A ŠTA VI KAŽETE KO SAM JA?

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, Simina 8, proučavanje četvrtkom; četvrtak, 10.03.2016. godine)

“I kad se jednom sam molio Bogu, a učenici bili s njim, upita ih: šta kaže narod, ko sam ja? Oni pak odgovoriše: jedni kažu - Jovan Krstitelj, drugi - Ilija, a treći - da je vaskrsao neki od starih proroka. Tada im reče: a šta vi kažete, ko sam ja? Na to Petar odgovori: Hristos Božiji.

A on im zapreti i zapovedi da to nikome ne kazuju, dodajući da Sin čovečiji treba mnogo da prepati, da bude odbačen od starešina i prvosveštenika i književnika, da bude ubijen i da vaskrsne treći dan.

I svima je govorio: ako ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne samoga sebe i uzme svoj krst svaki dan, pa neka ide za mnom. Jer ko hoće da spase svoj život, izgubiće ga; a ko izgubi svoj život radi mene, taj će ga spasti.

Jer kakvu korist ima čovek kad zadobije sav svet, a samoga sebe upropasti ili ošteti? Ko se, naime, postidi mene i mojih reči, toga će se postideti i Sin čovečiji kada dođe u svojoj slavi, u slavi Oca i svetih anđela.” Luka 9:18-26

Mi često imamo razne predrasude o ljudima i na osnovu njih neke odbacujemo a neke idealizujemo. Kad smo bili mali, a ima i onih koji to čine i u svojim zrelim godinama, divili smo se nekim ljudima smatrajući ih za nešto posebno. Imali smo svoje heroje i anti heroje, svoje modele i anti modele, ljude sa kojim bismo voleli da se zamenimo, i ljude koje nikad ne bismo voleli ni da sretnemo.

Idealizovali smo ličnosti, pripisujući im karakteristike koje oni, najverovatnije, nemaju, ili bar nemaju sve od onoga što bismo mi voleli da imaju. Slušali smo šta govore i citirali njihove reči, i divili se njihovoj mudrosti; pokušavali da se oblačimo kao oni; da kupujemo stvari koje smo videli da oni koriste; da idemo na mesta na koja oni obično idu; skupljali smo sličice sa njihovim likom itd.

Oni koji su vole sport, nalazili su svoje idole među sportistima; oni koji vole film i glamur - među glumcima; oni koji vole muziku - među muzičarima; buntovnici - u raznim neukroćenim likovima; religiozni pak među religioznima, proglašavajući iz za svece i prosvetitelje. Sve to zajedno stvaralo je naš način viđenja sveta koji nas okružuje i, iznad svega, pokazivalo na naše želje i nadanja, da ćemo se jednom ostvariti u stvarima koje nam se čine nedostižnima.

Očigledno da nismo baš kvalifikovani da pravilno procenimo svet, stvari i ljude koji nas okružuju. Naša sagledavanja su ograničena našim fizičkim bićem. Najčešće mislimo očima i stomakom, a ne mozgom.

Mi, sami po sebi, nemamo duhovnu dubinu ni potencijal da o bilo čemu donosimo ispravan sud. Pa ipak, mnogo se trudimo u tom pravcu. Mnogo toga želimo da sami prosudimo, “kao da je reč Božija od nas izišla ili samo do nas došla”1 Korinćanima 14:36

Kao po pravilu naša viđenja skoro uvek odstupaju od realnosti - u jednom i u drugom smeru. Tako je bilo i u ovom slučaju sa Isusom.

Narod je video sva ta čudesa koja je Isus činio i čuo reči koje je govorio, i bilo im je potpuno jasno da je ono što gledaju i čuju, nešto nesvakidašnje što ne može da se uporedi ni sa čim što je njima poznato. Da bi sebi barem približno objasnili šta se događa, Isusu su pripisali kvalitete onih kojima su divili. Jovan Krstitelj, Ilija, ili bilo koji drugi poznati prorok iz istorije, bilo su neko ko je mogao da posluži kao dobro upoređenje. 

Ali Isus se nije uklapao.

Čak ni oni koji su mu bili bliski nisu imali potpuno jasnu sliku o tome ko je i šta je On. Jedino je Petar, pod uticajem onoga što mu je objavljeno odozgo, prepoznao da je On Mesija (Matej 16:17)

Da bi smo imali ispravno, duhovno sagledavanje, moramo da imamo i duhovno pomazanje, duhovnu objavu i da živimo život u skladu sa duhovnim principima. Bog će nam u tome rado pomoći, ako prihvatimo njegovu pomoć. Bez njegove pomoći, naša spoznaja ostaje samo na nivou onoga što vidimo, čujemo, dotaknemo ili okusimo. Međutim, naša čula nisu pouzdana - vrlo lako nas prevare, a ipak im rado verujemo.

Čuo sam, video sam - su često oslonac na koji se oslanjamo kod procene nekoga ili nečega, što je naravno pogrešno iako nam se čini da je ispravno.

Zbog toga je, vidimo iz ovih stihova, Isus zainteresovan da čuje šta ljudi misle o njemu. Njihovi odgovori govore puno o životu kojim žive, planovima, nadanjima i očekivanjima. A jima je trebao jedan hrabar da se suprotstavi kao Jovan, neko beskompromisan kao Ilija ili bilo ko, ko može da objavi Božju volju a ne volju ljudi. Sve je to Isus imao ali u njima kao da nije bilo smelosti da u onome što vide, prepoznaju ostvarenje obećanja. Svoju veru u Boga sveli su na svoju meru.

Po odgovorima koji daju, ili po osobama koje idealizuju, možete lako da zaključite koje istine je neko prihvatio u svoj život i po kojim prinicipima živi.

Nije moguće sakriti da li živimo klanjajući se idolima koje smo stvorili i kojima smo pridodali Boga ili živimo sa Bogom kome smo poverili svoj život.

U nedelju smo slušali reč o izgrađivanju sebe na Hristu kao temelju. Voleo bih tome da dodam i podsetim na važnost da novi temelj ne sme biti postavljan na stari temelj, nego na čisto tlo. Da  bismo uspešno gradili, i da bi temelj držao ono što gradimo, staro mora da bude uklonjeno.

Kad pogledate živote slugu Božjih ljudi iz biblije, ni jedan nije gradio na ničem starom, već je sve bilo srušeno i očišćeno, a onda je postavljen novi temelj.

Avram je napustio sve ono što je Tara sagradio i uputio se u nepoznato.

Jakov je morao da bude obogaljen, i srušen, i da pod novim imenom nastavi život.

Josif je prošao kroz sve moguće zlostavljanje da bi njegova ličnost mogla da dođe do pravog izržaja.

Mojsije je četrdeset godina rušio ono što je u njemu četrdeset godina bilo građeno da bi se našlo mesta za pravi temelj.

Život apostola Pavla morao je biti potpuno razrušen, čak je bio oslepljen da bi mogao da vidi Onoga, za koga je mislio da mu služi.

Hrišćanski život postaje ispravan tek onda kad ono, što mislimo da je stvarno, bude sasvim srušeno i bude sazidana nova građevina na pravom temelju. Moraju da budu srušeni svi idoli, a na njihovo mesto mora da bude postavljen Hrist.

Neko će možda reći da nema idola - ne klanja se ničemu i nikome. Ali to je zbog toga što o klanjanju idolima ima holivudsku sliku, a ne sliku realnosti. Idoli ne moraju, da budu od kamena i drveta, ne mora to biti ni novac, slavne ličnosti, sveci, relikvije ... Idoli mogu da budu, i najčešće jesu, deca, porodica, posao, - sve ono što smo spremni da stavimo ispred Boga ili u ravninu sa Bogom.

Mislite da je ovo nije tačno? Ispitajte sebe, i svoje odnose. Pogledajte koliko puta je porodica preovladala nad odlaskom u crkvu; koliko puta je posao bio važniji od crkvene aktivnosti; ....

Procenite sami koliko vam je ono što se dešava u crkvi manje važno od onoga što radite van crkve.

Isus na jednom mestu kaže “Ko ljubi oca ili majku više nego mene, nije mene dostojan, i ko ljubi sina ili kćer više nego mene, nije mene dostojan;” Matej 10:37

a na drugom mestu govori o onima koji su ostavili “kuću, ili braću, ili sestre, ili majku, ili oca, ili decu, ili njive radi mene i radi evanđelja,” /i koji će za to primiti nagradu (naravno)/. 

Da li je ovo šala? Da li to Isus misli stvarno ozbiljno ili možemo to nekako da izbegnemo ili da tumačimo manje radikalno. Ali kako god da okrenemo Isusove reči su ozbiljne i beskompromisne. Ako postoji neko, ili nešto, važnije od Hrista, nije ga dostojan.

Kao da to nije dovoljno, ovde čitamo da postoji još radikalniji Hristov zahtev, koji se ponavlja nekoliko puta u njegovim govorima,“ko hoće da ide zamnom neka se odrekne samog sebe”.

Šta znači odreći se samog sebe? To znači da dozvoljavam da neko drugi bude važniji od mene. Ali Hrist je veoma jasan, On ne traži da to bude bilo ko, On traži da to bude On.

Za nas hrišćane /i ne samo za nas/ to je pitanje od životne važnosti, to je pitanje odluke koja ne može da se uporedi ni sa čim.

Jesi li ili nisi sa Hristom?

Ta odluka odgovor je na pitanje koje je postavio - Šta vi kažete ko sam ja?

Ko je On? Prorok ili Mesija? Čovek ili Bog!?

Od tog odgovora zavisi kakvim ćemo životom živeti. On nije čovek sa natprirodnim moćima - on je Bog koji je na sebe preuzeo žrtvu da postane Čovek.

Kao što sam već napomenuo - voleli bismo kad bi naš život sa Bogom mogao da se nastavi na prethodni život, da se tu ne dira ništa od starog, nego samo da se na to nazida novo. Ali Bog to ne radi tako! Ne može se sipati novo vino u stare mehove.

Njegova reč kaže “Gle, staro je prošlo, postalo je novo.”

Dakle, moramo da se odlučimo šta želimo, šta prihvatamo i, naravno, da snosimo sve posledice koji slede iz tog izbora.

Pitanje odluke je suština svih Isusovih zahteva koji ima za nas. Pogledajmo samo neke od njih:

- ili si hladan ili si vruć

- ili služiš jednom gospodaru ili drugom

- ili voliš ili mrziš

- ili ćeš pecati ribe ili loviti ljude

- ili ćeš se odreći svega ili ćeš otići tužan.

Hrist ne prihvata mlakost i neodlučnost. Niti prihvata pretvaranje da si nešto što nisi.

Sećate se priče o smokvi koju je Isus prokleo? (Marko 11:13; Matej 21:19) Bila je vidljiva izdaleka jer je imala lišće, iako nije bila sezona, ali na njoj nije bilo ničeg. Boga ne možemo prevariti - ljudima ćemo možda izgledati kao da smo puni plodova, ali Bog će tražiti ploda na nama. A kad ga ne na nađe sigurno nas neće nagraditi.

Odlučiti se za njega i hodati sa njima nije ni lako ni jedostavno. Biti Hristov je svakodnevan, mukotrpan posao. Želim da naglasim ovo - svakodnevan i mukotrpan. 

To ne može biti nešto za šta smo odredili nedelju ili još neki dan, pa ćemo da “odradimo” šta moramo. Sa Hristom si svaki dan, ili nisi uopšte.

To ne može biti samo dolazak i odlazak u zajednicu, bez da u toj zajednici ostavimo nešto svoje, damo nešto od sebe. Taj život sa njim nas obeležava i definiše. Ponekad nas izlaže javnoj osudi; ponekad moramo da pretrpimo i čvrsto stojimo da bismo u njemu ostali; ponekad nas postavlja nasuprot svih.

Zato Hrist to zove krst. Nositi krst ne znači imati ga oko vrata na lančiću, ili kao minđušu ili kao bedž na reveru. Nositi krst znači da si se poistovetio sa svojim Spasiteljem, da ćeš biti odbačen, i prevaren, i napušten, i maltretiran, i u strahu, i ... u svim drugim situacija u kojima se Gospod našao.

Zbog toga što krst nije lako nositi, a još teže javno se njime definisati, u crkvi postoje ljudi koji žive dvostrukim životima - jedan život, sa krstom, je rezervisan za crkvu,/ jednom, dva puta ili tri puta nedeljno po 2 sata/; a drugi, bez krsta, za sve ostalo vreme. Ta dva života se nikad se ne prepliću, ni međusobno, ni sa životima ljudi oko njih, takvi ljudi strogo paze da im ti živiti budu strogo odvojeni.

U narodu postoji jedna poslovica koja kaže - služba je služba, a družba družba. Ta svetovna mudrost je njihov moto. To ne može doneti ništa dobro jer ta, nazovi, mudrost ubija duhovni život.

Ona rađa smrtonosne plodove. Ti plodovi, doduše ispočetka ne izgledaju kao takvi, naprotiv izgledaju veoma životno, ali na kraju donose gorčinu, samoću, prazninu i daleku otuđenost i od crkve i od Boga - duhovnu i telesnu smrt. Kao i plod sa drveta spoznaje dobra i zla koji je Eva ubrala. On je izgledao, lep, dobar i koristan, ali Eva je smetnula s uma, ono što i mi često zaboravljamo, bio je smrtonosan zbog toga što je ubran bez Božjeg odobrenja i blagoslova. 

Kako to stvarno funkcioniše?

Na primer, kad si mlad, ne želiš da se iko meša u tvoj život i da ti “pametuje” i govori šta je dobro a šta loše. Nemaš ti vremena da se baviš sa plašljivcima koji se plaše da udišu život punim plućima. Valjda ti znaš šta radiš i dovoljno pametan da držiš stvari pod kontrolom.

Vemenom ti koji “pametuju” odustanu, i ti misliš da je dobro što te više ne smaraju. Ali, život se časkom promeni, prolete godine a da i ne primetiš, i više se niko ni ne seti da ti pametuje, iako bi ti baš želeo. Onda tvoje srce ispuni gorčina “jer su te svi napustili, i nikoga nije briga što si sam”. Pa zar to nije ono šta si želeo? Zar nisi hteo da te svi ostave na miru? Zar nisi govorio, ne moram svaki put u crkvu, ili na molitvu, ili da čitam, ima veremena, ima ko će. Pa eto, poraslo je to što si gajio.

ili

Kao roditelj pun si ponosa na svoje “mladunče” i “ne dozvoljavaš da ti se neko meša u vaspitanje tvoje dece. Šta ima da ga opominje neka baba, ili deda, ili vaspitava i preslišava neka sestra ili brat. Neka gledaju svoja posla. Dete je to, mora negde da se iskaže.” Ali deca tako nauče da ne treba da poštuju druge, pogotovo starije. Nauče da su oni centar života i da im je sve dozvoljeno. Podstičemo ih da budu uspešni u svetu, da budu sportisti, da idu na takmičenja, da uzimaju privatne časove. To što se ti treninzi i časovi baš poklapaju sa službama u crkvi, i što biramo da je važnije ovo prvo, svetovno, nego ovo drugo, crkveno (namerno kažem crkveno, a ne Božije) nije važno, sve do onog trenutka kad tako naučeni, odu. U život. I sedimo sami u kući, a njih nema. Svet kojem smo ih predali nameće im trku, u kojoj ne mogu da pobede, ali moraju da trče jer misle da će propasti ako ne trče. Mi ih čekamo da se vrate i mislimo, kad bi se našao neko da im kaže neku reč, da ih malo prekori. Jer nas više ne slušaju. Ali, onih koji su hteli da ih pouče više nema, a i da ih ima, pitanje je da li bi oni želeli ili od buke sveta mogli da ih čuju.

Tako se sve ono, što smo mislili da je život, pretvori u smrt; a ono što smo mislili da je smrt, pokazuje se kao stvarni život koji nam izmiče.

Šta nam vredi, što smo bili pametni, uspešni, poštovani, živeli u blagostanju, kad na kraju od toga nema ničeg. Sve je prolazno - i bogatstvo, i znanje, i slava, i zdravlje, i porodica, i prijatelji, i posao. Kad smo mladi, čini nam se da su te stvari neprolazne i da nam omogućuju stvarni život. Ali to je prevara! Njihov vek trajanja je kraći nego što možete i da zamislite.

One doduše imaju moć da obećavaju, ali nemaju silu da održe obećanje.

Samo je jedno trajno, i samo jedno nikad ne ovešta niti snaga ikad oslabi - to je Reč Božija. Ona je silna da nas drži u životu sada, i u životu ubuduće.

Jednom sam pročitao priču o dvojici prijatelja, od kojih je jedan bio hrišćanin a drugi ne. I ovaj hrišćanin je stalno govorio ovom drugom da se pokaje i da prihvati život koji mu Bog nudi. Međutim, ovaj je stalno izvrdavao - te nije još vreme, te ima još posla, te mora još da se popravi, itd. I onda je jednog dana, da bi doskočio svom prijatelju rekao: “Pošto je tvoj Bog tako dobar i milostiv, evo obećavam ti da ću se, pre nego što umrem, pokajati i obratiti.” Hrišćanin ga je pogledao i upitao “A kad to tačno, nameravaš da umreš?”

Ko od nas zna kad je njegovo vreme da završi ovaj život? Niko od nas ne može svom životu da doda ni sekund, ako to nije u skladu sa Božjom voljom. A ipak se pravimo kao da smo gospodari svojih života. Imamo sve svoje - svoje vreme, svoj novac, svoj stan, svoj auto, svog supružnika, svoju decu, svoje prijatelje, svog boga.

Želim večeras da vam kažem kad je vaša vreme da umrete. Sad! Ako do sad niste umrli, sad je vreme da umrete. Za sve svoje, za sve planove, za sva očekivanja, za svako sutra, sad je vreme da umrete.

Ne da se pravite mrtvi, kao što neki umeju da se pretvaraju, nego da stvarno budete mrtvi. Da vas stvarno nije briga; da se stvarno odreknete sebe; da se stvarno odreknete svih prava, veza, ... da u potpunosti očistitie svoj život i napravite mesto za novi temelj. Ne računjate na poslednjih pet minuta, jer niko ne zna kad je tih poslednjih pet, da se ne preračunate, i ostanete bez nagrade. 

A nagrada je velika na ovom svetu i još veća  budućem. Tako kaže Isus “zaista, kažem vam, nema nikoga ko ostavi kuću, ili braću, ili sestre, ili majku, ili oca, ili decu, ili njive radi mene i radi evanđelja,

a da ne primi sad stostruko, u ovo vreme kuće, i braću, i sestre, i majke, i decu i njive - uz proganjanja - a u budućem svetu večni život.” Marko 10:29,30

Međutim, samo ako smo mrtvi, Božja sila može da nas oživi, zajedno sa Hristom.

Dakle, kao što je sad vreme da umrete, sad je i vreme da počnete da živite. I to ne bilo kojim životom, već u sili kojom nas je Bog oživeo. Počnite da živite život ugodan Bogu. U tom životu nam ništa neće nedostajati, ništa nam neće biti oduzeto ni uskraćeno. Bog ima neograničene izvore blagoslova za svakog od nas, i želi da ispuni svaku prazninu našeg života i zadovoljni naše potrebe.

I mislim da je vredno napomenuti - najveći blagoslovi koje od Boga možemo dobiti nisu imanje, zdravlje, znanje, ili mudrost, nego Isusovo priznanje da smo njegovi. S druge strane, najveća nesreća koja može da nas zadesi nije bolest, ni siromaštvo ni neznanje već ako nas On odbije i kaže “idite od mene ... Ne poznajem vas”.

Ali evo, imamo Njegovo obećanje. Ako mi priznamo njega, i on će priznati nas. Ako se mi ne postidimo Njega, neći ni on nas.

Biti sa Hristom znači biti poznat od Boga, znači biti viđen u carstvu Božijem, znači živeti pun, izobilan život pod Božjim vodstvom.

Jer on je Mesija, Sin Božji, Bog od Boga, Svemogući, Nepromenljivi, Savršeni Gospod. 

Amin!

ISUS, REALNOST ŽIVOTA

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, Hram Svete Trojice, Simina 8 - februar 11.2016.)

Kološanima 2:6-23
“Kako ste, dakle, primili Gospoda Hrista Isusa, tako u njemu živite, ukorenjeni i nazidani na njemu, utvrđeni u veri kako ste poučeni, izobilujući u zahvalnosti. Pazite da vas ko ne zarobi filozofijom i sujetnom prevarom po ljudskom predanju, po svetskim stihijama, a ne po Hristu. Jer u njemu telesno obitava sva punina Božanstva, a vi ste puni u njemu, koji je glava svakog poglavarstva i vlasti.
U njemu ste i obrezani nerukotvorenim obrezanjem, - u skidanju čulnog tela, - Hristovim obrezanjem, kad ste u krštenju s njim sahranjeni; u njemu ste zajedno s njim vaskrsnuti verom u delotvornu silu Boga koji ga je vaskrsao iz mrtvih. I vas, koji ste bili mrtvi zbog prestupa i neobrezanja vaše ploti, oživeo je zajedno s njim, oprostivši nam sve prestupe na taj način što je izbrisao obveznicu koja je svojim odredbama bila protiv nas i uklonio je - prikovavši je na krst.
On je razoružao poglavarstva i vlasti, javno ih osramotio i pobedio ih na njemu.
Da vas, dakle, niko ne osuđuje za jelo, ili za piće, ili za kakav praznik, ili mladinu, ili subotu; ovo je sve samo sen onoga što će doći, a stvarnost je Hristos.
Niko da vas ne lišava nagrade, želeći da to postigne poniznošću i službom anđelima, upuštajući se u ono što bi rado video, nadimajući se uzalud svojim telesnim umom, a ne drži se glave od koje sve telo, povezano i potpomognuto zglavcima i svezama, raste rastom koji Bog daje.
Ako ste se smrću sa Hristom oslobodili svetskih stihija, zašto dozvoljavate da vam se određuju propisi - kao da živite u ovom svetu: ne dohvati, niti okusi, niti dotiči, što sve upotrebom propada - shodno ljudskim zapovestima i naukama; sve ovo izgleda mudrost koja se sastoji u samovoljnoj pobožnosti i poniznosti, i nepoštednoj strogosti prema telu, a ne u nečem časnom, već samo radi zadovoljenja tela.”

Ovu poslanicu, crkvi u Kolosi, apostol Pavle je napisao iz zatvora. Iako nikad nije bio u ovom gradu, znao je šta se dešava sa njima jer ga je o svemu obavestio Epafras, koji je najverovatnije i osnovao tu zajednicu. Onisim, odbegli rob (poslanica Filemonu), je takođe bio iz tog grada, i sigurno je imao šta da kaže Pavlu o hrišćanskoj zajednici kojoj je pripadao njegov gospodar, kome je trebao da se vrati.
Ovo pismo nam je još jedan dokaz o tome, kolika je bila opasnost od širenja lažnih nauka, već u ono vreme, i koliko su apostoli morali da budu budni kako bi pomogli crkvama da se izbore sa njima. Pavle, u ovom pismu, ne samo da napada ta lažna učenja, nego ih i razobličava. To je odlična pouka nama. Napad na nešto što smatramo pogrešnim nije dovoljan, moramo i objasnimo šta tačno napadamo i kako to treba stvarno da izgleda. Drugim rečima, nije dovoljno reći “ovo je greh” nego je potrebno, veoma jasno, naglasiti šta tačno jeste greh i pokazati šta tačno jeste istina.

Crkva u Kolosi imala je problem, koji je u to vreme postajao sve veći i širio se na druge hrišćanske zajednice u okolini. Naime, jeres koja se pojavila u Kolosi je bila mešavina grčke filozofije i judaizma – spoj težnje za znanjem i mistikom i judejskog tradicionalizma. Zbunjeni ovom mešavinom hrišćani su bili neodlučni po pitanju onoga šta je obavezno da čine, a šta ne. Šta je duhovno a šta telesno, i kako jedno utiče na drugo, a posebno kako sve to utiče na njihovo ponašanje.
I jedno i drugo je predstavljalo pogrešno učenje, i oboje je nudilo da zauzme mesto, koje jedino pripada Gospodu Isusu Hristu.  

To je nešto sa čime se i današnji hrišćani bore. Rastrgani između zahteva da budu što “duhovniji” ali svojom snagom i naprezanjem svog uma, i
tradicije, koja govori da je dovoljno da činimo samo dobre stvari ili ono što je propisano i Bog će biti zadovoljan.

Pavle u poslanici otkriva ono što su oni već znali, ali su nekako ispustili iz vida – postoji samo jedna istina i postoji samo jedna realnost, a to je Isusu Hrist. Potčinjavanje njemu, njegovoj svemoći, sveprisutnost i svedovoljnosti, je jedino što hrišćani moraju da čine.
Čak i onda, a ja mislim posebno onda, kad se to baš ne poklapa sa onim šta je normalno u svetu.

Hrist je centar svega. On je tačka na koju uvek mora da bude usmeren naš pogled. On treba da je u žiži našeg interesovanja, ponašanja, delovanja, razumevanja.
I to je ponekad teško. Jednom sam već pomenuo primedbu koju sam dobio od mog poznanika koje je došao da vidi “Šta vi to ovde radite?”. Kad smo se našli posle nedeljne službe, jedina njegova primedba bila je “E, vi samo o Isusu pričate, ima tu valjda još nečega!”
Nema! Ako nema Hrista, nema ničega.

Jedan od razloga zašto je ljudima tako teško da prihvate tu istinu je to što je jednostavno. Toliko je jednostavno da se čini nedovoljno. I zato što se čini nedovoljno, pokušavamo nešto da dodamo, ili jednostavno da zamenimo ovo što je jednostavno sa nečim što je komplikovano. U stvari idemo u suprotnom pravcu od onoga kojim je Bog išao. Bog je komplikovani Zakon i sve odnose Starog zaveta, pretvorio u jednostavni zakon ljubavi i milosti u Isusu Hristu; a mi kao da pokušavamo ponovo sve da vratimo na staro – pravila, pravila, pravila ...

Svaka generacija Božjeg naroda, od jevreja pa do današnjih hrišćana, upada u istu zamku pokušavajući da na jednostavne Božije objave i minimalne zahteve, napakuje nešto, sa čim, onda, niko ne može da se izbori. Stalno smo u iskušenju da se naš pogled odvraća od onoga što je Bog rekao da gledamo, prema onom što bismo mi voleli da vidimo ili pretpostavljamo da bismo trebali da vidimo.
I to je problem u svim oblastima našeg života. Ako je jednostavno, sumnjivo je; ako je besplatno, mora da je lošeg kvaliteta; ako neko nešto radi a da ništa ne traži - mora da ima neki skriveni motiv, itd.

Setite se samo primera Namana, koji je došao kod Jelisija da ga oslobodi gube. Trebao je samo da se okupa u Jordanu, a on nije hteo. I njegov sluga mu kaže  - da ti je tražio blago, dao bi, a ovo što je tako jednostavno nećeš. Uradi šta traži od tebe i vidi da li je dovoljno.

Božji zahtevi su jednostavni i ono što moramo da činimo je jednostavno.
Ponekad kažemo, čak se i molimo – Bože daj mi znak, iako znak sedi pored nas u klupi.
Evo znak – krst na kome je umro Hrist; biblija – reč koju je nadahnuo lično Bog; crkva – zajednica dece Božje; darovi i službe – način na koji se Bog brine da svako od nas ima podršku, utehu, pouku, vodstvo, mesto... a iznad svega, i najveći znak je sam Isus Hrist – Bog je postao kao jedan od nas.
Kakav znak nam je još potreban?

Setite se razgovora Isusa sa apostolima, i trenutka kad Filip od Isus traži da im pokaže Oca – Jovan 14:9 “Reče mu Isus: toliko vremena sam s vama i nisi me upoznao, Filipe? Ko je video mene, video je Oca; kako onda govoriš: pokaži nam Oca?”

Sva ova traženja, nesigurnost i osećaj neizvesnosti sigurno nisu po Božjoj volji, i mogu da nas dovedu u stvarnu opasnost. Petar je hodao po vodi sve dok nije skrenuo pogled sa Hrista, a onda se skoro udavio; apostoli su zapomagali u lađici na oluji strepeći za svoj život iako je Isus spavao pored njih, itd.
Stalno, kao da zaboravljamo, da je naš Gospod dovoljno moćan da nas zaštiti, da nam da puninu života, da nas uvede u svoju veličanstvenu slavu, i da nas ništa ne može rastaviti od njegove ljubavi sem nas samih. I sve to potpuno besplatno, po milosti, bez našeg udela i naših dela.

Pa kad je tako, zašto nam je stalno potreban pečat da je naš odnos sa Bogom ispravan, da ispravno radimo, da smo dobri? Zašto stalno želimo neku potvrdu da je Bog zadovoljan sa nama? I zašto stalno, to Božje odobravanje želimo da postignemo svojom snagom?

Bog ne laže, niti se menja niti menja svoje mišljenje ni svoje zahteve. Božji zahtev je “da svako ko u njega veruje ne propadne” bez liste dela, jela, pića, odeće, obuće, … ali mi stalno imamo potrebu da nešto dodamo ili da uslovimo Božju reč. Trudimo se da idemo „jedan kilometar više“; govorimo reči za koje pretpostavljamo da su nadahnute; radimo stvari za koje pretpostavljamo da su ispravne, dobre, brižne, kako bismo sebi dokazali da smo hrišćani. I osećamo se dobro, jer smo tako dobri, i Bog sad mora da je zadovoljan sa nama.
Žalosno je da je to, čime želimo da se ponosimo, u stvari ono što nas zavodi na pogrešan put i dovodi u zabludu.

Kako to? Zar nije dobro biti iskren, pošten, požrtvovan, trpeljiv, … Naravno da jeste! Ali u suprotnom pravcu – takvi smo samo zato što smo Hristovi, a nismo Hristovi zato što smo takvi.
Zamenili smo relacije. Nismo mi prvo zavoleli Boga, nego on nas; i zbog toga se desila promena u našem životu.
Ne moramo da činimo ništa da bismo zadobili Božju ljubav, ali činimo sve ako Božja ljubav zadobije nas.
Kao mala deca, želeći valjda da impresioniramo Boga, disciplinujemo sami sebe, onako kako mi mislimo da treba, i pretpostavljamo da je Bog zadovoljan sa tim. I uvereni smo da je to dobro. Ali šta god mi da načinimo, to je samo loša imitacija onoga šta je Božija realnost. Imitacije nisu nikakva sigurnost i nemaju nikakvu vrednost ni u fizičkom ni u duhovnom smislu.
Jedino čime će Bog biti zadovoljan je poslušnost Njemu i Njegovom Sinu, Gospodu i Spasitelju Isusu Hristu. Ništa manje, i ništa više.

Da bi ohrabrio verne u Kolosi da ostanu duboko ukorenjeni u Hristu, i da grade svoj hrišćanski život isključivo na njemu, Pavle ih podstiče da ne idu stranputicom i ne skidaju svoje oči sa Hrista, a posebno da ne pridaju važnost praznim običajima i telesnim naporima koji ne mogu da nadomeste ništa od svedovoljnog Gospoda Isusa Hrista.

SUROGAT
Ne znam da li znate da je 60-tih godina prošlog veka, jedan crtani film sa ovih naših prostora dobio nagradu “Oskar”. Film se zove “Surogat”.  U suštini to je vrlo jednostavna priča o čudnom trouglastom debeljku koji dođe na plažu, i sve što mu treba on jednostavno naduva, ali na kraju jednako tako kako je lako došao do svega - to i nestane, pa on i sam sebe jednostavno izduva jer je i sam surogat. Jedinstvena poruka ovog filma, koja je i dan danas aktuelna je – ni jedan surogat ne može da zameni stvarnost, nego uništava samog sebe.  
Surogat može da liči na original, ali nikad ne može biti original.

Samo ono što je Bog osmislio i stvorio je istinito i realno, sve ostalo će na kraju biti uništeno,.

Naravno, mi smo dužni da učinimo sve što je potrebno da učvrstimo svoj poziv i izbor kako kaže apostol Petar u 2. Petrova 1:10
Međutim, ta spremnost  da učinimo sve treba da se odnosi na potpuno oslanjanje na Boga, a ne traženje nekog drugog načina, nekog sigurnog puta. Npr. neću da uradim ništa što bi moglo da naljuti Boga, ili za što nisam siguran da je ispravno ili bolje da ne uradim ništa nego da uradim nešto pogrešno. Ponekad taj sigurni put izgleda tako ispravno i mudro, a u stvari je obmana. Petar je “vrlo mudro” rekao Bogu “Ja ti to neću jesti!” čak tri puta. Ali to nije bilo ono što je Bog želeo da on uradi, zar ne?

Braćo i sestre, mi smo ispravni i sigurni pred Bogom, samo zato što je Hrist umro za nas i što nas Bog gleda kroz Njega. Ni zbog čega drugog. Nema sigurnog puta, ako to nije jedini PUT, ISTINA i ŽIVOT - ISUS.

Pavle pita kološane, zašto dozvoljavate da vam se nameću ljudske zapovesti i nauke? U Matejevom evađelju 23 glava čitamo raspravu koju je Isus vodio sa farisejima, seveštenicima i književnicima. Oni su osmislili zakon za Zakon. Osnovna Hristova zamerka bila je što su pri tom  promašli suštinu Zakona. Namera Zakona nije da nas odvoji od Boga, nego da nam Bog pokaže šta je sve morao da skloni da ne bismo bili odvojeni od Njega.
Božija namera nikad nije bila da nas zarobi, nego da nas oslobodi.
Međutim živeti u slobodi nije lako. Kad si slobodan onda moraš da donosiš odluke. Nema ko da ti govori šta, zašto, kako i kad. To je teško, i odgovorno.
Izgleda kao da ljudi žele da žive u ropstvu. Vole da im neko daje uputstva. I tu se uvek nađu oni koji će im vrlo rado ispostaviti to uputstvo, naravno u skladu sa svojim željama, ili sopstvenim doživljajem Božijih zahteva.

Vidite, Bog nam nije ostavio uputstvo za upotrebu života, On nam je ostavio principe po kojima život funkcioniše. Kako ću te prinicipe ugraditi u svoji život, zavisi jedino i isključivo od mene.

U crkvi postoje službe koje Sveti Duh vodi da tumače i poučavaju crkvu iz Reči Božije, da niko ne ostane a da nije čuo i da mu nije objavljeno. Ali, kako će Bog delovati u meni i kakvim će rodom Reč roditi zavisi od Boga i mene. Za svoj život nisam odgovoran ni pastoru, ni starešinstvu ni crkvi, već jedino Gospodu Isusu Hristu koji je svoj život položio za mene (o tome je nešto pastor govorio u utorak iz 1.Korinćanima 3).

Naravno, moja sloboda, ne sme da ugrožava slobodu drugih, i moju različitost treba nekako uklapiti sa različitošću svih ostalih.
Zato Reč i govori o živom kamenju koje se ugrađuje u crkvu. Sposobnost život je da se stalno menj, napreduje i raste, a karakteristika slobode je da ne robuje formi.  

U očima drugih možemo da budemo konzervativni ili liberalni, možemo biti ozbiljni ili neozbiljni, odgovorni ili lakomisleni, prilagođeni ili neprilagođeni - i kako još svakako ljudi mogu da nas vide. Ali kakvi god da smo, neophodno je da preuzmemo odgovornost za naš život pred Bogom, za sebe, čak i kad drugi misle da nismo sposobi za to (iz bilo kog razloga).
Iako ima i drugačijih mišljenja, a pogotovo nastojanja da se on uspostavi, činjenica je da ne postoji standarad po kojem Bog deluje u ljudima.
Ljudi su osmislili standarde, kao na primer ISO koji tačno propisuje veličine, odnose, sastave, (itd), onoga šta jeste i šta nije prihvatljivo, on je kod nas zamenio raniji YUS (ja nikad nisam bio po YUS-u).

Božji standar je ISUS, i taj standard se nije promenio 2000 godina i ništa ga ne može zameniti. Ono što je najlepše kod standarda ISUS je to što je raznolik, rekao bih šaren, pun iznenađenja, prepun milosti i ljubavi za one koji po njemu žele da žive. On razbija sve ljudske pradrasude, lomi okamenjana srca, menja pravila, prihvata one koje svi odbacuju i otpušta one koje bi svi primili. On oprašta, čisti, obnavlja, prekoreva, pohvaljuje, i iznad svega voli one za koje je umro. Čak i one najgore.

On kaže, “ne sudite po vanjskim znacima, nego sudite pravedno”.
 
Mi nismo u situaciji, niti imamo moć, da osuđujemo druge ljude na osnovu sopstvenih iskustava i stvari koje su nama prihvatljive.
Neko može da ima sasvim dobar odnos sa Bogom, a da njegovo vanjsko ponašanje baš ne bude “sasvim ispravno” po našim standardima.
S druge strane nečije nastup, prosuđivanje i ponašanje, može da izgleda sasvim ispravno i “duhovno”, a opet da bude daleko od Boga.

Pravila koja mi postavljamo nisu pravila koja Bog postavlja. Naša pravila mogu da nas uvedu u prosto sujeverje, i to ono suptilno i jedva vidljivo. Ne mislim na ono, da kucnem u drvo, i slične gluposti, nego ono drugo – ako ne oprostim, i meni neće oprostiti; ako se ne molim ujutro ceo dan će me pratiti nesreća; ako ne dam desetak osiromašiću, itd.  To je sujeverje isto kao i gledanje u šolju od kafe.
Ako tako razmišljamo promašili smo suštinu opraštanja i molitve i davanja, i svega što je Bog pripremio za nas.
Našim delima ne možemo da zadobijemo pravednost pred Bogom, već nas pravednost pred Bogom (koja dolazi od Hrista) obogaćuje delima koja možemo činiti.

Ne čitam bibliju i ne molim se ujutro zato što naj taj način želim da udobrovoljim Boga. Čitam i molim se zato što znam da je Bog, tog jutra, pripremio za mene nešto što će mi pomoći da se suočim sa svime šta me čeka. Pa i ako to ne učinim, Bog neće da kaže, “e danas si sam, jer se jutros nismo čuli, snađi se kako znaš”.
Zar njegova ljubav prema meni zavisi od trenutka moje slabosti, ili iskazane revnosti? Naravno da ne! To je ljudska filozofija i telesno nadimanje. Pavle ovakav način razmišljanja naziva “sujetnom prevarom” ili “praznom obmanom”.

Nadm se da nećete pogrešno razumeti ovo što ću sada reći.
Niko nije slab samo zato što ne čita bibliju i što se ne moli, nego se ne moli i ne čita jer je slab, a slab je jer nema dobar odnos sa Bogom, a dobar odnos sa Bogom nema zato što misli da se dobar odnos sa Bogom uspostavlja čitanjem biblije i molitvom. Čitanjem biblije i molitvom se nastavlja, jednom uspostavljeni odnos sa Bogom.
Odnos sa Bogom nije zasnovan na onome šta možeš da uradiš, nego na onom šta On može da uradi.
“Zato ću se radije hvaliti svojom slabosti.” kaže Pavle. Dobar odnos sa Bogom ostvaruje se onda kad se odreknem svega na šta mogu da se oslonim, pa makar to bilo i čitanje biblije i molitva.
Naravno ovo nije poziv da prestanemo da čitamo i da se molimo, naprotiv. Čitanje i molitva su kao duhovno disanje kojim živimo život koji smo dobili prihvatanjem Hrista.  

Bog ispituje srca i bubrege (crkva u Tijatiri). Znate šta to znači? To znači da Bog ne obraća pažnju na našu spoljašnjost i na ono što želimo da pokažemo, nego na naše unutrašnje stanje i ono što često ne želimo da pokažemo.

Kološani su se, očigledno, borili sa raznim problemima, koji su im skretali pogled sa Hrista i činili ih nesigurnim. Osim filozofije, tradicije, imali su problem sa legalizmom, asketizmom, pa čak i sa duhovnim darovima.

Svi ti problemi nastali su kao posledica prevare, da je onome što je Hrist učinio potrebno i nešto dodati ili zadržati staro. Sve to zajedno, pa ma kako dobro i plemenito izgledalo, odvaja od jedinog izvora sile (2:9,10)  i narušava pravi odnos sa Bogom (2:14,15).
Te ljudske želje i mudrolije skreću ljude sa puta, lišavaju nagrade (2:18), i odvajaju od Hristovog tela – Crkve i Isusove brige za nas.
Tu leži izvor slabosti i podela (jer neko jede samo povrće, a drugi drži da sme sve jesti); to je put koji vodi nazad u ropstvo (2:20). Umesto sigurnosti, ljudski propisi svezuju i potčinjavaju sebi. Oni nemaju nikakvu čast ni vrednost, osim što zadovoljavaju telesnu želju onog ko ih je smislio. (2:23).

Zato, uvek treba da biramo ono što je stvarno, i što nam je Bog obezbedio, umesto da, kao čovečuljak iz crtanog, pravimo ono što bismo želeli da vidimo.
Živimo u vremenu kad sve ima svoju instat zamenu – instat kafa, instant čajevi, instatn škole, pa nije ni čudo što postoji i instat religiju.
Dodaš malo vode, ili para, i sve funkcioniše. Ma da!

Isus nije instant Bog, on je pravi i jedini, istiniti, svemogući Bog.  

On je stvarnost! Njegov život, priroda i sila su svedovoljni. Odnos sa njim je jedino što je važno. Nema ničeg važnijeg od ovog šta čitamo
“U njemu ste i obrezani nerukotvorenim obrezanjem, - u skidanju čulnog tela, - Hristovim obrezanjem, kad ste u krštenju s njim sahranjeni; u njemu ste zajedno s njim vaskrsnuti verom u delotvornu silu Boga koji ga je vaskrsao iz mrtvih. I vas, koji ste bili mrtvi zbog prestupa i neobrezanja vaše ploti, oživeo je zajedno s njim, oprostivši nam sve prestupe na taj način što je izbrisao obveznicu koja je svojim odredbama bila protiv nas i uklonio je - prikovavši je na krst. On je razoružao poglavarstva i vlasti, javno ih osramotio i pobedio ih na njemu. ” (2:11-15)

Šta možemo tome dodati ili da oduzeti? Ništa!
Sve što imamo, sve što jesmo, sve što ćemo ikad biti, došlo je do nas zato što nas je on povezao sa sobom u telo, koje je Crkva, i koje raste u skladu sa Božjom voljom.

ZAKLJUČAK
Ne skidajte oči sa Hrista! Budite duboko ukorenjeni u njemu. Gradite na njemu, jačajte u veri, i budite plodni u njegovom delu u meri koju vam Bog daje. Hrist nema zamenu!

Amin!

OBIČNA BOŽIĆNA PRIČA

(propoved: Protestantska evanđeoska crkva - zajednica Roma, Zemun; januar 10. 2016.
i Protestantska evanđeoska crkva Beograd, Hram Svete Trojice, Simina 8 - januar 21.2016.)

Božić je prošao. Sve se vratilo u normalu. Stihove koje je zapisao Luka 2:1-38, u proteklih mesec dana čuli smo nebrojeno puta. Sa propovedaonice, predstave, čitali smo ih našoj deci i unucima, pa čak smo ih mogli čuti na TV.
I ti stihovi su bili samo jedan mali fragment sveukupne slike koju smo stvorili da bismo proslavili najradosniji hrišćanski praznik.
Nema u tome ništa loše. Naprotiv! Ako išta, kao hrišćani treba da slavimo, onda je to trenutak kad je Bog postao kao mi.
A nakon toga, nastupi ovakvo vreme i ovu priču kao da odložimo na policu, da čeka novu priliku, da bude aktuelna i da je ponovo pričamo i čitamo.

Ali ja želim večeras da i dalje ostanete u toj priči rođenja Isusa Hrista. Želim da vas i dalje zadržim u Božiću.

Želim da na ovu priču pogledate malo drugačije, da iz nje dobijete još nešto, a ne samo podlogu za praznik. Želim da prestanete da budete zaljubljeni u ovu priču i da počnete da je volite i da živite sa njom svaki dan i da je delite sa svima.

Šta nam to Božićna priča, sem o Isusovom rođenju, govori?
Ona govori o dvoje ljudi, čiji životi su se dramatično promenili, od kad su od Boga izabrani za posebno delo. Govori o jednoj bebi koja je rođena u vrlo teškim uslovima, i oko koje se podigla poprilična prašina. Govori o pastirima, o Ani i Simeonu.
Sve u svemu priča govori o jednostavnim ljudima čiji životi su bili objasjani Božjim deloma, i čemu su oni bili svedoci.     

Marija i Josif bili su sasvim običini ljudi. Ni po čemu se nisu razlikovali od drugih. Kad biste ih videli u gomili drugih ljudi, ne biste ih ni po čemu mogli  da prepoznate, sem po tome što je bilo očigledno da je Marija trudna. Iako su i jedno i drugo imali bliski susret sa božanskom silom, i Božjom reči, i ako su bili upućeni u Božju tajnu, i doživeli neizmerni blagoslov zbog toga, to niko, na osnovu njihovog izgleda nije mogao da primeti.

Baš kao vi i ja. Nama ne čelu ne piše da smo hrišćani, niti će to iko moći pretpostaviti na osovu onoga kako smo obučeni, ili očešljani, ... To što znamo Božije tajne, i što smo okusili Božiju silu, neće promeniti naš izgled. U svom okruženju ni po čemu se ne razlikujemo, niti treba da se razlikujemo, od ljudi oko nas. Bog želi da je tako. Njegova namera nije da se posebno oblačimo, posebno češljamo, nosimo smešne šešire ili kape, da bi nas ljudi odmah primetili. Naprotiv!
Isus na jednom mestu kaže (Matej 6:16-18) “A kada postite, ne budite namrgođeni kao licemeri; jer pomračuju svoja lica, da se pokažu ljudima kako poste; zaista vam kažem, primili su platu svoju. A ti kada postiš, pomaži svoju glavu i operi svoje lice, da se ne pokažeš ljudima da postiš, nego Ocu svome koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji gleda u tajnosti uzvratiće ti.”

Pripadati Bogu znači da u onome što jesi imaš poseban blagoslov.
Zato je i Isus morao da se rodi kao beba, da se ni po čemu ne razlikuje od bilo kod čoveka koji gazi ovom zemljom.
Zato je izabrana sasvim obična žena, koja će ga roditi, i sasvim običan čovek koji će se o njemu starati kao otac.
On koji je začet u Mariji po Duhu Svetom, morao je rasti u Marijinom telu kao i svaka druga beba, kako bi dobio svoje fizičko telo u kome će hodati zemljom kao i svaki drugi čovek. To je bio jedini način da Bog postane neko kao vi i ja.

U Vitlejem su došli zato što je sav Rimski svet tog vremena morao da se popiše, i oni su bili primorani da se vrate u grad Josipovih predaka da bi se tamo upisali.

To vam je isto kao danas, kad morate da idete tamo gde ste rođeni da izvadite rodni list, ili neke druge papire, samo što je ovde, pored gnjavaže oko puta, bila i neopisiva gužva. I pošto su njih dvoje, iz razumljivih razloga, sporo putovali, stigli su u Vitlejem, kad su već sva mesta, gde su se izdavale sobe, bila zauzeta, za njih nije bilo mesta.
Niko ih nije namerno ostavio napolju, nije postojala nikakva globaalna zavera da se oni ostave bez smeštaja, samo su drugi stigli pre njih. Obaška to, što se niko nije baš potresao zbog neke trudne žene. Ali to je već stvar kulture i prilika koje su tamo, i tada, vladale.
Ipak, iako je sve bilo puno, ukazala im se prilika da se smeste u nekoj štali. Bez obzira kako to nama izgleda, ili zvuči, mislim da su oni bili zahvalni za to, pošto je u štali, ipak, mnogo bolje nego napolju na otvorenom.
Te noći, u toj štali, Marija je rodila sina, i napravila mu ležaj u jaslama.

I sad, imajući sve to u vidu mogli bismo da kažemo
“Jadna Marija, putovati u takvom stanju, i poroditi se u štali, baš je žalim?”
Pa, lepo je biti sažaljiv i dobro je saosećati sa nekim. Jer, istini za volju, sve to što se njima dvoma dogodilo nije baš nešto što bi čovek poželeo sam sebi, ili nekom svom.
Još manje je za očekivati da će Bog tako postupati sa nekim ko je izabran za Njegovo delo, i koga će svi narodi nazivati blaženim. A još je teže prihvatiti činjenicu da se ovo dešavalo njegovom Sinu! Zar ne!?

Kako vi to razumete?
Zar vam se ne čini da bi bilo normalno očekivati da Bog obezbedi najbolje uslove za one koji su njegovi!?
Zar vam se ne čini da bi bilo normalno da nam Bog obezbedi sve što je potrebno, kad već radimo nešto za njega?
Ako nemam smeštaj, normalno je da očekujem da mi obezbedi smeštaj! Pa neću valjda spavati napolju ili u štali?
Ako nemam prevoz, normalno je da očekujem da mi obezebedi prevoz. Neću valjda da idem peške ili na magarcu!
Ako nemam novca, očekujem da mi obezbedi novac. Sramota je da ja kao Njegov sluga, imam manje od onih kojima služim!
Ako sam bolestan, normalo je da očekujem da me Bog isceli i ozdravi, neću valjda bolestan da mu služim?
Zar nije tako?
Kad bi nama, koji smo Njegovi, Bog obezbedio sve najbolje - kuće, automobile, novac, hranu; kad bismo svi bili zdravi, i nikad se ne razboljevali; kad bi nas ljudi poštovali i prihvatali sve što kažemo, zar ne bismo bili mnogo uspešniji svedoci?

Kad bi nam Bog sve obezbedio, svi bi išli za Hristom. Zar ne?
Naravno da ne! Hrist je obezbedio sve za svoje učenike, pa je opet jedan bio izdajica.

Ali i većina onih koji bi išli za njim, išli bi, ne zato što je Hrist ono što jeste, nego zato što daje ono što se od njega očekuje.
U Jovanovom evanđelju, u šestom poglavlju, čitamo kako Isus prekoreva ljude što ga slede zato što ih je besplatno nahranio. I vidimo kako odlaze od njega kad počinje da govori teške stvari, a on ništa ne čini da bi ih zaustavio, nego, čak i one koji su ostali pita “Hoćete li i vi da idete?”

Bog ne želi da kupuje našu ljubav. Bog mudar, i zna da se ljubav ne može kupiti. Ljubav koju dobijete kao odogovor na nešto što ste dali, prestaje onda kad prestajete da dajete.

Zato je činjenica, da zajedno sa svim ljudima, božji ljudi podnose iste poteškoće i suočavaju se sa istim stvarima kao i svi ostali. Ni manje ni više.
Istina je, Bog nas neće ostaviti da umremo od gladi, ali to ne znači da ćemo biti siti kad svi drugi gladuju;
Bog nas neće napustiti ni u vreme najvećih nevolja, ali to ne znači da neki neće stradati kad su svi u nevolji;
Bog će nas na kraju dovesti u pobedu, ali to ne znači da nećemo doživeti poneki poraz;
Bog će nas ispuniti svojom silom, ali to ne znači da nećemo osećati slabost i da nećemo ponekad posrnuti pa čak i pasti.

Bog je iznad svega, i On sve izvodi na dobro, onima koji ga ljube. To dobro je veće i od života, i od smrti, i od gladi, i od nevolja ... i od svega šta može da vam se dogodi.

Zato su Josif i Marija, tako strpljivo podnosili događaje i okolnosti u kojima su se našli.
Dobro koje je Bog pripremio za ovaj svet bilo je veće od sve nevolje koji su oni, za kratko, morali da podnesu.

Dobro koje je Bog pripremio za ovaj svet, veće je od svakog bola, patnje, iskušenja, nevolje i nepravde, koju, bilo ko od nas mora da podnese ili je podnosio u svom životu.
Bog sve izvodi na dobro, čak i kada mi ne možemo da vidimo to dobro.

To je jedna, veoma važna, poruka iz događaja zapisanih u ovo poglavlju koje smo pročitali.
Takav Božji odnos prema nama tj. prema svojima, važan je za poruku koja treba da se prenese ovom svetu.
Priča o Vitlejemskom rođenju nije bajka, nego istinita priča, o Bogu koji je toliko voleo svet, da je sam postao kao svet, da bi spasao one koji propadaju.
Priča je toliko istinita, da mnogi u nju ne mogu da poveruju, i zato oni koji je prenose moraju da budu istiniti, čisti - jednostavni ljudi koji vole Boga. Ne zato što im je Bog dao da uživaju u onome u čemu drugi oskudevanju, nego zato što je Bog, Bog.

Lično imam veliki problem da verujem u Božije poruke (koliko god one zvučale istinito) koje mi upućuju super pastori i propovednici preplanulog lica i njihove plastične supruge, sa veštačkim usnama, lažnom kosom, iz svojih velelepnih vila i bazena. Možda sam samo ljubomoran što nemam isto šta i oni imaju. Ne znam.
Ono što znam je da je dobra vest za sve ljude i sve narode na ovom svetu krenula iz te vitlejemske štale. To nije vest o bogatstu ili slavi ili nekom opštem napretku, to je Božija vest od Boga, o rođenju koje se dogodilo. Rođenju koje je, zauvek promenilo lice ovog sveta.

PASTIRI
Tu u blizini mesta događanja, pastiri su bdeli oko svojih stada. I ta štala gde se Marija porodila, najverovatnije je pripadala njima i koristili su je kad je bilo neko nevreme ili za neke poslove koji mogu da obave samo u štali.
To veče, bilo je kao i svako drugo veče za njih. Ništa posebno se nije dešavalo, osim što je veliki broj ljudi okupirao njihovo malo mesto. Možda su malo pričali o tome, i o onom Augustu zbog koga se sve to dešava. Naravno da su pričali o običnim stvarima, o kojima obični ljudi i pričaju, kao i hiljadu dana pre toga. I sve je bilo isto dok se odjednom ispred njih nije stvorio bleštavi anđeo. Zmislite šok “I anđeo Gospodnji im pristupi i slava Gospodnja ih obasja, te se uplašiše vrlo.”  

Mi smo često šokirani onim što Bog uradi među nama. Kao očekujemo nešto, a kad se desi onda smo šokirani (oslobađanje Petra iz zatvora - Dela 12). Kao da ne očekujemo da Bog može da uradi ono šta ga molimo.
Bog hoće i može. I to nije uopšte u pitanju. Ali mi pitamo kad će i kako će. E, u to ne možemo da zavirimo. Sve što treba da znamo je da Bog može i hoće. Sve je u Njegovoj vlasti, ali o nečem smo obavešteni, a o nečem nismo.
Zbog toga se dešava da, kad Bog odgovori na molitve - mi smo šokirani.
Kad Bog učini nešto, mi smo šokirani. Kad nas slava Božija obasija, mi se uplašimo kao da hoće da nas bije, a ne da nam ispuni molitvu.
Ali na našu radost, Bog je strpljiv i pun razumevanja. I umiruje nas. Na razne načine.

Ovde čitamo da anđeo govori pastirima, “... ne bojte se; jer gle, javljam vam veliku radost koja će biti svemu narodu”
I stvarno. Nemamo čega da se bojimo kad je Bog na našoj strani.
Već sama činjenice da on pristupa nama, a ne mi njemu, da on traži nas, a ne mi njega, ohrabruje i daje nadu. Jer čak i kad bismo hteli, ne bismo znali šta da tražimo. I tu se vidi njegova ljubav prema nama, prema svima koje je stvorio.

Jer ova vest, ova radost, nije samo za neke, nego za sve, za sav narod. Ne bojte se, nego se radujte.
Živeći svoj, ovozemaljski život, u raznoraznim problemima, ponekad možemo da pomislimo kako su dobre vesti samo za neke odabrane, posebne, samo za one koji žive u bogatstvu i raskoši. Neki, nazovi hrišćani, čak i pokušavaju da nas ubede u to.
Ali kod Boga nije tako - Bog ima dobru vest za svakog od nas. Bog nije odlučio da spasi samo bogate (čak čitamo da će se oni veoma teško spasavati zbog bogatstva kojim su vezani), već sve one koji žele da prihvate božji dar - Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista.
Znak za tu dobru vest je “dete povijeno u pelene gde leži u jaslama.” Iskreno, da li je to znak koji biste vi očekivali? Dete, u pelenama, u štali, u jaslama ...

Ponekad se Bog objavljuje baš na čudne načine - magare koje govori, gavaran koji nosi hranu, sekira koja pliva,
Ponekad na veoma upečatljiv način - vatra s neba, mana, jarebice, grm koji ne izgoreva, more koje se otvara, ....

Svaki Božji znak govori o Njegovoj sili i veličanstvu. A ovo u Vitlejemskoj štali je najveličanstvenije i najsilnije od svega. Bog je postao najnemoćnije i najsiromašnije biće na svetu da bi se kroz njega pokazala najveća sila i veličanstvo koje je svet ikad video.
Kako jasno zvuče Pavlove reči - kad sam slab, onda sam jak!

Pod utiskom onog što su videli i umireni onim što su čuli, pastiri su požurili da vide to dete, da se svojim očima uvere u anđelove reči, i da ljudima ispričaju šta su čuli.
Kad su se uverili u istinitost reči, vratili su se svojim poslovima. Ali, više nisu bili isti. Vraćajući se oni su slavili i hvalili Boga. Bili su zadivljeni Božjim delom i to su, očigledno jasno iskazivali svojim novim odnosom prema Bogu.

Vidite, ko se suretne sa Bogom taj više nije isti. Ne može da ostane istini. Između mnogih stvari, oni kojji su se sreli sa Bogom, ne mogu da ne slave tog Boga. Kad slavimo Boga i zahvaljujemo za ono što je on uradimo, ne činimo to zato što se tako mora, ili što je to neki običaj u crkvi. Slavljenje i zahvaljivanje treba da izražava naš novi život, novo iskustvo sa Bogom, naše iskreno divljenje prema onome što je On uradio u životu svakoga od nas. Ono mora da bude odraz naše beskrajne zahvalnosti što je Bog, u svjoj ljubavi, odlučio da učini sve da ne propadnemo.


Možda se ništa neće promeniti u našoj svakodnevnici. Možda će sve ostati kao što je bilo, kao što u većini slučajeva i ostane.
Pastiri su i dalje ostali pastiri, i vratili su se poslovima koje pastiri rade.
Ali ipak su se njihovi životi promenili. Oni su videli slavu Božju, i nadu spasenja za svoj život i to je uticalo na njih. Bili su svedoci Božije milosti koju im je Bog ukazao i to su preneli ljudima koji su bili kod Isusovih jasli.
A onda su tu vest, proširili dalje. Ne kao veliki evangelizatori, ne na seminarima, ne na velikim evangelizacijama, ne u misijama, nego pričajući među sobom i pričajući ljudima oko sebe.
Iako se pastiri nigde više ne spominju, ipak je jasno da se ova vest, zahvaljujući njima, raširila na široko i na daleko. Oni su ostali tamo gde su bili ali vest je otišla dalje.
Kad čitate o Isusu, uvek pročitate da se oko Hrista skupilo veliko mnoštvo. Da li ste se ponekad zapitali, kako su znali i čuli za njega?
Pa, ljudi pričaju među sobom. Govore šta su videli i čuli, i prenose to dalje.
Ima jedna šala koja dugo kruži među hrišćanima: Zašto je Bog dozvolio da prvi svedok Isusovog vaskrsenje bude žena? Zato što je znao da će ona odmah to raspričati svima? To je možda smešno, ali je činjenica da žene veoma brzo podele svoj doživljaj sa drugima. Muškarci su malo tromiji u tome (iako ima izuzetaka).
Međutim, za Božije delo je pričanje o tome šta smo videli, čuli, doživeli, veoma važano. Na kraju krajeva Isus nas je odredio da budemo svedoci za njega, a od svedoka se treža da kaže svu istinu koju zna.

Dakle, Raspričajte svima ono što ste čuli, pročitali i znate o Isusu. Ispričajte ono što je Bog uradio za vas i ta vest će uskoro biti poznata svakom u vašem okruženju.
Budite svedoci neizmerne Božije ljubavi koju Bog ima za svakog čoveka.

DRUGAČIJI SVEDOCI
Ako vam je teško da se identifikujete sa pastitrima, Bogu koristi i drugačije svedoke.
U ovom tekstu čitamo da su Isusa odneli u hram kako bi bio stavljen pred Boga i bio posvećen Bogu i kako bi bila prinesena žrtva za njega. Zakon je tako nalagao.
Tu u hramu, Bog je imao dvoje ljudi - jednu ženu i jednog muškarca - Simeona i Anu. Oboje stari, i oboje ubeđeni da Spasitelj dolazi i da će ga videti, pre nego što ih Bog pozove k sebi.

Marija i Josip su bili zapanjeni, kada je Simeon, nadahnut Svetim Duhom, uzeo malog Isusa u ruke i govorio o njemu kao o Pomazaniku Božijem, i spasenju koje je došlo za ceo svet. U isto vreme i Ana je, zajedno sa Simeonom slavila i zahvaljivala Bogu za Isusa, za spasenje ...
Marija i Josif su to već znali, tu poruku su im pastiri ranije preneli, ali opet, su se čudili tome šta se govori za njega.
O tome, kako se uvek iznenadimo kad Bog nešto učini u našem životu, sam već nešto rekao. Samo još da dodam, ovo.
To Marijino čuđenje je tako ljudski i uobičajeno. Svi mi imamo veliki problem i teško prihvatamo nekoga koga poznaješ, za nekoga kroz koga Bog radi. 
I to se dešava i u crkvama, i to stvara velike probleme u ličnim odnosima.

Znate, ono “On je našao da mi priča” ili “Pravi se da je nešto, a znamo se”. Pa naravno da se znamo, svi, jako dobro. Ali naša nesavršenost ne umanjuje Božije savršenstvo.
Pogledajte jedni druge, pa sam sam vam odličan primer - Bog radi kroz nesavršene ljude.

Cela ova priča o Isusovom rođenju upravo govori o nesavršenim ljudima odabranim za savršeno delo.
Budimo realni, Marija nije bila baš na dobrom glasu, jer je ostala trudna pre nego što se udala. Josif je morao da je zaštiti tako što će je uzeti ze ženu. Pokušajte vi danas, u ovom liberalnom svetu, da objasnite da ste ostali trudni a da vam muškrac nije ni dotakao, jer vas je Sveti Duh osenio. Šta bi ljudi rekli? “Ma da, baš tebe, kao da nije imao nekog boljeg. Toliko dobra baš nisi.”

Ili pokušajte da objasnite, da vi niste otac deteta trudne žene koju ste uzeli za ženu, na brzinu i van običaja. “Jeste, sigurno ti je Bog naredio. Kako da ne!?”

Prosto nam je teško da prihvatimo da Bog radi onako kako želi da radi, i to sa onima koje On sam izabere, i daje im darove koje On sam izabere.
To nerazumevanje i neprihvatanje, ponekad dovodi do toga da se u crkvama pojavi zavist, ljubomora, svađe, stranke i štatigajaznamštasvene.
Ali, budite bezazleni. Prihvatajte ono što Bog radi kroz vašu braću i sestre. Ako nije od Boga, vrlo brzo će se pokazati pogrešnim. Ali ako jeste od Boga, mogli bi da se nađete nasuprot Božije volje. Volite i poštujte jedni druge, jer Bog voli svakog od nas.

PORUKA BOŽIĆA
Dakle, ovo je poruka Božića. Bog je došao da svet, kao malo dete, rodila ga je obična žena. Njegovo rođenje posvedočili su obični ljudi.
Potčinio se svemu što je ljudsko, da bi ljudima doneo priliku da se potčine svemu što je božansko.
Ta priča zaslužuje da se prenosi dalje. Ne samo za Božić, nego svakog dana.
Tamo gde radite, tamo gde se molite, tamo gde se okupljate kao zajednica. Ta priča treba da bude osnov svih priča u vašoj porodici, treba da je znaju svi vaši ukućani i vaši rođaci i prijatelji.
Ova priča menja živote, i donosi neopisive blagoslove.
I, najažnije, svako od vas može da je priča.  

SVETLO ŽIVOTA

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 22.11.2015. godine, propoved)

Jedan od mnogih suočavanja Isusa sa farisejima i književnicima, opisao je Jovan u osmom poglavlju svog evanđelja. Žena uhvaćena u preljubi, “pravednici” koji žele da je kamenuju, i Isus koji oprašta su deo sam početak te priče. 

Ipak, nastavak ovog poglavlja je mnogo interesantniji. Odmah nakon pomenutog događaja Isus objavljuje sebe na način koji je mnogo naljutio verske vođe. 

On kaže “Ja sam svetlost sveta, i ko ide za mnom neće hoditi u tami, nego će imati svetlost života.” 

Zbog toga je doživeo oštar napad, ali je takođe beskompromisno uzvratio, uopšte nije bio nežan i taktičan. Neke istine jednostavno moraju biti rečene bez obzira na to kako će se ljudi zbog njih osećati.  

U pedest i devet stihova ovog poglavlja Isus je izgovorio istine koje su ozbiljno prodrmale okupljene. Koda nekih je to izazvalo naglo buđenje, a kod nekih grčevit otpor, optuživanje i napade.

Razlika između ponašanja ljudi u vreme u kome je Jovan video Isusa i o njemu pisao i savremenog doba skoro da nema. Odnos prema Isusu nije se promenio. Ljudi i dalje tvrdoglavo odbijaju da u Njemu vide rešenje, spasenje, pomirenje, obnovljenje i sve one druge blagodati koje dolaze kad čovek prihvati ponuđeni mir sa svojim Tvorcem i Spasiteljem. 

Pogledajte samo svet oko sebe. Mrak je svakog dana sve veći, iako ima sve više sijalica. Čak smo uspeli da stvorimo nešto što se zove svetlosno zagađenje. I to je odličan naziv jer istinito opisuje kako nam svetlo ovog sveta ne dozvoljava da vidimo svetlo kreacije koju je Bog osmislio. 

Jedan propovednik, koji je inače i astrofizičar, je nedavno rekao, kako je Bog stvorio tako veliki svemir kako bismo, barem malo, mogli da vidimo kolika je veličina njegove milosti. Nažalost, mi smo danas toliko zagadili svoj vidik da tu gde živimo jedva naziremo poneku zvezdu na nebu. Osiromašili smo sami sebe, uvereni da se obogaćujemo. 

Ali ne samo pogled na zvezadno nebo, nego smo i sve ostale stvari potpuno zamračili. Moral, etika, međuljudski odnosi, zajedništvo, porodične vrednosti su, pod velom humanizna, ljudskih prava i kvazi slobode, istinsko svetlo zamenile tamom. I nikome nije jasno šta se događa, ali svako teži da se sakrije u svoj mali, sopstveni svet, u kome može da radi šta želi, ili bar da nesmetano želi da radi šta želi. 

Osim toga čujemo za sve ove nemire i ratove širom sveta. Nigde nema mira. Oni koji su mislili da je Arapsko poluostrvo daleko, da je Afrika neka egzotična destinacija, doživeli su neprijatno buđenje ovih dana, kad je sav taj svet krenuo da bezglavo juriša preko nas, jureći prema nekim zamišljenim idealnim mestima. Ipak, svi znamo da takva mesta ne postoje. Gde god da ti ljudi odu, oni će tamo naći neke druge ljude koji bi takođe voleli da odu negde drugde, kad bi mogli. Na kraju krajeva tamo gde odu naći će sebe, i savršenstvo će nestati. 

Ne treba da se zavaramo da je negde drugde bolje. Nigde ne postoji takvo mesto na kojem možemo da ostanemo zaštićeni i sigurni, ovaj svet nije raj. Ne postoji mesto na kojem možemo sasvim bezbedno da odgajamo svoju decu i da živimo život ne diraj me - ne diram te. Život koji živimo je pun borbe i iskušenja. 

Iako mi možda i ne želimo da se borimo sa svetom, svet je odavno objavio rat svakome od nas.  

I tu dolazimo da najgoreg od svega. U toj borbi, povlačeći se od stalnih napada, pod izgovorom nekakvog mirotvorstva, hrišćani su dozvolili da svet uđu u crkvu, umesto što su sa crkvom otišli u svet. Isus je rekao “Idite u sav svet ... I bićete moji svedoci sve do kraja sveta”, a ne “ostanite tu gde je sigurno dok ne dođem po vas”. 

Hrišćani, treba da budu so i svetlo sveta, to je naš poziv i naša misija. 

Za hrišćane nikad nije bio nekakav stvarni problem ono što svet može da im uradi. S tim su uvek, teško ali uspešno, uspevali da se izbore. Za hrišćane je uvek najveći problem ono što neće da urade, a trebalo bi. 

U hrišćanskom životu svakog od nas ima nekoliko stvari koje ne mogu da budu izbor - činiti ili ne činiti, već su imperativni zahtevi koje moramo da ispunimo da bismo uživali sve blagodeti tog života.   

Jedan od tih zahteva je život u svetlosti, život kroz koga Božija svetlost postaje vidljiva ovom svetu.  

Život nanovorođenih hrišćana obasjan je tom svetlošću, kroz reč koju čitamo, i delovanjem Duha Svetog. Ta svetlost dopire do nas, posebno, kroz evanđelja i poslanice koje nam objavljuju našeg Boga i Gospoda Isusa Hrista i bogatstvo života koji po Njemu primamo. Na više različitih načina evanđelja nam osvetljavaju Isusa. Znamo su evanđelisti, vođeni Duhom Svetim, zapisali mnoge pojedinosti o onome što je Isus radio i učio. Međutim, svako može da primeti kako se njihovi zapisi pomalo razlikuju. Posebno se Jovanovo evanđelje razlikuje od ostala tri. Sva evanđelja govore o istom, ali ponekad na drugačiji način, nešto spomenu a nešto izostave.  

Na primer, dok je Matej bio vođen Duhom da Jevrejima objavi da je obećani Mesija, Car Izrailjev, stigao, i da se sve, o njemu napisano, savršeno poklapa sa onim što su proroci najavili; Marka je Duh vodio da ohrabri hrišćane rasejane, zbog progonstva, širom Rimskog carstva. Opisujući Isusa on naglašava pobedu, nadu, utehu i ohrabrenje da sa sigurnošću mogu da očekaju njegov povratak i da tu vest prenesu i drugim ljudima. Luka, školovan i studiozan, takođe nadahnut Duhom objavljuje Hristovo Carstvo i vlast. Uveren dokazima, on uverava sve ljude, da je Bog pripremio bolje, bogatije i slavnije carstvo, koje nije od ovog sveta, nego je Nebesko i večno.

Ali Jovanovo evanđelje, je malo drugačije. Od više od svih, jasnije i preciznije opisuje Božiju ljubav kojom je ispunjen ovaj svet. Na osnovu te ljubavi svakom je data prilika da ne propadne. Kulminacija te ljubavi, zapisana je u stihu 3:16, koji mora da zna svaki hrišćanin “Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki - ko veruje u njega - ne propadne, nego da ima večni život.”     

Bog nas voli toliko da je najvrednije od svog bića dao da niko ne propadne nego da svako može da se spase. 

Jovan opisuje Isusa pokazujući nam Njegovo Božanstvo i Njegovu Čovečnost. Isus je onaj koji je sve, kroz koga je sve, i za koga je sve. 

Sve što nam je potrebno da bismo uspeli, u onome što nam je zbog greha postalo nemoguće, Bog nam je dao u Isusu.  

Da li je to teško poverovati - jeste! 

Da li je to nemoguće - nije! Jer Bogu je sve moguće, pa i to da postane čovek kao što smo ti i ja. 

Isus je u punini Bog, isto kao što je u punini Čovek. 

U stihovima ovog evanđelja vidimo Isusa koji je gladan i žedan, umoran, razočaran, tužan - čovek u svakom smislu te reči. Vidimo Isusa koji je imao iste potrebe i osećanja koje mi imamo. On je u svemu okusio život koji mi danas živimo. 

Takođe taj Isus je Bog u svakoj punini te reči - samilostan, strpljiv, spreman da oprosti, isceli i obnovi. Te ljudske i božanske osobine vidljive su u na svakom mestu u knjizi. 

I kad vodu pretvara u vino, i kad razgovara sa Nikodimom, i kad priča sa Samarjankom, i kad blagosilja hranu i hrani na hiljade ljudi, kad priča sa svojim apostolima, kad im pere noge, kad oživljava mrtve, leči bolesne, oprašta grehe, prekoreva, uči i poučava, teši i hrabri - Isus odražava neizmernu veličinu Božije ljubavi koja je našla svoj odraz u poniznosti Savršenog Čoveka. 

Mi hrišćani, dakle, nismo učenici (ili kao što neki vole da kažu sledbenici) nekog čovek ili nekog dalekog boga koji se sakrio na nebu i nedodirljiv je, nedostupan i neosetljiv na naše probleme, iskušenja, borbe i slabosti. Mi smo nanovorođena deca Boga koji je na svojoj koži osetio svu težinu života u telu. To je tako ohrabrujuće, ali i tako obavezujuće. On traži od nas da budemo kao On, “da uzmemo svoj krst i da idemo za njim” jer je to jedini način da budemo njegovi učenici (Lk 14:27) tj. da budemo Božija deca. 

Hrišćanski život nije ni lak ni jednostavan. Svako ko vam to kaže želi da vas prevari i povede stranputicom. Međutim, hrišćanski život je jedini koji se završava pobedom, jer Bog izvodi sve na dobro onima koji ga ljube.  

I upravo ta božanska objava Isusove ličnosti i prirode nada je ovog sveta. Upravo to saznanje da Bog razume naše stanje je dragocena vest koju možemo, i moramo, da podelimo sa ovim svetom. 

Svet živi u mraku i potrebna mu je svetlost - Isus kaže “Ja sam svetlost sveta, ko ide za mnom neće hoditi u tami, nego će imati svetlost života.”

Njegova svetlost rasvetljava sve zablude, greške, stanja i sakrivena mesta u kojem zlo nalazi svoje utočište. Obasjan Hristovom svetlošću svet može da vidi gde se nalazi i šta mora da čini da bi okusio stvarni mir, može da uvidi stvarnu istinu koja oslobađa i ne zarobljava nego daje punu slobodu. Slobodu od greha i sveza ovog sveta. 

Iznad svega toga, Hristovo svetlo jasno pokazuje razliku između života i smrti. Hristova svetlost je Božanska svetlost života, koja ne postoji nigde drugde sem u Njemu. 

Na samom početku Biblije, na samom početku Stvaranja, Bog je razdvojio svetlost od mraka i objavio da je svetlost dobra. Da bi život mogao da postoji, svetlost mora da zasja. To je slika važna za ovaj svet danas. Da bi ljudi živeli moraju da budu obasjani Božjim svetlom. To svetlo smo mi, ti i ja. Nema drugih.

Matej je zapisao Isusove reči Mt 5:14-16 “Vi ste svetlost sveta. Ne može se sakriti grad koji leži na brdu; niti se pali svetiljka i stavlja pod mericu, nego na svećnjak, i svetli svima u kući. Tako neka zasvetli vaša svetlost pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima.” 

Naši životi, dakle, treba da budu vidljivi, 

- kao grad na gori - svima vidljivo, izdaleka i izbliza. Kao utočišće i zaklon. Kao putokaz i kao straža.

- kao svetlo koje svetli svima u kući - za sve naše domaće, verne i neverne. 

- kao svetlo koje svetli pred ljudima - kroz dobra dela, pomaganje, podršku, u crkvi i van nje, činimo sve, isključivo, na Božju slavu.  

Apostol Jovan, takođe, u svojim poslanicama daje sliku praktičnog života za one koji su prihvatili Istinu koja ih je oslobodila, pa u svojoj prvoj poslanici 1:5-7 piše “I ovo je vest koju smo čuli od njega i vama javljamo - da je Bog svetlost i u njemu nema nikakve tame. Ako kažemo da imamo zajednicu s njim, a u tami hodimo, lažemo i ne tvorimo istine. Ako pak hodimo u svetlosti, kao što je on sam u svetlosti, imamo zajednicu jedan s drugim i krv Sina njegova Isusa Hrista čisti nas od svakoga greha.” 

Svesno ili nesvesno sva naša razmišljanja uvek se tiču odlučivanje o našem životu. Bog nam je darovao razum koji nam omogućava da biramo. Zbog toga se naši osnovni izbori uvek tiču pravca i prirode našeg života i oni mogu, generalno, da se svedu na dva nivoa: ili živimo u svetlu ili živimo u mraku. Sveti Duh nam govori da moramo da izaberemo da živimo u svetlosti, jer u suprotnom nije moguće da okusimo puninu života koji Bog daje. 

Početak praktičnog bogougodnog život počinje odlukom da živimo u svetlosti? 

Ovim stihovima, Jovan, praktično objašnjava šta znači živeti u svetlosti, i pomaže nam da donesemo tu odluku ako je do sad nismo doneli, ili da je obnovimo ako smo već u njoj živeli. 

Ove reči na veoma ubedljiv način, vrlo realno, govore o tome kakav je život onih koji hodaju u svetlosti, i koliko taj život u stvari lep i bogat. 

Živeti u svetlosti, znači biti sudionik Božije prirode. On je svetlost i u njemu nema nikakve tame. 

Bog je pravedan i čist, svet i pouzdan. Sva njegova dela su pokazatelj njegove pravednosti, a njegove reči su sušta istina. 

Svetlost dolazi od Njega. On je njen izvor i kreator i zbog toga je ona izvor mudrosti i sile. Nema toga što je bolje, bogatije, sjajnije i lepše od Božije svetlosti. Nema te stvari na ovom svetu koje možemo zadobiti, a da su bolje od onoga šta Bog daje. 

U život u svetlu ulazimo predajući se Gospodu u veri do koje smo došli kad smo čuli i poslušali evanđelje. Istrajno i predano nastavljamo da hodamo i živimo u Božijem svetlu koje nam se i dalje otkriva kroz Božju reč i delovanje Duha Svetog. 

Ako živimo u svetlosti, blagosloveni smo time što nas Hristova krv čisti od svakog greha, u svakom trenutku našeg života. Greh je, na žalost, i dalje sastavni deo našeg žvota. Potrebno nam je rešenje ovog problema inače bismo propali. 

Hrišćani ponekad imaju običaj da se prema grehu ponašaju tako što su obeshrabreni time što stalno greše, ili postaju oguglali na greh. 

 - Obeshrabrenost dolazi onda kad gledamo na sebe kao gubitnike koje je greh potpuno nadvladao. Takvi su okovani strahom i lažnom pobožnošću, ne čine čak ni ono što bi morali da čine od straha da ne pogreše. Martin Luter je jednom rekao “Greši smelo, a veruj još smelije”. To nije dozvola za greh, to je objava pobede nad grehom. Čovek ne sme biti rob greha, već slobodnjak Hristov. Nema greha koji Hrist ne oprašta, ako Duhom prihvatamo njegovu žrtvu.  

- Oguglalost na greh nastaje onda kad smo toliko sigurni da smo pobedili greh da sada sve možemo da činimo bez ikakvih posledica. Ne treba se zavaravati, greh je podmukli ubica. 

Istina je da nas krv Hristova čisti od svakog greha, ali je takođe istina da se Bog ne da ismevati. On jeste ljubav, ali on je takođe i Pravda.

   

I jedan i drugi stav su, naravno, pogrešni i nisu u skladu sa Pismom. 

Bog želi da budemo sigurni u pobedu nad grehom koju je Hrist zadobio, ali takođe želi da budemo svesni da nam je svakodnevno potrebno da se čistimo od greha, tj. da nam je svakodnevno potrebna njegova milost. 

Ako hodamo u svetlosti, biće nam jasno koliko je ovo važno za svakog od nas. 

  

Takođe, hodanje u svetlosti osposobljava nas da možemo da uživamo u fantastičnom zajedništvu, i nebeskom i zemaljskom - nebeskom sa Bogom, a zemaljskom sa njegovom decom. Pogledajte samo ljude oko sebe. Koliko je tu mnoštvo talenata, darova, službi, osmeha, zagrljaja, sapatništva, prijateljstva. Sve što nam ikad zatreba Bog nam daje kroz svoju decu, našu braću i sestre. To zajedništvo zasnovano je samo na jednoj stvari - na ljubavi kojom nas Bog nadahnjuje. 

Zbog toga naša ljubav mora da bude mnogo više od pukog podnošenja, poštovanja ili trpljenja. Voleti braću i sestre ne podleže mogućnosti izbora. To je zahtev koji ne možemo da odbijemo, ako želimo da kažemo da hodamo sa Isusom. Ljubav prema braći i sestrama nema nikakvu alternativu. Možete se na nekoga i naljutiti, i svakako će vas neko iznervirati, i definitivno je neke ljude teško podnosti. Ali sve te negativne stvari moraju da budu pobeđene ljubavlju kojom, iste te ljude, Hrist ljubi. A mi pripadamo Hristu, zar ne? Kao što je napisao apostol Pavle 2 Kor 5:15 “A on je umro za sve, da živi više ne žive sami za sebe, nego onome koji je za njih umro i vaskrsnut bio.“ Ako njemu pripadamo onda nemamo drugog izbora sem da volimo one koje on voli!  

Zabluda je, i to smrtonosna, koja nas uči da sa braćom i sestrama možemo da ostvarimo bilo koji drugi odnos sem onog koji je podstaknut ljubavlju. 

Podsetimo se samo 1. Korinćanima 13, “1 Kor 13:1-8 “Ako govorim ljudskim i anđeoskim jezicima, a ljubavi nemam, onda sam metal koji zvuči i činele koje odjekuju. I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu veru, tako da premeštam gore, a ljubavi nemam, ništa sam. I ako hraneći siromahe razdelim sve svoje imanje, i ako predam svoje telo - da budem spaljen, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi. Ljubav dugo trpi, ljubav je dobra, ona ne zavidi, ljubav se ne hvali, ne nadima se, ne ponaša se nepristojno, ne traži svoje, ne ljuti se, ne uračunava zlo, ne raduje se nepravdi, ali se raduje sa istinom; ona sve snosi, sve veruje svemu se nada, sve trpi. Ljubav ne prestaje nikada.” 

Da li je ovo samo spisak lepih želja ili je reč koja obavezuje svakog od nas? Džaba nam sva služba i družba ako nema ljubavi. 

Ovome možemo dodati i reči apostola Petra 1. Pet 4:8 “Pre svega imajte među sobom istrajnu ljubav, jer ljubav pokriva mnoštvo greha.” MI, dakle, treba da živimo jedni za druge, a ne jdni pored drugih.

A povrh svega ovoga Jovan kaže u 1. Jn 3:10,11 “Po ovom se poznaju deca Božija i deca đavolja: svako, ko ne čini pravednost i ko ne voli svoga brata, nije od Boga. Jer ovo je vest koju ste čuli otpočetka: da volimo jedan drugoga.” 

Samo zajedništvo zasnovano na pravom temelju i protkano ljubavlju omogućava da telo Hristovo napreduje i raste. Bez ljubavi ono je mrtvo, a mrtvo je i naše zajedništvo sa Bogom. 

Svakome je potrebno zajedništvo, zato što zajedništvo nadahnjuje, obogaćuje, osnažuje, hrabri i podstiče na hodanje u svetlosti. Zajedništvo rasteruje strah i mnogostruko uvećava naše pouzdanje.

Moja unuka se boji mraka. Pre neki dan smo morali na tavan. Već je pao mrak pa smo sa sobom poneli sveću, ali to nije baš bilo od velike pomoći. Sve jedno se plašila, ali je ipak išla je u taj mrak zajedno sa mnom. Bila je hrabra, jer sam ja bio tu. Pitam je “Zašto se bojiš mraka, kad u mraku ima sve isto, kao i na svetlu.” “Nema sve isto” kaže ona “nema svetla.” Mudrica. 

U mraku nema svetla, i koliko god da se trudili da dokažemo da je sve isto, nije isto, i nikad neće biti.    

Zato naše zajedništvo sa drugom decom Božijom mora biti aktivno, stalno prisutno, svesno izgrađivano, naslonjeno na poverenje i optočeno ljubavlju koja je Božija svetlost u našim rukama. Ovo zato, da bi, i onaj ko se plaši, mogao, ohrabren nama, da ide putevima vere. 

Tamo gde toga nema unesite svetlo, pretrpite štetu ako treba, oprostite, ponizite se i Bog će blagosloviti i vas i sve oko vas. Hodajte u njegovoj svetlosti, i imaćete svetlost života.  

Isus koji je svetlost sveta, poziva nas da hodamo u svetlosti, jer u tami nema života. 

I za kraj želim da se podsetimo jedne priče zapisane u 2. Carevima 6. Tamo čitamo o jednom događaju koji se desio sa prorokom Jelisijem. Sirijski car je odlučio da ga uhvati jer mu je Jelisije stalno kvario planove. Poslao je vojsku na grad u kojem se Jelisije nalazio. Ujutro grad je bio opkoljen, a stanovnici, zajedno sa Jelisijevim slugom prestravljeni. Da bi ga smirio Jelisije mu je pokazao nebesku vojsku koja je bila spremna da brani grad. Pomolio se Bogu,“Gospode, otvori mu oči da vidi” i sluga je ugledao taj fantastični prizor. Do tad on je video samo problem, ali ne i silu Božiju koja je na njegovoj strani. 

Božji čovek ne gleda na svetovna događanja u svetlu ovog sveta nego sve obasjava božanskim, Hristovim, svetlom. To svetlo otkriva život i silu kojom je taj život stvoren i podržan. 

Suočeni sa svime što se dešava sa nama, u nama i oko nas, ponekad se unespokojimo, obuzme nas strah i neizvesnost. Ne znamo šta će biti sa nama, sa našom decom, sa našim društvom, životom koji živimo. Ali to je najčeše samo zato što ostanemo slepi za božansku silu koja nam stoji na raspolaganju. 

Ako živimo u svetlosti na koju nas Hrist poziva, Bog će otvoriti naše oči i gledaćemo njegovu silu i  života će biti u izobilju. 

On je svetlost sveta, i ko ide za njim neće hoditi u mraku, nego će imati svetlost života! 

Amin!