SAMSON - KAD SAM SLAB ONDA SAM JAK

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 24. avgust 2025.) 

“A da zbog tih neizmernih otkrivenja ne bih postao ohol, dat mi je trn u telu, Satanin anđeo, da me muči, da ne postanem ohol. Tri puta sam preklinjao Gospoda da me toga oslobodi, a on mi reče: »Dosta ti je moja milost, jer sila se usavršava slabošću.« Zato ću radije da se hvalim svojim slabostima, da se u meni nastani Hristova sila. Stoga, radi Hrista, uživam u slabostima, u uvredama, u teškoćama, u progonima i pritešnjenostima. Jer, kad sam slab, onda sam jak.” 2. Korinćanima 12:7-10
 Želim danas da, kroz život jednog čoveka koji je opisan u Bibliji, a nije Pavle, da kažem koliko je važno da darovi koje nam Bog daje, ostanu pod njegovom kontrolom. Lako se uzoholiti zbog dobra koje nam je Bog dao. Ako nismo spremi da se sami iskontrolišemo Bog će delovati kako bi nas održao u okviru koji on želi. Ponekad to može da bude veoma bolno. Treba znati da je svako Božje delovanje u skladu sa našim otporom Božjem vodstvu.

Pretpostavljam da svi znate priču o Samsonu. On je taj o kome želim danas da kažem nekoliko reči. Iz njegovog primera svako može da dobije ponešto, pogotovo ako želi da bude bogougodan i koristan za Božje delo. Njegov primer može da nam posluži da vidimo kako izgleda najjači i najslabiji čovek u Bibliji. Njegova priča, počev od čudesne najave njegovog rođenja, pa do poslednjih trenutaka njegovog života opisana je u knjizi o Sudijama 13-16.
Neću da čitam taj tekst, nego ću samo povremeno da ukažem na pojedine stihove, a vi pročtajte taj tekst u vremenu kad proučavate Bibliju ili pred molitvu.
 
Vredi čitati knjigu o sudijama koja je, možda, jedna od najčudnijih knjiga SZ, i govori o neverovatnim događajima i nizu pojedinaca koje je Bog poslao da oslobode Izrael od njihovih neprijatelja. Pošto je Izrael vrlo često upadao u razne nevolje, najčešće zbog sopstvene neposlušnosti, a Bog je obećao da će čuvati Izrael, posle nekog vremena muka i nevolja, Bog bi između Izraelaca podigao nekog na koga bi se spustio Duh Sveti i on bi vodio razne akcije, pa i prave ratove, za oslobođenje Izraila i doneo bi mir na neko vreme. Taj mir, na žalost, obično nije dugo trajao jer su Izraelci bili veoma neposlušni i čim im je bilo malo bolje, odmah su počeli da zaboravljaju Boga.
Na samom početku knjige o Sudijama 2:10,11 čitamo “Nakon što je celo to pokoljenje umrlo (misli se na generaciju Isusa Navina) dođe novo pokoljenje, koje nije znalo ni za Gospoda, ni za ono što je on učinio za Izrael.”
 
Ovi oslobodioci, vojskovođe, ponekad mudri ljudi, ponekad odvažni pojedinci za jedno delo,  se nazivaju „sudije“. Bilo ih je ukupno trinaest. Jedan od tih sudija bio je i Samson koga sam pomenuo na početku.
Samson je bio jedan od najjačih ljudi svih vremena. Njegovo ime znači „malo sunce“. Čitaoci su oduševljeni njegovim podvizima i sirovom snagom koju je nemilice koristio. Međutim, Samson je imao i slabe strane. Možda je bio fizički div, ali je bio duhovni patuljak. Njegove slabosti bile su velike skoro isto koliko i njegova fizička snaga.
 
SAMSONOVA SNAGA
Izveo je neverovatne podvige:
- Ubio je mladog lava golim rukama (Sudije 14:5, 6).
- Uhvatio je trista lisica, vezao ih zajednona repovima na koje okačio zapaljene bakle i pustio ih na filistejska žitna polja (15:4, 5).
- Pokidao je konopce kojima je bio vezan i ubio hiljade ljudi sa vilicom magarca (15:14–16). - Podigao je stubove i kapiju jednog grada i odneo ih na ramenima na vrh obližnje planine (16:3).
Njegovi podvizi privukli su mnogo pažnje i mnogo neprijatelja.
 
Uostalom to je i bio cilj - da stane Filistejcima na žulj. Ono što je bio problem je što je previše uživao u tome. Odnosno što je svoju snagu više koristio da bi sebi ugodi nego za Božje delo na koje je pozvan.
Sila bez istinske kontrole je kao bujica reke koja se izlije iz korita, uništava sve pred sobom.  Tako je Samson izazvao i odmazdu Filistejaca nad svojim narodom i nad pojedincima koje je poznavao. To je izazvalo veliko nezadovoljstvo i kod sopstvenog naroda, do te mere da su se sami Izraelci organizovali, zarobili ga i predali Filistejcima.
 
Njegov izvor snage
Dok ovi moderni snagatori koje gledamo i divimo im se dok su na sportskim terenima i raznim filmovima, ipak moraju poprilično da se namuče da bi stigli na vrh, pa provode sate i sate u teretanama, na treninzima i drugim tretmanima, imaju mnogobrojne timove trenera, savetnika, Samson se nije baš mnogo namučio oko snage koju je imao.
Njegova snaga dolazila je od Boga. Bog ga je posebno obeležio i obdario snagom i posvetio ga sebi, da bude Nazirej Božji i da izbavlja Izraelj iz ruke Filistejaca.
 
Biti Nazirej Božji značilo je biti posvećen Bogu za neko delo - to je Jevrejska tradicija prema kojoj su se pojedinci, muškarci i žene, zavetovali da će služiti Bogu na poseban i stroži način od ostalih vernika - uzdržavanjem od alkohola, nešišanjem kose i nedoticanjem mrtvaca, i dr. sve u želji da ostanu čisti pred Bogom u skladu s ondašnjim poimanjem čistoće;
Taj nazirejski zavet za Samsona započet je sa njegovom majkom još dok je bio u majčinoj utrobi. Njegova majka je ispoštovala sve što je od nje traženo, a da li je i Samoson?
 
Pa i ne baš. U svemu je izgledalo kao da prkosi svemu što je taj zavet podrazumevao. Jedino čega se držao - nije se šišao.
E sad, pitanje je sledeće: Da li je izgubio snagu? Ne! Zato što njegova snaga nije poticala od njegovog držanja zaveta, nego od Boga koji se držao svog obećanja i koji mu je snagu dao.

Vidite, ovo je jedna od najčudnijih i najohrabrujućih poruka koju nalazimo u Bibliji - Bog ne krši svoja obećanja i ne napušta nas, čak ni onda kad se mi ne ponašamo kako bismo trebali. Naša slabost ne umanjuje Božju milost.
Ovakav način Božijeg postupanja nikako ne bismo smeli da shvatimo pogrešno. To nije Božje odobravanje ni tolerisanje neposlušnost. Svako će za svoje ponašanje snositi odgovornost i primiti ili nagradu ili kaznu.
Osnovna poruka je jasna - naše spasenje i naši život ne zavisi od onoga šta mi možemo uraditi nego od onoga šta Bog želi da uradi kroz nas i njegove milosti.
 
Naša tela, su hram Božji (1.Korinćanima 6.19) i treba da brinemo o tome u kakvom stanju je taj hram i kako se pokazuje drugima. Od toga kako održavamo hram u kojem je Duh Sveti zavisi naša nagrada na nebesima, onda kad budemo pozvani pred Boga.
Kao što čitamo u 1. Korinćanima 3:10-17. “… Ako nečije delo koje je nazidao ostane, taj će primiti nagradu. A čije deo izgori, taj će pretrpeti štetu. … (naglasak moj)”
 
Tako je i sa našom službom i svim ostalim stvarima koje kao hrišćani činimo.
Koliko ćemo biti korisni za Boga, gde ćemo i kako ćemo biti upotrebljeni zavisi isključivo od Boga koji nas osposobljava za svaki posao na koji nas pozove.
 
Duh Gospodnji je sišao na Samsona, kao što se Duh Sveti izlio na nas da bismo bili pokrenuti za Božje delo.
 
Zašto je Bogu bio potreban takav čovek kao izbavitelj, ja ne znam, ali On zna?
Očigledno je da Bog u svakom vremenu podiže ljude koji odgovaraju okolnostima vremena u kojem deluju.
Josif, Mojsije, Isus Navin, Samuilo, David, Solomon, Ilija i drugi, uzdignuti su od Boga, u vreme kad su takvi ljudi bili potrebni za Božje delo.  
U skladu s tim, jasno je da je u danima kada su „Filistejci vladali nad Izrailjem“ (14:4), bilo potrebno da ima se suprotstavi čovek kao Samson. Filistejci su bili okrutan i ugnjetavački narod i jedino što su razumeli je bila surova sila. Bog im je poslao onog koga će sigurno razumeti.
 
SAMSONOVA SLABOST
Ipak, Samson je bio mentalno u duhovno veoma slab, možemo da kažemo i nestabilan.
 
Pre svega, uzoholio se zbog snage koju je posedovao.
Biblija nas uči da su oholost i ponos velika slabost svakog čoveka. O tome možete da pročitate na mnogo mesta u Bibliji.
Ja ću da pomenem samo ono što je napisao Petar: “...  svi se jedan prema drugom opašite poniznošću. Jer: »Bog se protivi oholima, a poniznima daruje milost.« Ponizite se, dakle, pod moćnom Božijom rukom, da vas uzvisi kada dođe vreme.” (1. Petrova 5:5b, 6).
 
Učeni smo da se molimo: „I ne uvedi nas u iskušenje“ (Matej 6:13), ali Samson je iskušavao i Boga i ljude. Umislio je da je toliko jak da sve može da drži pod svojom kontrolom.
To je naravno zabluda kojom su mnogo zavedeni. Apostol Pavle u 1. Korinćanima 10:12 piše: „Ko misli da stoji, neka pazi da ne padne.“ 
 
Drugo, Samson je bio slab zbog toga što nije mogao da kontroliše svoj temperament. Bio je gospodar ljudi i stvari, ali očigledno nije bio u stanju da kontroliše samog sebe.
U Poslovicama 16:32 čitamo: „Bolji je od junaka ko je spor na gnev, i ko vlada duhom svojim od onoga ko osvaja grad.“
Prava snaga leži u snazi karaktera, a ne u nabreklim mišićima.
 
Treće, Samson je bio moralno slab. Kao i mnogi danas, zloupotrebljavao je i ugađao svojim telesnim željama. Želje nisu greh ako nisu suprotne onome zašto ih je Bog stvorio i ako ne degradiraju Božje stvorenje. Želje nagone telo na dela koja nisu bogougodna, jer je telo slabo ako nije pod kontrolom Duha. U Galatima 5:19-21 čitamo o delima tela “…blud, nečistota, razuzdanost, idolopoklonstvo, vračanje, neprijateljstva, svađe, ljubomora, ljutnja, spletkarenje, razdori, strančarenja, zavist, opijanje, bančenje i njima slična.”
Samsona je baš retko koje delo omanulo.
 
Četvrto, Samson je bio, kako se ono kaže, “slab na žene”. Nije baš birao. Ono što je tu bio poseban problem je činjenica da su sve te žene bile Filistejke, ćerke neprijatelja i ugnjetavača. Kao da ga je posebno privlačilo “zabranjeno voće”.
Ta njegova mana na kraju ga je dovela do gubitka sile koju mu je Bog dao.
 
Jedna mala digresija. Vrlo je važno, posebno za mlade, da razmišljaju i biraju svoje partnere razumno, koristeći duhovne, a ne svetovne kriterijume, da ne bi morali da se suočavaju sa poteškoćama sa kojima se Samson suočio.
Roditelji treba da se mole za svoju decu i za muškarca ili ženu sa kojom će njihova deca jednom stupiti u brak, ali pre svega treba od malena da ih podstiču da se druže sa decom hrišćana, da što ćešće budu u crkvi, da idu na kampove i druženje, da upoznaju što više mladih koji isto veruju. Jer kad jednom odrastu teško ih je vratiti na te osnovne vrednosti, ako one nisu usađene duboko u njihovim srcima. Ko ima decu mlade ljude, zna o čemu govorim.
I tako mi ovde vidimo da “malo sunce” (svi su oni naša mala sunca), koje nije bilo spremno da posluša savet roditelja, iako su roditelji bili verni i bogobojazni.
 
Rezultat
Kao rezultat Samsonovih slabosti i neposlušnosti Bog ga je pustio da “udari glavom o zid”. Na kraju svih prestupa, kao kulminacija, zaljubio se i počeo da živi sa Dalilom, Filistejkom.
Naravno, njeni sunarodnici su je, šta uz dobronamerne savete, šta uz popriličnu nadoknadu, a i pomalo apelovanja na nacionalnoj osnovi, nagovorili da prevari Samsona i da otkrije tajnu njegove snage.
Devojče je iskoristilo sva lukavstva koja je znala - od umiljavanja do durenja i na kraju joj je uspelo da otkrije njegovu snagu i odseče mu kosu.
Samson je bio ubeđen da to nije moguće, ali nije znao da se Gospod udaljio od njega. Tada su ga Filisteji uhvatili i oslepeli ga. Odveli su ga u Gazu, bacili u tamnicu, svezali bronzanim lancima za mlin za žito koji je bio u tamnici.
Samson je izgubio snagu, vid i slobodu.
 
Ovo je vrlo jasna i jaka slika za svakog od nas. Pre ili kasnije život bez Boga ostavlja nas bez snage, postajemo slepi za mnogo stvari i gubimo slobodu jer poverujemo u šarene laže ovog sveta.
 
Mnogi misle da je sloboda kad možeš da radiš šta želiš, i uveren sam da je Samson tako mislio i ne samo da je mislio nego se i tako ponašao.
Međutim, prava sloboda je kad ne moraš da radiš ono što ne želiš, što je Samson, kao i mnogi drugi, shvatio tek kad je bio čvrsto vezan.
Prava sloboda moguća je jedino ako sledimo Boga.
Međutim mnogo je onih koji misle da je sloboda kad se oslobode božje stege.
Odbacivanje Božjeg autoriteta čak i najjačeg baca na kolena.
 
Samsonova snaga jeste bila u njegovoj kosi, ali je njegova slabost bila u neposlušnosti Bogu. Nije on postao slab kad su ga ošišali, nego još ranije kad je svoje srce odvojio od Boga i podredio ga svojim željama i strastima.
 
Neko može da ima izuzetan dar, izuzetan talenat, da ga Bog koristi u mnogim pobedonosnim delima, a da na kraju ipak padne jer je u suštini bio neposlušan Bogu. Ta slabost je bila lako uočljiva kod Samsona, kao što je kod mnogih danas. Imamo puno primera među “velikim” hrišćanima, koji su pali jer su udovoljili telesnim željama.
 
Propovednik svoju knjigu, o kojoj govori o ispraznosti, zaključuje: „Boj se Boga, i drži se njegovih zapovesti, jer je to sve što se traži od čoveka.“ Propovednik 12:13
 
Bog se smilovao na Samsona gledajući ga u onoj tamnici, ali je njegov povratak bio je bolan i tragičan.
Filistejcima nije bilo dovoljno što su ga zarobili i zatvorili, hteli su u potpunosti da ga ponize.
Hteli su od njega da naprave javno ruglo i sprdnju.
Hteli su da počaste svog boga zato što su verovali da im je on predao Samsona.
Svi viđeni ljudi i knezovi sa svojim ženama, oko tri hiljade njih, bilo je tamo.
U tom trenutku niko se nije više plašio Samsona, on je bio samo neko koga će ismevati i ko će ih zabavlajti svojim plesom.
 
Ali ne i za Boga. Za Njega Samson je bio na putu pokajanja, spreman da žrtvuje i svoj život da ne bi nastavio da živi u sramoti. Ponovo je bio spreman za borbu, ali ovaj put sa Božjim imenom na ustima i sa motivom zbog koga ga je Bog i podigao „Gospode Bože, molim te, seti me se i molim te, ojačaj me još ovaj put, Bože, da se odmah osvetim Filistejima za svoja dva oka. Neka poginem sa Filistejima!“ (16:28,29) kaže on.
Njegov nesebičan gest inspirisao je narod, ujedinio ga i dao mu snagu u borbi protiv ugnjetača, a on je našao svoje mesto među herojima vere o kojima čitamo u Jevrejima 11:32. Imao je veru koja ga je vratila pod Božji autoritet.
 
To znači da se Bogu uvek možemo vratiti. Čak i ako smo uhvaćeni u prestupu, možemo biti obnovljeni kao što je bio Samson. Ako skrenemo od  istine, ali se vratimo, Bog je spreman da oprosti i da obnovi našu snagu i našu svrhu.
Bog je preko proroka Jeremije 3:22 poslao poruku,  koja i dalje važi: “Vratite se, neverni sinovi, ja ću isceliti vašu nevernost.”
 
Kako se možemo vratiti? Moramo se pokajati i moliti (Dela apostolska 8:22). Moramo ispovedati svoje grehe pa i zamoliti druge da se mole za nas (Jakovljeva 5:16).
Jovan je napisao: „Ako ispovedamo svoje grehe, On je veran i pravedan i oprostiće nam grehe i očistiti od svake nepravednosti.“ (1. Jovanova 1:9).
 
ZA KRAJ
Vratimo se na početne Pavlove stihove, kad sam slab onda sam jak, jer se Božja milost izliva na mene, kaže Pavle.  
Učimo i iz Samsonovih slabosti. Vidimo kako oholost, brzopletost, agresivnost, impulsivnost, nestrpljivost, povodljivost, nemoral razorno deluju čak i na one koje smatramo da su jaki. Ali razumno prihvatanje Božjeg vodstva i milosti koja nam je ukazana podiže nas iz najdubljeg očaja.
 
Možemo imati koristi od priče o Samsonovom životu, pre svega da se naučimo da Bog treba da upravlja našim životima, a zatim da naučimo da darovi koje nam Bog daje nisu tu da bismo se njima kitili i koristili ih za ličnu promociju i korist nego za delo Božje u koje smo pozvani.
Kad mi upravljamo našim životima to radimo najčešće tako što prvo brinemo o sebi i svojim potrebama. Verujemo, ako budemo dobro i ako nam sve bude potaman i ako nam sve ide na ruku, da ćemo tada biti i Bogu korisni. Ali, nije baš tako.
Bog ima svoje planove i ako u tom planu treba da prođemo i kroz nevolju, treba da budemo svesni da on nije odstupio od nas. Kad smo najslabiji Bog može i hoće da nas podigne i osnaži.
 
Amin!

BOG NA DELU

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 10. avgust 2025.)

“U to vreme car Irod poče da zlostavlja neke iz Crkve. Jakova, Jovanovog brata, pogubi mačem, pa kad je video da je to Judejima po volji, uhvati i Petra. Bilo je to za vreme Praznika beskvasnog hleba. A kada ga je uhvatio, baci ga u tamnicu, predavši ga stražama – bilo ih je četiri sa po četiri vojnika u svakoj – da ga čuvaju, s namerom da ga posle Pashe izvede pred narod.
Tako su Petra čuvali u zatvoru, a Crkva se svesrdno molila Bogu za njega.
Te noći pre nego što je Irod hteo da ga izvede pred narod, Petar je, vezan dvostrukim lancima, spavao između dva vojnika, a stražari su pred vratima čuvali tamnicu. Odjednom se pojavi Gospodnji anđeo i u ćeliji zasja svetlost. Anđeo munu Petra u rebra i probudi ga, govoreći: »Brzo ustani!«
Petru spadoše lanci s ruku, a anđeo mu reče: »Opaši se i obuj sandale.« I on to učini. Onda mu reče: »Ogrni se ogrtačem i pođi za mnom.«
Petar pođe za njim napolje, ali nije znao da je to što anđeo radi stvarnost, nego je mislio da ima viđenje. Kada su prošli pored prve i druge straže, stigoše do gvozdene kapije koja vodi u grad. Ona im se sama otvoriše i oni izađoše, a kada su prošli jednu ulicu, anđeo odjednom ode od njega.
Tada Petar dođe k sebi i reče: »Sad znam da je Gospod zaista poslao svog anđela i izbavio me iz Irodovih ruku i od svega što je judejski narod očekivao.«“ (Dela 12:1-11).
 
Da situacija nije bila ovako ozbiljna kakva je bila, ovo bi bila bi vrlo zabavna epizoda. Petar je bio u veoma ozbiljnoj nevolji, i pomalo fascinira njegova mirnoća i potpuno prihvatanje onoga šta mu se dešava. I ovo je jedan izuzetan primer za nas, za način na koji treba da se ponašamo kad nam je budućnost neizvesna i komplikovana, pa čak i kad nam je život u pitanju. Možda nismo u tamnici i ne visi nam mač nad glavom, ali možda treba da se podvrgnemo nekoj neizvesnoj zdravstenoj intervenciji, možda je sve što smo radili dovedeno u pitanje, i štatigajaznam šta sve ne - siguran sam da u životu svakoga od nas imaju neki lanci koji nas sputavaju i i zbog kojih nam je teško.
 
Hvala Bogu pa znamo da je on “brzi pomoćnik” i “da će nas izbaviti” čak i iz najtežih situacija ako se u njega pouzdajemo.
 
PROGON (12:1-4)
Ipak, dobro je da razumemo da hrišćanski život nije život bez problema.
Kad pogledate novi zavet, posebno poslanice, videćete da je hrišćanski život prepun pitanja, sumnji, nedoumica, padova i progona. Prva crkva je neprestano bila izložena progonstvu. Gde god su išli, uvek je bilo onih koji bi im se suprotstavljali i napadali ih.
Pavle piše Timoteju, i u drugoj poslanici 3:12 kaže: „I zaista, svi koji hoće da žive pobožno u Hristu Isusu biće progonjeni.“
Progon je, dakle, sudbina onoga ko živi za Gospoda.
U prvih nekoliko vekova hrišćanstva, kao i danas u nekim delovima sveta, progon je često poprimao oblik fizičkog zlostavljanja. Apostoli su bili napadani i prebijani, zatvarani, i koliko znamo svi su, sem Jovana, završili svoj život nasilnom smrću.
Jakov, koji se ovde pominje, kao i Stefan, bili su ubijeni na samom početku života crkve.
Petar je uhapšen i bačen u tamnicu i bio bi ubijen da Gospod nije intervenisao.
 
Kasnije, kad je hrišćanstvo postala državna religija, naravno uz mnoštvo kompromisa i iskrivljenih učenja, progonstvo se nastavilo za svakoga ko misli drugačije nego država ili državna crkva. Progonstvo je bilo direktno proporcionalno predanosti Isusu Hristu i Njegovom učenju. Mnoge grupe hrišćana koje su se držale tog principa, su bukvalno uništene. Neki su spas našli odlaženjem u “novi svet” i stvaranjem svojih kolonija.   
U savremenom svetu, posebno ovde na zapadu, takva vrsta progonstva je praktično nestala.
Međutim, postoji i drugačija vrsta progona sem fizičkog.
Dešava sa da su hrišćani izloženi verbalnim napadima ateista i liberalnih organizacija, podjednakom žestinom kao i od raznih religijskih i pseudohrišćanskih crkava.
Dešava sa protiv hrišćana budu izricane anateme, da budu izopšteni iz društva, optuženi za krivoverje, sektašenje, paganizam, i svakojake druge ogavnosti i gluposti. Daleko od toga da je to isto kao i fizički progon i pretnje smrću, ali sve jedno je veliki pritisak kako na pojedince, tako i na samu crkvu.
 
Pod tim pritiscima ljudi se odvraćaju od vere, prihvataju razne kompromise i utape se u masu, jer je tako lakše.  
Znam dosta ljudi koji iskreno žele da budu Hristovi sledbenici ali da ostanu i budu kao sav ostali svet ili da ostanu verni tradiciji u kojoj su odrasli. Često možete da čujete nekoga da kaže: pa nije ni u ovom svetu sve loše; šta ima loše u tradiciji; pa svi mi verujemo u istog Boga; šta ima lošeg u tome; pa ne moram ja da budem napadan i da svima objavljujem svoju veru; ko želi da vidi kakav sam hrišćanin neka dođe u crkvu,  … itd. Sve u svemu, želimo da racionalizujemo ono što svet radi, kako se ponaša i šta nudi i onda da to uklopimo u lični hrišćanski život.
Rezultat toga je da je crkva koja treba da evangelizira svet postala kao svet, postala je pokret, projekat sa planovima, ciljevima, organizacijom, logistikom - uređena po svetovnim merilima; umesto starešinstva ima menadžment; hrišćani su oblikuju po svetovnim standardima; učenje je prilagođeno svetovnim trendovima ili po normama religije ... i sve je samo ne Crkva Isusa Hrista kojoj je on glava.
 
Mnogi danas ismevaju hrišćanstvo, to je vrsta progonstva, i svi smo mi toga svesni. Otvoreno će vam to i reći, i zameriti zbog vašeg tvrdog i isklučivog stava o spasenju, milosti i Hristu.
Ako smo hrišćani ne bismo smeli da gledamo na to da li će ljudi na naše stavove i učenja gledati sa  odobravanjem ili ne.
Irod je ubio Jakova i spremao se da ubije Petra  zato što je video da se to nekim ljudima dopada. Uklopio se i pridobio njihove simpatije. Često nas ljudi napadju jer se tako uklapaju u svoju okolinu. Možda i ne misle tako, ali govore tako. Javno osuđuju ali se potajno dive pojedincima koji imaju i zauzimaju stav: „Ja sam hrišćanin i zalagaću se za ono što je ispravno, bez obzira na to šta drugi mogu reći ili učiniti“.
Setite se samo Nikodima, koji je došao Isusu kasno u noć, jer je voleo Isusa ali ise plašio javne osude.
 
Ipak, bez obzira na sve, niti je Jakov promenio svoje mišljenje niti je Petar imao tu nameru. Oni su imali svoj stav, sviđalo se to nekom ili ne. Držali su se Hrista, odobravali to ljudi ili ne.
Čitali ste šta je Petar pitao članove Sinedriona kad su on i Jovan bili uhapšeni. “»Sami prosudite da li je pred Bogom pravo da slušamo vas pre nego Boga? Mi ne možemo da ne govorimo o onom što smo videli i čuli.«” Dela 4:19,20
 
Činjenica je da nećemo biti progonjeni ako ne zauzmemo lični stav za Hrista, ako prihvatimo ono što nam se servira, i mnogo je onih koji se, da li iz straha ili lične koristi, uklope u to.  
Ali, ako ostanemo verni Hristu i istinitoj veri, Bog će nam pomoć da se u tom i održimo, bez obzira koliko teško bilo.
 
MOLITVA (12:5)
Kada je Petar uhapšen i bačen u zatvor, to je bio drugi veliki šok za crkvu. Posle Jakova, sada je i Petar bio na meti.
Ali, crkva se nije razbežala niti je klonula. Nisu otišli ispred Irodove palate da demonstriraju i traže da se Petar pusti. Crkva se podigla na oružje, jedino koje crkva ima, a to je molitva.
Pročitali smo u petom stihu “Tako su Petra čuvali u zatvoru, a Crkva se svesrdno molila Bogu za njega.”
Jedina ispravna i prirodna reakcija Crkve, kad se nađe pred situacijom koja prevazilazi njene moći, koja zahteva Božje prisustvo ili jednostavno, koja treba kontakt sa Bogom je -”Moramo se moliti.“ 
O tome nas uči Pismo, od prve knjige pa do poslednje. To bi trebalo da bude prva i prirodna reakcija svakog hrišćanina.
Da li je?
Dakle, postavimo sebi pitanje - Šta radimo kada se nađemo pred preprekama? Kao crkvi, i kao pojedincima, koja nam je prva reakcija.
Na žalost, moram da kažem, da ta reakcije najčešće nije - moramo se moliti.
 
Obično tražimo neka rešenja koja možemo da izvedemo sami - svojom snagom, pameću, strukom, autoritetom ili onim tipično balkanskim stavom - imam čoveka koji to može da sredi.
Ako u tome omanemo, kao što to obično biva pošto ljudi izneveravaju skoro svaki put, onda obično počnemo da očajavamo i da se prebrojavamo šta nam sve nedostaje, i šta ne možemo jer eto sve imamo samo nam nedostaje to što nam treba; šta smo propustili zbog toga jer “ni ja nemogu sve da znam i da vidim”…  
I onda, nekad, kad “nam ništa drugo ne preostane nego da se molimo” setimo se da bismo se mogli moliti.
Neprestano zaboravljamo Isusovo obećanje, Matej 21:22 “I sve što zatražite u molitvi, dobićete ako budete verovali.”
 
I kad ovo pročitate, šta vam je prva misao - da ovo sve ne mora da znači baš sve, nego da tu sigurno ima neka začkoljica. U stvari u iskušenu smo da Bogu “objasnimo” da zapravo i ne očekujemo da će On učiniti baš sve, jer znamo sebe i šta nam sve pada na pamet, i iako se možda čak i molimo za to.
Ne postižemo mnogo u molitvi zato što, u stvari, ne verujemo da molitva može nešto da promeni. Ali se ipak molimo jer je to “tako hrišćanski”.
Ponekad čujete da neko kaže - ma molio sam se za to, ali sam znao da od toga neće biti ništa.
I, to je tačno. Ako je naš stav kada počinjemo da se molimo, da to ionako neće ništa koristiti, neće.
Druga je, opet, činjenica da se molimo sebično, ili sa unapred očekivanim odgovorom.
 
Jakov je podsticao ljude da se mole bez prestanka. I, barem sudeći po njegovim sledećim rečima, mnogi su mu prigovorili zbog toga, jer su se molili ali se ništa nije dešavalo.
Kao odogovor svima on je napisao: „Molite ali ne dobijate, jer iz rđavih pobuda molite - da biste to proćerdali u svojim nasladama.“ Jakov 4:3
Sebičnost, obesnažuje molitvu. Moramo se moliti u veri i bez sebičnih želja koje ne poštuju volju Božju.
E sad koliko puta i koliko dugo moramo da se molimo da bi nam se nešto ostvarilo?
E, pa ja ne znam odgovor.
 
STRPLJENJE (12:6)
Iako su bili takođe u opasnosti od hapšenja, crkva se okupila na jednom mestu i molila se za Petra. Strpljivo, do duboko u noć. Nisu prestajali. To vidimo iz nastavka ovog teksta. Kad je Petar došao da kuće gde su braća bila, oni su se još uvek molili.
Nisu kovali plan kako da oslobode Petra ili da izvedu neku diverziju kad Petar bude izveden pred sud. Iako, siguran sam, bilo je i takvih ideja. Ne, strplijvo i istrajno su se molili i čekali Božji odgovor.
 
I Petar je čekao na Gospoda. Koliko se može zaključiti iz teksta nije bio ni preterano zabrinut u tim lancima. Spavao je vezan između dva vojnika.
Šta nam to govori o njegovoj veri? Znate, to je onaj brzopleti, tvrdoglavi Petar koji je tri puta odrekao Isusa. Ali Sveti Duh je promenio njegov karakter i odlučnost u veri, i sad je bio spreman da umre za to svedočanstvo.
 
Mnogi od nas kad se sauče sa problemima, kakvi god oni bili, prvo izgube san. To vam se desilo, zar ne?
Pogledajmo Petrovu situaciju - zatvoren, sutra će najverovatnije biti izveden pred sud, osuđen i ubijen, a da pri tom nije, kao što se kaže “ni mrava zgazio, ni pogrešna pogled bacio ili ružnu reč rekao”. Ali to je bila realna opcija. Ipak, on je spavao. I to kakvim snom.
 
Zamislite da ste u svojoj sobi i blaženo spavate i neko uđe i upali svetlo. Ne biste li odmah skočili? Najverovatnije biste. Ali ne i Petar! On je i dalje spavao.
Anđeo je morao da ga mune u rebra, da bi ga probudio. Pa i kad su mu spali lanci i kad je izašao iz ćelije i prošao ceo grad, nije bio sasvim budan. Mislio je da sanja, da je to neko viđenje ili šta.
 
Siguran sam da se Petar molio pre nego što je zaspao, da je tražio mir i snagu da prihvati Božju volju.
Verujem da se i crkva molila da Petar ne bude previše uznemiren i da su ga predali u Božje ruke.
Rezultat je bio Petrov mir i prihvatanje da mora da prođe kroz šta ga Bog vodi.
 
Da li razumemo ovo. Vera i pouzdanje u Boga je najbolji lek za spavanje. Tada kad prestane naša briga, Bog počinje da radi.
 
Bez obzira šta mislili, nevolje u našem životu nisu besmislene. One učestvuju u izgradnji našeg strpljenja. One same po sebi iscrpljuju naše snage, a onda još i mi tome doprinosimo svojom anksioznošću, brigom i nespavanjem, kao da išta možemo da promenimo. Jer da možemo da promenimo, već bismo promenili.
Moramo da naučimo da Bog ima svoju volju i svoj način, ne samo da nas izbavi iz nevolje, nego da prolazeći kroz nevolju jačamo, gradimo svoj karakter i strpljenje.
 
Svako od nas zna za sebe da ne stoji baš dobro sa strpljenjem i da tu ima mnogo toga da se radi. Često se molimo da nam Bog da strpljenje i da to bude odmah. Postoje mnogi darovi koje Bog može i hoće da nam da, ali strpljenje nije jedno od tih darova.
Jednom sa čuo, neko je rekao, “Bog ga je blagoslovio strpljenjem.” Naravno, to nije istina, istina je da je dotičnog Bog naučio strpljenju.
 
Dakle prihvatimo priliku da nas Bog nauči strpljenju. To nije ni lak ni bezbolan proces, naprotiv.
Čitamo Pavlove reči u Rmiljanima 5:1-5 “Pošto smo, dakle, opravdani verom, u miru smo s Bogom posredstvom našeg Gospoda Isusa Hrista. Njegovim posredstvom smo verom stekli pristup k ovoj milosti u kojoj sada živimo, te se hvalimo nadom da ćemo učestvovati u Božijoj slavi. Ipak, ne hvalimo se samo time, već i našim nevoljama, znajući da nevolja izgrađuje strpljivost, strpljivost prekaljenost, a prekaljenost nadu. Ova nada ne razočarava, jer je Bog izlio svoju ljubav u naša srca Duhom Svetim koji nam je dat.”
 
Narodna poslovica kaže “Strpljen spašen.” Razumete li je u svetlu ovoga o čemu govorim.
Umesto da prihvatimo ono kroz šta nas Bog vodi, nestrpljivi kakvi jesmo, pokušavamo da rešimo naše probleme sami. U tom batrganju, nažalost, shvatimo da svakog dana tonemo sve dublje i dublje.
Ali ako strpljivo prihvatamo ono što nam se dešava kao Božju volju, on će to rešiti, a mi ćemo moći mirno spavati, znajući da smo u dobrim rukama.
 
NAGRADA (12:7-12)
Bog ne radi uvek na načine na koje mislimo da bi trebalo, i to nas muči. U svojim mislima mi smo sve isplanirali, o svemu razmislili, imamo formulu od pet koraka koje Bog treba da pređe da bi rešio naš problem. I onda se ne desi ništa, kao da Boga uopšte nije briga što mi patimo.
A onda, u nekom trenutku, shvatimo da je Bog rešio problem, i mi se pitamo kako se to desilo, jer to je sve suprotno od onoga šta smo mi mislili da treba.
Bog, draga braćo i sestre, radi u svoje vreme na svoj način, i beskrajno mu hvala za to.
 
Dok su se braća molila za Petra i dok je Petar spavao u zatvoru, Bog je sprovodio svoj plan.
Prosto ne verujem da je nekome iz crkve palo na pamet da će se anđeo pojaviti u tamnici i izvesti Petra napolje. To ipak prevazilazi ograničeni um običnih smrtnika.
 
Želim da vas pitam, da li vam se ikad desilo da ste osetili kako vas anđeo “mune” u rebra?
Ja jesam, nekoliko puta. To ne mora biti nekakvo belo biće sa pahuljastim krilima. Ponekad ga ni ne vidite, a ponekad je to neko sasvim obično lice koje se pojavi tu u trenutku opasnosti i pokaže vam izlaz, ponekad je prijatelj koji odradi anđeoski posao.  
Bog deluje na svoj način da bi ostvario svoju volju za svoj narod i preko svojih anđela.
Ono što mi treba da uradimo jeste da mu se prepustimo, budemo strpljivi i prihvatimo Božju volju. Jednostavno, moramo da naučimo da je bolje da mu ne pomažemo, i da ne treba da mu govorimo šta i kako da radi.
 
Znam da nije lako čekati na Božji odgovor, ali Bog nagrađuje one koji su strpljivi.
Kad vam se učini da se sve urotilo proti vas, tek je onda pravo vreme da se sačeka Gospod koji deluje i nagrađuje molitelje.
Verujem da su mnogi iskusili ovo.
 
ZA KRAJ
Po Biblji za dve stvari uvek možemo da budemo sigurni da će Bog odgovoriti.
Jedna je greh, a druga je pravednost.
Pavle je, u poslanici Rimljanima 6:23, napisao: „Jer, je plata za greh je smrt, a Božiji milosni dar je večni život u Hristu Isusu, Gospodu našem“
Možemo nastaviti da živimo svoje živote, da upravljamo svojim koracima i da radimo svoje stvari i da se patimo kako se već ko pati ili uživa, i dobićemo svoju platu, ali ćemo na kraju da ostanemo bez Božjeg dara, ili
Možemo da predamo svoje živote Bogu, da se pokorimo Njegovoj volji, da postanemo i ostanemo hrišćani, deca Božja, i da se trudimo da svaki dan živimo onako kako Gospod želi.
Možda svaki dan neće biti savršen, ali istrajna molitva može da nas popravlja i ispravlja u svemu. Rezultat toga biće radostan život ovde, čak i pored svih nevolja i prepreka, i večni život u večnosti, sa našim Gospodom.
 
Neka nas Bog blagoslovi i uči ovoj mudrosti.
 
Amin!