MUDRACI SA ISTOKA (Matej 2:1-12)

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 18. januar 2026.)

“

A kada se Isus rodio u Vitlejemu judejskom za vreme cara Iroda, gle, dođoše mudraci sa istoka u Jerusalim i rekoše: gde je car judejski koji se rodio? jer smo videli njegovu zvezdu na istoku i dođosmo da mu se poklonimo.
Čuvši to car Irod uplaši se, i sav Jerusalim s njim. I sabravši sve prvosveštenike i književnike narodne, ispitivaše ih gde treba da se rodi Hristos. A oni mu rekoše: u Vitlejemu judejskom; jer je prorok tako napisao: »I ti Vitlejeme, zemljo Judina, nikako nisi najmanji među vladalačkim gradovima Judinim; jer će iz tebe izići vladar koji će pasti narod moj, Izrailja«.
Tada Irod dozva tajno mudrace i ispita tačno od njih vreme kada se pojavila zvezda, i poslavši ih u Vitlejem reče: idite i ispitajte tačno o detetu; i kad ga nađete, javite mi da i ja dođem da mu se poklonim.
A oni poslušavši cara odoše. I gle, zvezda koju videše na istoku, iđaše pred njima dok ne dođe i stade nad mestom gde beše dete. A kada videše zvezdu, obradovaše se veoma.
I ušavši u kuću videše dete sa Marijom, majkom njegovom, padoše ničice i pokloniše mu se, otvoriše svoja blaga i prinesoše mu darove, zlato, tamjan i smirnu.
I pošto su u snu bili poučeni da se ne vraćaju Irodu, vratiše se drugim putem u svoju zemlju.” Matej 2:1-12
 
Mudraci su očekivali su da će videti cara, onoga koji će sedeti na Davidovom tronu i vladati nad Božjim carstvom. Sa tim saznanjem došli su, što je i za očekivati, u Jerusalim, da vide tog novorođenog judejskog cara.
U skladu sa Pismima Jevreji i nejevreji koji su proučavali Pisma očekivali su rođenje Božjeg pomazanika. Doduše, malo drugačije su oni to zamišljali.  
Ne zna se mnogo o ovim mudracima. Zna se su došli sa istoka. Postoje mnoga tumačenja ko su oni bili, odakle su došli i šta oni predstavljaju. Bili su očigledno pismeni, školovani i imali dobru reputaciju čim su bili primljeni na dvoru.
Sigurno nisu ni kraljevi ni carevi, niti igde možemo da naiđemo na njihova imena. Ta ideja je plod hrišćanske mašte iz vremena kada je hrišćanstvo počelo da poprima religijska obeležja. Priča se vekovima širila i dupunjavala tako da sad postoje razne verzije.
Jedino što je sasvim sigurno i pouzdano je ono što čitamo u pismu, a to su darovi koje su stavili pred Isusa - tamjan, koji se prinosi Bogu; zlato, koje se daruje carevima; smirna, koja se daje čoveku.
Ova tri dara, ukazuju na Hristovu pravu prirodu – Bog, car i čovek.
 
Lepo je znati svu ovu simboliku u slici o Isusu i mudracima ali neću puno da se bavim time. Ona dovoljno govori sama za sebe.
Matej, nadahnuti pisac evanđelja, očigledno nije smatrao važnim da zapiše njihova imena. Zapisao je ono što je bilo važno - da je rođeno dete obećani Mesija, koji je došao na svet svim ljudima, koji će u potpunosti ispuniti sve ono što je Bog obećao.
U svetlu te istine stvarno nije važno kako se ko zove, koji mu je društveni status ili koja mu je boja kože. Bog gleda u srce onoga koji se klanja njegovom Sinu.
I to je upravo ono što je važna poruka i za nas - kada pristupamo Bogu, On gleda na naša srca, a ne u naše dlanove.
 
Želim da obratimo pažnju na nekoliko stvari iz ovog zapisa koje su važne i za nas danas kao što su bile važne i za njih.
 
-  Putovanje
Došli su sa istoka - odakle god da su došli iz tog pravca jasno je da je put bio je dug, težak, opasan i skup. Da bi doputovali do Jerusalima morali su da izlože svoje živote raznim opasnostima, putujuću kroz vrlo opasne krajeve. 
 
Imali su jasan i dragoceni cilj - tražili su da vide novog cara, Pomazanika, kog je Nebo predskazalo, pa su, bez obzira na opasnosti, cenu i neudobnost, krenuli na neizvestan put.
Nije to bila odluka donesena u trenutku, jedno popodne dok su sedeli na tremu i pili čaj. Ne! Odluka o tome bila je plod dugotrajnog istraživanja, proučavanja i ozbiljnih priprema. Zanemarili su sve što je moglo da ih omete, i odlučno su krenuli na put, do kraja. 
Bili su potpuno sigurni u ono što su znali i verovali su da ih na kraju čeka nagrada.
 
Potrebna nam je takva vera, odlučnost i mudrost.
Put hrišćana nije ni jednostavan, ni lak, ni brz, ni jeftin. Iziskuje proučavanje, istraživanje, upoznavanje Boga i njegove volje. Iziskuje odluku, žrtvu, potpuno predanje, poniznost i istrajnost da se izdrži do kraja. Tamo nas čeka nagrada koju je Bog obećao za one koji istraju do kraja.
 
- Znanje
Mudraci su proučili sve što je bilo moguće o dolasku Mesije i bili su sigurni u svoje znanje. Ništa im više nije trebalo. Ali, primetite da su ipak nešto propustili - mesto gde će se Mesija roditi. Dakle, na sve ono što su znali, potrebno im je bilo još malo istraživanja i razumevanja. U tome su im pomogli jevrejski sveštenici i književnici. Kad su im sve objasnili oni su poslušali Iroda i sveštenike i otišli su do Vitlejema da još podrobnije sve ispitaju.
 
Isto je i sa našim znanjem, uvek postoji nešto što mu se može dodati. Mnogo je stvari koje treba da naučimo da bismo spoznali Boga. Ako nemamo znanje ko je Bog, možemo da budemo zavedeni.
Apostol Pavle je napisao u Rim.10:2,3 za Izraelce: “Svedočim, naime, za njih da imaju revnosti za Boga, ali ona nije zasnovana na znanju. Ne znajući šta je Božija pravednost i tražeći da uspostave svoju, nisu se potčinili Božijoj pravednosti.”
Ta greška koštaće života Isusa Hrista, a može da košta i nas ako ne znamo šta je Božja pravednost.
 
U hrišćanstvu ne postoje prečice i skraćeni kursevi sticanja znanja o Bogu.
Ne postoje oni koji sve znaju i sve im je jasno.
Iako smo uvereni da znamo puno, uvek treba da se učimo i proveravamo svoja saznanja, sa drugima. Bog je odredio da to tako funkcioniše. Duh Sveti koji nas upućuje u svu istinu dat je mnogima kroz mnoštvo darova.
 
Znate onog Etiopljanina koji čita Pismo, i kaže da ništa ne razume. Ipak, nije baš da ništa nije razumeo.Razumeo je dovoljno da dođe u Jerusalim i da se pokloni pred Bogom i prinese svoju žrtvu. Ali, to mu nije bilo dovoljno, pa mu Bog šalje Filipa, Dela 8:30,31”Kad je Filip pritrčao kolima, ču onoga kako čita proroka Isaiju, pa ga upita: ”razumeš li ti to što čitaš?” “Kako bih mogao da razumem ako mi neko ne objasni?” odgovori Etiopljanin, pa pozva Filipa da se popne i sedne s njim.”
Jedan od znakova mudrosti je traženje novih saznanja i držanje uma otvorenim. Pogotovo kad je u pitanju proučavanje Biblije.
 
Živimo u vremenu kad jako malo proučavamo, jer smo se, kako se ono kaže “primili” na instant teologiju. Dostupno nam je sve pripremljeno i prožvakano. Uzmeš jedan “Stih za svaki dan” dodaš malo mudrih izreka sa fejsa, promućkaš i to je to. Potrebno je samo da upamtimo i da reprodukujemo. Zato mnogi, kad ih čujete, deluju tako duhovni i načitani. Ima hrišćana koji se hrane rečima omiljenih propovednika, a ne istinom iz Božje reči.
Istinu vam govorim.
Osim toga, često na društvenim mrežama možete naći stihove, koje neko nakači, o kojima nije uopšte razmišljao, a kamoli ih proveravao kroz Pismo. Zvuči tako dobro jer je on to tako razumeo. I onda neko to preuzme jer se to tako poklapa sa onim šta on oseća, ali bude potpuno pogrešno. Naša osećana nisu dobro merilo za Božju istinu.
Najgore od svega je što, tako oskudno znanje onda smatramo kao sasvim dovoljno i ne istražujemo niti proširujemo svoju spoznaju Boga.
Čitamo u Delima 17 da su Pavle i Sila u Vereji propovedali reč i da su ljudi tamo prihvatali tu Reč, a u 11 stihu između ostalog čitamo o mudrosti tih istih ljudi: “Svakodnevno su istraživali Pisma da vide da li je tako.”
Vidite, naš autoritet nisu propovednici, ni bilo koji čovek, bez obzira kako su dobri, nego Božja Reč koja je jedina istina.
 
Mudraci su sledili Njegovu zvezdu. On je bila uzdignuta iznad svega i vidljiva tokom celog njihovog puta.
Tako je i Hrist uzdignut iznad svega u našim životima i mi gledamo u njega.
Ipak, ne smemo da prestanemo da se ispitujemo, da pitamo, da prihvatamo ono šta Bog ima za nas. Sledimo Hrista i njegovu svetlost i prihvatamo još više spoznaja o njemu.
Ispitujemo svaku sitnicu kao posebnu dragocenost.
Treba, kao ovi mudri ljudi, da dozvolimo Bogu da nas i dalje izgrađuje i vodi do mesta na kome ćemo se moći pokloniti našem Spasu i Gospodu Isusu Hristu.
 
- Svrha njihovog dolaska
Svrha njihovog putovanja bila je da se poklone caru, da ga proslave i daju mu svoje darove.
Šta je svrha našeg putovanja? Odgovorite sebi jer odgovor na ovo pitanje ukazuje na mnoge stvari koje nam se dešavaju u hrišćanskom životu.  
 
Kao što sam već pomenuo, mudrace ništa ih nije omelo na putovanju – ni neprilike, ni teškoće, ni opasnosti ni trošak.
 
Uveren sam da je ovo jedna od lekcija koja nam je itekako potrebna.
Na primer, nebrojeno puta, na našem putu pojave se prepreke koje nas ometaju u našem dolasku da se poklonimo Bogu u zajednici sa decom Božjom.
Nekad je to društvo, nekad je glavobolja, nekad vremenske (ne)prilike, nekad raspoloženje, nekad posao, nekad porodica ... ma znate sve razloge i izgovore, siguran sam.
Ipak, nije stvar u samom dolasku, koliko u tome šta pokazujemo svojim dolaskom.
 
Potpuno je jasno da bi se sve oko Isusovog rođenja desilo upravo kao što se desilo i da mudraci nisu došli u Vitlejem. Da oni nisu došli, nikome to ne bi ni nedostajalo, niti bi ceo događaj izgubio na važnosti.
O tome svedoči i činjenica da ni Markovo, ni Lukino ni Jovanovo evanđelje ne opisuju ovaj događaj, i ništa im ne nedostaje.
Dakle, sam događaj rođenja Hristovog ne bi izgubio ništa od svoje vrednosti, ali mudraci bi bili na ozbiljnom gubitku. Oni bi izgubili krunu svog truda, nagradu za svoju potragu i blagoslov svoje vere.
 
Ova služba danas bila bi ista da nas je desetoro, umesto više od sto. Istina, prijatnije je i lepše videti crkvu u što većem broju, nego prazne klupe. Ipak, u suštini, služba je služba i mi ćemo, bez obzira koliko nas ima, proslaviti našeg Boga.
Jedini ko može biti na gubitku je onaj koji danas nije tu jer neće imati udela u zajedništvu, u molitivi, u reči, u davanju, u slavljenju - upravo u onim stvarima kojima Bog obogaćuje nas lično, našu veru, podstiče je da raste i sazreva.
 
Revnost i želja da se bude na mestu gde se nešto dešava po Božjoj reči i Njemu na slavu je dokaz da razumemo Božiju reč, i prihvatamo istine koje nam ona daje. Vrlo jednostavno, zar ne?
Crkva je porodica, i okuplja se kao porodica i zato što je porodica. Sve dok to ne razumemo biće problema.
Crkva se okuplja iz potrebe da ohrabrujemo, poučavamo, tešimo i pomažemo jedni druge kao prava porodica, a pre svega iz potrebe da proslavimo svog Oca, Boga i Spasitelja. 
 
Mudraci su mogli da ostanu kod kuće i da se ne izlažu naporu, opasnostima i trošku. Neko bi im već, pre ili kasnije, javio da se ono, što su očekivali, desilo u Vitlejemu.
Ali oni su želeli da se sretnu sa nebeskim Pomazanikom, i ništa sem toga nije moglo da zadovolji i opravda sav njihov trud. Proučavali su Pisma, proroke, proučavali su nebo i zvezde, i jedino susret sa tim Novorođenim carem, moglo je da zadovolji njihovu čežnju.
 
Da li mi čeznemo da se sretnemo sa našim Gospodom i Spasiteljem?
Da li je to, što je On učinio za nas, dovoljan razlog da pokrene našu čežnju da zajedno sa drugima, koji su se isto okoristili Njegovim delom, proslavimo Boga koji nam je to omogućio?
Jer, ako ni zbog čega drugog onda zbog samo te činjenice, naš Bog zaslužuje sve naše slavljenje i zahvaljivanje.
 
- Darovi
I za kraj - vrlo važan i neodvojiv deo ove priče o mudracima su njihovi darovi.
Kao što sam rekao na početku, njihovi darovi bili su zlato, tamjan i smirna.
 
Primetite da u ovoj priči, mudraci ne daruju Iroda ničim, iako je on na vlasti. On je bio okrutan i zao čovek. On je mračni kontrast tek rođenom Isusu - vladar ovog sveta pokvaren i zao do srži, naspram dolazećeg vladara, punog milosti, kojemu je vlast na ramenu, koji je Knez Mira.
 
Tako i mi ne treba da se ulagujemo i iskazujemo čast vladarima ovog sveta bez obzira da li su carevi ili šalterski službenici. Njima pripada ono što smo po zakonu dužni da im damo, ne moramo ni da ih volimo ni da ih darujemo.
“Dajte caru carevo, a Bogu božje” kaže Isus.
Naša ljubav i darovi pripadaju Bogu, a ne vlastodršcima koji su, najčešće, pokvareni i zli.
 
Desi se da ljudima dajemo i ne pitamo šta košta, a Boga zakidamo i merimo sve što smo mu dali. Merimo koliko puta smo došli u crkvu, jer valjda Bog treba da je srećan što smo se uopšte pojavili; merimo koliko smo dali u crkvu - kao da dajemo nešto što nismo primili; spominjemo koliko puta smo se dnevno molili, kao da je molitva potrebna njemu, a ne nama;  ...
Bogu nije važna materijalna vrednost onoga što stavljamo pred Njega, ako ta vrednost nije plod naše odluke da njega proslavimo.
 
Vidite, darovi mudraca su pažljivo izabrani i sa poniznošću prineseni da bi ga proslavili kao Boga i kao cara i kao Sina.
 
A kakve darove Bog očekuje od nas? Šta mi imamo danas da stavimo pred Hrista i da mu se poklonimo?
Kao što rekoh, ne traži On ni zlato, ni tamnjan ni smirnu nego ono što će Njega uzvisiti i što će mu pokazati da mu se klanjamo kao Bogu i Caru i Spasitelju.
Ono što On očekuje da prinesemo pred njega je naše čisto srce u kome je Njegov presto, naše pouzdanje u Njega kao Boga i čista vera koja prihvata milost spasenja.
 
Ništa drugo neće imati vrednost u Njegovim očima!
Imamo li mi takve darove za Njega, draga braćo i sestre? Neka ispita svako sebe.  
 
A On će uzvratiti po svojoj volji, dobroti i milosti. Amin!

TREĆA ADVENTNA NEDELJA - RADOST!

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 14. decembra 2025. godine)

 

U Lukinom evanđelju 2:8-20 čitamo “A u tom kraju su boravili pastiri i noću, pod vedrim nebom, čuvali stražu kod svojih stada. Njima se pojavi Gospodnji anđeo i obasja ih Gospodnja slava, pa se veoma uplašiše.
»Ne bojte se«, reče im anđeo, »jer vam donosim radosnu vest koja će veoma obradovati sav narod: danas vam se u Davidovom gradu rodio Spasitelj – Hristos Gospod. A ovo će vam biti znak: naći ćete dete povijeno u pelene kako leži u jaslama.«
Odjednom se anđelu pridruži mnoštvo nebeske vojske, hvaleći Boga i govoreći: »Slava Bogu na visini, a na zemlji mir ljudima koji su po njegovoj volji.«
Kada su anđeli otišli od njih i vratili se na nebo, pastiri rekoše jedan drugom: »Hajdemo u Vitlejem da vidimo to o čemu nas je Gospod obavestio.«
Onda brzo odoše i nađoše Mariju i Josifa, i dete kako leži u jaslama. A kada su to videli, ispričaše šta im je rečeno o tom detetu. Svi koji su to čuli zadiviše se onome što su im pastiri ispričali, a Marija je sve to upamtila i stalno o tome razmišljala. Pastiri se vratiše kući, slaveći i hvaleći Boga, jer je ono što su čuli i videli bilo baš onako kako im je i rečeno.”
 
Ah, Božić! Nema lepšeg i radosnijeg hrišćanskog praznika. Barem ga ja tako doživljavam. Ukrasi, jelke, prigodne pesme, svečane trpeze, porodično okupljanje, itd.
Mnogi se duhovno pripremaju za ovaj dan - kroz strogi post, a neki, kao katolici i protestanti, posebnom prazničnom dekoracijom, tzv. adventnim venčićem.
Advent ili iščekivanje, je pripremni period  od četiri nedelje pre Božića, i ovo vreme usmereno je na duhovno preispitivanje, radosno obeležavanje Hristovog rođenja i iščekivanje Drugog dolaska. Suština adventa je molitva, preispitivanje samog sebe, čitanje Reči i činjenje dela milosrđa, a ne toliko strogi post ili izbor prave hrane.
Naravno, preporučuje se skromnost, u svakom pogedu, ali ne samo u hrani.
Za advent ukrašava se adventi večnić na koje su postavljene adventne sveće, po jedna za svaku nedelju pre datuma rođenja malog Isusa.
 
Prva sveća je sveća nade i proroštva. Ona simbolizuje nadu onih koji očekuju Spasitelja i proročku reč koja je najavila Njegov dolazak.
 
Druga sveća je simbol Božijeg mira koji dolazi sa Spasiteljem. Anđeo kaže - “a na zemlji mir ljudima koji su po njegovoj volji”. To je mir koji ispunjava čoveka i čini ga spokojnim, pre svega u odnosu sa Bogom, a zatim i u odnosu na sve druge neisgurnosti i strah, i uspostalja mir i sklad među ljudima.
 
Treća sveća, simbolizuje radost. Radost zbog dolaska Spasitelja, radost za novi život, radost za novi početak, radost jer smo jedni s drugima, radost van vremena i prostora jer je Bog odlučio da nas ne napusti nego da bude sa nama. I,
 
Četvrta sveća, simbol ljubavi koja se u potpunosti ogleda u tome što je Bog tako zavoleo sve nas da je svog jedinorodnog Sina (koji je čista ljubav) dao da niko od nas ne propadne.
 
Četiri nedelje za podsećanje na ove predivne istine koje su nam otkrivene u Njegovom dolasku. Neki kažu to je religioznost, to je neki paganski običaj, to je ovo ili ono, izmišljaju svašta.
Pa eto, ja ne mislim tako. Držim se istog onog stava koji je, tako lepo, Mića objasnio prošle nedelje. Ne vidim kako može biti loše ili pogrešno nešto što prihvata nadu na osnovu proročke reči, slavi Božji mir, raduje se Božjem prisustvu i uživa u Božjoj ljubavi.
Ne znam za vas, ali za mene su to pravi razlozi za slavlje!  
 
Po tom adventnom kalendaru mi smo danas u toj trećoj nedelji koja simbolizuje RADOST.
 
Često govorimo o radosti, ali naša lica, naše reči, naše svedočanstvo nisu uvek u skladu sa tim šta govorimo. Kao da ne razumemo koliko nam je radost uistinu važna i kakva je prava priroda te radosti.
 
Apostol Pavle piše iz tamnice Filipljanima  koji su istinski strepeli za njegov život i kaže im:
(Fil 4:4) „Radujte se uvek u Gospodu; i opet kažem: radujte se!”
Ali kako da se radujemo „uvek”? Zar je to uopšte moguće? 
 
Znate odakle ova pitanja? Iz sveta, ili bolje da kažem od zloga. On je taj koji pokušava da unese pomenju u nas i pokrade nas.
 
Apostol Pavle je to znao i zato uporno piše - radujte se, nemojte prestajati da se radujete, nemojte da slušate svet, ne upodobljavajte se svetu!
 
Svet kaže: čovek može biti srećan i radostan ako mu sve ide onako kako želi: kad je zdrav, kad mu sve pasuje, kad mu je u braku sve potaman, kad su mu deca dobra, kad radi posao koji voli, kad mu se kola ne kvare, kad može da nađe parking,  kad nije u zavadi sa drugim ljudima, kad je uspešan, kad je sve osigurao i sad može samo da planduje i da smišlja neke nove ugodnosti za sebe.
 
E sad, sve je to super. I lepo je. I ja vam želim da sve to tako funkcioniše.
Na žalost, svi znamo, da stvari  baš i ne funkcionišu tako dobro i u skladu sa lepim željama.
 
I onda, naravno, vidite čoveka kako se sneveselio, postano nervozan, nestrpljiv, sumnjičav, zavidan, ljubomoran, pa i neprijatan, zar ne? Niko mu ne valja, svi su protiv njega, sve bi on to bolje, niko ne pogađa suštinu tj. ono što je njemu suština, a to je on sam i ono čime je on nezadovoljan.
 
Rekao bi čovek - svet je svet, šta drugo očekivati?
Pa, za očekivati je da mi hrišćani ne budemo takvi.
Da naša radost ne zavisi od okolnosti u kojima živimo jer - okolnosti se stalno menjaju.
 
Naša radost ne treba da bude rezultat spoljašnjih dešavanja, nego plod našeg unutrašnjeg zajedništva sa Bogom.
Jer, nije toliko važno to šta se dešava oko nas, već ono šta se dešava u nama.
Ili bolje rečeno, naša radost treba da zavisi od Onoga koji je u nama.
A u Galatima 2:20 čitamo “Živim, ali ne više ja, nego u meni živi Hristos.” 
 
Dakle, sa nama, bolje reći u nama, živi Isus Hristos i to je činjenica koja svemu daje drugačiji smisao. Onaj koji živi u nama je Onaj koji se ne menja, bez obzira na okolnosti. On je isti danas kao što je bio juče, i takav će ostati doveka.
To saznanje je i jedan od razloga zašto je uz njegovo rođenje uvek vezana radost.
Šta može biti veći povod za radosti od saznanja, da je onaj koji je večni Bog, rođen kao beba i položen u jasle, došao da bude kao što smo i mi da bismo mi mogli da uhvatimo udela u Njegovoj veličini i večnom životu.
Nije ga sprečilo to što je trebao da liši samog sebe veličanstvenosti. Naprotiv učinio je to i postao kao mi u trenucima kad smo najranjiviji i najbespomoćniji.
 
Prošao je kroz vreme nemoći, odrastanja, učenja, suočavanja, bola i patnje, isto kao i svaki od nas, da bi nas razumeo i da bi razveselio naše biće, ohrabrio nas i pokazao pravu istinu, pravi put i pravi život.
 
To je bio povod za slavljenje, pevanje i radost pastira kad su odlazili iz štale u kojoj je bio Isus. Pastiri su, kad su videli dete, shvatili - proroštvo se ispunilo, i došlo je vreme da se ispuni i sve ostalo što je Bog najavio i obećao.
 
A oni su tada videli tek tračak svetla koje je došlo sa Isusom. Kako li tek treba da budemo radosni mi koji smo, posredstvom Duha Svetog, upoznali i videli puninu svetla koje je Isus doneo sa sobom?
 
Njihova realnost se nije promenila, oni su i dalje ostali pastiri, i dalje im je ostala briga za stada, i dalje ima je ostala svakodnevnica sa svim poteškoćama, izazovima i obavezama. Baš kao i nama danas i to nakon što smo upoznali Isusa.
Njihova realnost je kao i naša realnost, zato bi i naša radost trebala biti kao i njihova radost .
 
E sad, bilo bi isuviše lepo da je tako jednostavno.
Uvek postoji onaj koji krade radost, kao što sam već pomenuo.
Jednom sam bio poprilično ili neprilično ljut zbog neke stvari pa mi je jedna, meni draga, sestra rekla - nemoj da dozvoliš da ti zli ukrade radost, nije vredno! 
Kako je samo bila u pravu i koliko nam trebaju takvi ljudi oko nas koji će nam pomoći da okrenemo pogled na ono što je vredno.
 
I to je ono što, najčešće, i jeste problem. Otuđimo se zaneseni svojim mislima, idejama, ciljevima i kad stvari ne pođu kako treba ili shvatimo da to nije baš ono šta smo mislili onda se prepustimo očajavanju, ljutini i nezadovoljstvu, kao i svi drugi.
Zate i sami iz sopstvenog iskustva da možete da budete okruženi ljudima, a opet da se osećate usamljeno. Još gore od toga je imate neki cilj, ostvarite ga, a opet se osećate prazno.
Ako ste čitali knjigu Propovednikovu, primetićete da se na kraju svakog postignuća, zadovoljstva, uspeha - čak i kad je sve planirano i stiže u svoje vreme, jer za sve postoji neko vreme - čovek suoči sa činjenicom da je obično sve jedna ispraznost i neispunjenost. Telo žudi dalje, gde je izgleda lepše i bolje, ali nikad ne dosegne to za čim žudi.
 
Propovednik mudro zaključuje da je ono, što čoveku preostaje, oslanjanje i potpuno potčinjavanje Bogu. “Boj se Boga i drži se njegovih zapovesti, jer je to sve što se traži od čoveka.” Propovednik 12:13
 
Dakle, prava i istinska radost nastaje tek onda kad čovek iskusi zajedništvo sa Bogom, ispunjenje Božjim Svetim Duhom.
Jer ono što nam je potrebno i što na uvodi u radost je ono što nam Duh objavljuje - Božijeg Sina, Božju ljubav, brigu, vodstvo, oproštenje ... 
 
To je prava radost. To je radost slavljenja - razumevanje da Bog brine za nas, da zna kako nam je, da će nas dočekati onakve kakvi jesmo - sa svim našim slabostima, borbama, teškoćama, bez obzira da li smo uspešni ili ne ...
Čitamo o tome u priči o neposlušnom sinu koji se odmetnuo od oca, otišao, proćerdao sve što je imao, pokajao se i vratio kod oca. Luka 15:11-32. Pogledajte taj 32 stih. Treba ga čitati ponovo i ponovo jer on objavljuje očeve reči: “Ali treba da se radujemo i da se veselimo. Jer, ovaj tvoj brat je bio mrtav, i ožive, i bio je izgubljen, i nađen je.” Amin!
Svako ko nađe Hrista bio je mrtav i oživeo je, bio je izgubljen i nađen je.
Ako to nije razlog za radost, onda ne znam šta jeste!
 
Bog se raduje zbog nas - ne onakvih kakvi smo bili, nego onakvih kakvi ćemo postati kad se prepusimo u njegove ruke.
Pa zar se onda nećemo radovati, kad znamo da naš život dobija smisao, cilj i konačnu pobedu.
 
Ipak, radost nije nešto što se, eto tako, dogodi.
Radost je plod duhovnog sazrevanja, odrastanja, napredovanja.
U poslanici Galatima 5:22 čitamo “A plod Duha je ljubav, radost, mir, strpljivost, ljubaznost, dobrota, vernost … “
 
Vidite, radost je plod Duha Svetog! On nam pomaže da očistimo naše srce od raznih tereta - mržnje, zavisti, ljubomore, straha, ogorčenosti... ukratko svega onoga što su dela tela.
On nam pomaže da priznamo svoje grehe, da se pokajemo, ali i da oprostimo i obnovimo svoj mir sa drugima.
Duh nam pomaže da činimo dobra dela, ne zato što tako treba, nego zato što to želimo.
Sve u svemu naš duh vođen Svetim Duhom postaje slobodan i radostan zbog te slobode. Čovek prosto odahne kad zbaci sve te terete sa sebe, počne da diše punim plućima neopterećen osudom zbog greha i spoznajom da je prihvaćen od Boga.
 
Ponekad se pitamo kako to da nismo baš uspešni kad svedočimo za evanđelje, kako to da nas naši prijatelji, pa čak i naše porodice, ne slede u našim odlascima pred Boga.
Možda, kažem, možda, ako postanemo takvi - slobodni i rasterećeni - ljudi počinu da nas shvataju mnogo ozbiljnije. 
Ljudi mogu da nam zavide na svemu, i mogu da naprave skoro sve bolje od onoga na čemu su nam zavidni. To ih posebno pokreće.
Ali ono, na čemu mogu samo da nam zavide, a ne mogu da nam oduzmu, niti mogu da nabave, nego mogu samo da se pitaju odakle nam - je radost. To nema da se kupi, ne može da se napravi i ne nasleđuje se. To je unikatni dar Duha Svetog za svakog od nas.  
 
Retko ko i reko kad neko traži savršenstvo u hrišćanima. Istini za volju niko ni ne očekuje od nas da budemo savršeni.
Ipak očekuju da budemo verodostojni u onome o čemu govorimo.
Jedno od najsnažnijih svedočanstva te verodostojnosti je radost.
Ljudi prepoznaju ono što im svet ne može dati.
Možemo mi da filozofiramo koliko hoćemo, ali radost se vidi u životu onoga koji je miran i strpljiv u svakodnevnim iskušenjima, odmeren i spreman da uteši, stabilan u poslu, odmeren u odlukama, blag čak i kad je lično povređen, spreman da podeli svoje vreme sa drugima i zadovoljan je onim šta mu Bog daje.
Takav će zadobiti mnoga srca, probuditi znatiželju i privući mnogo duša koje žele da upoznaju Boga koji to daje. Tako radost postaje sila koja privlači ljude Hristu.
 
Jer sam Hrist je izvor radosti, donosilac radosti, i u Njemu se ispunjava sva radost onih koji mu veruju. Tako On sam kaže, Jovan 15:11: “Ovo sam vam rekao da moja radost bude u vama i da vaša radost bude potpuna.”
 
Zato nam je ovo Božićno vreme važno i treba ga posebno obeležiti, ne samo zato što ćemo se lično podsetiti šta nam je Bog, kao svojoj deci dao, nego i zato što imamo priliku da posvedočimo i za nadu i za mir i za radost i za ljubav svima sa kojima smo u kontaktu.
 
Ne znam da li imate adventni venčić, ne znam da li ćete upaliti treću sveću ali, sa tim ili bez toga, podsetite se na radost koja ne prolazi, na radost koja ne zavisi od sveta nego od onoga koji je Bog, a rodio se kao beba, i koji je podneo ovaj život da bi nama obezbedio mir sa Ocem.
 
Draga braćo i sestre, neka Hristova radost ispuni naša srca, blagoslovi naše domove i našu svakodnevicu, i ostane u nama sve dok ponovo ne dođe!
Srećan Božić!
Amin.