PONIZNOST

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, Simina 8; nedeljna služba 17. septembar 2017.)

Priča o fariseju i cariniku

„A onima koji su bili ubeđeni da su pravedni, a sve ostale nipodaštavali, ispriča ovu priču: »Dvojica su otišla u Hram da se pomole. Jedan je bio farisej, a drugi carinik. Farisej je stajao i ovako se molio u sebi: ‚Bože, hvala ti što nisam kao ostali ljudi - razbojnici, nepravednici, preljubnici - ili kao ovaj carinik. Postim dva puta nedeljno i dajem desetak od svega što steknem.

»A carinik je stajao podalje i ni pogled nije hteo da podigne ka nebu, nego se udarao u grudi i govorio: ‚Bože, smiluj se meni, grešniku!‘

»Kažem vam: on, a ne onaj drugi, otišao je kući opravdan. Jer, ko samoga sebe uzdiže, biće ponižen; a ko samoga sebe ponizuje, biće uzvišen.«“ Luka 18:9-14

Poniznost je jedna od najkompleksnijih hrišćanskih tema. Često zloupotrebljavana, posebno od strane onih koji bi trebalo da pokažu najviše poniznosti.

Neretko možete da doživite da vas na poniznost pozivaju onda kad želite da ukažete na nešto pogrešno ili drugačije od ustaljenog.

Može da vam se desi da budete pozvani na poniznost jer vaša sposobnost i želja da radite prevazilaze ili ometaju nečije planove.

Poniznost često pogrešno poistovećuju sa poniženjen, a još češće sa ulizištvom i servilnošću.

Što se pak Božije reči tiče - poniznost je u osnovi suprotnost svakoj vrsti ponosa, ali i čvrsta rešenost da sve ono što jesi bude potčinjeno Božjoj volji.

Teško je biti ponizan, pre svega zato što se retko kad učimo tome, a onda i zato što nas sve oko nas podstiče da budemo ponosni.

Svaki čovek je već, i bez da ga neko uči i podstiče, u osnovi ponosan, i to zbog mnogih stvari.

rase, vaspitanja, porekla, obrazovanja, dobrog izgleda, inteligencije, sposobnosti, talenata, darova i pozicije, kuće, auta ili uticajnog prijatelja...

Kad bi Bog gledao na stvari onako kako mi gledamo, on bi više od svih nas, mogao biti ponosan na sve što je stvorio. Sve što vidimo i što ne možemo da vidimo, Njegovo je delo. Sva ta Božija čuda, govore o njegovoj veličini. I ta veličina nam je ponekad neshvatljiva.

Ali, pogledajte sada ovo, Jovan u 1:14 piše – „Reč je postala telo i živela je među nama i videli smo Njegovu slavu.“

Mislim da smem da kažem kako je slava stvaranja postala još slavnija kad je Stvoritelj došao da bi živeo kao deo tog stvorenja. On nije došao da se ponaša kao naš pokrovitelj i gazda, iako kaže "Zovete me Gospod, i jesam." Nije došao da se pokaže kako je velik pošto se ponizio i došao među nas. Ne!

On je došao, ponizno, postavši u svemu kao mi. U našem Gospodu Isusu Hristu nije postojao ni atom ponosa.

Nikad se nije nametao ljudima, nikad nije zastrašivao ljude, nikad se nije ponašao bahato, niti se pravio superiornim. Sebe je zvao „sinom čovečijim“.

Bog želi da ljudi žive u poniznosti.

Zlo, koje je na svetu, rodilo se u srcu jednog od najvećih anđela koji se uzvisio u svom ponosu. Njegova želja je bila da za sebe prigrabi jednakost sa Bogom. Zbog toga je zbačen sa svog mesta.

Bog je uvek protiv ponosa, gde god da se on nalazi. Bilo da je to na nebu ili na zemlji.

Biblija kaže da se Bog suprotstavlja ponosnima. I ne samo da se suprotstavlja nego se i aktivno bori protiv našeg ponosa, jer je ponos začetak svih stvari koje mogu da nas odvoje od Njega.

Kako se boriti protiv ponosa? 

Pre svega potrebno je da ga prepoznamo.

Ako misliš da nisi ponosan, to je prvi i siguran znak da jesi. Svaki čovek, koji se rodi na ovom svetu rađa se inficiran ponosom.

Ceo svet je ispunjen duhom ponosa (zlo) koji nas stalno tera da se uzdižemo. Nasuprot tome je duh poniznosti (dobro) koji nas vraća na realni nivo. I to je ta, stvarna svakodnevna borba koju vodimo.

Ko sam ja? Šta sam ja? Kakav sam ja? Ja, ja, ja... (u engleskom jeziku čak se i zamenica JA, piše velikim slovom.

Rešenje problema ponosa, odnosno poniznosti, kako lično tako i globalno, je u hrišćanstvu. Ne znam, koliko to sad zvuči ponizno, ali ja u to verujem jer Hrist je PUT i ISTINA za sve, pa tako i za ovo. Naravno, kad kažem, hrišćanstvo, mislim na ono kako Bog gleda na to, a ne na ono šta su ljudi učinili sa tim. Biti hrišćanin, znači biti sličan Hristu, jer hrišćani smo, samo onoliko koliko smo slični njemu.

Po čemu možemo da procenimo svoju sličnost da Hristom?

Ljudi često misle da sličnost da Hristom može da se meri poznavanjem Biblije ili aktivnošću u crkvi, ili služenjem Bogu. Dakle, moram da vas razočaram. Ne postoji način da se na bilo koji način i ikad izjednačimo sa njim po tim pitanjima. Zato su mnogi prevareni. Mnogi znaju bibliju skoro napamet, služe svugde, obilaze razne crkve, i sve manje liče na Hrista.

Na žalost, postoji jedno ubeđenje, da poniznost može da se zaradi, ili da raste proporcionalno delima koja činimo. Ali to jednostavno ne funkcioniše.

Poniznost je pitanje odluke.

Kao što se ljubav ne temelji na osećanjima, već su osećanja plod ljubavi; tako ni poniznost nije utemeljena na onome šta činimo, nego ono što činimo izvire iz poniznosti na koju se odlučimo.

Da je Isus, na primer, došao na zemlju i postao najveći i najmoćniji car, to bi još uvek bila neverovatna poniznost zato što bi i to bio ogroman korak naniže (od Boga do zemaljskog cara). 

Onda bi, kao car, imao vremena da polako, sve više i više, napreduje u poniznosti. Mogao bi da se odrekne carstva i postane običan. I svi bismo rekli "Bravo, kako je on samo ponizan!"

To je poniznost koju bismo veoma lako razumeli. To je poniznost koju bismo mi voleli da primenimo u našem životu. "Daj mi da ja postanem nešto, pa ću ja onda lako da budem ponizan."

Međutim, On je odlučio da bude ponizan, odmah, bezuslovno i bezrezervno. Do smrti. Ne da se postepeno unizuje, nego da odmah bude sa najmanjima, da postane, ne kao i svaki drugi čovek, nego kao jedan od najmanjih.

Razmislite o ovome.

Niko od nas nije mogao da izabere u kojoj porodici će se roditi, isto kao što nismo mogli da biramo u kojoj zemlji ćemo se roditi (iako baš volimo time da se ponosimo, do te mere da zbog toga i ratujemo), ni u kojim okolnostima. Što se nas i našeg uticaja tiče, sve šta je do toga - ko smo, šta smo i gde smo - je puka slučajnost.

Za razliku od nas, Isus Hrist je mogao da odredi, i gde će biti rođen i kad će biti rođen i ko će ga roditi, i ko će mu biti preci, sve.

I šta je On izabrao!?

Izabrao je siromašnu, nepoznatu porodicu jednog stolara iz mesta Nazaret, koji ni dan danas nije najpoželnije mesto za život u Izraelu.

Izabrao je štalu, kao mesto svog rođenja. Čak i ne pravu štalu, već improvizovanu u pećini. Neuredno mesto!

Pogledajte njegovo porodično stablo

- Tamara koja je učinila preljubu sa svojim svekrom;

- Rava prostitutka iz Jerihona;

- Ruta, potomak Moava koji je bio rođen kao plod incesta;

- Vitsaveja, žena sa kojom je David učinio preljubu.

To je porodično stablo koje je Isus izabrao! Zašto je izabrao takvu vrstu ponižavajućeg porodičnog stabla i tako ponižavajuće mesto svojeg rođenja? Poniznost!

Kada je postao čovek, Isus je ponizio sebe i postao svima sluga. Postao je kao rob. Često je govorio svojim učenicima: „Ja nisam došao da bi vi meni služili. Ja sam došao da služim vama.“

On koji je Bog, izabrao je da služi, pomaže i bude blagoslov ljudima, pa tako i svaki hrišćani, što je sličniji Hristu, treba da ima sve veću potrebu da čini kao On -  da služi, blagosilja i pomaže drugima.

Međutim, naše služenje ne sme da promoviše nas, ili da od nas čini nešto veliko. Služenje ne sme da bude povod za ponos, ili još gore za oholost. 

Na žalost, i među hrišćanima i hrišćanskim vođama, često možete da vidite taj ponos, i želju za samoizdizanjem.

Isus to nikad nije činio, a Bog želi da živimo onako kako nam je Isus to pokazao. 

On se u potpunosti poistovetio sa nama. Njega nije bilo sramota što je čovek, niti pak se stidi da nas zove svojom braćom (i sestrama).

Ponekad se osećamo superiornijim u odnosu na neke ljude. Osećamo da smo, nekako, bolji. Ponos!

"Hvala ti Bože što nisam kao on."

U suštini su svi ljudi jednaki. Bez obzira na pol, rasu, porodicu, obrazovanje, inteligenciju, kulturu, poziciju u društvu itd, svaki čovek se suočava životom koji je u osnovi isti, samo se okolnosti i način razlikuju.

Bog nam daje Svetog Duha da nas pouči da to razumemo, da to prihvatimo i da, po ovom pitanju, imamo istu misao kao što je Hrist imao. Drugim rečima, On nam pomaže da se, kao što Pavle piše Rimljanima, "preobražavamo obnavljanjem svoga uma, da razaberemo šta je Božija volja, šta je dobro, prijatno i savršeno."

Naš način razmišljanja mora da bude kao Isusov.

To ne sme da bude teorija. To treba da postane realnost našeg života.

Kako razmišljate o sebi kad ste sami? Da li upoređujete sebe sa drugima - od koga ste bolji, i ko je bolji od vas, i u čemu. Šta ti, stvarno misliš o sebi? Ima li u tome ponosa, ili ste prestrogi prema sebi.

Čuvajte se, ni jedna krajnost nije dobra.

Biblija kaže da smo, kao pojedinci, Bogu veoma važni; ali takođe nas uči da treba da smatramo druge barem podjednako važnim, pa čak i većim od sebe. To ne znači da druge treba da smatramo boljim od nas. To je tako pogrešno. Niko nije bolji od mene (a ni lošiji). Kao što rekoh u suštini svi smo isti.

Isus nije smatrao druge ljude boljim od sebe. Poniznost ne znači smatrati druge ljude boljim od sebe. To je lažna poniznost i opasno razmišljanje. Bog to ne očekuje od nas. Najviši zahtev u tome je onaj iz Fil.2:3! "u poniznosti jedan drugoga smatrajte većim od sebe."

Isus je u praksi pokazao kako to treba da izgleda - kad je učenicima oprao noge.

"Da se proslavi Otac. "

Kad razmišljamo o poniznosti uvek treba da imamo na umu da je to što jesmo, Bog stvorio, i da smo bez njega ništa.

Na primer, ako ste inteligentni, ko vas je učinio takvim? Ako ste talentovani, odakle vam talenat? Zaista je veoma mudro da budemo potpuno ponizni kada razmišljamo o svom stanju.

Gospode, šta imam što nisam primio?

Samo je bezuman čovek ponosan!

Čudesno je posmatrati Isusovu poniznost od trenutka kada je bio dete. U Bibliji, Luka 2:51, čitamo "Onda se s njima vratio u Nazaret i bio im poslušan." I to je trajalo trideset godina.

E sad, da li su Josif i Marija bili savršeni? Daleko od toga! Nisu bili posebno bolji od nekog sadašnjeg bračnog para. Čak se i hrišćani ponekad „zakače“, zar ne? Verujem da se to dešavalo i Josifu i Mariji. Nisu oni bili ni savršeni ni bezgrešni (Svoje dete su zaboravili u hramu).

A u njihovoj kući je živeo Isus koji je bio bezgrešan, savršen i koji nikada ništa nije pogrešio.

Dakle, ko tu kome treba da se pokorava? Logično bi bilo da se nesavršeni pokorava savršenom, zar ne? Ali nije bilo tako! Isus se pokoravao nesavršenim roditeljima. Zašto? Zato što je bio ponizan pred onim koji je tako odredio "Poštuj oca i majku,..."

Da li su vaši roditelji savršeni? Da li su vaša braća i sestre savršene? Da li mislite da vaš partner mora biti savršen ili će vaš budući muž ili žena, biti savršeni? Da li je vaš pastor savršen, ili propovednik ili omladinski vođa? Samo se vi nadajte!

Nije lako pokoravati se nesavršenim ljudima. Zbog svoje nesavršenosti oni nam često izgledaju lošije nego što mi sebi izgledamo. A Bog traži da se ponizimo pred takvima. Da li možeš da se poniziš pred nekim koga smatraš lošijim od sebe? Ako si ponizan, kao što je Gospod bio ponizan, to uopšte nije neki problem. 

Poniznost je tajna, koja se otkriva kad se otkrije razlog! Zašto da budem ponizan?

Kad je započeo svoju službu, Isus se nije okitio ni jednom titulom. Nije želeo ništa što bi ga na bilo koji način učinilo različitim od onih kojima je došao da služi. Bio je u svemu, kao vi i ja. Zašto?

Zato što je njegov jedini cilj bio da sva slava pripadne Ocu. Nikad nije želeo da slava pripadne njemu. Sve što je činio imalo je za cilj da se ljudima objavi Božija slava. I znao je da će Otac, kad ga Sin proslavi, proslaviti Sina.

Dakle, hrišćanska poniznost treba da ima za cilj samo jedno – da se proslavi Ime Božije. Zato treba da sam ponizan.

Jer jedina slav, koja treba da krasi bilo čiji hrišćanski život, je Božija slava. Ljudska slava ne može da doprinese ništa Božijoj slavi, nego je može samo zatamniti. Istinite Božije sluge znaju to i žive tako, oni lažni dolaze u svoje ime, propovedaju u svoje ime, motivišu u svoje ime, čak isceljuju u svoje ime - i naravno za to primaju platu. Ali, kao što je pisao apostol Pavle

"A u crkvama u Judeji, koje su u Hristu, nisu me lično poznavali. Samo su čuli: »Naš nekadašnji progonitelj sada propoveda veru koju je nekada hteo da uništi!« I slavili su Boga zbog mene." Galatima 1:22,23

Niko ne treba da zna tvoje ime, nego tvoja dela moraju da budu poznata i to tako što će proslavljati Boga, jer slava pripada samo Bogu.

Sve drugo je prevara i laž.

Kad je to cilj, onda ništa nije teško, onda sve ima smisla i sve ima razlog.

Hrišćanske zajednice napreduju ili propadaju u zavisnosti od toga koliko je poniznosti u onima koji se okupljaju da zajedno proslavljaju Boga. Jer tamo gde nema poniznosti ima razdora i grupa, i spletki i ljubomore, i nepotizma i cinizma i svega drugog što kvari i ruši.

I, uopšte nije teško videti koliko poniznosti ima među nama ili je nema. Jer, ponizni primećuju potrebe drugih i trude se da, služeći, odgovore na te potrebe.

Ponizni rade i više od onog šta je "propisano"; oni vole i one koji nisu njihovi; oni sede i sa onima koji ne mirišu; mole se za one koji ih ogovaraju, pokoravaju se i onima koji im nisu dorasli...

Ponizni se nadaju da je nebo otvoreno za sve, pa čak i za njih same, iako toga nisu dostojni.

I uvek imajte na umu da se "Bog se protivi oholima, a poniznima daruje milost.« Ponizite se, dakle, pod moćnom Božijom rukom, da vas uzvisi kada dođe vreme." 1. Petrova 5:5

PROSVETLJENE OČI

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, propoved četvrtkom)

Živimo u svetu u kome je sve zamagljeno. Ništa nije ni sasvim svetlo, ni sasvim tamno. Ljudi veruju i tvrde da vide, a očigledno su slepi na suštinu skoro svake stvari koja ih okružuje.

Govore o svetu, a misle samo na sebe; govore o ravnopravnosti, a svoja prava stavljaju ispred svega; govore o jednakosti, a drže jedni druge u ropstvu; govore o ispravnom putu, a hodaju svakom stazom koja im se učini primamljiva.

To sve i ne bi bilo tako tako strašno, jer nam je jasno da svet ide iz lošeg u gore, a iz goreg u propast. Ono što je poražavajuće što Crkva, kao telo Isusa Hrista, sve više i dublje tone u filozofiju sveta i utapa se u sivilo vremena u kome bi trebala da svetli kao grad na gori.

Savremenoj crkvi je, više nego išta, potrebno da u pravom svetlu vidi sebe, i to tako što će svaki pojedinac u crkvi videti sebe u pravom svetlu i prihvatiti Božju volju u svoj život, i razumeti njegovu Reč.

Na primer: Često ćete čuti onaj stih iz knjige proroka Joila 2:32, koji kaže „I svako ko prizove ime Gospodnje, biće spasen.“ (Dela 2:21 i Rimljanima  10:13).

Šta to znači? Da li to znači da je dovoljno reći Isuse spasi me? Ako to znači to, onda svako, ko je u nekom problemu može to da kaže i sve je u redu. Onda svako može da živi kako hoće i da na kraju, zvizne ovaj poziv i – opla, spasen sam! Ali, prizvati nečije ime, ne znači znati njegovo ime. Zato Gospod i kaže „Mnogi će mi od vas reći u onaj dan „Gospode, Gospode“ ... idite od mene“ To znači nešto drugo.

Ne znam da li ste ikad čuli priču o jednom misionaru koji je dvadeset godina radio u jednoj velikoj afričkoj zemlji. Osnovao je mnogo crkava, i stvarno je bio uspešan. A za dvadesetogodišnjicu svog uspešnog misionarskog rada, pozvao je sve starešine zajednica koje je osnovao, lokalne političare sa kojima je sarađivao, predstavnike drugih verskih zajednica i denominacija, na veliki skup. Za tu priliku zakupljen je veliki prostor na kojem su postavljene šatre na kojima je deljen prezentacioni materijal i naravno, cd sa slikama njegovog dvadesetogodišnjeg rada. On uopšte nije imao loše namere.

Naravno, bilo je predviđeno da na ovom skupu govore mnogi, a on je trebao da bude glavni govornik. Skup je počeo, i veliki hor od čak 200 glasova pevao je pesme slavljenja.

Pre nego što je trebao da uđe u prostor gde se održavao glavni događaj, ušao je u kupatilo da se još jednom pogleda u ogledalo i osveži ako treba. Stajao je pred ogledalom i bio je mnooogo zadovoljan onim što je video. I, odjednom se ugasilo svetlo. Oslepeo je. Doteturao se nekako do vrata, i pozvao ženu koja ga je čekala ispred. Oboje su pali na kolena. Šta se tu dešava? Njegova žena je bila na ivici nervnog sloma, a on je u trenutku doživeo neverovatan mir. Rekao je ženi da nikom ništa ne govori, i da ga uhvati pod ruku i uvede na mesto gde treba da sednu. Kad je došao red na to da on treba da govori, ona je izašla sa njim na binu. Počeo je tako što je obavio šta mu se desilo. Pod šatrom je nastao muk. A onda je on rekao „Nikad, u celom svom životu, a pogotovo ne u poslednjih dvadeset godina, nisam video Hrista jasnije i svetlije nego ovog jutra, kad moje oči ne vide.“ A onda je izgovorio i ove stihove koje nalazimo u

Efescima 1:15-23

“Zato i ja, otkad sam čuo za vašu veru u Gospodu Isusu i za vašu ljubav prema svima svetima, ne prestajem da zahvaljujem za vas i da vas pominjem u svojim molitvama. Molim se da vam Bog našega Gospoda Isusa Hrista, Otac slave, dâ Duha mudrosti i otkrivenja, da ga upoznate,  da vam prosvetli oči srca, da saznate kakva je nada na koju vas je pozvao, koliko je bogatstvo njegovog slavnog nasledstva među svetima i kolika je njegova neuporedivo velika sila za nas koji verujemo. Ta sila je srazmerna delovanju njegove silne snage, koju je na delu pokazao na Hristu kada ga je vaskrsao iz mrtvih i posadio sebi zdesna na nebesima, iznad svakog poglavarstva i vlasti, sile i gospodstva i iznad svakog imena koje se može dati, ne samo na ovom svetu nego i u budućem. I sve je potčinio pod njegove noge i postavio ga nad svime da bude Glava Crkvi, koja je njegovo Telo, punoća Onoga koji ispunjava sve u svemu.”

Isus Hrist, dakle, mora da bude iznad svega i on mora biti jedini proslavljen u svemu što radimo.

U tome se razlikujemo od ovog sveta. Moramo to da razumemo i to da prihvatimo. Bez obzira, koliko nam se to čini “da nije fer”.

Ako smo postigli neki uspeh, to je zato što je On delovao u nama; ako smo u nečemu pogrešili i propali, to je zato što nismo dozvolili njemu da deluje u nama. Kako god.

Kad se, u svetu, takmičite sa ljudima, nekad možete da pobedite, a nekad izgubite. Zakon jačega je mantra neoliberalizma, uvijenog u oblande lažnih sloboda i humanizma.

Kad se takmičite za Bogom, nikad ne možete da pobedite. Jer ako biste pobedili, znači da ste izgubili, a to nije Bogu po volji.

To je novo svetlo, prosvetljenje, koje moramo, stalno, iznova i iznova da uključujemo u našem životu.

Pogledajmo ovaj deo pisma koje Pavle napisao Efescima. To je svetlo o kojem govorim. Počnimo sa molitvom.

A.   Svima nam je jasno da je duhovni rast i napredovanje usko povezano sa molitvenim životom koji vodimo.

B.   Ali i pored toga, bez obzira koliko smo narasli, i dalje važi ona Pavlova izjava iz Rimljana 8:26 “Mi ne znamo za šta treba da se molimo, nego se sam Duh neizrecivim uzdasima zauzima za nas.”

Plašim se da su mnoge naše molive isprazne, ponekad čak sujeverne, a jako često i sebične, zbog toga jer ne dozvoljamo da Duh vodi naše molitve, nego mi govorimo ono što bismo mi voleli da vidimo.

C.   Zato je dobro da ponekad zastanemo nad molitvama nekog od zrelih, duhovnih ljudi, kako bismo naučili da vodimo što bolji molitveni život.

U skoro svakom svom pismu, apostol Pavle zapisao je barem po jednu svoju molitvu upućenu Bogu.

I.      “MOLIM ZA VAŠE PROSVETLJENJE . . . .”

Ipak, da stvar bude jasna na samom početku, ovde se govori o prosvetljenju duhovnih očiju.

A.   Pavle govori o prosvetljenju koje dolazi od mudrost i otkrivenja, koje samo Duh Sveti može dati.

1.    Neki ljudi su doživeli ta otkrivenja kroz čudo, ali to ne mora obavezno da znači da će se sad svakom  dešavati čudesna otkrivenja. Pre svega zbog toga, jer je sve, što je trebalo da bude otkriveno, otkriveno. Efescima je, kao i nama danas, otkriveno ono što je sam Pavle pisao pošto je on sam mnoge istine, koje je prenosio drugim ljudima, primio kroz otkrivenje (3:1-5).

Isto je i sa onim šta je Jovan pisao.

2.    U istom smislu, mi danas, ne možemo da govorimo o otkrivenjima, jer nema novih obznanjivanja tajni, nego možemo da govorimo samo o spoznanju istine, koju je Bog otkrio, u pravom, duhovnom, svetlu.

a.    Na taj način nama se objavljuje Božije volja

b.    Njegovi planovi i pozivi, koje ima za nas, postaju nam jasni (3:8-11).

Dakle, kad Pavle kaže prosvetljenje je, u stvari, govori o spoznaji Božije volje za naš život.

B. Ipak, znati otkrivenje Božija nije dovoljno.

3.    Da bismo bili prosvetljeni, moramo da imamo duha mudrosti i razumevanja, da bismo otkkrivenje mogli da primenimo.

4.    Dobro je ako umemo da citiramo činjenice iz biblije, ali oni imaju svoju vrednost tek kada te činjenice ugradimo u svoj život.

Osim ovoga, prosvetljenje nam je potrebno

II “DA BISTE MOGLI DA ZNATE . . .”

A.   “Kakva je nada na koju vas je pozvao?” (1:18).

1.    Božji poziv je na spasenje i odvajanje od ovog sveta (2 Solunjanima 2:13b,14; Rimljanima 8:28-30)

2.    Ali svi ti, kojima Pavle piše i za koje se moli, primili su i poslušali Božji poziv. Zato se Pavle moli za njih da razumeju šta sve uključuje taj poziv.

3.    To je nada koja sve stvari ovog života sagledava iz prave perspektive (2 Korinćanima 4:15—5:9; Rimljanima 8:18, 24).

B.   “Koliko je bogatstvo njegovog slavnog nasledstva među svetima?” (1:18).

1.    Primili smo i primamo i dalje  neverovatno nasledstvo od Gospoda, koji sve poseduje. Darovi Duha Svetog stoje kao potvrda i zalog tog nasledstva (1:13,14)

2.    Ali Pavle se ne moli samo za to da bismo znali kakva sva bogatstva imamo u Hristu. On se moli za to da znamo, ali i da težimo da dobijemo to za šta znamo.

3.    Zato se on moli da razumeo kakvo nasledstvo je u nama.

a.    Kad Hrist dođe on će proslaviti svoje svete (2 Solunjanima 1:10).

Njegova Crkva će biti predstavljena kao njegova salavna mlada (5:26, 27).

4.    Mislim da razumevanje toga da smo Božije nasleđe, pomaže da drugačije razmišljamo o sebi. Mi smo vredni!

C.   “Kolika je njegova neuporedivo velika sila za nas koji verujemo?” (1:19).

1.    Da li se ponekad osećate slabi i nemoćni pred izazovima života?

2.    Bog želi da znate za Njegovu moć koju vam stoji na raspolaganju u svakom trenutku vašeg života.

a.    On želi da znamo za njegovu silu vaskrsenja (1:19, 20).

b.    On želi da znamo da je on iznad svakog poglavarstva i vlasti (1:21).

c.    On želi da znamo da je sve potčinio pod Isusove noge, i postavio ga nad svime, da bude glava crkvi (1:22, 23).

3.    Ponekad ljudi pogrešni razmišljaju i kažu da, pošto više nema čuda, da Bogu nije stalo do nas. Da mu nismo više važni.

4.    Božija sila u našem životu nam daje posebne blagoslove.

a.    Čuva nas da ne budem iskušavani preko mere koju možemo da podnesemo (1.Korinćanima 10:13).

b.    Njegov mir štiti naše živote (Filipljnaima 4:6, 7).

c.    Njegova sila daje nam snagu (Filipljanima 4:13).

d.    Njegova sila čini da sve ide na dobro onima koji Njega vole (Romans 8:28).

ZA KRAJ

Pretpostavljam da vas interesuje šta se desilo sa misionarem. Njegov mozak napao je nekakav parazit kojeg je dobio od zaražene ribe koju je jeo u nekom od plemena koja je obilazio i evanglezirao. On je umro, nekoliko meseci nakon toga, boreći se do kraja života da ljudima prenese važnost sagledavanja Isusa Hrista, očima Duha a ne telesno.