OBIČNA BOŽIĆNA PRIČA

(propoved: Protestantska evanđeoska crkva - zajednica Roma, Zemun; januar 10. 2016.
i Protestantska evanđeoska crkva Beograd, Hram Svete Trojice, Simina 8 - januar 21.2016.)

Božić je prošao. Sve se vratilo u normalu. Stihove koje je zapisao Luka 2:1-38, u proteklih mesec dana čuli smo nebrojeno puta. Sa propovedaonice, predstave, čitali smo ih našoj deci i unucima, pa čak smo ih mogli čuti na TV.
I ti stihovi su bili samo jedan mali fragment sveukupne slike koju smo stvorili da bismo proslavili najradosniji hrišćanski praznik.
Nema u tome ništa loše. Naprotiv! Ako išta, kao hrišćani treba da slavimo, onda je to trenutak kad je Bog postao kao mi.
A nakon toga, nastupi ovakvo vreme i ovu priču kao da odložimo na policu, da čeka novu priliku, da bude aktuelna i da je ponovo pričamo i čitamo.

Ali ja želim večeras da i dalje ostanete u toj priči rođenja Isusa Hrista. Želim da vas i dalje zadržim u Božiću.

Želim da na ovu priču pogledate malo drugačije, da iz nje dobijete još nešto, a ne samo podlogu za praznik. Želim da prestanete da budete zaljubljeni u ovu priču i da počnete da je volite i da živite sa njom svaki dan i da je delite sa svima.

Šta nam to Božićna priča, sem o Isusovom rođenju, govori?
Ona govori o dvoje ljudi, čiji životi su se dramatično promenili, od kad su od Boga izabrani za posebno delo. Govori o jednoj bebi koja je rođena u vrlo teškim uslovima, i oko koje se podigla poprilična prašina. Govori o pastirima, o Ani i Simeonu.
Sve u svemu priča govori o jednostavnim ljudima čiji životi su bili objasjani Božjim deloma, i čemu su oni bili svedoci.     

Marija i Josif bili su sasvim običini ljudi. Ni po čemu se nisu razlikovali od drugih. Kad biste ih videli u gomili drugih ljudi, ne biste ih ni po čemu mogli  da prepoznate, sem po tome što je bilo očigledno da je Marija trudna. Iako su i jedno i drugo imali bliski susret sa božanskom silom, i Božjom reči, i ako su bili upućeni u Božju tajnu, i doživeli neizmerni blagoslov zbog toga, to niko, na osnovu njihovog izgleda nije mogao da primeti.

Baš kao vi i ja. Nama ne čelu ne piše da smo hrišćani, niti će to iko moći pretpostaviti na osovu onoga kako smo obučeni, ili očešljani, ... To što znamo Božije tajne, i što smo okusili Božiju silu, neće promeniti naš izgled. U svom okruženju ni po čemu se ne razlikujemo, niti treba da se razlikujemo, od ljudi oko nas. Bog želi da je tako. Njegova namera nije da se posebno oblačimo, posebno češljamo, nosimo smešne šešire ili kape, da bi nas ljudi odmah primetili. Naprotiv!
Isus na jednom mestu kaže (Matej 6:16-18) “A kada postite, ne budite namrgođeni kao licemeri; jer pomračuju svoja lica, da se pokažu ljudima kako poste; zaista vam kažem, primili su platu svoju. A ti kada postiš, pomaži svoju glavu i operi svoje lice, da se ne pokažeš ljudima da postiš, nego Ocu svome koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji gleda u tajnosti uzvratiće ti.”

Pripadati Bogu znači da u onome što jesi imaš poseban blagoslov.
Zato je i Isus morao da se rodi kao beba, da se ni po čemu ne razlikuje od bilo kod čoveka koji gazi ovom zemljom.
Zato je izabrana sasvim obična žena, koja će ga roditi, i sasvim običan čovek koji će se o njemu starati kao otac.
On koji je začet u Mariji po Duhu Svetom, morao je rasti u Marijinom telu kao i svaka druga beba, kako bi dobio svoje fizičko telo u kome će hodati zemljom kao i svaki drugi čovek. To je bio jedini način da Bog postane neko kao vi i ja.

U Vitlejem su došli zato što je sav Rimski svet tog vremena morao da se popiše, i oni su bili primorani da se vrate u grad Josipovih predaka da bi se tamo upisali.

To vam je isto kao danas, kad morate da idete tamo gde ste rođeni da izvadite rodni list, ili neke druge papire, samo što je ovde, pored gnjavaže oko puta, bila i neopisiva gužva. I pošto su njih dvoje, iz razumljivih razloga, sporo putovali, stigli su u Vitlejem, kad su već sva mesta, gde su se izdavale sobe, bila zauzeta, za njih nije bilo mesta.
Niko ih nije namerno ostavio napolju, nije postojala nikakva globaalna zavera da se oni ostave bez smeštaja, samo su drugi stigli pre njih. Obaška to, što se niko nije baš potresao zbog neke trudne žene. Ali to je već stvar kulture i prilika koje su tamo, i tada, vladale.
Ipak, iako je sve bilo puno, ukazala im se prilika da se smeste u nekoj štali. Bez obzira kako to nama izgleda, ili zvuči, mislim da su oni bili zahvalni za to, pošto je u štali, ipak, mnogo bolje nego napolju na otvorenom.
Te noći, u toj štali, Marija je rodila sina, i napravila mu ležaj u jaslama.

I sad, imajući sve to u vidu mogli bismo da kažemo
“Jadna Marija, putovati u takvom stanju, i poroditi se u štali, baš je žalim?”
Pa, lepo je biti sažaljiv i dobro je saosećati sa nekim. Jer, istini za volju, sve to što se njima dvoma dogodilo nije baš nešto što bi čovek poželeo sam sebi, ili nekom svom.
Još manje je za očekivati da će Bog tako postupati sa nekim ko je izabran za Njegovo delo, i koga će svi narodi nazivati blaženim. A još je teže prihvatiti činjenicu da se ovo dešavalo njegovom Sinu! Zar ne!?

Kako vi to razumete?
Zar vam se ne čini da bi bilo normalno očekivati da Bog obezbedi najbolje uslove za one koji su njegovi!?
Zar vam se ne čini da bi bilo normalno da nam Bog obezbedi sve što je potrebno, kad već radimo nešto za njega?
Ako nemam smeštaj, normalno je da očekujem da mi obezbedi smeštaj! Pa neću valjda spavati napolju ili u štali?
Ako nemam prevoz, normalno je da očekujem da mi obezebedi prevoz. Neću valjda da idem peške ili na magarcu!
Ako nemam novca, očekujem da mi obezbedi novac. Sramota je da ja kao Njegov sluga, imam manje od onih kojima služim!
Ako sam bolestan, normalo je da očekujem da me Bog isceli i ozdravi, neću valjda bolestan da mu služim?
Zar nije tako?
Kad bi nama, koji smo Njegovi, Bog obezbedio sve najbolje - kuće, automobile, novac, hranu; kad bismo svi bili zdravi, i nikad se ne razboljevali; kad bi nas ljudi poštovali i prihvatali sve što kažemo, zar ne bismo bili mnogo uspešniji svedoci?

Kad bi nam Bog sve obezbedio, svi bi išli za Hristom. Zar ne?
Naravno da ne! Hrist je obezbedio sve za svoje učenike, pa je opet jedan bio izdajica.

Ali i većina onih koji bi išli za njim, išli bi, ne zato što je Hrist ono što jeste, nego zato što daje ono što se od njega očekuje.
U Jovanovom evanđelju, u šestom poglavlju, čitamo kako Isus prekoreva ljude što ga slede zato što ih je besplatno nahranio. I vidimo kako odlaze od njega kad počinje da govori teške stvari, a on ništa ne čini da bi ih zaustavio, nego, čak i one koji su ostali pita “Hoćete li i vi da idete?”

Bog ne želi da kupuje našu ljubav. Bog mudar, i zna da se ljubav ne može kupiti. Ljubav koju dobijete kao odogovor na nešto što ste dali, prestaje onda kad prestajete da dajete.

Zato je činjenica, da zajedno sa svim ljudima, božji ljudi podnose iste poteškoće i suočavaju se sa istim stvarima kao i svi ostali. Ni manje ni više.
Istina je, Bog nas neće ostaviti da umremo od gladi, ali to ne znači da ćemo biti siti kad svi drugi gladuju;
Bog nas neće napustiti ni u vreme najvećih nevolja, ali to ne znači da neki neće stradati kad su svi u nevolji;
Bog će nas na kraju dovesti u pobedu, ali to ne znači da nećemo doživeti poneki poraz;
Bog će nas ispuniti svojom silom, ali to ne znači da nećemo osećati slabost i da nećemo ponekad posrnuti pa čak i pasti.

Bog je iznad svega, i On sve izvodi na dobro, onima koji ga ljube. To dobro je veće i od života, i od smrti, i od gladi, i od nevolja ... i od svega šta može da vam se dogodi.

Zato su Josif i Marija, tako strpljivo podnosili događaje i okolnosti u kojima su se našli.
Dobro koje je Bog pripremio za ovaj svet bilo je veće od sve nevolje koji su oni, za kratko, morali da podnesu.

Dobro koje je Bog pripremio za ovaj svet, veće je od svakog bola, patnje, iskušenja, nevolje i nepravde, koju, bilo ko od nas mora da podnese ili je podnosio u svom životu.
Bog sve izvodi na dobro, čak i kada mi ne možemo da vidimo to dobro.

To je jedna, veoma važna, poruka iz događaja zapisanih u ovo poglavlju koje smo pročitali.
Takav Božji odnos prema nama tj. prema svojima, važan je za poruku koja treba da se prenese ovom svetu.
Priča o Vitlejemskom rođenju nije bajka, nego istinita priča, o Bogu koji je toliko voleo svet, da je sam postao kao svet, da bi spasao one koji propadaju.
Priča je toliko istinita, da mnogi u nju ne mogu da poveruju, i zato oni koji je prenose moraju da budu istiniti, čisti - jednostavni ljudi koji vole Boga. Ne zato što im je Bog dao da uživaju u onome u čemu drugi oskudevanju, nego zato što je Bog, Bog.

Lično imam veliki problem da verujem u Božije poruke (koliko god one zvučale istinito) koje mi upućuju super pastori i propovednici preplanulog lica i njihove plastične supruge, sa veštačkim usnama, lažnom kosom, iz svojih velelepnih vila i bazena. Možda sam samo ljubomoran što nemam isto šta i oni imaju. Ne znam.
Ono što znam je da je dobra vest za sve ljude i sve narode na ovom svetu krenula iz te vitlejemske štale. To nije vest o bogatstu ili slavi ili nekom opštem napretku, to je Božija vest od Boga, o rođenju koje se dogodilo. Rođenju koje je, zauvek promenilo lice ovog sveta.

PASTIRI
Tu u blizini mesta događanja, pastiri su bdeli oko svojih stada. I ta štala gde se Marija porodila, najverovatnije je pripadala njima i koristili su je kad je bilo neko nevreme ili za neke poslove koji mogu da obave samo u štali.
To veče, bilo je kao i svako drugo veče za njih. Ništa posebno se nije dešavalo, osim što je veliki broj ljudi okupirao njihovo malo mesto. Možda su malo pričali o tome, i o onom Augustu zbog koga se sve to dešava. Naravno da su pričali o običnim stvarima, o kojima obični ljudi i pričaju, kao i hiljadu dana pre toga. I sve je bilo isto dok se odjednom ispred njih nije stvorio bleštavi anđeo. Zmislite šok “I anđeo Gospodnji im pristupi i slava Gospodnja ih obasja, te se uplašiše vrlo.”  

Mi smo često šokirani onim što Bog uradi među nama. Kao očekujemo nešto, a kad se desi onda smo šokirani (oslobađanje Petra iz zatvora - Dela 12). Kao da ne očekujemo da Bog može da uradi ono šta ga molimo.
Bog hoće i može. I to nije uopšte u pitanju. Ali mi pitamo kad će i kako će. E, u to ne možemo da zavirimo. Sve što treba da znamo je da Bog može i hoće. Sve je u Njegovoj vlasti, ali o nečem smo obavešteni, a o nečem nismo.
Zbog toga se dešava da, kad Bog odgovori na molitve - mi smo šokirani.
Kad Bog učini nešto, mi smo šokirani. Kad nas slava Božija obasija, mi se uplašimo kao da hoće da nas bije, a ne da nam ispuni molitvu.
Ali na našu radost, Bog je strpljiv i pun razumevanja. I umiruje nas. Na razne načine.

Ovde čitamo da anđeo govori pastirima, “... ne bojte se; jer gle, javljam vam veliku radost koja će biti svemu narodu”
I stvarno. Nemamo čega da se bojimo kad je Bog na našoj strani.
Već sama činjenice da on pristupa nama, a ne mi njemu, da on traži nas, a ne mi njega, ohrabruje i daje nadu. Jer čak i kad bismo hteli, ne bismo znali šta da tražimo. I tu se vidi njegova ljubav prema nama, prema svima koje je stvorio.

Jer ova vest, ova radost, nije samo za neke, nego za sve, za sav narod. Ne bojte se, nego se radujte.
Živeći svoj, ovozemaljski život, u raznoraznim problemima, ponekad možemo da pomislimo kako su dobre vesti samo za neke odabrane, posebne, samo za one koji žive u bogatstvu i raskoši. Neki, nazovi hrišćani, čak i pokušavaju da nas ubede u to.
Ali kod Boga nije tako - Bog ima dobru vest za svakog od nas. Bog nije odlučio da spasi samo bogate (čak čitamo da će se oni veoma teško spasavati zbog bogatstva kojim su vezani), već sve one koji žele da prihvate božji dar - Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista.
Znak za tu dobru vest je “dete povijeno u pelene gde leži u jaslama.” Iskreno, da li je to znak koji biste vi očekivali? Dete, u pelenama, u štali, u jaslama ...

Ponekad se Bog objavljuje baš na čudne načine - magare koje govori, gavaran koji nosi hranu, sekira koja pliva,
Ponekad na veoma upečatljiv način - vatra s neba, mana, jarebice, grm koji ne izgoreva, more koje se otvara, ....

Svaki Božji znak govori o Njegovoj sili i veličanstvu. A ovo u Vitlejemskoj štali je najveličanstvenije i najsilnije od svega. Bog je postao najnemoćnije i najsiromašnije biće na svetu da bi se kroz njega pokazala najveća sila i veličanstvo koje je svet ikad video.
Kako jasno zvuče Pavlove reči - kad sam slab, onda sam jak!

Pod utiskom onog što su videli i umireni onim što su čuli, pastiri su požurili da vide to dete, da se svojim očima uvere u anđelove reči, i da ljudima ispričaju šta su čuli.
Kad su se uverili u istinitost reči, vratili su se svojim poslovima. Ali, više nisu bili isti. Vraćajući se oni su slavili i hvalili Boga. Bili su zadivljeni Božjim delom i to su, očigledno jasno iskazivali svojim novim odnosom prema Bogu.

Vidite, ko se suretne sa Bogom taj više nije isti. Ne može da ostane istini. Između mnogih stvari, oni kojji su se sreli sa Bogom, ne mogu da ne slave tog Boga. Kad slavimo Boga i zahvaljujemo za ono što je on uradimo, ne činimo to zato što se tako mora, ili što je to neki običaj u crkvi. Slavljenje i zahvaljivanje treba da izražava naš novi život, novo iskustvo sa Bogom, naše iskreno divljenje prema onome što je On uradio u životu svakoga od nas. Ono mora da bude odraz naše beskrajne zahvalnosti što je Bog, u svjoj ljubavi, odlučio da učini sve da ne propadnemo.


Možda se ništa neće promeniti u našoj svakodnevnici. Možda će sve ostati kao što je bilo, kao što u većini slučajeva i ostane.
Pastiri su i dalje ostali pastiri, i vratili su se poslovima koje pastiri rade.
Ali ipak su se njihovi životi promenili. Oni su videli slavu Božju, i nadu spasenja za svoj život i to je uticalo na njih. Bili su svedoci Božije milosti koju im je Bog ukazao i to su preneli ljudima koji su bili kod Isusovih jasli.
A onda su tu vest, proširili dalje. Ne kao veliki evangelizatori, ne na seminarima, ne na velikim evangelizacijama, ne u misijama, nego pričajući među sobom i pričajući ljudima oko sebe.
Iako se pastiri nigde više ne spominju, ipak je jasno da se ova vest, zahvaljujući njima, raširila na široko i na daleko. Oni su ostali tamo gde su bili ali vest je otišla dalje.
Kad čitate o Isusu, uvek pročitate da se oko Hrista skupilo veliko mnoštvo. Da li ste se ponekad zapitali, kako su znali i čuli za njega?
Pa, ljudi pričaju među sobom. Govore šta su videli i čuli, i prenose to dalje.
Ima jedna šala koja dugo kruži među hrišćanima: Zašto je Bog dozvolio da prvi svedok Isusovog vaskrsenje bude žena? Zato što je znao da će ona odmah to raspričati svima? To je možda smešno, ali je činjenica da žene veoma brzo podele svoj doživljaj sa drugima. Muškarci su malo tromiji u tome (iako ima izuzetaka).
Međutim, za Božije delo je pričanje o tome šta smo videli, čuli, doživeli, veoma važano. Na kraju krajeva Isus nas je odredio da budemo svedoci za njega, a od svedoka se treža da kaže svu istinu koju zna.

Dakle, Raspričajte svima ono što ste čuli, pročitali i znate o Isusu. Ispričajte ono što je Bog uradio za vas i ta vest će uskoro biti poznata svakom u vašem okruženju.
Budite svedoci neizmerne Božije ljubavi koju Bog ima za svakog čoveka.

DRUGAČIJI SVEDOCI
Ako vam je teško da se identifikujete sa pastitrima, Bogu koristi i drugačije svedoke.
U ovom tekstu čitamo da su Isusa odneli u hram kako bi bio stavljen pred Boga i bio posvećen Bogu i kako bi bila prinesena žrtva za njega. Zakon je tako nalagao.
Tu u hramu, Bog je imao dvoje ljudi - jednu ženu i jednog muškarca - Simeona i Anu. Oboje stari, i oboje ubeđeni da Spasitelj dolazi i da će ga videti, pre nego što ih Bog pozove k sebi.

Marija i Josip su bili zapanjeni, kada je Simeon, nadahnut Svetim Duhom, uzeo malog Isusa u ruke i govorio o njemu kao o Pomazaniku Božijem, i spasenju koje je došlo za ceo svet. U isto vreme i Ana je, zajedno sa Simeonom slavila i zahvaljivala Bogu za Isusa, za spasenje ...
Marija i Josif su to već znali, tu poruku su im pastiri ranije preneli, ali opet, su se čudili tome šta se govori za njega.
O tome, kako se uvek iznenadimo kad Bog nešto učini u našem životu, sam već nešto rekao. Samo još da dodam, ovo.
To Marijino čuđenje je tako ljudski i uobičajeno. Svi mi imamo veliki problem i teško prihvatamo nekoga koga poznaješ, za nekoga kroz koga Bog radi. 
I to se dešava i u crkvama, i to stvara velike probleme u ličnim odnosima.

Znate, ono “On je našao da mi priča” ili “Pravi se da je nešto, a znamo se”. Pa naravno da se znamo, svi, jako dobro. Ali naša nesavršenost ne umanjuje Božije savršenstvo.
Pogledajte jedni druge, pa sam sam vam odličan primer - Bog radi kroz nesavršene ljude.

Cela ova priča o Isusovom rođenju upravo govori o nesavršenim ljudima odabranim za savršeno delo.
Budimo realni, Marija nije bila baš na dobrom glasu, jer je ostala trudna pre nego što se udala. Josif je morao da je zaštiti tako što će je uzeti ze ženu. Pokušajte vi danas, u ovom liberalnom svetu, da objasnite da ste ostali trudni a da vam muškrac nije ni dotakao, jer vas je Sveti Duh osenio. Šta bi ljudi rekli? “Ma da, baš tebe, kao da nije imao nekog boljeg. Toliko dobra baš nisi.”

Ili pokušajte da objasnite, da vi niste otac deteta trudne žene koju ste uzeli za ženu, na brzinu i van običaja. “Jeste, sigurno ti je Bog naredio. Kako da ne!?”

Prosto nam je teško da prihvatimo da Bog radi onako kako želi da radi, i to sa onima koje On sam izabere, i daje im darove koje On sam izabere.
To nerazumevanje i neprihvatanje, ponekad dovodi do toga da se u crkvama pojavi zavist, ljubomora, svađe, stranke i štatigajaznamštasvene.
Ali, budite bezazleni. Prihvatajte ono što Bog radi kroz vašu braću i sestre. Ako nije od Boga, vrlo brzo će se pokazati pogrešnim. Ali ako jeste od Boga, mogli bi da se nađete nasuprot Božije volje. Volite i poštujte jedni druge, jer Bog voli svakog od nas.

PORUKA BOŽIĆA
Dakle, ovo je poruka Božića. Bog je došao da svet, kao malo dete, rodila ga je obična žena. Njegovo rođenje posvedočili su obični ljudi.
Potčinio se svemu što je ljudsko, da bi ljudima doneo priliku da se potčine svemu što je božansko.
Ta priča zaslužuje da se prenosi dalje. Ne samo za Božić, nego svakog dana.
Tamo gde radite, tamo gde se molite, tamo gde se okupljate kao zajednica. Ta priča treba da bude osnov svih priča u vašoj porodici, treba da je znaju svi vaši ukućani i vaši rođaci i prijatelji.
Ova priča menja živote, i donosi neopisive blagoslove.
I, najažnije, svako od vas može da je priča.  

SVETLO ŽIVOTA

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 22.11.2015. godine, propoved)

Jedan od mnogih suočavanja Isusa sa farisejima i književnicima, opisao je Jovan u osmom poglavlju svog evanđelja. Žena uhvaćena u preljubi, “pravednici” koji žele da je kamenuju, i Isus koji oprašta su deo sam početak te priče. 

Ipak, nastavak ovog poglavlja je mnogo interesantniji. Odmah nakon pomenutog događaja Isus objavljuje sebe na način koji je mnogo naljutio verske vođe. 

On kaže “Ja sam svetlost sveta, i ko ide za mnom neće hoditi u tami, nego će imati svetlost života.” 

Zbog toga je doživeo oštar napad, ali je takođe beskompromisno uzvratio, uopšte nije bio nežan i taktičan. Neke istine jednostavno moraju biti rečene bez obzira na to kako će se ljudi zbog njih osećati.  

U pedest i devet stihova ovog poglavlja Isus je izgovorio istine koje su ozbiljno prodrmale okupljene. Koda nekih je to izazvalo naglo buđenje, a kod nekih grčevit otpor, optuživanje i napade.

Razlika između ponašanja ljudi u vreme u kome je Jovan video Isusa i o njemu pisao i savremenog doba skoro da nema. Odnos prema Isusu nije se promenio. Ljudi i dalje tvrdoglavo odbijaju da u Njemu vide rešenje, spasenje, pomirenje, obnovljenje i sve one druge blagodati koje dolaze kad čovek prihvati ponuđeni mir sa svojim Tvorcem i Spasiteljem. 

Pogledajte samo svet oko sebe. Mrak je svakog dana sve veći, iako ima sve više sijalica. Čak smo uspeli da stvorimo nešto što se zove svetlosno zagađenje. I to je odličan naziv jer istinito opisuje kako nam svetlo ovog sveta ne dozvoljava da vidimo svetlo kreacije koju je Bog osmislio. 

Jedan propovednik, koji je inače i astrofizičar, je nedavno rekao, kako je Bog stvorio tako veliki svemir kako bismo, barem malo, mogli da vidimo kolika je veličina njegove milosti. Nažalost, mi smo danas toliko zagadili svoj vidik da tu gde živimo jedva naziremo poneku zvezdu na nebu. Osiromašili smo sami sebe, uvereni da se obogaćujemo. 

Ali ne samo pogled na zvezadno nebo, nego smo i sve ostale stvari potpuno zamračili. Moral, etika, međuljudski odnosi, zajedništvo, porodične vrednosti su, pod velom humanizna, ljudskih prava i kvazi slobode, istinsko svetlo zamenile tamom. I nikome nije jasno šta se događa, ali svako teži da se sakrije u svoj mali, sopstveni svet, u kome može da radi šta želi, ili bar da nesmetano želi da radi šta želi. 

Osim toga čujemo za sve ove nemire i ratove širom sveta. Nigde nema mira. Oni koji su mislili da je Arapsko poluostrvo daleko, da je Afrika neka egzotična destinacija, doživeli su neprijatno buđenje ovih dana, kad je sav taj svet krenuo da bezglavo juriša preko nas, jureći prema nekim zamišljenim idealnim mestima. Ipak, svi znamo da takva mesta ne postoje. Gde god da ti ljudi odu, oni će tamo naći neke druge ljude koji bi takođe voleli da odu negde drugde, kad bi mogli. Na kraju krajeva tamo gde odu naći će sebe, i savršenstvo će nestati. 

Ne treba da se zavaramo da je negde drugde bolje. Nigde ne postoji takvo mesto na kojem možemo da ostanemo zaštićeni i sigurni, ovaj svet nije raj. Ne postoji mesto na kojem možemo sasvim bezbedno da odgajamo svoju decu i da živimo život ne diraj me - ne diram te. Život koji živimo je pun borbe i iskušenja. 

Iako mi možda i ne želimo da se borimo sa svetom, svet je odavno objavio rat svakome od nas.  

I tu dolazimo da najgoreg od svega. U toj borbi, povlačeći se od stalnih napada, pod izgovorom nekakvog mirotvorstva, hrišćani su dozvolili da svet uđu u crkvu, umesto što su sa crkvom otišli u svet. Isus je rekao “Idite u sav svet ... I bićete moji svedoci sve do kraja sveta”, a ne “ostanite tu gde je sigurno dok ne dođem po vas”. 

Hrišćani, treba da budu so i svetlo sveta, to je naš poziv i naša misija. 

Za hrišćane nikad nije bio nekakav stvarni problem ono što svet može da im uradi. S tim su uvek, teško ali uspešno, uspevali da se izbore. Za hrišćane je uvek najveći problem ono što neće da urade, a trebalo bi. 

U hrišćanskom životu svakog od nas ima nekoliko stvari koje ne mogu da budu izbor - činiti ili ne činiti, već su imperativni zahtevi koje moramo da ispunimo da bismo uživali sve blagodeti tog života.   

Jedan od tih zahteva je život u svetlosti, život kroz koga Božija svetlost postaje vidljiva ovom svetu.  

Život nanovorođenih hrišćana obasjan je tom svetlošću, kroz reč koju čitamo, i delovanjem Duha Svetog. Ta svetlost dopire do nas, posebno, kroz evanđelja i poslanice koje nam objavljuju našeg Boga i Gospoda Isusa Hrista i bogatstvo života koji po Njemu primamo. Na više različitih načina evanđelja nam osvetljavaju Isusa. Znamo su evanđelisti, vođeni Duhom Svetim, zapisali mnoge pojedinosti o onome što je Isus radio i učio. Međutim, svako može da primeti kako se njihovi zapisi pomalo razlikuju. Posebno se Jovanovo evanđelje razlikuje od ostala tri. Sva evanđelja govore o istom, ali ponekad na drugačiji način, nešto spomenu a nešto izostave.  

Na primer, dok je Matej bio vođen Duhom da Jevrejima objavi da je obećani Mesija, Car Izrailjev, stigao, i da se sve, o njemu napisano, savršeno poklapa sa onim što su proroci najavili; Marka je Duh vodio da ohrabri hrišćane rasejane, zbog progonstva, širom Rimskog carstva. Opisujući Isusa on naglašava pobedu, nadu, utehu i ohrabrenje da sa sigurnošću mogu da očekaju njegov povratak i da tu vest prenesu i drugim ljudima. Luka, školovan i studiozan, takođe nadahnut Duhom objavljuje Hristovo Carstvo i vlast. Uveren dokazima, on uverava sve ljude, da je Bog pripremio bolje, bogatije i slavnije carstvo, koje nije od ovog sveta, nego je Nebesko i večno.

Ali Jovanovo evanđelje, je malo drugačije. Od više od svih, jasnije i preciznije opisuje Božiju ljubav kojom je ispunjen ovaj svet. Na osnovu te ljubavi svakom je data prilika da ne propadne. Kulminacija te ljubavi, zapisana je u stihu 3:16, koji mora da zna svaki hrišćanin “Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki - ko veruje u njega - ne propadne, nego da ima večni život.”     

Bog nas voli toliko da je najvrednije od svog bića dao da niko ne propadne nego da svako može da se spase. 

Jovan opisuje Isusa pokazujući nam Njegovo Božanstvo i Njegovu Čovečnost. Isus je onaj koji je sve, kroz koga je sve, i za koga je sve. 

Sve što nam je potrebno da bismo uspeli, u onome što nam je zbog greha postalo nemoguće, Bog nam je dao u Isusu.  

Da li je to teško poverovati - jeste! 

Da li je to nemoguće - nije! Jer Bogu je sve moguće, pa i to da postane čovek kao što smo ti i ja. 

Isus je u punini Bog, isto kao što je u punini Čovek. 

U stihovima ovog evanđelja vidimo Isusa koji je gladan i žedan, umoran, razočaran, tužan - čovek u svakom smislu te reči. Vidimo Isusa koji je imao iste potrebe i osećanja koje mi imamo. On je u svemu okusio život koji mi danas živimo. 

Takođe taj Isus je Bog u svakoj punini te reči - samilostan, strpljiv, spreman da oprosti, isceli i obnovi. Te ljudske i božanske osobine vidljive su u na svakom mestu u knjizi. 

I kad vodu pretvara u vino, i kad razgovara sa Nikodimom, i kad priča sa Samarjankom, i kad blagosilja hranu i hrani na hiljade ljudi, kad priča sa svojim apostolima, kad im pere noge, kad oživljava mrtve, leči bolesne, oprašta grehe, prekoreva, uči i poučava, teši i hrabri - Isus odražava neizmernu veličinu Božije ljubavi koja je našla svoj odraz u poniznosti Savršenog Čoveka. 

Mi hrišćani, dakle, nismo učenici (ili kao što neki vole da kažu sledbenici) nekog čovek ili nekog dalekog boga koji se sakrio na nebu i nedodirljiv je, nedostupan i neosetljiv na naše probleme, iskušenja, borbe i slabosti. Mi smo nanovorođena deca Boga koji je na svojoj koži osetio svu težinu života u telu. To je tako ohrabrujuće, ali i tako obavezujuće. On traži od nas da budemo kao On, “da uzmemo svoj krst i da idemo za njim” jer je to jedini način da budemo njegovi učenici (Lk 14:27) tj. da budemo Božija deca. 

Hrišćanski život nije ni lak ni jednostavan. Svako ko vam to kaže želi da vas prevari i povede stranputicom. Međutim, hrišćanski život je jedini koji se završava pobedom, jer Bog izvodi sve na dobro onima koji ga ljube.  

I upravo ta božanska objava Isusove ličnosti i prirode nada je ovog sveta. Upravo to saznanje da Bog razume naše stanje je dragocena vest koju možemo, i moramo, da podelimo sa ovim svetom. 

Svet živi u mraku i potrebna mu je svetlost - Isus kaže “Ja sam svetlost sveta, ko ide za mnom neće hoditi u tami, nego će imati svetlost života.”

Njegova svetlost rasvetljava sve zablude, greške, stanja i sakrivena mesta u kojem zlo nalazi svoje utočište. Obasjan Hristovom svetlošću svet može da vidi gde se nalazi i šta mora da čini da bi okusio stvarni mir, može da uvidi stvarnu istinu koja oslobađa i ne zarobljava nego daje punu slobodu. Slobodu od greha i sveza ovog sveta. 

Iznad svega toga, Hristovo svetlo jasno pokazuje razliku između života i smrti. Hristova svetlost je Božanska svetlost života, koja ne postoji nigde drugde sem u Njemu. 

Na samom početku Biblije, na samom početku Stvaranja, Bog je razdvojio svetlost od mraka i objavio da je svetlost dobra. Da bi život mogao da postoji, svetlost mora da zasja. To je slika važna za ovaj svet danas. Da bi ljudi živeli moraju da budu obasjani Božjim svetlom. To svetlo smo mi, ti i ja. Nema drugih.

Matej je zapisao Isusove reči Mt 5:14-16 “Vi ste svetlost sveta. Ne može se sakriti grad koji leži na brdu; niti se pali svetiljka i stavlja pod mericu, nego na svećnjak, i svetli svima u kući. Tako neka zasvetli vaša svetlost pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima.” 

Naši životi, dakle, treba da budu vidljivi, 

- kao grad na gori - svima vidljivo, izdaleka i izbliza. Kao utočišće i zaklon. Kao putokaz i kao straža.

- kao svetlo koje svetli svima u kući - za sve naše domaće, verne i neverne. 

- kao svetlo koje svetli pred ljudima - kroz dobra dela, pomaganje, podršku, u crkvi i van nje, činimo sve, isključivo, na Božju slavu.  

Apostol Jovan, takođe, u svojim poslanicama daje sliku praktičnog života za one koji su prihvatili Istinu koja ih je oslobodila, pa u svojoj prvoj poslanici 1:5-7 piše “I ovo je vest koju smo čuli od njega i vama javljamo - da je Bog svetlost i u njemu nema nikakve tame. Ako kažemo da imamo zajednicu s njim, a u tami hodimo, lažemo i ne tvorimo istine. Ako pak hodimo u svetlosti, kao što je on sam u svetlosti, imamo zajednicu jedan s drugim i krv Sina njegova Isusa Hrista čisti nas od svakoga greha.” 

Svesno ili nesvesno sva naša razmišljanja uvek se tiču odlučivanje o našem životu. Bog nam je darovao razum koji nam omogućava da biramo. Zbog toga se naši osnovni izbori uvek tiču pravca i prirode našeg života i oni mogu, generalno, da se svedu na dva nivoa: ili živimo u svetlu ili živimo u mraku. Sveti Duh nam govori da moramo da izaberemo da živimo u svetlosti, jer u suprotnom nije moguće da okusimo puninu života koji Bog daje. 

Početak praktičnog bogougodnog život počinje odlukom da živimo u svetlosti? 

Ovim stihovima, Jovan, praktično objašnjava šta znači živeti u svetlosti, i pomaže nam da donesemo tu odluku ako je do sad nismo doneli, ili da je obnovimo ako smo već u njoj živeli. 

Ove reči na veoma ubedljiv način, vrlo realno, govore o tome kakav je život onih koji hodaju u svetlosti, i koliko taj život u stvari lep i bogat. 

Živeti u svetlosti, znači biti sudionik Božije prirode. On je svetlost i u njemu nema nikakve tame. 

Bog je pravedan i čist, svet i pouzdan. Sva njegova dela su pokazatelj njegove pravednosti, a njegove reči su sušta istina. 

Svetlost dolazi od Njega. On je njen izvor i kreator i zbog toga je ona izvor mudrosti i sile. Nema toga što je bolje, bogatije, sjajnije i lepše od Božije svetlosti. Nema te stvari na ovom svetu koje možemo zadobiti, a da su bolje od onoga šta Bog daje. 

U život u svetlu ulazimo predajući se Gospodu u veri do koje smo došli kad smo čuli i poslušali evanđelje. Istrajno i predano nastavljamo da hodamo i živimo u Božijem svetlu koje nam se i dalje otkriva kroz Božju reč i delovanje Duha Svetog. 

Ako živimo u svetlosti, blagosloveni smo time što nas Hristova krv čisti od svakog greha, u svakom trenutku našeg života. Greh je, na žalost, i dalje sastavni deo našeg žvota. Potrebno nam je rešenje ovog problema inače bismo propali. 

Hrišćani ponekad imaju običaj da se prema grehu ponašaju tako što su obeshrabreni time što stalno greše, ili postaju oguglali na greh. 

 - Obeshrabrenost dolazi onda kad gledamo na sebe kao gubitnike koje je greh potpuno nadvladao. Takvi su okovani strahom i lažnom pobožnošću, ne čine čak ni ono što bi morali da čine od straha da ne pogreše. Martin Luter je jednom rekao “Greši smelo, a veruj još smelije”. To nije dozvola za greh, to je objava pobede nad grehom. Čovek ne sme biti rob greha, već slobodnjak Hristov. Nema greha koji Hrist ne oprašta, ako Duhom prihvatamo njegovu žrtvu.  

- Oguglalost na greh nastaje onda kad smo toliko sigurni da smo pobedili greh da sada sve možemo da činimo bez ikakvih posledica. Ne treba se zavaravati, greh je podmukli ubica. 

Istina je da nas krv Hristova čisti od svakog greha, ali je takođe istina da se Bog ne da ismevati. On jeste ljubav, ali on je takođe i Pravda.

   

I jedan i drugi stav su, naravno, pogrešni i nisu u skladu sa Pismom. 

Bog želi da budemo sigurni u pobedu nad grehom koju je Hrist zadobio, ali takođe želi da budemo svesni da nam je svakodnevno potrebno da se čistimo od greha, tj. da nam je svakodnevno potrebna njegova milost. 

Ako hodamo u svetlosti, biće nam jasno koliko je ovo važno za svakog od nas. 

  

Takođe, hodanje u svetlosti osposobljava nas da možemo da uživamo u fantastičnom zajedništvu, i nebeskom i zemaljskom - nebeskom sa Bogom, a zemaljskom sa njegovom decom. Pogledajte samo ljude oko sebe. Koliko je tu mnoštvo talenata, darova, službi, osmeha, zagrljaja, sapatništva, prijateljstva. Sve što nam ikad zatreba Bog nam daje kroz svoju decu, našu braću i sestre. To zajedništvo zasnovano je samo na jednoj stvari - na ljubavi kojom nas Bog nadahnjuje. 

Zbog toga naša ljubav mora da bude mnogo više od pukog podnošenja, poštovanja ili trpljenja. Voleti braću i sestre ne podleže mogućnosti izbora. To je zahtev koji ne možemo da odbijemo, ako želimo da kažemo da hodamo sa Isusom. Ljubav prema braći i sestrama nema nikakvu alternativu. Možete se na nekoga i naljutiti, i svakako će vas neko iznervirati, i definitivno je neke ljude teško podnosti. Ali sve te negativne stvari moraju da budu pobeđene ljubavlju kojom, iste te ljude, Hrist ljubi. A mi pripadamo Hristu, zar ne? Kao što je napisao apostol Pavle 2 Kor 5:15 “A on je umro za sve, da živi više ne žive sami za sebe, nego onome koji je za njih umro i vaskrsnut bio.“ Ako njemu pripadamo onda nemamo drugog izbora sem da volimo one koje on voli!  

Zabluda je, i to smrtonosna, koja nas uči da sa braćom i sestrama možemo da ostvarimo bilo koji drugi odnos sem onog koji je podstaknut ljubavlju. 

Podsetimo se samo 1. Korinćanima 13, “1 Kor 13:1-8 “Ako govorim ljudskim i anđeoskim jezicima, a ljubavi nemam, onda sam metal koji zvuči i činele koje odjekuju. I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu veru, tako da premeštam gore, a ljubavi nemam, ništa sam. I ako hraneći siromahe razdelim sve svoje imanje, i ako predam svoje telo - da budem spaljen, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi. Ljubav dugo trpi, ljubav je dobra, ona ne zavidi, ljubav se ne hvali, ne nadima se, ne ponaša se nepristojno, ne traži svoje, ne ljuti se, ne uračunava zlo, ne raduje se nepravdi, ali se raduje sa istinom; ona sve snosi, sve veruje svemu se nada, sve trpi. Ljubav ne prestaje nikada.” 

Da li je ovo samo spisak lepih želja ili je reč koja obavezuje svakog od nas? Džaba nam sva služba i družba ako nema ljubavi. 

Ovome možemo dodati i reči apostola Petra 1. Pet 4:8 “Pre svega imajte među sobom istrajnu ljubav, jer ljubav pokriva mnoštvo greha.” MI, dakle, treba da živimo jedni za druge, a ne jdni pored drugih.

A povrh svega ovoga Jovan kaže u 1. Jn 3:10,11 “Po ovom se poznaju deca Božija i deca đavolja: svako, ko ne čini pravednost i ko ne voli svoga brata, nije od Boga. Jer ovo je vest koju ste čuli otpočetka: da volimo jedan drugoga.” 

Samo zajedništvo zasnovano na pravom temelju i protkano ljubavlju omogućava da telo Hristovo napreduje i raste. Bez ljubavi ono je mrtvo, a mrtvo je i naše zajedništvo sa Bogom. 

Svakome je potrebno zajedništvo, zato što zajedništvo nadahnjuje, obogaćuje, osnažuje, hrabri i podstiče na hodanje u svetlosti. Zajedništvo rasteruje strah i mnogostruko uvećava naše pouzdanje.

Moja unuka se boji mraka. Pre neki dan smo morali na tavan. Već je pao mrak pa smo sa sobom poneli sveću, ali to nije baš bilo od velike pomoći. Sve jedno se plašila, ali je ipak išla je u taj mrak zajedno sa mnom. Bila je hrabra, jer sam ja bio tu. Pitam je “Zašto se bojiš mraka, kad u mraku ima sve isto, kao i na svetlu.” “Nema sve isto” kaže ona “nema svetla.” Mudrica. 

U mraku nema svetla, i koliko god da se trudili da dokažemo da je sve isto, nije isto, i nikad neće biti.    

Zato naše zajedništvo sa drugom decom Božijom mora biti aktivno, stalno prisutno, svesno izgrađivano, naslonjeno na poverenje i optočeno ljubavlju koja je Božija svetlost u našim rukama. Ovo zato, da bi, i onaj ko se plaši, mogao, ohrabren nama, da ide putevima vere. 

Tamo gde toga nema unesite svetlo, pretrpite štetu ako treba, oprostite, ponizite se i Bog će blagosloviti i vas i sve oko vas. Hodajte u njegovoj svetlosti, i imaćete svetlost života.  

Isus koji je svetlost sveta, poziva nas da hodamo u svetlosti, jer u tami nema života. 

I za kraj želim da se podsetimo jedne priče zapisane u 2. Carevima 6. Tamo čitamo o jednom događaju koji se desio sa prorokom Jelisijem. Sirijski car je odlučio da ga uhvati jer mu je Jelisije stalno kvario planove. Poslao je vojsku na grad u kojem se Jelisije nalazio. Ujutro grad je bio opkoljen, a stanovnici, zajedno sa Jelisijevim slugom prestravljeni. Da bi ga smirio Jelisije mu je pokazao nebesku vojsku koja je bila spremna da brani grad. Pomolio se Bogu,“Gospode, otvori mu oči da vidi” i sluga je ugledao taj fantastični prizor. Do tad on je video samo problem, ali ne i silu Božiju koja je na njegovoj strani. 

Božji čovek ne gleda na svetovna događanja u svetlu ovog sveta nego sve obasjava božanskim, Hristovim, svetlom. To svetlo otkriva život i silu kojom je taj život stvoren i podržan. 

Suočeni sa svime što se dešava sa nama, u nama i oko nas, ponekad se unespokojimo, obuzme nas strah i neizvesnost. Ne znamo šta će biti sa nama, sa našom decom, sa našim društvom, životom koji živimo. Ali to je najčeše samo zato što ostanemo slepi za božansku silu koja nam stoji na raspolaganju. 

Ako živimo u svetlosti na koju nas Hrist poziva, Bog će otvoriti naše oči i gledaćemo njegovu silu i  života će biti u izobilju. 

On je svetlost sveta, i ko ide za njim neće hoditi u mraku, nego će imati svetlost života! 

Amin!

 

NIKO NIKAD NIJE GOVORIO KAO ISUS

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, četvrtak 08.10.2015. godine, propoved)

Sedmo poglavlje Jovanovog evanđelja je prava riznica bisera o Isusovom životu, njegovom ponašanju i učenjima. Ovo poglavlje veoma jasno opisuje njegov odnos sa narodom koji je tražio svoj pravi duhovni identitet i relgijskih vođa koji su se grčevito borili da zadrže svoje pozicije. Detaljno proučavanje ovog poglavlja zahtevalo bi mnogo više prostora i vremena od onog koji stoji na raspolaganju za jednu propoved, pa stoga želim da se osvrnem samo na neke važne stvari koje ovde možemo videti, sa nadom da će mi Bog dati priliku da se još poneki put vratim na događaje i reči koje je Jovan ovde opisao.
Dakle, nakon veoma uzbudljivog preioda svoje službe, Isus je u Galileji. Nije baš raspoložen da ide u Judeju jer tamo žele da ga ubiju. Ipak, veoma važan jevrejski praznik uskoro će početi, on će se tamo morati pojaviti, samo je pitanje kad i kako. (Jovan 7:1,2)

Za veoma kratko vreme, Isusova popularnost je drastični porasla, a onda isto tako drastično pala. Sva čuda koja je činio nisu ostala sakrivena i o njima se mnogo pričalo. To nije moglo da ostane bez odgovora religioznih vođa i raznih kritičara.
U ono vreme, kao i danas, ljudi su spremni da vam oproste sve, sem uspeha. Kritičari nikad ne spavaju, ne zaboravljaju i ne opraštaju. Što je veći uspeh to je veća opozicija.
A u Jerusalimu ta opozicija je bila najjača. Galileja je bila beznačajna za njih, provincija, bez pravog značaja. Ali, Jerusalim - tu je bio centar svih dešavanja.
Povrh svega, kao što sam već rekao, bio je praznik senica poslednji praznik u Jevrejskoj godini. Bio je to naročito radostan praznik. O njemu čitamo: "Petnaestoga dana sedmoga meseca praznik je senica za sedam dana Gospodu... Kad saberete rod zemaljski, praznujte praznik Gospodu sedam dana; u prvi je dan odmor i u osmi je dan odmor. U prvi dan uzmite voća s lepog drveća, i grana palminih i grana s gustog drveća. i vrbe s potoka, i veselite se pred Gospodom Bogom svojim sedam dana... I pod senicama budite sedam dana..." (3.Mojsijeva 34-43)
Ceo Izrael je bio tu. Slavio je i veselio se, uz hranu, piće, prijatelje. Judejski istoričar Josip Flavije je pisao da su se radosni pokliči u Jeruzalemu, koji su izlazili iz hiljade grla, mogli čuti na daleko van grada. To je bila najsvetlija tačka, poslednji i najsvečaniji praznik, u godini. Trajao je punih osam dana. Osim što su iskazivali zahvalnost Bogu, ljudi su razmenjivali vesti i novosti. Viđali su se prijatelji i rođaci. Mnogo se pričalo, naravno, i o Isusu, o svemu što je činio. Bilo je mnogo pitanja, na koja ljudi, većinom, nisu umeli da odgovore. Još veći problem nastao je zbog toga što niko otvoreno nije smeo da govori o njemu strahujući od sveštenika.

Ljudski gledano, takva atmosfera je bilo pravo vreme i prava prilika da se Isus pokaže, da uradi neko čudo, i da konačno odgovori na sva pitanja koja su lebdela u vazduhu.
Njegova braća su bila tog mišljenja. Čak su mu to savetovali Jn 7:3,4 “Tada mu rekoše njegova braća: premesti se odavde i idi u Judeju, da i tvoji učenici vide tvoja dela koja činiš; jer niko ne radi ništa tajno, kad sam želi da bude poznat. Ako sve ovo činiš, objavi se svetu.”

Ljudi, hrišćani, često razmišljaju na sličan način, o tome kako treba predstavljati Isusa. Ponekad je to dobro, ako možemo da iskoristimo neki javni događaj za prezentaciju poruke koju imamo. To je svetski način razmišljanja. Reklama, je jedan od najvažnijih segmenta poslovanja, koji prethodi uspehu. Morate da dozvolite da ljudi znaju za vas, da im objavite šta možete i šta nudite.
Ali, Božije delo nije od ovog sveta, niti podleže svetskim standardima. Bog nas kroz svog Sina uči drugačijoj poslovnoj politici i mudrosti.
Božije delo ima svoje vreme, Bog ima svoj način, i svako ko je uključen u Božije delo treba da se ponaša u skladu sa Božjim planom. 

Isus kaže, neću da idem sad jer “moje vreme još nije došlo,”
Dakle, Bog ima, jasno isplanirana dešavanja. Često u bibliji nalazimo izraze kao što su “kad se ispunilo vreme” ili “kako je unapred rečeno”. Ovo je jako važno da razumemo. Kod Boga nema improvizacije, kod njega se stvari ne dešavaju slučajno, kod njega je sve pod kontrolom.
Naš život nije plod slučajnosti, niti pak bilo šta može da nam se desi, a da Bog ne zna da će se to desiti. Mi ne živimo po slepoj sudbini, po srećnim ili nesrečnim okolnostima, već u skladu sa Božijom voljom.

U svetlu toga možemo i da razumemo ovo što Isus kaže “Ne može svet da mrzi vas, mene mrzi, zato što ja svedočim za njega - da su njegova dela zla”
Ljudi ovog sveta poznaju ljude ovog sveta, i najčešće znaju na šta mogu da računaju, dok onaj ko dolazi u ime Božije, svedoči da dela ovog sveta nisu dobra, dapače, da su zla. Ali, čak i to dokazivanje dobra i zla ima svoje vreme. Čak i nevernicima mora da se ispuni vreme u kojem su imali vreme za promene. Bog nikog ne ostavlja na cedilu, svako ima svoju priliku, čak i oni najgori. 
Ipak, oni koji su svedočanstvo za takvo stanje uvek su pod napadom tog istog sveta. Zar vam se to nije desilo? Da ste napadnuti, a samo ste želeli dobro? Da ste vređani a samo ste govorili istinu? Da ste odbačeni, a smo ste hteli da pomognete? Zar vam se nije desilo, ili vam se dešava, da vas komšije, prijatelji, porodica, pa čak i oni koji za sebe tvrde da su hrišćani, nazivaju raznim uvredljivim imenima, podozrivi su prema vama, kao da ste bolesti ili malo poremećeni. To nas često ražalosti, jer mi bismo hteli najbolje, ali ...
Vidite, ovde čitamo da čak ni Isusova braća nisu verovala u njega. Čak ni oni!? Šta god da su čuli ili videli, prosto nisu mogli ili nisu hteli da veruju ...
Vaši najmiliji, šta god da uradite, nikako da poveruju da ste se promenili, i da ste drugačiji od njih. Moja majka je pre dvadeset godina obećala da će poverovati u “tog Boga” ako prestanem da pušim. To se još uvek nije desilo, iako sam ja svoj deo pogodbe ispunio.  

Zato je veoma važno da razumemo da je za Božije delo potrebna Božija mudrost, a ne naša pamet, i Njegova sila a ne naša snaga. Čuda su dobra, i korisna, ali je Božanska mudrost ona koja čini da sve bude obasjano novim, pravim, istinskim svetlom. Ljudi koji kažu da će poverovati u Isusa kad vide da je podigao nekog iz mrtvih, prestaju da veruju u njega čim vide da je neko drugi umro. Ima ona narodna “Svako čudo za tri dana.”
Bog nikad ne čini stvari da bi nekog zadivio, nikad ne pravi spektakle ili reklamne događaje da bi pokazao nešto dobro, kako bi uz to dobro, mogao da podvali nešto loše. On nikad ne čini ništa polovično, ili površno ili na brzinu. Bog uvek ima jasan cilj, da se proslavi njegovo ime i da čoveku bude dobro, ali i da svaki čovek dobije podjednaku šansu za spasenje koju može da iskoristi dok još ima vremena.
Božije delo ne sastoji se u ispunjavanju naših želja i potreba, nego Njegove volje. Bog ne sedi u kancelariji gde rešava naše molbe, žalbe, predstavke, i tužbe. Božije delo ima za cilj da u potpunosti promeni palog čoveka, da promeni njegove misli, život, osećanja, navike, odnose ... Sve što jesmo On želi da promeni kako bi sve bilo u skladu sa Božijom voljom.

Zato je Isus morao da sačeka vreme kad će se pojaviti u Jerusalimu.

Kad se, konačano, u polovini praznika pojavio, i to u tajnosti, odmah je počeo da uči ljude. Slušajući njegove reči i poučenja, ljudi su sticali različito mišljenje o njemu:
(1)Neki su mislili da je on dobar čovek, a neki da nije (7:12) “jedni govorahu da je dobar, a drugi govorahu: ne, nego zavodi narod.” Mi, ljudi, smo veoma skloni da etiketiramo druge ljude, na osnovu naših utisaka, bez da se stvarno upustimo u to da ispravno procenimo čoveka.
I nama često prilepe etiketu, i često misle na isti način - jednima smo dobri, a drugi kažu da krademo duše, a da nas niko, u stvari, pravo ni ne poznaje. Isus je rušio takav način razmišljanja - ako želite nekog da procenite, pogledajte u čije ime dolazi, pogledajte motiv.
On jeste bio dobar, ali je takođe bio neko ko je odvodio narod sa zvaničnog religijskog puta na svoj put. On nije činio samo one stvari koje su se sviđale ljudima, on je činio stvari koje su morale biti učinjene. On nije učio narod ono što je je bio zvanični stav, tradicija, predanje, nego ono što je istinito i živototvorno. Sve što je činio, i ono što se ljudima dopalo, i ono što im se nije dopalo, bilo je u skladu sa “voljom onoga koji ga je poslao.” Poslušnost je najvažnija stvar za onoga ko služi Bogu. Zbog toga se to nekima dopada, a nekima ne.  
Tako i o nama mogu da misle šta god žele, a jedino je važno samo to kako nas Bog vidi.
(2)S druge strane, neki su smatrali da je opsednut. (7:20). Teško mi je da razumem kako je neko mogao da ima takvo mišljenje o Isusu, ali očigledno je da imao. Doduše, ponekad obični ljudi uopšte nisu svesni onoga šta su oni na vlasti spremni da učine da bi sačuvali vlast, posebno kad to uviju u šareni papir religioznosti. Isusove reči kao da su napadale srž vere ovih ljudi, i to im se činilo nekako demonski, fanatično. Svima je bilo dobro, samo se on nešto bunio i napadao. Ali on nije napadao, samo je iznosio činjenično stanje.
Braćo i sestre, to se dešava i danas, nama. Ljudi nas optužuju za fanatizam samo zato što se trudimo da svakog dana čitamo Pismo, zato što “čak tri puta” sedmično idemo u crkvu; zato što se odričemo poroka i stava “to svi rade” i “želim, hoću, zaslužio sam, pripada mi”.
Naš, navodni, fanatizam svedoči protiv njihove nazainteresovanosti. Zbog toga se osećaju napadnuti, i manje vredni. Pošto je napad najbolja odbrana, onda su spremniji da nas otpuže za fanatizam nego da priznaju svoje slabosti.
Niti je Hrist bio fanatik, niti opsednut, niti smo to mi.
(3)Bilo je naravno i onih koji su bili uvereni da je Isus prorok. (7:40,41), a neki su dobro zaključili da On mora da je obećani Mesija. Čuda koja je činio, učenje koje je tako otvoreno i jasno izlagao, mnogima su bili znaci o tome da žive u vremenu sa Mesijom.

Kakva god da su mišljenja bila o njemu, pitanja su se i dalje gomilala, zato što većina ljudi nije uspela da prevaziđe svoje predrasude - nacionalne i verske, društvene, religijske i akademske.
Ovaj Isus nije išao u školu. Bar nije pohađao pravu i priznatu školu. Kakvim znanjem bi on mogao da pouči sve te ljude, kad su i pismoznanci imali problema sa razumevanjem Pisma. On je, ipak, samo stolarev sin. Možda je naučio da pravi stolove i stolice, ali da podučava ljude to ne. Zbog toga su se, dok je Isus govorio u hramu, jevreji čudili “kako ovaj zna pisma - kad nije izučio?”.
Na kraju krajeva, i da zna nešto, On je ipak iz tamo nekog prašnjavog i zabačenog Nazareta, iz koga sigurno ne može izaći ništa dobro.
Danas je isto tako. I u društvu i među hrišćanima. Posebno među hrišćanima, koji, kao da su zaboravili da Bog najčešće ne poziva sposobne, nego osposobljava pozvane. Dobro je imati i diplomu i znanje i zvanje - ali za Božije delo, čovek neophodno treba da ima pozvanje.
Mnogo puta, Bog je nadmudrio premudre, i učinio ih da njihovo znanje postane neznanje, i to iz usta malih i neznatnih ljudi. Prorok Isaija 29:14 je rekao “i mudrost mudrih njegovih poginuće i razum razumnih nestaće.” Apostol Pavle citirajući ovaj stih dodaje 1 Kor 1:26,27 “Gledajte samo, braćo, svoje prizvanje; nema tu mnogo mudrih po ljudskom shvatanju, nema mnogo silnih, niti mnogo plemenita roda. Nego je Bog izabrao ono što je pred svetom ludo - da time posrami mudre, i što je slabo pred svetom, to je Bog izabrao - da posrami jako,”
Zato nemojte nikad da se dvoumite, da govorite Božju reč, čak ni pred onima koji su “mnogo pametni”.
Jer i oni koji mnogo znaju, padaju pred Božijom mudrošću. Ovde čitamo, jedan jednostavan primer kako Isus koristi mudrost Pisma da bi pobedio mudrost fariseja. Jn 7:23,24 “Ako se čovek obrezuje u subotu - a da se ne razreši Mojsijev zakon - zašto se ljutite na mene što sam u subotu izlečio celoga čoveka? Ne sudite po spoljnim znacima, nego sudite pravedno. ” 

Čovek bi pomislio da će ljudi, koji za sebe tvrde da su pametni, nakon ovoga ili odstupiti ili se obratiti i priznati svoju grešku. Ipak, to se nije desilo. Umesto toga, oni su odlučili da ga uhapse. 

I sad zamislite ovu scenu. Isus podučava ljude u hramu. Prvosveštenik šalje vojnike da ga uhapse i da ga dovedu pred njega. Nakon nekog vremena oni se vraćaju praznih ruku.
7:45-47 “zašto ga ne dovedoste? Sluge odgovoriše: nikad niko nije govorio tako kako govori ovaj čovek. Fariseji im pak odgovoriše: da niste i vi zavedeni?”

Šta je to čime je Isus odvratio vojnike od hapšenja? Kako je on to govorio pa su vojnici bili zadivljeni? Kakav je to bio govor koji je kod vojnika izazvao hrabrost da ne izvrše naredbu koju su dobili?

1.Pre svega Hrist je govorio slobodno, odlučno i jasno (stih 25,26)
I na početku Matejevog evađelja čitamo Isusovu Propoved na gori - jasno učenje, koje slobodno možemo nazvati osnov svih učenja. Ovo Isusovo govorenje narod je prepoznao kao govor onoga ko ima vlast da kaže takvo što. Ne kao fariseji i književnici, koji osim što se nisu slagali među sobom, i koji su za nerazumevnje onog što su govorili proklinjali narod koji ništa ne razume, nego kao onaj ko zna kako ta reč može da pomogne i oslobodi čoveka. Verujem da je ovo učenje u hramu bilo poput onog na gori. Vojnici koji su došli da hapse bili su zbunjeni - ovaj govori kao neko ko ima vlast, a ne oni koji su nas poslali.
Tako i mi, kad govorimo, moramo da budemo slobodni, jasni i odlučni u onome šta zastupamo. Kao apostoli (čitamo u Delima 4:13 “A kad prisutni videše Petrovu i Jovanovu slobodu i primetiše da su to neškolovani i obični ljudi, čudili su se; prepoznali su ih - da su bili sa Isusom,”)
Što više upoznajemo Boga i njegovu reč, to više raste naša sloboda, što se više pouzdajemo u njega to smo odlučniji, što više živimo po Božjim principima to se jasnije vidi istinitost onoga što govorimo. Ljudi, možda, mogu da nas napadnu, pa čak i da nam naude, ali ne mogu da se suprotstave istini koju iznosimo i zastupamo.

2.Isus je govorio da bi zaiteresovao ljude (stihovi 33,34) i bilo mu je važno da se ljudi “nađu” u tome šta govori.
Isus je namerno želeo da kod ljudi izazove znatiželju. Želeo je da ih podstakne da razmišljaju, da postavljaju pitanja i da istražuju kako bi došli do pravih odgovora. On nije samo prenosio poruku, niti je nametao svoje mišljenje. Njegove reči terale su ljude da preispituju sebe u onome šta su čuli, ali i da preispituju ono šta su čuli. Njegov govor podsticao je ljude na hrabrost da ne budu zadovoljni onim u čemu su nego da dožive promene kojima će ugoditi Bogu.
Kod mnogih učitelja možete da primetite sindrom “od ovoga bolje ne možete da dobijete, zato slušajte i pamtite”, ali ne i kod Isusa. Iako od onoga šta nam je On dao, bolje nigde ne možemo da dobijemo i bilo bi dobro da zapamtimo što više možemo, On uvek ostavlja prostor u kome svako može da pronađe sebe, i da rečeno ugradi u svoj život. Njegovo učenje, često u pričama, metaforama i usporedbama, nije puko usađivanje znanja, nego istinsko izgrađivanje novog čoveka i njegova priprema za život u Carstvu Božijem.
Nikad ne dajte gotova rešenja ljudima kojima prenosite Reč. Biblija nije knjiga recepata, niti rečnik, niti uputstvo. Ona je živa reč kojom se Bog obraća svakom čoveku ponaosob. Ona je knjiga koju su pisali ljudi nadahnuti Duhom, a ne diktat nekom ćati.
To ne znači da nećemo svi da živimo po istim, Božjim, principima, nego da svako mora da nauči da živi u skladu sa tim istim principima na način na koji to Bog želi za njega.

3.Isus govorio reči obećanja (stihovi 37-39)
Isus je ponudio predivne darove za one koji veruju u njega. Božija reč je prepuna obećanja za one koji žive u skladu sa njegovom voljom. Bog se ne šali, niti olako daje obećanja. Ono što obeća, on i ispuni. Ako mu verujemo.
A ovde vidimo jedno posebno predivno obećanje koje je Isus dao onima koji idu sa njim.
Pogledajte ovu sliku. Isus stoji kod Siloamske banje, na vrhuncu slavlja povodom ovog praznika. Ovo je bio poseban trenutak radosti i veselja jer je prvosveštenik na "posljednji veliki dan praznika" po običaju za taj praznik, krenuo sa zlatnim sudom da zahvati vode iz izvora kojim se punila banja. Nakon što bi napunio sud vodom, penje se uz stepenice i u hramskom predvorju preliva vodu, uz svirku truba, u srebrnu posudu. U drugoj, isto takvoj, posudi je vino. On zatim uzima obe posude i istovremeno izliva tečnost na oltar. Voda i vino simbolizuju blagostanje i radost  života koji će zavladati pod Hristovom vlašću, kada Izrael bude prihvatio očekivanog Mesiju, kao što je prorok prorekao: "I reći ćeš u ono vreme: Hvalim te, Gospode, Jer si se bio razgnjevio na me, pa se odvratio gnjev tvoj, i utešio si me. Gle, Bog je spasenje moje, uzdat ću se i ne ću se bojati, jer mi je sila i pesma Gospodin Bog, on mi bi Spasitelj. S radošću ćete crpsti vodu iz izvora ovoga spasenja. I tada ćete reći: Hvalite Gospoda, glasite ime Njegovo, javljajte po narodima dela Njegova, napominjite da je visoko ime Njegovo. Pojte Gospodu, jer učini velike stvari, neka se zna po zemlji. Klikuj i pevaj, koja sediš u Sionu, jer je Svetac Izraelov velik posred vas." (Isaija 12).
Najtužniji trenutak ovog radosnog praznika, dešava se upravo kad voda i vino prelivaju žrtvenik. Izrael u svom slavlju u stvari ne prepoznaje da je Svetac Izraelov među njima, da umesto da ga dočekaju pesmom i kliktanjem, imaju plan da ga uhapse i ubiju. U svojoj zaslepljenosti ne vide, da su se odvojili od Boga i od Njegovog spasenja.
Ali ono što je stvarno i istinski predivno je Isus kroz koga možemo da vidimo pravu veličinu, dobrotu i ljubav našeg Boga i strpljenje kojim nas podnosi. Uprkos svem tom protivljenju Isus stoji i glasno poziva ljude da prihvate obećanje koje im je Bog dao.
Jn 7:37,39 “A poslednjeg, velikog dana praznika stajao je Isus i vikao govoreći: ako je ko žedan, neka dođe k meni i neka pije. Ko veruje u mene - kao što reče Pismo - iz njegova tela će poteći reke žive vode. Ovo je pak rekao za Duha, koga su imali da prime oni što veruju u njega; jer Duh još ne beše sišao pošto Isus još nije bio proslavljen.”

Bog ispunjava svoje obećanje čak i kad ljudi iznevere i ne žive u skladu sa Njegovom voljom. On uvek ostaje veran sebi i pravedan u svim svojim odlukama. To je tako veliko ohrabrenje za svakog ko se odluči da živi u skladu sa Njegovim planovima. Božije obećanje će ostati čak i ako ne bi bilo nikoga ko bi se njima okoristio. Sve što je Bog obećao ispuniće se, ali ne samo iz razloga da bismo nešto dobili, nego da bismo i sami postali sudionici Božije prirode.

Tako se i ovo Božije obećanje, vezano za praznik senica i na izlivanje Duha Svetog, ne ograničava samo na to da dobijemo vodu života, nego da i sami postanemo izvor te vode. Bog ne želi da nam da vodu koju ćemo zadržati samo za sebe. On ne želi da budemo rezervoar koji će se napuniti i zatvoriti i ostati tako zatvoren za sve ostale. On želi da vodom života blagosiljamo druge. Ta voda života je Duh Sveti koji je izliven na nas. Njime smo zapečaćeni, on nas je blagoslovio darovima i službama, po njemu se molimo i njime blagosiljamo druge. 

Da nikad niko nije govorio kao Isus, bilo je jasno hramskim stražarima, i okupljenom narodu, pa i sveštenicima, a posebno je jasno nama danas.
Njegpve reči bile su pune autorite, ohrabrenja, obećanja i nade. Njegove reči bile Božije reči, jer Isus nije govorio od sebe nego od Onoga koji ga je poslao.

Mi se učimo da, kao i on, govorimo ono što je od Boga, a ne ono što bismo sami želeli. Kad govorimo, ne treba da tražimo svoju slavu, nego slavu Onoga koji nas je pozvao i dao nam šta treba da govorimo.
Molimo se da možemo da prihvatimo njegove reči, i da se, kao hramska straža, odupremo praznoj religioznosti i prepoznamo Boga.
I na kraju da, sve što nam je Bog dao, prenesemo drugima pod vodstvom Duha Svetoga. Amin!