ŽIVETI PO BOŽJIM PRAVILIMA

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 20. jul 2025.)

"»Od najmanjeg do najvećeg, svi se lakome na nepošten dobitak. I prorok i sveštenik, svi se prevarom bave. Ranu moga naroda leče površno. Govore: ‚Mir, mir‘, kad mira nema.
Stide li se zbog svog ogavnog vladanja? Ne, oni stida nemaju nimalo, niti više umeju da se zacrvene. 
Stoga će pasti među one koji su pali, srušiti se kad ih budem kaznio«, kaže Jahve Gospod.
Ovako kaže Jahve: »Stanite na raskršća i pogledajte. Raspitajte se za drevne staze i gde je najbolji put, pa njime pođite, i naći ćete spokoja svojoj duši. Ali vi rekoste: ‚Nećemo da idemo njime.‘
Postavih vam osmatrače i rekoh: ‚Pazite na zvuk roga‘, ali vi rekoste: ‚Nećemo da pazimo.‘” (Jeremija 6:13–17).
 
Ovi stihovi napisani su pre nešto više od 2600 godina, u vreme kad je Jeremija bio, od Boga, pozvan za proroka, ali lako u njima možemo da prepoznamo vreme u kojem mi živimo.
 
Isto kao i nekad, tako i danas, ljudi prosto odbijaju da se povinuju Božjim uputstvima i Božjoj Reči.
Odbijaju savete, odbijaju svetlo i kao da se namerno, otvoreno, suprotstavljaju Bogu.
Ako pogledate prvi stih svi su takvi, pa čak i oni koji bi, bar po zvanju kojim se diče - prorok ili sveštenik, trebali da budu na Božjoj strani vođeni od Boga. Ali, oni se ni po čemu ne razlikuju od ostalih, nego još obmanjuju ljude svojom službom da bi što više zaradili.
 
Ako se pitate zašto je situacija u našoj zemlji, a i u celom svetu, uglavnom ovakva ovo vam je odgovor na to pitanje.
 
Što se tiče duhovnosti, ljudi se prepuštaju nekim alternativnim pravcima, nazovi duhovnosti, koji im daju privid da je sa njima sve u redu ako nauče da vežbaju, da pravilno dišu, da puštaju relaksirajuću muziku, nameste stan po pravilima nekog gurua, slede pravila koja ne iziskuju previše odgovornosti od njih, ali ih hrane dovoljno da ne osećaju potrebu da se suoče sa istinom. I to stanje može da traje, i da traje … i što duže traje to je teže prekinuti to samozavaravanja i izbegavanje istine.
A izvan tog stanja svet postaje svakog dana sve gori i gori, i sve dublje tone u blato greha i očaja.
 
Kaže mi jedan poznanik, onako rezignirano: “Ovde kod nas je sve isto već 35 godina, ma i duže. Ništa se ne menja i ko zna da li će se ikad šta promeniti.”
Rekao sam mu da meni izgleda da ima baš puno promena, ali na žalost od lošeg ka gorem. Možda postoji privid da se ništa ne menja, ali u stvarnosti bolest kojom smo zaraženi, neprestano napreduje. I nije to samo ovde u Srbiji, to je širom Balkana, širom sveta.
Čak i među onima koji se pokrivaju Božjim imenom, bolest napreduje i širi se.
Na žalost većina ne želi da se suoči sa tom činjenicom.
 
Isto je bilo i sa Judejom, za vreme Jeremije. Ljudi nisu želeli da se probude iz svog sna, da otvore oči i da sagleda svoje slabosti, mane, greške, ali i stvarne potrebe koje će ih sačuvati da ne odu u propast.
Bili su duhovno bolesni, a nisu hteli to da priznaju. Govorili su laži jedni drugima i prihvatali ih kao istinu, a istine nije bilo. Govorili su “mir i blagostanje” jedni drugima, a nit je bilo mira niti blagostanja.
Ponekad ljudi čitajući i proučavajući knjige SZ pomisle - pa to je bilo tada, primitivni narodi, primitivna društva, nisu imali pojma i nisu znali stvari koje mi znamo, pa se zato i tako ponašaju.
Na žalost, iako se sve razvilo - od tehnologije, medicine, komunikacije, društvenih i prirodnih nauka, jedno je ostalo isto - čovek, koji se nije promenio ni za milimetar.
Kako nas je Bog stvorio takvi smo i danas. Uspeli smo samo da se izveštimo u tome kako da sve što imamo iskoristimo da bismo što efikasnije grešili.
 
Slepilo
Ljudi su, u Judeji, naprosto bili slepi za opasnost kojoj su se izlagali idući protiv Boga. To slepilo je zahvatilo, praktično, celo društvo što ih je sprečilo da vide svoje stanje i da se suoče sa stvarnošću. Živeli su u imaginaroj stvarnosti, pretvarajući se da je sve u redu, potpuno nespremni da se suoče sa opasnostima koje su im se, poput uništavajuće oluje, preteći približavale.
Sve strukture društva Judeje tog vremena bile su zatrovane ovim stanjem: ”»Od najmanjeg do najvećeg, svi se lakome na nepošten dobitak. I prorok i sveštenik, svi se prevarom bave. Ranu moga naroda leče površno. Govore: ‚Mir, mir‘, kad mira nema.
Stide li se zbog svog ogavnog vladanja? Ne, oni stida nemaju nimalo, niti više umeju da se zacrvene.”
 
Kao rezultat takvog stanja, gde više ne postoji ni stid ni sramota, gde se ljudi ni ne zacrvene kad naprave lošu stvari, mnoge loše stvari zadese društvo.
Šta je to što ljude dovede u takvo stanje?
 
Pohlepa
Pre svega tu je pohlepa. Pohlepa čini da ljudi postanu okoreli, da okreću glavu od onih koji su u potrebi, da ostanu neosetlji na napravdu, da izgube potrebu za zajedništvom i opštim dobrom. Čak i kad daje, pohlepa daje malo da bi dobila mnogo više - materijalnih i/ili nematerijalnih dobara.
Kad pohlepa zahvati veći deo društva, to društvo je osuđeno na propast.
 
Najtužnije je kad se pohlepa pojavi kod onih koji imaju ulogu duhovnih vođa. Tada ta, nazovi duhovnost, postane samo sredstvo za gomilanje dobitka.
Kod hrišćana pohlepa čini da uši ostanu gluve na izgubljene iz sveta kojima je potrebno Hristovo evanđelja.
Ili nemamo vremena za njih ili nemamo saosećanja ili se ne uklapaju u naše prioritete ili se ne uklapaju u naše standarde ili se ne uklapaju u naše stereotipe ili nismo spremni da žrtvujemo naš komformitet …
Dok se držimo čvrsto za naš novac ili za naše bilo šta što posedujemo - milioni umiru izgubljeni jer nikad nisu čuli dobre vesti o Isusu.
Mnogi hrišćani u savremenom svetu se, zbog pohlele, povode za  tzv. “evanđeljem prosperiteta”, gde je sve dobro, zdravo, lepo, ugodno, komforno, berićetno, uspešno za one koji “veruju”. Nema priča o grehu, o paklu, o kazni, o žrtvovanju … Njihov Isus je bez stvarnog krsta, bez  muke, bez bola, bez patnje, bez straha, bez tuge, … Njemu pripada samo svetlo i slava.
Shodno tome oni brinu samo o sebi, svome dobru i uspehu. Oni se, u desetinama hiljada, okupljaju u velikim, blještavim salama, sa velikim video bimovima, da bi svi mogli da vide propovednika i orkestar koji izvodi specijalno komponovane pesme “slavljenja”.
Oni zgrću milione i milione na autorskim pravima za knjige koje potpisuju u svoje ime, priručnike o molitvi, mudrim savetima, receptima za život, receptima  za hranu, …  Toliko su zaslepljeni time da ne vide koliko je siromaštvo i beda u većem delu njihovog sveta.
Ne vide da je realnost drugačija od idile koju su zamislili.
U Luka 12 vidimo Isusa koji poučava ljude, kad odjednom pojavljuje se pitanje koje poziva Isusa da se jasno deklariše po tom pitanju.
Neko od naroda mu je rekao: “Učitelju, kaži mom bratu da podeli sa mnom nasledstvo.”
Znate kako je Isus reagovao? Odbio je čak i ideju o njegovoj ulozi u tome da presuđuje u njihovim materijalnim stvarima. Jer žudnja za metrijalnim stvarima izaziva pohlepu. Tu nema granica ni ograničenja.
Materijalno uvek traži još materijalnog. I ne govorim samo o novcu. Bez obzira da li vam se čini da možete da kontrolište ovo, da vam kažem, a vi mi ako želite verujte - ne možete kontrolisati.
Izjave u stilu - meni materijalno ništa ne znači; još samo ovo i neću više; još samo to i ne treba mi više; još samo ovoliko i biću zadovoljan - iako ih često izgovaramo, u stvari, uglavnom, nisu istina. Uvek se može dodati još malo - nečega, šta god. Koliko god da smo stekli, pa čak i ako steknemo sve što smo do tad želeli, uvek se pojavi nešto novo.
Bolji telefon, bolji televizor, bolji auto, bolji posao za više para, bolja zemlja u kojoj se sigurno lepše i bolje živi, lepši muškarac, lepša žena, … spisak je beskonačan.
Isus to zna i zato se ne upušta u tu priču. Naprotiv ispričao je priču, koju sigurno znate. O onom bogatašu koji je proširivao svoje žitnice jer mu je dobro rodilo. I taman kad je mislio da će uživati, Bog je odluči da zatraži njegovu dušu.
Pouka priče je da naša sigurnost ne leži u onome što imamo u ovom svetu, nego ono što imamo kod Boga.
 
Na samom početku svoje misije, u propovedi na gori Isus kaže - ne brinite šta ćete jesti, piti ili obući - zna Otac vaš nebeski da vam je to potrebno.
A u poslanici Jevrejima 13:5 kao da čitamo odjek ovih Isusovih reči “Ne budite srebroljupci, nego budite zadovoljni onim što imate. Jer Bog je rekao ‘Nikad te neću napustiti, nikad te neću ostaviti.’”
Pohlepa odvodi ljude od Boga. Kao što piše Jovan u svojoj prvoj poslanici 2:15-17 “Nemojte da volite svet i ono šta je u svetu. Ako neko voli svet, u njemu nema Očeve ljubavi. Jer, sve što je u svetu - požuda tela, požuda očiju i razmetanje onim što se ima - ne dolazi od Oca, nego od sveta. Svet i njegove požude prolaze, a ko izvršava volju Božju, ostaje doveka”. 
 
Stanovnici Jude su oslepeli za ovu istinu, i Bog je reagovao šaljući im proroka (koga nisu poslušali).
Ljudi ovog sveta su oslepeli za ovu istinu, i ne haju ni za nju ni za Boga, i Bog im je poslao Pismo (koje nisu pročitali).
Mnogi hrišćani su slepi za ovu istinu iako im stoji pred očima zapisana, i Bog im je poslao Duha Svetoga da ih probudi i prosvetli. Da li se povinjujemo vodstvu Svetog Duha? Bog će tražiti odgovor.
 
Laž
Onaj ko je duhovno slep ne može da vidi istinu. I to je tragedija.
Još je veća tragdedija kad oni koji bi trebalo da su duhovn vođe, proroci i sveštenice ne vide istinu i govore laž, jer im je tako zgodnije.
Znate ona tapšanja po ramenu - sve je u redu, ma nema problema, sve će se srediti, zapali sveću, stavi prilog, poljubi ikonu, idi kod ovog idi kod onog, idi ovamo idi onamo, … isto je kao da vičete mir je, a neprijateljska vojska ti je pred vratima.
Ili kao da ubeđujete bolesnika pred smrt da će sve biti u redu, i lažete ga, jer se čini da je tako bolje, ne mora da zna. A šta ćemo sa “I saznaćete istinu i istina će vas osloboditi.”
Pogotovo je opasno ovakvo ponašanje kad je čovek oboleo od greha.
Za greh nema leka sem obraćenja, pokajanja i okretanja k Bogu koji jedini može da nas isceli. A da bi se greh prepoznao potrebna je istina.
 
Ovaj svet je duboko zaglibio u greh. Toliko duboko da više i ne vidi da je u glibu. Ljudi su od svega načinili idole - od ljudi, od mesta, od nacije, pa čak i od religije.
Ta idolatrija tera svet u direktnu pobunu protiv Boga. U duhovnu preljubu.
Iako bi trebalo da se stide zbog svojih postupa, nema nikog ni da pocrveni.
Tako smo došli u situaciju da je ono čega se pametni stide, time se budale ponose. Jer, kao što reče jedan naučnik, “Prvi znak gluposti je odustvo stida.”
 
Zato što nemaju stida vidite one koji, očigledno, rade naopako, da se ponose i hvališu svojim delima. Negde im se, u maglinama laži i samoprevare, izgubio taj stid, a njima je mrsko da ga traže.
 
Tužna je činjenica što mnogi hrišćani žive u lažnoj realnosti i bave se lažnim prioritetima koje im nameće svet. Strašna je činjenica što su hrišćani fokusirani na ono što je pogrešno u ovome svetu pa se bave, skoro isključivo, time,
Ubeđen sam da posao hrišćana nije da ispravljaju “krive Drine” ovoga sveta, da zastupaju nešto, da protestuju, da osuđuju ili opravdavaju ove ili one, da se sukobljavaju sa onima koji, očigledno, žele da čine greh, itd.
Posao hrišćana je da svedoče, da budu duhovno zdravi i usredsređeni na Hrista. Posao hrišćana je da svojim životom pokažu na veru koja im je data i na Reč koju čitaju.
Ne smemo da se zavaravamo i da živimo u lažnim iluzijama da smo bolji od nekoga tamo samo zato što taj neko greši drugačije od nas.
Na svakom od nas ima još mnogo toga da se radi. Mislite o tome kao da na svakom od nas stoji znak - radovi u toku.
Te radove izvodi Bog jer on vidi i ono što čak ni mi ne vidimo kod nas ili mislimo da smo uspešno sakrili.
Isti smo, kao i oni koje osuđujemo. Razlika je u tome što mi znamo gde da potražimo pomoć, i to je ono na šta treba da upućujemo ljude.
 
Narod Jude nije bio spreman da potraži i prihvati ponuđenu pomoć, kao što mnogi naši savremenici nisu spremni da to učine, a za to se plaća velika cena.  
 
Neposlušnost
Kao što sam pomenuo na početku u razgovoru sa onim poznanikom - stvari se menjaju, na bolje ili na gore. Uglavnom na gore.
I sad, izgleda kao da ljudima to uopšte nije važno, glavno je da se nešto dešava i da je novo.
Verujem da ste to primetili. Ovo naše konzumersko društvo stalno vapi za novim i poboljšanim verzijama … bilo čega.
Muzički fanovi traže nove pesme; filmski nove filmove sa poboljšanim efektima; moda nove modele; medicina nove lekove; političari bi nov narod, a narod ko narod - nove političare.
Pa čak i hrišćani traže neke nove poruke, nove načine prezentacije i uzbudljivije performanse.
Sve je to razumljivo i sve uglavnom može, ali nema svrhe.
 
Možemo sve da promenimo, ali jedno ostaje nepromenjivo - Božja istina.
Ona je i dalje ista. Stara, nepromenjiva, drevna … ona se ne menja.
Kao što se ni Bog ne menja. I dobro je što se ne menja. Treba da budemo srećni zbog toga. Čitamo u knjizi proroka Malahije 3:6a “Ja, Gospod, ne menjam se. Zato vi, potomci Jakovljevi, niste zatrti.”
Dakle, ukoliko dodajemo ili oduzmemo Njegovoj reči, ili je ignorišemo, to je uvek na sopstvenu propast. Kao što možemo videti u ovom stihu - zato što se Bog ne menja, narod nije zatrt.
Shodno tome ni naš odnos prema Bogu i Njegovoj slavi i Njegovoj reči, ne sme da se menja.
 
Apostole Pavle piše Efescima 3:21 “Njemu slava u Crkvi i u Hristu Isusu kroz sva pokoljenja doveka. Amin.”
 
Naravno da ovaj svet utiče na naš odnos sa Bogom i često želi, i na žalost neretko i uspeva, da ga pokvari. Kad se to desi, ako nismo previše okupirani sobom i ne bojimo se istine, treba da se vratimo na pravi Božji put.
Stanovnici Jude su to trebali da učine, jer su očigledno skrenuli i zalutali.
Bog je tražio od njih da to urade, tražio da se to svima objavi. I?
Ništa! Oni nisu hteli.
Oni su želeli da On bude zadovoljan načinom na koji to rade, ogrezli u greh i pobunu.
Bog je želeo da se njihovo srce i um, dela i ponašanje, promene i da se vrate Njemu.
Ali, oni nisu hteli. Ne da nisu znali, nego nisu hteli.
Neposlušnost je, pored ponosa, uvek bila koren svih loših plodova u čoveku.
 
Ljudima je današnje vreme potpuno dostupna Reč koja govori o načinu na koji treba da se pokoravamo Bogu. Da li su ljudi poslušni to je Reči? Ne, na žalost.
One koji su poslušni Bog je svojim Svetim Duhom, potpuno opremio za dela koja treba da čine (2.Tim 3:16,17), a to je da propovedamo Reč, svedočimo za istinu, da popravljamo, ako treba i da prekorevamo, da se odgajamo u pravednosti. Ponekad je to baš teško, ali to je način koji je Bog odredio.
Božji način je najbolji način, a svi oni koji se oslanjaju na Boga nađu snagu i odmor u Njemu. Kao što Isus sam kaže, Matej 11:28: “Dođite k meni svi koji ste umorni i opterećeni, i ja ću vas odmoriti.”   
Budimo poslušni Bogu i On će blagosloviti svaki naš trud.
 
Za kraj
Božja ponuda Judeji je bila i više nego velikodušna i nezaslužena. Ali Bog je takav, voli nas.
Njima je preostalo samo da slede savet i da nađu odmor u Njemu.
Ali, oni nisu hteli da slušaju.
Vidite, tvrdoglava, buntovna srca, obuzeta pohlepom i okrenuta laži umesto k istini, ne menjaju se čak ni kad se suoče sa Bogom.
Oni biraju i slede svoje puteve; svoje idole učinili su svojim bogovima; svoje misli, učenja i  tradicije postavili su kao vrhovni autoritet, čak i iznad Božje reči.
 
Izbor između sopstvene i Božje volje uvek je prisutan u životima onih koji slede Gospoda. I to nije lak posao, zato što sotona uvek iznalazi nove načine kako bi verne naveo na pogrešnu odluku. O da, ima on široku lepezu ponuda, uvek nešto novo i poboljšano.
 
Ali, ako istinski verujemo u Boga, usprotivićemo se tome, ma koliko primamljivo sve to njegovo izgledalo. Kao što piše Jakov 4:7 “Potčinite se, dakle, Bogu, a oduprite se đavolu, pa će pobeći od vas.”  
 
Božji put je stalno otvoren. On čezne da se ljudi vrate k Njemu, da pronađu pravi put i da odmore svoje, grehom napaćene, duše.
Nikoga ne možemo da to da prisilimo, ali možemo da objavljujemo ljudima istinu o tome koliko je dobro ići Njegovim putevima.
 
Neka nas Gospod sve blagoslovi i da nam snage i mudrosti da to činimo.
 
Amin!