti savršen, ali istrajna molitva može da nas popravlja i ispravlja u svemu. Rezultat toga biće radostan život ovde, čak i pored svih nevolja i prepreka, i večni život u večnosti, sa našim Gospodom.
 
Neka nas Bog blagoslovi i uči ovoj mudrosti.
 
Amin!

ŽIVETI PO BOŽJIM PRAVILIMA

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 20. jul 2025.)

"»Od najmanjeg do najvećeg, svi se lakome na nepošten dobitak. I prorok i sveštenik, svi se prevarom bave. Ranu moga naroda leče površno. Govore: ‚Mir, mir‘, kad mira nema.
Stide li se zbog svog ogavnog vladanja? Ne, oni stida nemaju nimalo, niti više umeju da se zacrvene. 
Stoga će pasti među one koji su pali, srušiti se kad ih budem kaznio«, kaže Jahve Gospod.
Ovako kaže Jahve: »Stanite na raskršća i pogledajte. Raspitajte se za drevne staze i gde je najbolji put, pa njime pođite, i naći ćete spokoja svojoj duši. Ali vi rekoste: ‚Nećemo da idemo njime.‘
Postavih vam osmatrače i rekoh: ‚Pazite na zvuk roga‘, ali vi rekoste: ‚Nećemo da pazimo.‘” (Jeremija 6:13–17).
 
Ovi stihovi napisani su pre nešto više od 2600 godina, u vreme kad je Jeremija bio, od Boga, pozvan za proroka, ali lako u njima možemo da prepoznamo vreme u kojem mi živimo.
 
Isto kao i nekad, tako i danas, ljudi prosto odbijaju da se povinuju Božjim uputstvima i Božjoj Reči.
Odbijaju savete, odbijaju svetlo i kao da se namerno, otvoreno, suprotstavljaju Bogu.
Ako pogledate prvi stih svi su takvi, pa čak i oni koji bi, bar po zvanju kojim se diče - prorok ili sveštenik, trebali da budu na Božjoj strani vođeni od Boga. Ali, oni se ni po čemu ne razlikuju od ostalih, nego još obmanjuju ljude svojom službom da bi što više zaradili.
 
Ako se pitate zašto je situacija u našoj zemlji, a i u celom svetu, uglavnom ovakva ovo vam je odgovor na to pitanje.
 
Što se tiče duhovnosti, ljudi se prepuštaju nekim alternativnim pravcima, nazovi duhovnosti, koji im daju privid da je sa njima sve u redu ako nauče da vežbaju, da pravilno dišu, da puštaju relaksirajuću muziku, nameste stan po pravilima nekog gurua, slede pravila koja ne iziskuju previše odgovornosti od njih, ali ih hrane dovoljno da ne osećaju potrebu da se suoče sa istinom. I to stanje može da traje, i da traje … i što duže traje to je teže prekinuti to samozavaravanja i izbegavanje istine.
A izvan tog stanja svet postaje svakog dana sve gori i gori, i sve dublje tone u blato greha i očaja.
 
Kaže mi jedan poznanik, onako rezignirano: “Ovde kod nas je sve isto već 35 godina, ma i duže. Ništa se ne menja i ko zna da li će se ikad šta promeniti.”
Rekao sam mu da meni izgleda da ima baš puno promena, ali na žalost od lošeg ka gorem. Možda postoji privid da se ništa ne menja, ali u stvarnosti bolest kojom smo zaraženi, neprestano napreduje. I nije to samo ovde u Srbiji, to je širom Balkana, širom sveta.
Čak i među onima koji se pokrivaju Božjim imenom, bolest napreduje i širi se.
Na žalost većina ne želi da se suoči sa tom činjenicom.
 
Isto je bilo i sa Judejom, za vreme Jeremije. Ljudi nisu želeli da se probude iz svog sna, da otvore oči i da sagleda svoje slabosti, mane, greške, ali i stvarne potrebe koje će ih sačuvati da ne odu u propast.
Bili su duhovno bolesni, a nisu hteli to da priznaju. Govorili su laži jedni drugima i prihvatali ih kao istinu, a istine nije bilo. Govorili su “mir i blagostanje” jedni drugima, a nit je bilo mira niti blagostanja.
Ponekad ljudi čitajući i proučavajući knjige SZ pomisle - pa to je bilo tada, primitivni narodi, primitivna društva, nisu imali pojma i nisu znali stvari koje mi znamo, pa se zato i tako ponašaju.
Na žalost, iako se sve razvilo - od tehnologije, medicine, komunikacije, društvenih i prirodnih nauka, jedno je ostalo isto - čovek, koji se nije promenio ni za milimetar.
Kako nas je Bog stvorio takvi smo i danas. Uspeli smo samo da se izveštimo u tome kako da sve što imamo iskoristimo da bismo što efikasnije grešili.
 
Slepilo
Ljudi su, u Judeji, naprosto bili slepi za opasnost kojoj su se izlagali idući protiv Boga. To slepilo je zahvatilo, praktično, celo društvo što ih je sprečilo da vide svoje stanje i da se suoče sa stvarnošću. Živeli su u imaginaroj stvarnosti, pretvarajući se da je sve u redu, potpuno nespremni da se suoče sa opasnostima koje su im se, poput uništavajuće oluje, preteći približavale.
Sve strukture društva Judeje tog vremena bile su zatrovane ovim stanjem: ”»Od najmanjeg do najvećeg, svi se lakome na nepošten dobitak. I prorok i sveštenik, svi se prevarom bave. Ranu moga naroda leče površno. Govore: ‚Mir, mir‘, kad mira nema.
Stide li se zbog svog ogavnog vladanja? Ne, oni stida nemaju nimalo, niti više umeju da se zacrvene.”
 
Kao rezultat takvog stanja, gde više ne postoji ni stid ni sramota, gde se ljudi ni ne zacrvene kad naprave lošu stvari, mnoge loše stvari zadese društvo.
Šta je to što ljude dovede u takvo stanje?
 
Pohlepa
Pre svega tu je pohlepa. Pohlepa čini da ljudi postanu okoreli, da okreću glavu od onih koji su u potrebi, da ostanu neosetlji na napravdu, da izgube potrebu za zajedništvom i opštim dobrom. Čak i kad daje, pohlepa daje malo da bi dobila mnogo više - materijalnih i/ili nematerijalnih dobara.
Kad pohlepa zahvati veći deo društva, to društvo je osuđeno na propast.
 
Najtužnije je kad se pohlepa pojavi kod onih koji imaju ulogu duhovnih vođa. Tada ta, nazovi duhovnost, postane samo sredstvo za gomilanje dobitka.
Kod hrišćana pohlepa čini da uši ostanu gluve na izgubljene iz sveta kojima je potrebno Hristovo evanđelja.
Ili nemamo vremena za njih ili nemamo saosećanja ili se ne uklapaju u naše prioritete ili se ne uklapaju u naše standarde ili se ne uklapaju u naše stereotipe ili nismo spremni da žrtvujemo naš komformitet …
Dok se držimo čvrsto za naš novac ili za naše bilo šta što posedujemo - milioni umiru izgubljeni jer nikad nisu čuli dobre vesti o Isusu.
Mnogi hrišćani u savremenom svetu se, zbog pohlele, povode za  tzv. “evanđeljem prosperiteta”, gde je sve dobro, zdravo, lepo, ugodno, komforno, berićetno, uspešno za one koji “veruju”. Nema priča o grehu, o paklu, o kazni, o žrtvovanju … Njihov Isus je bez stvarnog krsta, bez  muke, bez bola, bez patnje, bez straha, bez tuge, … Njemu pripada samo svetlo i slava.
Shodno tome oni brinu samo o sebi, svome dobru i uspehu. Oni se, u desetinama hiljada, okupljaju u velikim, blještavim salama, sa velikim video bimovima, da bi svi mogli da vide propovednika i orkestar koji izvodi specijalno komponovane pesme “slavljenja”.
Oni zgrću milione i milione na autorskim pravima za knjige koje potpisuju u svoje ime, priručnike o molitvi, mudrim savetima, receptima za život, receptima  za hranu, …  Toliko su zaslepljeni time da ne vide koliko je siromaštvo i beda u većem delu njihovog sveta.
Ne vide da je realnost drugačija od idile koju su zamislili.
U Luka 12 vidimo Isusa koji poučava ljude, kad odjednom pojavljuje se pitanje koje poziva Isusa da se jasno deklariše po tom pitanju.
Neko od naroda mu je rekao: “Učitelju, kaži mom bratu da podeli sa mnom nasledstvo.”
Znate kako je Isus reagovao? Odbio je čak i ideju o njegovoj ulozi u tome da presuđuje u njihovim materijalnim stvarima. Jer žudnja za metrijalnim stvarima izaziva pohlepu. Tu nema granica ni ograničenja.
Materijalno uvek traži još materijalnog. I ne govorim samo o novcu. Bez obzira da li vam se čini da možete da kontrolište ovo, da vam kažem, a vi mi ako želite verujte - ne možete kontrolisati.
Izjave u stilu - meni materijalno ništa ne znači; još samo ovo i neću više; još samo to i ne treba mi više; još samo ovoliko i biću zadovoljan - iako ih često izgovaramo, u stvari, uglavnom, nisu istina. Uvek se može dodati još malo - nečega, šta god. Koliko god da smo stekli, pa čak i ako steknemo sve što smo do tad želeli, uvek se pojavi nešto novo.
Bolji telefon, bolji televizor, bolji auto, bolji posao za više para, bolja zemlja u kojoj se sigurno lepše i bolje živi, lepši muškarac, lepša žena, … spisak je beskonačan.
Isus to zna i zato se ne upušta u tu priču. Naprotiv ispričao je priču, koju sigurno znate. O onom bogatašu koji je proširivao svoje žitnice jer mu je dobro rodilo. I taman kad je mislio da će uživati, Bog je odluči da zatraži njegovu dušu.
Pouka priče je da naša sigurnost ne leži u onome što imamo u ovom svetu, nego ono što imamo kod Boga.
 
Na samom početku svoje misije, u propovedi na gori Isus kaže - ne brinite šta ćete jesti, piti ili obući - zna Otac vaš nebeski da vam je to potrebno.
A u poslanici Jevrejima 13:5 kao da čitamo odjek ovih Isusovih reči “Ne budite srebroljupci, nego budite zadovoljni onim što imate. Jer Bog je rekao ‘Nikad te neću napustiti, nikad te neću ostaviti.’”
Pohlepa odvodi ljude od Boga. Kao što piše Jovan u svojoj prvoj poslanici 2:15-17 “Nemojte da volite svet i ono šta je u svetu. Ako neko voli svet, u njemu nema Očeve ljubavi. Jer, sve što je u svetu - požuda tela, požuda očiju i razmetanje onim što se ima - ne dolazi od Oca, nego od sveta. Svet i njegove požude prolaze, a ko izvršava volju Božju, ostaje doveka”. 
 
Stanovnici Jude su oslepeli za ovu istinu, i Bog je reagovao šaljući im proroka (koga nisu poslušali).
Ljudi ovog sveta su oslepeli za ovu istinu, i ne haju ni za nju ni za Boga, i Bog im je poslao Pismo (koje nisu pročitali).
Mnogi hrišćani su slepi za ovu istinu iako im stoji pred očima zapisana, i Bog im je poslao Duha Svetoga da ih probudi i prosvetli. Da li se povinjujemo vodstvu Svetog Duha? Bog će tražiti odgovor.
 
Laž
Onaj ko je duhovno slep ne može da vidi istinu. I to je tragedija.
Još je veća tragdedija kad oni koji bi trebalo da su duhovn vođe, proroci i sveštenice ne vide istinu i govore laž, jer im je tako zgodnije.
Znate ona tapšanja po ramenu - sve je u redu, ma nema problema, sve će se srediti, zapali sveću, stavi prilog, poljubi ikonu, idi kod ovog idi kod onog, idi ovamo idi onamo, … isto je kao da vičete mir je, a neprijateljska vojska ti je pred vratima.
Ili kao da ubeđujete bolesnika pred smrt da će sve biti u redu, i lažete ga, jer se čini da je tako bolje, ne mora da zna. A šta ćemo sa “I saznaćete istinu i istina će vas osloboditi.”
Pogotovo je opasno ovakvo ponašanje kad je čovek oboleo od greha.
Za greh nema leka sem obraćenja, pokajanja i okretanja k Bogu koji jedini može da nas isceli. A da bi se greh prepoznao potrebna je istina.
 
Ovaj svet je duboko zaglibio u greh. Toliko duboko da više i ne vidi da je u glibu. Ljudi su od svega načinili idole - od ljudi, od mesta, od nacije, pa čak i od religije.
Ta idolatrija tera svet u direktnu pobunu protiv Boga. U duhovnu preljubu.
Iako bi trebalo da se stide zbog svojih postupa, nema nikog ni da pocrveni.
Tako smo došli u situaciju da je ono čega se pametni stide, time se budale ponose. Jer, kao što reče jedan naučnik, “Prvi znak gluposti je odustvo stida.”
 
Zato što nemaju stida vidite one koji, očigledno, rade naopako, da se ponose i hvališu svojim delima. Negde im se, u maglinama laži i samoprevare, izgubio taj stid, a njima je mrsko da ga traže.
 
Tužna je činjenica što mnogi hrišćani žive u lažnoj realnosti i bave se lažnim prioritetima koje im nameće svet. Strašna je činjenica što su hrišćani fokusirani na ono što je pogrešno u ovome svetu pa se bave, skoro isključivo, time,
Ubeđen sam da posao hrišćana nije da ispravljaju “krive Drine” ovoga sveta, da zastupaju nešto, da protestuju, da osuđuju ili opravdavaju ove ili one, da se sukobljavaju sa onima koji, očigledno, žele da čine greh, itd.
Posao hrišćana je da svedoče, da budu duhovno zdravi i usredsređeni na Hrista. Posao hrišćana je da svojim životom pokažu na veru koja im je data i na Reč koju čitaju.
Ne smemo da se zavaravamo i da živimo u lažnim iluzijama da smo bolji od nekoga tamo samo zato što taj neko greši drugačije od nas.
Na svakom od nas ima još mnogo toga da se radi. Mislite o tome kao da na svakom od nas stoji znak - radovi u toku.
Te radove izvodi Bog jer on vidi i ono što čak ni mi ne vidimo kod nas ili mislimo da smo uspešno sakrili.
Isti smo, kao i oni koje osuđujemo. Razlika je u tome što mi znamo gde da potražimo pomoć, i to je ono na šta treba da upućujemo ljude.
 
Narod Jude nije bio spreman da potraži i prihvati ponuđenu pomoć, kao što mnogi naši savremenici nisu spremni da to učine, a za to se plaća velika cena.  
 
Neposlušnost
Kao što sam pomenuo na početku u razgovoru sa onim poznanikom - stvari se menjaju, na bolje ili na gore. Uglavnom na gore.
I sad, izgleda kao da ljudima to uopšte nije važno, glavno je da se nešto dešava i da je novo.
Verujem da ste to primetili. Ovo naše konzumersko društvo stalno vapi za novim i poboljšanim verzijama … bilo čega.
Muzički fanovi traže nove pesme; filmski nove filmove sa poboljšanim efektima; moda nove modele; medicina nove lekove; političari bi nov narod, a narod ko narod - nove političare.
Pa čak i hrišćani traže neke nove poruke, nove načine prezentacije i uzbudljivije performanse.
Sve je to razumljivo i sve uglavnom može, ali nema svrhe.
 
Možemo sve da promenimo, ali jedno ostaje nepromenjivo - Božja istina.
Ona je i dalje ista. Stara, nepromenjiva, drevna … ona se ne menja.
Kao što se ni Bog ne menja. I dobro je što se ne menja. Treba da budemo srećni zbog toga. Čitamo u knjizi proroka Malahije 3:6a “Ja, Gospod, ne menjam se. Zato vi, potomci Jakovljevi, niste zatrti.”
Dakle, ukoliko dodajemo ili oduzmemo Njegovoj reči, ili je ignorišemo, to je uvek na sopstvenu propast. Kao što možemo videti u ovom stihu - zato što se Bog ne menja, narod nije zatrt.
Shodno tome ni naš odnos prema Bogu i Njegovoj slavi i Njegovoj reči, ne sme da se menja.
 
Apostole Pavle piše Efescima 3:21 “Njemu slava u Crkvi i u Hristu Isusu kroz sva pokoljenja doveka. Amin.”
 
Naravno da ovaj svet utiče na naš odnos sa Bogom i često želi, i na žalost neretko i uspeva, da ga pokvari. Kad se to desi, ako nismo previše okupirani sobom i ne bojimo se istine, treba da se vratimo na pravi Božji put.
Stanovnici Jude su to trebali da učine, jer su očigledno skrenuli i zalutali.
Bog je tražio od njih da to urade, tražio da se to svima objavi. I?
Ništa! Oni nisu hteli.
Oni su želeli da On bude zadovoljan načinom na koji to rade, ogrezli u greh i pobunu.
Bog je želeo da se njihovo srce i um, dela i ponašanje, promene i da se vrate Njemu.
Ali, oni nisu hteli. Ne da nisu znali, nego nisu hteli.
Neposlušnost je, pored ponosa, uvek bila koren svih loših plodova u čoveku.
 
Ljudima je današnje vreme potpuno dostupna Reč koja govori o načinu na koji treba da se pokoravamo Bogu. Da li su ljudi poslušni to je Reči? Ne, na žalost.
One koji su poslušni Bog je svojim Svetim Duhom, potpuno opremio za dela koja treba da čine (2.Tim 3:16,17), a to je da propovedamo Reč, svedočimo za istinu, da popravljamo, ako treba i da prekorevamo, da se odgajamo u pravednosti. Ponekad je to baš teško, ali to je način koji je Bog odredio.
Božji način je najbolji način, a svi oni koji se oslanjaju na Boga nađu snagu i odmor u Njemu. Kao što Isus sam kaže, Matej 11:28: “Dođite k meni svi koji ste umorni i opterećeni, i ja ću vas odmoriti.”   
Budimo poslušni Bogu i On će blagosloviti svaki naš trud.
 
Za kraj
Božja ponuda Judeji je bila i više nego velikodušna i nezaslužena. Ali Bog je takav, voli nas.
Njima je preostalo samo da slede savet i da nađu odmor u Njemu.
Ali, oni nisu hteli da slušaju.
Vidite, tvrdoglava, buntovna srca, obuzeta pohlepom i okrenuta laži umesto k istini, ne menjaju se čak ni kad se suoče sa Bogom.
Oni biraju i slede svoje puteve; svoje idole učinili su svojim bogovima; svoje misli, učenja i  tradicije postavili su kao vrhovni autoritet, čak i iznad Božje reči.
 
Izbor između sopstvene i Božje volje uvek je prisutan u životima onih koji slede Gospoda. I to nije lak posao, zato što sotona uvek iznalazi nove načine kako bi verne naveo na pogrešnu odluku. O da, ima on široku lepezu ponuda, uvek nešto novo i poboljšano.
 
Ali, ako istinski verujemo u Boga, usprotivićemo se tome, ma koliko primamljivo sve to njegovo izgledalo. Kao što piše Jakov 4:7 “Potčinite se, dakle, Bogu, a oduprite se đavolu, pa će pobeći od vas.”  
 
Božji put je stalno otvoren. On čezne da se ljudi vrate k Njemu, da pronađu pravi put i da odmore svoje, grehom napaćene, duše.
Nikoga ne možemo da to da prisilimo, ali možemo da objavljujemo ljudima istinu o tome koliko je dobro ići Njegovim putevima.
 
Neka nas Gospod sve blagoslovi i da nam snage i mudrosti da to činimo.
 
Amin!

ISUSOVO KRŠTENJE

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 15.06.2025.)

„Tada Isus dođe iz Galileje na reku Jordan da ga Jovan krsti. A Jovan htede da ga odvrati govoreći: »Ti treba mene da krstiš, a ti dolaziš k meni!« 
»Pusti sada«, odgovori mu Isus, »jer tako treba da ispunimo svu pravednost.«
I Jovan ga pusti.
Kada se krstio, Isus odmah izađe iz vode, a nebesa se otvoriše i on vide Božijeg Duha kako silazi kao golub i spušta se na njega. A glas sa Neba reče: »Ovo je moj ljubljeni Sin, koji je po mojoj volji!«“ (Matej 3:13-17).
 
Četiri stotine godina nakon što je poslednji starozaveni prorok Malahija, preneo Božju poruku Malahija 4:5,6 - ”Evo, šaljem vam proroka Iliju pre nego dođe veliki i strašni dan Gospodnji. On će da okrene srce otaca prema sinovima i srce sinova prema očevima, da ne bih došao i udario zemlju kletim uništenjem.“ - pojavio se navestitelj novog doba i novog zaveta, Jovan Krstitelj. Došao je propovedajući u pustinji, živeći pustinjačkim životom i otvoreno se suprotstavljajući grehu. Sam Isus za njega kaže “A Jovan je - ako to hoćete da prihvatite - Ilija koji je trebao da dođe.” Matej 11:14
Bog je pripremio plan spasenja i on došao do poslednje tačke ostvarenja, pojavom ove dvojice izabranika Božjih - Ilije i Isusa.
Božja tišina je bila duga, ali je prekinuta kad je Ilija progovorio u pustinji, i započinje novo vreme kad Bog jasno govori svakom čoveku.
 
Svaki čovek prođe kroz ovo. Naravno ne po četiristotine godina, nego prilagođeno svakom čoveku. Bog dugo vremena može da ćuti i da nas pusti da živimo u uverenju da možemo kako hoćemo i da će to trajati dokle hoćemo. Ali onda dođe vreme kad Bog progovori, pokaže na loše stvari, pozove na pokajanje i na konačnu odluku.  
Ovo je važno da znamo i da razumemo, pre svega da ne bismo bili u zabludi da Bog ne vodi računa o svakome od nas, a onda i zato, da ne bismo klonuli kad nam se čini da niko ne reaguje na istinu koju prenosimo, pa čak i kad nam otvoreno govore da nema Boga.
Ali, Boga ima, i On ima svoje načine i vreme za delovanje. I svako će se sresti s Njim, pa i bezbožnici koji poriču Boga i Njegovog Sina. To što takvi koriste vreme milosti da bi živeli razuzdano, kako kaže Juda 1:4, to je samo zatišje pred buru posle koje se Bog javi svakom čoveku.
 
Dakle, pre ili kasnije, posle vremena tišine, nastupi vreme u kojem se Božja reč čuje, a njeno delovanje se pokaže jasno i snažno.
To vreme Jovan je objavio Jevrejima ali i celom svetu, nama lično pa i onima kojima mi svedočimo.  
 
Kao što možemo videti u evanđeljima, Jovan nije baš bio siguran šta se dešava. Njegovo razumevanje stvari nije dopiralo dalje od poziva ljudi na pokajanje i pomirenje sa Bogom, i  nije bio baš siguran kako će se, i kad to deseti i ko je i kakav je onaj koji će to činiti. Jedino što je znao je da je taj veći i jači od njega i da od Njega sve  zavisi.
 
Reč Božja koju znamo kao SZ, a posebno Proroci i Zakon nagoveštali su Carstvo Nebesko i Mesiju koji će doći. Ali sa Jovanom došao je kraj nagoveštavanja. Jovan nije nagoveštavao nego je prvi od proroka koji je objavio Cara, Gospodara i Vladara Carstva nebeskog.
 
Matej piše o tome veoma precizno, počev od rodoslova pa do tog trenutka kada Isus dolazi na Jordan pred Jovana da ga ovaj krsti (Matej 3:13).
Sa trideset godina svog zemaljskog života, Isus je bio spreman da započne svoju javnu službu.
Vreme je, u potpunosti sazrelo. Postoji uvek neko vreme u kome ono, što je Bog započeo, mora da sazri tako da bude ljudima prihvatljivo. Pogledajte pismo - uvek postoji vreme u kojem Božje delo može da se uklopi u slabašnu ljudsku percepciju stvarnosti.
Ne znam da li ste ikad razmišljali o tome.
Recimo, bilo bi interesantnije da je Isusova služba počela kad je imao dvanaest godina, onda kad se “izgubio” roditeljima iz vida - što nam opisuje Luka 2:41,42 i 51,52.
Već tada su se divili čudu od deteta, pa ako bi još izvodio neka čuda, bio bi neviđena atrakcija. Zar ne!? Ali nije još bilo vreme za to.
Umesto toga Božja reč nas uči da je on posle događaja u Hramu - “… sišao s njima i došao u Nazaret, gde im je bio poslušan. … i bivao je sve mudriji i zreliji, te sve miliji i Bogu i ljudima.”
 
Bog ima svoje vreme za sve, pa i za to kad ćemo se sresti s njim i otkriti svoju veru, kad ćemo se krstiti, kad će nas upotrebiti u nekoj službi. Sve i svi smo u Božjim rukama.
Pa i ovo današnje, krštenje, kao i krštenje svih nas, desilo se baš u vreme koje je Bog odredio. Nemojte da sumnjate u to. Nigde niste zakasnili i nikako niste poranili.
 
Isto se desilo i sa našim Gospodom. Došao je kad se ispunilo vreme, krstio se u pravo vreme i započeo svoju službu na kraju koje će moći reći - svršeno je!, tačno na vreme.
  
Krštenje nije samo neki ritual koji mi, eto, ovde izvodimo da bismo ispunili formu.
Krštenje (čak i kad bi bila samo forma, a nije) je bilo veoma važno za Isusa, za sve njegove učenike, za sve sledbenike sve do dana današnjeg. Koliko je bilo važno za Njega, toliko je važno i za svakog od nas, pa i za vas koji ste se danas krstili.
 
Kao hrišćani potrebno je da znamo da objasnimo zašto je krštenje važno.  
 
KRŠTENJE JE OBJAVA IDENTITETA
Već sa pomenuo da je Matej sa izuzetnom pažnjom i revnošću želeo da upozna svet sa tim ko je Isus, pa prati njegov život kroz rodoslov, a onda i od rođenja do krštenja, i dalje nakon toga, naravno.
Nakon što je Jovan krstio Isusa dogodile su se dve stvari od izuzetne važnosti. Bog se dva puta javio - jednom kao Duh Sveti, a jednom kao glas. Nebo se otvorilo i Sveti Duh je sišao na Isusa u obliku goluba, a zatim se čuo glas sa Neba koji govori »Ovo je moj ljubljeni Sin, koji je po mojoj volji!«“ kao što smo to pročitali na početku.
 
Kulminacija evanđeoske poruke je u ovim stihovima - objave o Isusu Hristu koje su potvrdile da je On, ni manje ni više, nego Sin Božji.
Za Jevreje tog vremena, to je bilo zapanjujuće otkrivenje. Očekivali su Mesiju, ali niko nije očekivao da će biti drvodeljin sin, a ponajmanje da će biti Sin Božji!
Mnogi su bili sablažnjeni, neki su bili neprijateljski raspoloženi prema takvoj ideji i uvređeni zbog, kako su rekli, svetogrđa.
Da vam kažem, mnogi Jevreji su i danas uvređeni. I ne samo Jevreji.
 
Ali za nas vernike, identitet Isusa Hrista kao Božjeg Sina, postaje suštinsko pitanje vere. Ta činjenica postala je prekretnica u odnosu ljudi sa Bogom. Mnogima je ta činjenica i dan danas kost u grlu, i ne mogu da je progutaju. Sve može ali da se Bog utelovio u čoveku i da ga naziva svojim Sinom, … to prevazilazi ljudski razum.
U praktičnom smislu uverenje da je Isus Božji Sin čini razliku između vernika i nevernika, između istine i lažnog učenja. Ta vera, stvorenja Božja pretvara u decu Božju.
Sveto pismo je jasno, Isus Sin Božji je početak, a biće i kraj svega stvorenog.
Kao što kaže evanđelista Marko u prvom stihu svog evanđelja(Marko 1:1,): “Početak evanđelja Isusa Hrista, Sina Božjeg!” . 
To evanđelje nije samo lepa reč na papiru, nego je (Jovan 1:14)“Reč (koja) je postala telo i nastanila se među nama, i videli smo slavu Njegovu, slavu kao Jedinorodnog od Oca, punog blagodati i istine.” .
 
Ako želite večni život, morate verovati u Isusa kao Božjeg Sina. Nije dovoljno samo „verovati u Isusa“ u nekom nejasnom smislu, ili izjaviti da je On bio „veliki čovek“, “veliki učitelj”, „najveći prorok“ ili štatigajaznamšta.
Morate priznati da je On ništa manje nego Sin Božji. Naše ispovedanje mora biti kao Petrovo „Ti si Hristos, Sin Boga živoga.“ jer to ispovedanje nije telesno, zdravorazumsko, nego je duhovno, objavljeno sa Nebesa.
 
Naše krštenje, javno ispovedanje vere da je Isus Sin Božji, naš Spasitelj i Gospod, daje i nama novi indentitet. Postali smo deca Božja. Više nismo samo jedno od Božjih stvorenja, nego smo zapečaćeni i preporođeni da budemo deca Božja. Kao što to kaže Jovan u svojoj prvoj poslanici 3:1 i 1:3 “Pogledajte koliku nam je ljubav Otac darovao: toliku da se zovemo Božjom decom, kao što i jesmo.” pa je tako  “naše zajedništvo je sa Ocem i sa Sinom njegovim, Isusom Hristom.”
 
KRŠTENJE KAO SVEDOČANSTVO
Isusov identitet kao Sina Božjeg pokreće važno pitanje, Ako je Isus Mesija i Sin Božji, zašto je kršten? I to krštenjem kojim je krstio Jovan, krštenjem pokajanja.
 
Za šta je Sin Božji imao da se kaje, kad je sama činjenica da je onaj ko je Sin Božji bez greha? Zašto je sam Isus insistirao na Jovanovom krštenju pokajanja?
Ovo je takođe bilo nejasno i samom Jovanu. Matej 3:14
Jovanu je, pre svega, bilo neprijatno, do te mere da je pokušao da odgovori Isusa od namere da ga on krštava. Bio je spreman da Isus krsti njega, ali za ovo ne.
Čak je u jednom trenutku zbog ovakvog razvoja događaja i pored očigledne Božje objave posumnjao. Znate, da je kasnije, kad je bio u zatvoru, poslao učenike da pitaju Isusa da li je on taj koji treba da dođe ili treba da čekaju drugog.
 
Isto pitanje i dalje muči neke ljude danas. Vernicima nije jasno zašto je bio kršten ako je bio bezgrešan, a nevernici se hvataju za činjenicu da je to što se krstio “siguran” dokaz da ni Isus nije bio bezgrešan, nego je to crkva kasnije izmislila.
 
Evo najmanje tri razloga zašto je Isus došao da bude kršten. Ta tri razloga su važna i govore nam o tome zašto i mi moramo da se krstimo.
Prvo, Isusovo sopstveno objašnjenje nalazi se u 3:15: „Pusti sada, jer ovako nam valja ispuniti sve što je u skladu s Božijom pravednošću.“
Isus je bio odlučan da se pokori svemu što je Bog zahtevao od ljudi uopšte („svaku pravednost“). „Priliči“ da se Mesija pokori pod Božju volju bez olakšica i propusta.
 
Da nije učinio sve ono što su morali da čine svi ljudi u Izraelu, to bi baš bilo zgodno da ga optuže za sve što ga i inače optužuju, ali sad su optužbe bez osnova.
 
I mi treba da se krstimo „da ispunimo svu pravednost“. Božja Reč to naređuje! Ljudi kosnuti u srce rečima koje je Petar govorio o Isusu koji je Gospod i Hristos, pitali su skrhani šta treba da rade, a Petar je odgovorio(Dela apostolska 2:38): „Pokajte se, pa neka se svako od vas krsti u ime Isusa Hrista za oproštenje greha; onda ćete primiti dar – Duha Svetog.” . I tako je taj dan kršteno oko tri hiljade duša.
 
Ne možemo da ugodimo Bogu ako ne ispunjavamo ono što Bog traži od nas.
 
Drugo, Hristovo krštenje možemo da gledamo sa aspekta saobražavanja. U poslanici Jevrejima 2:17,18 čitamo da je bilo potrebno “da u svemu postane sličan svojoj braći, da bi bio milosrdni i verni Prvosveštenik koji služi pred Bogom za njih, kako bi okajao grehe naroda. Pa pošto je i sam prošao kroz iskušenje dok je patio, u stanju je da pomogne onima koji prolaze kroz iskušenje.”
Da bi postao naš Spasitelj, morao je da preuzme grehe celog sveta na sebe. Takođe se poistovetio sa nama tako što je postao telo (Filipljanima 2:5-11), tako što je bio iskušavan i tako što je poneo naše grehe na krst. Isus je došao da plati cenu za naš greh, pa je tako i krštenjem pokazao da prihvata našu grešnost na sebe.
 
Baš kao što je Isus kršten da bi se poistovetio sa onima koje je došao da spase, tako i mi treba da se krstimo da bismo se poistovetili sa Hristom i sa Njegovim narodom, crkvom. Kada se krstimo, krštavamo se u Isusovu smrt i vaskrsavamo po uzoru na Njegovo vaskrsenje.(Rimljanima 6:3-5). Poistovećujemo se sa ovim ključnim događajima službe našeg Gospoda i priznajemo našu potrebu za Spasenjem koje smo dobili.
 
Treće, Isus je došao Jovanu da bude kršten kako bi započeo novi segment svoje misije, za koju je došao na svet. Njegovo krštenje je bio početak Njegove javne službe kao Spasitelja sveta. Bilo je vreme da javno preuzme svoj zadatak. On je već bio Sin Božji, i pre nego što se krstio, isto kao što je spasenje došlo do nas i pre nego što smo kršteni, i nije smatrao da je ponižavajuće da uzme obličje sluge i da postane sličan ljudima. Tog i takvog Isusa su Duh Sveti i Božji glas, objavili kao Sina Božjeg i Mesiju. Javno i bez skrivanja.
 
Naše krštenje u Njega označava početak naše službe kao Isusovih učenika. Krštenje, prema Svetom pismu, označava granicu između starog i novog života. Pavle je proglasio „svi vi koji ste kršteni u Hrista obukli ste se u Hrista“ (Galaćanima 3:27). Isus je objasnio Nikodimu da bez „novog rođenja“ vodom i Duhom ne može ući u carstvo nebesko. Daleko od toga da je krštenje „samo simbol“. Krštenje je izraz naše poslušnosti i posvećenosti Hristu i početak našeg odnosa Učitelj/učenik sa Njim.
 
Šta god da mislite o krštenju, ono predstavlja čovekovo potčinjavanje Božjoj volji. Na taj način ne samo da se potčinjavamo Božjoj pravdi, već se i potčinjavamo Bogu kao našem Ocu pošto nas je On prihvatio kao svoje dete ali i kao služitelja u delu širenja evađelja.
 
Možda neko misli da može da ima dobar odnos sa Bogom bez toga da se krsti. E, pa Bog, očigledno, sudeći po Njegovoj reči, misli drugačije. E, sad, čije mišljenje je važnije neka svako rasudi za sebe.
 
KRŠTENJE KAO PEČAT HRISTOVOG AUTORITETA
Šaljući svoje učenike Isus kaže, Matej 28:18-20 „Data mi je sva vlast na nebu i na zemlji. Zato idite i načinite sve narode mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca, Sina i Svetoga Duha. Učite ih da drže sve što sam vam zapovedio. Evo, ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta.“
 
Samo da naglasim, ovo poslanje ima na sebi pečat Hristovog autoriteta - data mi je sva vlast na nebu i na zemlji. Dakle, niko nema pravo da oduzima od ove Hristove naredbe bilo šta, naravno, ni da dodaje.
Zapovest o krštenju je pod autoritetom “sve vlasti” Hristove i ne može da bude izbačena ili odvojena o učeništa i držanja svega što je Bog zapovedio.
Veoma je važno pomenuti da je, upravo zbog tog Božanskog autoritete, krštenje prag koji prelazi svako onaj ko ulazi u Božji dom, Crkvu, koja je telo Hristovo - kao što Pismo kaže 1.Korinćanima 12:13“Jer, svi smo jednim Duhom u jedno telo kršteni … i svi smo jednim Duhom napojeni.” 
 
Šta možemo da kažemo na kraju?
Razlozi zbog kojih smo kršteni, sem poslušnosti su - biti oslobođen greha, biti prihvaćen i izmiren sa Bogom, biti pridodat Božjoj porodici kao nanovo rođeno stvorenje i život u Hristu. Ovo poslednje je i najvažnije jer nas Bog gleda kroz svoga Sina, Zato nas i Pismo uči, 2. Korinćanima 5:17: “Ako je, dakle, neko u Hristu, novo je stvorenje; staro je prošlo, evo, novo je nastalo.”
 
Amin!