PROSVETLJENE OČI

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, propoved četvrtkom)

Živimo u svetu u kome je sve zamagljeno. Ništa nije ni sasvim svetlo, ni sasvim tamno. Ljudi veruju i tvrde da vide, a očigledno su slepi na suštinu skoro svake stvari koja ih okružuje.

Govore o svetu, a misle samo na sebe; govore o ravnopravnosti, a svoja prava stavljaju ispred svega; govore o jednakosti, a drže jedni druge u ropstvu; govore o ispravnom putu, a hodaju svakom stazom koja im se učini primamljiva.

To sve i ne bi bilo tako tako strašno, jer nam je jasno da svet ide iz lošeg u gore, a iz goreg u propast. Ono što je poražavajuće što Crkva, kao telo Isusa Hrista, sve više i dublje tone u filozofiju sveta i utapa se u sivilo vremena u kome bi trebala da svetli kao grad na gori.

Savremenoj crkvi je, više nego išta, potrebno da u pravom svetlu vidi sebe, i to tako što će svaki pojedinac u crkvi videti sebe u pravom svetlu i prihvatiti Božju volju u svoj život, i razumeti njegovu Reč.

Na primer: Često ćete čuti onaj stih iz knjige proroka Joila 2:32, koji kaže „I svako ko prizove ime Gospodnje, biće spasen.“ (Dela 2:21 i Rimljanima  10:13).

Šta to znači? Da li to znači da je dovoljno reći Isuse spasi me? Ako to znači to, onda svako, ko je u nekom problemu može to da kaže i sve je u redu. Onda svako može da živi kako hoće i da na kraju, zvizne ovaj poziv i – opla, spasen sam! Ali, prizvati nečije ime, ne znači znati njegovo ime. Zato Gospod i kaže „Mnogi će mi od vas reći u onaj dan „Gospode, Gospode“ ... idite od mene“ To znači nešto drugo.

Ne znam da li ste ikad čuli priču o jednom misionaru koji je dvadeset godina radio u jednoj velikoj afričkoj zemlji. Osnovao je mnogo crkava, i stvarno je bio uspešan. A za dvadesetogodišnjicu svog uspešnog misionarskog rada, pozvao je sve starešine zajednica koje je osnovao, lokalne političare sa kojima je sarađivao, predstavnike drugih verskih zajednica i denominacija, na veliki skup. Za tu priliku zakupljen je veliki prostor na kojem su postavljene šatre na kojima je deljen prezentacioni materijal i naravno, cd sa slikama njegovog dvadesetogodišnjeg rada. On uopšte nije imao loše namere.

Naravno, bilo je predviđeno da na ovom skupu govore mnogi, a on je trebao da bude glavni govornik. Skup je počeo, i veliki hor od čak 200 glasova pevao je pesme slavljenja.

Pre nego što je trebao da uđe u prostor gde se održavao glavni događaj, ušao je u kupatilo da se još jednom pogleda u ogledalo i osveži ako treba. Stajao je pred ogledalom i bio je mnooogo zadovoljan onim što je video. I, odjednom se ugasilo svetlo. Oslepeo je. Doteturao se nekako do vrata, i pozvao ženu koja ga je čekala ispred. Oboje su pali na kolena. Šta se tu dešava? Njegova žena je bila na ivici nervnog sloma, a on je u trenutku doživeo neverovatan mir. Rekao je ženi da nikom ništa ne govori, i da ga uhvati pod ruku i uvede na mesto gde treba da sednu. Kad je došao red na to da on treba da govori, ona je izašla sa njim na binu. Počeo je tako što je obavio šta mu se desilo. Pod šatrom je nastao muk. A onda je on rekao „Nikad, u celom svom životu, a pogotovo ne u poslednjih dvadeset godina, nisam video Hrista jasnije i svetlije nego ovog jutra, kad moje oči ne vide.“ A onda je izgovorio i ove stihove koje nalazimo u

Efescima 1:15-23

“Zato i ja, otkad sam čuo za vašu veru u Gospodu Isusu i za vašu ljubav prema svima svetima, ne prestajem da zahvaljujem za vas i da vas pominjem u svojim molitvama. Molim se da vam Bog našega Gospoda Isusa Hrista, Otac slave, dâ Duha mudrosti i otkrivenja, da ga upoznate,  da vam prosvetli oči srca, da saznate kakva je nada na koju vas je pozvao, koliko je bogatstvo njegovog slavnog nasledstva među svetima i kolika je njegova neuporedivo velika sila za nas koji verujemo. Ta sila je srazmerna delovanju njegove silne snage, koju je na delu pokazao na Hristu kada ga je vaskrsao iz mrtvih i posadio sebi zdesna na nebesima, iznad svakog poglavarstva i vlasti, sile i gospodstva i iznad svakog imena koje se može dati, ne samo na ovom svetu nego i u budućem. I sve je potčinio pod njegove noge i postavio ga nad svime da bude Glava Crkvi, koja je njegovo Telo, punoća Onoga koji ispunjava sve u svemu.”

Isus Hrist, dakle, mora da bude iznad svega i on mora biti jedini proslavljen u svemu što radimo.

U tome se razlikujemo od ovog sveta. Moramo to da razumemo i to da prihvatimo. Bez obzira, koliko nam se to čini “da nije fer”.

Ako smo postigli neki uspeh, to je zato što je On delovao u nama; ako smo u nečemu pogrešili i propali, to je zato što nismo dozvolili njemu da deluje u nama. Kako god.

Kad se, u svetu, takmičite sa ljudima, nekad možete da pobedite, a nekad izgubite. Zakon jačega je mantra neoliberalizma, uvijenog u oblande lažnih sloboda i humanizma.

Kad se takmičite za Bogom, nikad ne možete da pobedite. Jer ako biste pobedili, znači da ste izgubili, a to nije Bogu po volji.

To je novo svetlo, prosvetljenje, koje moramo, stalno, iznova i iznova da uključujemo u našem životu.

Pogledajmo ovaj deo pisma koje Pavle napisao Efescima. To je svetlo o kojem govorim. Počnimo sa molitvom.

A.   Svima nam je jasno da je duhovni rast i napredovanje usko povezano sa molitvenim životom koji vodimo.

B.   Ali i pored toga, bez obzira koliko smo narasli, i dalje važi ona Pavlova izjava iz Rimljana 8:26 “Mi ne znamo za šta treba da se molimo, nego se sam Duh neizrecivim uzdasima zauzima za nas.”

Plašim se da su mnoge naše molive isprazne, ponekad čak sujeverne, a jako često i sebične, zbog toga jer ne dozvoljamo da Duh vodi naše molitve, nego mi govorimo ono što bismo mi voleli da vidimo.

C.   Zato je dobro da ponekad zastanemo nad molitvama nekog od zrelih, duhovnih ljudi, kako bismo naučili da vodimo što bolji molitveni život.

U skoro svakom svom pismu, apostol Pavle zapisao je barem po jednu svoju molitvu upućenu Bogu.

I.      “MOLIM ZA VAŠE PROSVETLJENJE . . . .”

Ipak, da stvar bude jasna na samom početku, ovde se govori o prosvetljenju duhovnih očiju.

A.   Pavle govori o prosvetljenju koje dolazi od mudrost i otkrivenja, koje samo Duh Sveti može dati.

1.    Neki ljudi su doživeli ta otkrivenja kroz čudo, ali to ne mora obavezno da znači da će se sad svakom  dešavati čudesna otkrivenja. Pre svega zbog toga, jer je sve, što je trebalo da bude otkriveno, otkriveno. Efescima je, kao i nama danas, otkriveno ono što je sam Pavle pisao pošto je on sam mnoge istine, koje je prenosio drugim ljudima, primio kroz otkrivenje (3:1-5).

Isto je i sa onim šta je Jovan pisao.

2.    U istom smislu, mi danas, ne možemo da govorimo o otkrivenjima, jer nema novih obznanjivanja tajni, nego možemo da govorimo samo o spoznanju istine, koju je Bog otkrio, u pravom, duhovnom, svetlu.

a.    Na taj način nama se objavljuje Božije volja

b.    Njegovi planovi i pozivi, koje ima za nas, postaju nam jasni (3:8-11).

Dakle, kad Pavle kaže prosvetljenje je, u stvari, govori o spoznaji Božije volje za naš život.

B. Ipak, znati otkrivenje Božija nije dovoljno.

3.    Da bismo bili prosvetljeni, moramo da imamo duha mudrosti i razumevanja, da bismo otkkrivenje mogli da primenimo.

4.    Dobro je ako umemo da citiramo činjenice iz biblije, ali oni imaju svoju vrednost tek kada te činjenice ugradimo u svoj život.

Osim ovoga, prosvetljenje nam je potrebno

II “DA BISTE MOGLI DA ZNATE . . .”

A.   “Kakva je nada na koju vas je pozvao?” (1:18).

1.    Božji poziv je na spasenje i odvajanje od ovog sveta (2 Solunjanima 2:13b,14; Rimljanima 8:28-30)

2.    Ali svi ti, kojima Pavle piše i za koje se moli, primili su i poslušali Božji poziv. Zato se Pavle moli za njih da razumeju šta sve uključuje taj poziv.

3.    To je nada koja sve stvari ovog života sagledava iz prave perspektive (2 Korinćanima 4:15—5:9; Rimljanima 8:18, 24).

B.   “Koliko je bogatstvo njegovog slavnog nasledstva među svetima?” (1:18).

1.    Primili smo i primamo i dalje  neverovatno nasledstvo od Gospoda, koji sve poseduje. Darovi Duha Svetog stoje kao potvrda i zalog tog nasledstva (1:13,14)

2.    Ali Pavle se ne moli samo za to da bismo znali kakva sva bogatstva imamo u Hristu. On se moli za to da znamo, ali i da težimo da dobijemo to za šta znamo.

3.    Zato se on moli da razumeo kakvo nasledstvo je u nama.

a.    Kad Hrist dođe on će proslaviti svoje svete (2 Solunjanima 1:10).

Njegova Crkva će biti predstavljena kao njegova salavna mlada (5:26, 27).

4.    Mislim da razumevanje toga da smo Božije nasleđe, pomaže da drugačije razmišljamo o sebi. Mi smo vredni!

C.   “Kolika je njegova neuporedivo velika sila za nas koji verujemo?” (1:19).

1.    Da li se ponekad osećate slabi i nemoćni pred izazovima života?

2.    Bog želi da znate za Njegovu moć koju vam stoji na raspolaganju u svakom trenutku vašeg života.

a.    On želi da znamo za njegovu silu vaskrsenja (1:19, 20).

b.    On želi da znamo da je on iznad svakog poglavarstva i vlasti (1:21).

c.    On želi da znamo da je sve potčinio pod Isusove noge, i postavio ga nad svime, da bude glava crkvi (1:22, 23).

3.    Ponekad ljudi pogrešni razmišljaju i kažu da, pošto više nema čuda, da Bogu nije stalo do nas. Da mu nismo više važni.

4.    Božija sila u našem životu nam daje posebne blagoslove.

a.    Čuva nas da ne budem iskušavani preko mere koju možemo da podnesemo (1.Korinćanima 10:13).

b.    Njegov mir štiti naše živote (Filipljnaima 4:6, 7).

c.    Njegova sila daje nam snagu (Filipljanima 4:13).

d.    Njegova sila čini da sve ide na dobro onima koji Njega vole (Romans 8:28).

ZA KRAJ

Pretpostavljam da vas interesuje šta se desilo sa misionarem. Njegov mozak napao je nekakav parazit kojeg je dobio od zaražene ribe koju je jeo u nekom od plemena koja je obilazio i evanglezirao. On je umro, nekoliko meseci nakon toga, boreći se do kraja života da ljudima prenese važnost sagledavanja Isusa Hrista, očima Duha a ne telesno.

BOG S NAMA!

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, Simina 8; nedeljna propoved)

Bog je uvek sa nama. Bili mi toga svesni ili ne, on je uvek tu, pored nas, u nama, oko nas, … Mi smo njegova stvorenja, i svoj život crpimo iz Njegovog života. To je ono što neki nazivaju životnom silom, kao da je to nešto nemo i bezlično. Kao da život, uopšte može da bude nem i bezličan. Ali da jeste sila, jeste. Velika, neizmerna, čudesna sila, koja se od Boga preliva na stvorenje koje je stvorio.

Sve što jeste, što je postalo, postalo je na njegovu reč, na njegovu zapovest. Ništa ne postoji bez delovanja te sile. Prirodne sile koje, na žalost, svojim nesmotrenim ponašanjem, možemo da narušimo, takođe su njegovo delo i podložne su Njemu. One su maleni deo Njegove sveukupne moći. Biblija nam govori o mnoštvu primera kad se jasno moglo videti kako se te sile, bukvalno, potčinjavaju Njegovoj volji.

Dakle, verovali u to ili ne Bog je živ, i ne samo da je On živi, nego i sve ostalo živi jer je On živ. Taj život se jasno može videti kroz sve ono što je stvorio. Apostol Pavle je u poslanici Rimljanima 1:20 to napisao ovako: „Od stvaranja sveta, Božije nevidljive osobine – njegova večna sila i božanstvo – mogu se jasno sagledati u onome što je stvoreno, pa ljudi nemaju izgovora.“

Znači Bog je tu, i svako to može jasno da vidi i da zaključi. Nema izgovora. Ali ljudi su stvarno kreativni kad su u pitanju izgovori. Jedan od tih izgovora, a u tu priču su se upleli i mnogi hrišćani, je dokazivanje Boga genetikom, matematikom, i svakojakim drugim čudima. Sve to je, ipak, samo jedan vrsta nevere. Jer bog, čije postojanje uspete da dokažete matematički ili nekim eksperimentom, nije Bog. Pravi, istiniti Bog, nije podložan ničemu što je fizički definisano, niti vremenski ograničeno, niti prostorno omeđeno i određeno.

U Boga treba verovati. On je Bog, koji jeste, od uvek i zauvek, u svemu što jeste, i što je bilo i što će biti.

Ipak, neki i dalje neće verovati, neki će verovati naopake stvari, neki veruju u laži, a neki, među njima smo i mi, su se opredelili za istinu i veruju u velikog, veličanstvenog, svemogućeg Boga, Stvoritelja i Svedržitelja.

Nama koji smo opredeljni za istinu, moguće je videti i nešto drugo sem životne, Božije sile, koja nas preliva. Oni koji veruju, (po definiciji vere iz Jevrejima 11,) vide nevidljive stvari i prihvataju izvesnost nade.

Oni koji veruju u Boga imaju poseban blagoslov. Taj blagoslov je lično prisustvo Boga u njihovom životu. Ne neke bezlične sile, ne nekog tamo kvazi božanstva, nego lične prisutnosti Svemogućeg, Onog koji jeste, u svoj svojoj snazi i veličini.

To je neverovatna privilegija.

Bog silno voli sve što je stvorio. I posebno se raduje kad može da se pohvali onima koji mu tu ljubav uzvraćaju. Njegova ljubav prema nama, čini da postajemo sličniji Njemu.  

1.    Imam vremena za tebe

Verujem da ste svi čitali knjigu o Jovu. Na početku te knjige, Bog se hvali svojim slugom pred nebeskom vojskom. „Da li si zapazio mog slugu Jova, da mu niko na zemlji nije ravan? Upita Jahve. „To je čovek besprekoran i čestit, koji se boji Boga i kloni se zla.“

I znate šta se sve dalje dešava tamo i tada. Na kraju te knjige, Bog lično razgovara sa Jovom. Možda to nije razgovor i susret kako ga je Jov zamišljao, ali to je upravo ono što Bog smislio za njega. I za nas. 

Ponekad može da nam se čini da Bog nije zaiteresovan za nas, da mu nismo važni, da ima mnogo važnijih stvari koje mora da učini, nego što je odgovaranje naša pitanja, ili ispravljanje naših, pogrešnih, stavova, ili ... pa mi stalno imamo nešto da ga pitamo, ili tražimo, ili očekujemo. Ali, možda ćete biti iznenađeni, Bog voli da to činimo, raduje se tome, uživa u tome. Naša pitanje govore o tome da li ima života u nama, pokazuju da nismo mlaki i bezvoljni. Jov se batrgao u svojim pitanjima, sumnjama, pretpostavkama, busao se u grudi svoji ispravnim stavovima ... I? Sve je to palo u vodu, sve je splasnulo kad se suočio sa Bogom.

I taj deo Pisma mi se veoma dopada. Ta Božija strogost, ali i blagost, skoro do nivoa zadirkivanja. Jov 40.

I ako uporedite razgovor koji je Bog imao sa Jovom i onaj koji je imao s Ilijom, videćete na delu Božju obzirnost prema svakom od nas. Jov dobije odgovore iz OLUJE, a Ilija iz LAHORA.

Bog tačno zna našu građu, i zna meru koja je potrebna da nas protrese i postavi na noge.

2.    Imam posao za tebe

Znajući nas do srži Bog nas poziva i postavlja u službu sebi i svom narodu. Ne znam da li ste nekad čuli ovo, ali BOG NE POZIVA ONE KOJI SU SPOSOBNI, VEĆ OSPOSOBLJAVA ONE KOJI SU POZVANI.

U današnje vreme imate mnogo onih koji imaju ZVANJE ali nemaju POZVANJE. Imate motivacione govornike, a nemate evangelizatore; imate one koji prodaju sebe, na račun Božijeg atoriteta, računajući na bolećivost, nepoznavanje reči i nesigurnost ljudi.

To, na žalost može i najčešće ima tragične posledice po Crkvu i hrišćane jer ljudi počinju da slede ljude. Sluge postaju vođe, a vođe postaju gospodari. Božji sluga uvek doprinosi da se Božja slava uvećava, a da se on smanjuje. Dobri sluga je onaj čije ime nije poznato, ali zato svako poznaje i zna Ime njegovog Boga.

Sa onima koje pozove u službu Bog gradi i lični odnos, koji podrazumeva vodstvo, uputstvo, naoružanje, ohrabrenje i sposobnosti.

Bog se brine čak i za najjednostavnije stvari. Verujem da ste čitali u 2. Mojsijevoj 35:30  kako je napravljen šator sastanka, sa svim onim vezovima, kožama, ukrasima, zlatnim i srebrnim alkama, stubovima i platnima. „Tada reče Mojsije sinovima Izrailjevim: Vidite, Gospod pozva po imenu Veseleila sina Urije sina Orovog od plemena Judinog, I napuni ga duha Božijeg, mudrosti, razuma i znanja i veštine za svaki posao, da vešto izmišlja kako se šta radi od zlata i srebra i od bronze, da ume rezati kamenje i ukivati, da ume tesati drvo i raditi svaki posao vrlo vešto. I dade mu u srce, njemu i Elijavu sinu Ahisamahovom od plemena Danovog, da mogu učiti druge. Napuni ih veštine da rade svaki posao, da kuju, tešu, vezu, i tkaju porfiru, skerlet, crvac i tanko platno, i da rade svakojake poslove vešto izmišljajući.

Bog, dakle, ništa ne prepušta slučaju. On ojačava naše snage, pokazuje se silan u našim slabostima, ne odstupa od nas ni onda kad bismo mi odstupili od sebe.

Ponekad strah od onoga što je ispred nas, ili ono što očekujemo da je ispred nas, može da nas parališe, da nam oduzme sav entuzijazam. Ponekad ne vidimo izlaz ma koliko se trudili, ne vidimo čak ni početak staze kojom bismo pošli kako bismo uspešno završili svoju put. Ali Bog razume taj trenutak i osvetljava novim svetlom, i situaciju i nas same, u tome sa čime se suočavamo.

Podsetite se, Mojsijevog naslednika, Isusa Navina. Mladi vođa, suočen sa svim mogućim izazovima koje podrazumeva posao sa kojim je morao da se uhvati u koštac. S jedne strane narod koji je trebalo uvesti u obećanu zemlju, a s druge strane neprijatelji svih vrsta, koji se nisu ustručavali da se tome usprotive. I šta mu Bog govori „Niko se neće održati pred tobom svega veka tvog; sa tobom ću biti kao što sam bio sa Mojsijem, neću odstupiti od tebe niti ću te ostaviti.“ INav 1:5

Bez obzira u čemu se nalazimo, i dokle smo stigli, jedno je sigurno – Bog je tu sa tobom i sa mnom. On nas neće ostaviti.

Jer za to gde smo, od Boga smo izabrani, i to je nešto što nikad ne smemo da zaboravimo. Svako naše delo koje činimo, Bog prati sa izuzetnom pažnjom, i ako je po njegovoj volji opstaje, ako nije onda propada.

Bog gleda u naša srca, ispituje naše bubrege, zna naše motive i procenjuje naše snage.

Podsetite se priče o Davidovom izboru. On je bio najmanji, poslednji u svom rodu, čak su i zaboravili na njega. Nikom nije ni palo na pamet da ga pozove, kako bi i njega uzeli u  obzir za tako neki važan posao, ili pomazanje pred Bogom. Ali, on je bio Božji čovek, Božji izbor.

Bog bira, Bog poziva, Bog postavlja, ... Bog osposobljava i održava.

3.    Imam ljude za tebe

Po njegovom izboru dobijamo one koji će ći sa nama, raditi sa nama, živeti sa nama.  

„Nije dobro da čovek bude sam“ nije samo Božja konstatacija čovekovog stanja u odnosu na imanja bračnog partnera, već je generalno problem.

Definitivno nije dobro da čovek bude sam. Svako od nas mora da ima nekog. Oni koji su ostali bez partnera, definitivno znaju koliko je to gubitak. Oni koji ga još nisu stekli, znaju koliko napora ulažu u to da bi ga pronašli.

Ljudi koje Bog postavlja pored nas upotpunjavaju naše sposobnosti, pomažu nam da prevaziđemo svoje slabosti. Niko nema sve, niti zna sve niti može sve. Svakome nešto nedostaje, što znači da svakome neko treba. (Osim ovih što su savršeni, njima niko ne treba).

Zbog te potrebe Bog je osmislio Crkvu kao živi organizam. U tom organizmu on je odredio službe i poslove, dao darove i sposobnosti – baš kao i na samom početku kad je trebao da se izgradi šator sastanka.

Bog na taj način živi u svojoj Crkvi, i u svetu. Kroz mnoge pojedince, Božji život, sila, dobrota, ljubav, nada, vera ... postaju jasno vidljivi i opipljivi. Ljudi ne moraju da se pitaju kakav je Bog, šta je Bog, ko je Bog, gde je Bog – odgovori na sva ta pitanja nalaze se u crkvi. Svi mi, zajedno, širimo miris i ukus Božije dobrote na ovaj svet u koji nas je Bog stavio.  

Da li to stvarno i činimo?

4.    Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?

Na krstu Hrist je zavapio „Eloi, eloi, lama savahtani!“ Mk 15:34 što znači -

Teret koji je Isus preuzeo na sebe je strašan. Toliko strašan da izgleda kao da ispod njega nema života, kao da tu ništa ne može opstati. Kao da i sam Bog okreće glavu od onog što mu je najdragocenije.

I mi se, ponekad, obeshrabreni svojim slabostima i grehovima koje nas stalno, iznova i iznova sapliću i obaraju, osećamo kao da je Bog okrenuo pogled od nas. Kao da više ne želi ni da nas vidi.

Ali, Bog nije napustio Isusa, kao što nikad neće napustiti ni jednog koji se u njega pouzdaje. Isusove reči sa krsta, nisu ni vapaj očajnika, ni plač ostavljenog.

One su, verujem da to znate, početak Psalama 22, koji govori o tome, da Bog neće napustiti onoga koji Njega traži, iako se čini da je sve izgubljeno i da sve srlja u propast. Oni koji se uzdaju u Boga biće podignuti. Koliko god da se situaciji čini beznadežna, Bog je tu da povrati nadu. Koliko god da nam se rugaju, Bog je tu da se ne posramimo. Pobeda, a ne poraz i sramota, pripada onima koji u Boga gledaju, čak i kada sve što jesu, propada.  

I takvi Boga objavljuju, bilo svojim životom bilo svojom smrću.

To, naravno, ne znači da u tome neće biti problema, spoticanja, lutanja, teškoća i nevolja. Na žalost, to vam ne mogu reći, niti vam to iko može obećati. Život onih koji idu Božjim putem pun je izazova i stvarnih opasnosti. Apostol Pavle je to iskusio u svom životu. Pišući 2. Poslanicu Korinćanima 1:8-10 on kaže „Hoćemo, naime, da znate, braćo, kakva nas je nevolja snašla u Aziji, da smo bili preko svake mere i preko naše snage opterećeni, tako da nismo više bili sigurni ni za svoj život. Čak smo i sami u sebi došli do zaključka da moramo umreti, da se ne bismo uzdali u same sebe, nego u Boga koji vaskrsava mrtve; on nas je izbavio od tolike smrti - i izbavljaće nas, u njega smo se uzdali da će nas i dalje izbavljati,“

Izbavljao nas je, i dalje će nas izbavljati, kaže Pavle, a mi slobodno to možemo da ponovimo za njim. Jer nikad neće ostaviti ni napustiti one koji se na njega oslanjaju.

5.    Život u izobilju sa Duhom Svetim

Pre svog vaznesenja, a nakon krsta, žrtve  koju je podneo, i vaskrsenja, Isus je dao obećanje „I evo, ja sam s vama svakog dana, sve do kraja sveta.“ 

To obećanje samo je nadopunilo ono što je rekao, obećavajući dolazak Duha Svetog, Pomagača i Utešitelja (Jovan 15, 16, 17). Duh Sveti, osim svog prevashodnog zadatka da objavi Isusa Hrista i da svetu dokaže da ima greha, pravednosti i suda (Jovan 16), da opremi crkvu darovima, ispuni verne silom, zapečati ih za usinovljenje, i pripremi ih za ponovni dolazak Gospoda, ima i ulogu da bude sa nama, da se nikad ne osetimo sami i napušteni.

Bog se raduje kad želimo da budemo sa njim. Ne zaboravite da na samom početku Biblije, stoje ovi stihovi “Uto čovek i njegova žena začuše korake Jahvea Gospoda, koji je šetao vrtom za vreme dnevnog povetarca, pa se od njega sakriše među drvećem u vrtu.“ Bog je, dakle, imao zajedništvo sa prvim čovekom i njegovom ženom, koje je trajalo sve dok greh nije poremetio taj odnos.

Od tada pa do danas, Bog sve čini da se taj odnos popravi i da se zajedništvo ponovo uspostavi.

Luka je u svom evanđelju, 15 poglavlje, zapisao jednu usporedbu koja se sastoji od tri prikaza: (1) priča o izgubljenoj ovci; (2) priča o izgubljenoj drahmi, i (3) priča o izgubljenom sinu. Cela ova usporedba govori o izgubljenosti svake osobe, na sve moguće načina, ali i o Božijem naporu da nas sve vrati u svoje prisustvo. Neću posebno analizirati ove tri prikaza, ali želim vam ukazati na jednu veoma važnu stvar – sva tri slučaja završavaju se na isti način. Primećujete koji je to način – radost i slavlje.

Nažalost, naši životi ponekad ne izgledaju kao da je Bog sa nama. Više liče na živote u kojima Bog nije baš dobrodošao, ili smo, u najmanju ruku, zaboravili da ga pustimo unutra. A Isus govori „Evo stojim na vratima i kucam. Ako neko čuje moj glas i otvori vrata, ući ću k njemu i jesti s njim i on sa mnom.“ Otkrivenje 3:20

Mnogo je stvari u našem životu u kojima smo, bukvalno, pokradeni od života u ovom svetu, zato što dozvoljavamo ili mislimo da moramo da živimo kao sav ostali svet.

Ne moramo! Treba da postavimo sebi pitanja. Ako je Bog sa nama, zašto živimo kao da nije? Ako se u Njega pouzdajemo, zašto se oslanjamo na sebe? Ako za Boga i od Boga živimo, zašto tražimo svoje?

Imamo li snage za to? Ko se može odupreti, ko može odbiti ponude ovog sveta? Niko, kad je sam!

Ali ako prihvatimo činjenicu i živimo u spoznaji da je Bog sa nama, svako iskušenje, svaka odluka, svaka borba, već je dobijena.

Borba za hrišćanski život ne odvija se tamo negde, nego u u našim srcim i našem umu, u našim domovima, u našim porodicama, u našoj crkvi.

Ne možemo da prenesemo drugima ono čega se i sami ne držimo. Ne možemo nekoga da dovedemo, a još teže možemo da ga zadržimo u crkvi, ako se plašimo da kažemo da pripadamo crkvi. Ne možemo da prenesemo ljubav i da naučimo nekoga da voli Boga, ako ne volimo sve one za koje je Bog umro.

Tragično je i gledati, a kamo li proživljavati, kad nam braća, sestre, deca odlaze u svet i kako ih svet zaokuplja i trga iz naših ruku. Tužna je činjenica da to, najčešće, nemoćno i bezvoljno posmatramo. I ne samo da posmatramo nego im u tome i pomažemo.

Psalam 22 kaže „Potomstvo će mu služiti. O Gospodu će pričati sledećem pokoljenju i njegovu pravednost objavljivati narodu još nerođenome: „Ovako je učinio Gospod.““

Da li pokoljenja iza nas znaju naše svedočanstvo, da li ljudi oko nas znaju da je Bog sa nama i da smo mi sa njim? Da li svojim životom svedočimo – ovako je učinio Gospod? Da li se mi sami dovoljno često podsećamo šta nam je učinio Gospod.

Kako se to postiže? Tako što učimo i podstičemo i hrabrimo jedni druge i verujemo da je Bog uvek, svugde i na svakom mestu, sa nama.

Isus kaže da je došao da nam da obilje života. Jovan 10:10 „Lopov dolazi samo da ukrade, zakolje i upropasti, Ja sam došao da imaju život i da ga imaju u izobilju.“

Razbojnik dobro radi svoj posao. Da li i mi radimo svoj posao?

Bog je uvek sa nama, u to nemojte nikad sumnjati, Zbog toga možemo, i treba da uživamo obilje života koji dolazi od Njega.

SMO VERUJ!

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 28. maj 2017. godine)

Problem ovog sveta je vera. Ljudi veruju u sve i svašta, a da pri tom ne proveravaju ništa. Prihvataju neverovatne stvari jer se vode svojim osećajima i željama.

Ponekad vam prosto bude muka, kad vidite šta su sve ljudi spremni da čine pod uticajem takve „vere“. Činjenica je da svaki čovek živi od vere i po veri, koju je izabrao da sledi.

Suština života svakog hrišćanina je vera. Sve je pitanje vere. Ipak, mi smo jasni po tom pitanju - ne bilo kakve vere, već vere u Isusa Hrista.

Na primer, budizam je filozofija, zauzimanje stava po određenim životnim pitanjima. Nije čak ni toliko važno šta ćeš činiti, ako svoje činjenje možeš opravdati svojim stavom; islam je sistem, koji se ogleda u apsolutnoj poslušnosti i činjenju određenih dela. Tvoj stav nije važan ako možeš da ga opravdaš svojim činjenjem.

Međutim, hrišćanstvo je pre svega odluka da prihvataš onoga koji može da ti pokaže put, rasvetli istinu i podari život. Tek iz tog prihvatanja, rađa se filozofija, određeni stav, poslušnost i dela – ali, da budemo jasni, ni jedno od toga nije cilj.  

Hrišćanska vera je specifična, i u svojoj suštini se u potpunosti razlikuje od svih religija i nauka koje kruže ovim svetom. Zato što je cilj hrišćanske vere proslavljanje Boga, a sve ostalo su plodovi te težnje i nastojanjada se Bog proslavi.

Na samom početku svog delovanja, Isus je to jasno naglasio: „Težite najpre carstvu nebeskom, a sve ostalo će vam se nadodati.“

Život svakoga od nas Bog je, silom Duha Svetoga, obogatio darovima. Svako je dobio neki dar koji može da traje, može da nestane, može da se promeni, ili može da se dopuni još nekim darom.

Darovi nam služe da bismo se svi zajedno pripremili za ono najvažnije što očekujemo – za dolazak našeg Spasa Isusa Hrista. Sve što nam je dato, dato nam je da bi se crkva (kojoj svako od nas pripada) bila spreman za taj trenutak. Tako, niko u crkvi, nije beznačajan ili beskoristan. Osim ako samog sebe ne učini takvim.

Ali pored darova, on je naše živote obogatio sa tri nepromenljive stvari: verom, nadom i ljubavlju. Kao što apostol Pavle to lepo kaže u 1. Korinćanima 13 (pročitajte to prekrasno poglavlje, nasamo, naglas).  Zašto baš ove tri stvari? Zato što

-     ljubav svemu daje smisao,

-       nadu svemu daje razlog i

-       veru sve čini mogućim.

Vera nam je neophodno potrebna za sve. Vera koja oživljava, gradi, ispravlja savijena leđa, ojačava klecava kolena, teši, hrabri, leči i isceljuje, ...

„Samo veruj“ kaže Isus.

Da li ste nekad razmišljli o ovome. „Samo veruj“

Isus ne kaže „samo nastavi da se trudiš, samo nastavi da radiš, samo nastavi da se moliš, samo nastavi da hodaš ...“ on kaže „Samo veruj“.  

Samo veruj – je Hristov poziv. To nije savet, nije uputstvo, nije naredba. Mi smo pozvani da verujemo. Kao što je carinik Matej bio pozvan da ide za Isusom, pa je sve ostavio i krenuo za Njim, bez pitanja, bez preispitivanje – ostavljam i idem.

Tako smo i mi pozvani – da ostavimo sve što smeta našoj veri i da verujemo. Bez pitanja i preispitivanja – samo veruj.

Ne treba da se plašimo da verujemo. Bog je obećao da onaj koji veruje neće da se postidi (Rim 9:33).

Tokom svog boravka u telu, Isus je najčešće podsticao ljude i upućivao ih da mu veruju. Da prenebregnu sve što je vidljivo i što svezuje i da prihvate ono što nam, možda, izgleda potpuno nestvarno, nerealno i, ponekad, pomalo besmisleno.

Ta vera, na koju nas on poziva, uvodi nas u puninu blagoslova koje On ima za nas.

Pogledajte samo ove stihove koje smo pročitali.

vera je pouzdanje u ono čemu se nadamo, osvedočenje o stvarnosti koju ne vidimo.

Čemu se nadate? Šta očekujete da će se desiti - sa vama, sa onima koje volite, sa vašim poslom, sa vašom crkvom?

Mnogo je nadanja u nama, a tako malo snage. Mnogo je očekivanja, a tako malo sigurnosti.

Ali Bog ima tu snagu koja nam nedostaje i tu sigurnost kojoj težimo.

Da li mu verujemo? Da li se stvarno pouzdajemo u njega i prihvatamo njegova rešenja ili mu pomažemo da „ostvari naša očekivanja“? Kao Avram.

Dugo mu je trebalo da nauči, ali je naučio. Postao je primer vere i otac svima koji veruju.

E, kad bih ja bio kao on, kad bih mogao da verujem kao on?

Šta me sprečava u tome? Ja!!

Mi često želimo da vidimo stvari kako će izgledati kad su gotove, a još ih nismo ni započeli.

Imao sam jednog đaka, dva puta je ponavljavao razred. I onda je morao da ide vanredno da polaže. Rekao mi je „Kad bih sigurno znao da ću položiti, učio bih kao lud.“

Tako i mi ponekad kažemo Bogu – „kad bih sigurno znao da ćeš mi to dati, ja bih ti verovao.“ A??

Kad verujemo, onda treba da smo sigurni da naša nada neće ostati prazna, i da je sigurnost u Boga zagarantovana, čak i ako je ne vidimo.

Ono što je sigurno je da na Boga uvek možemo da se oslonimo. Možda nećemo da dobijemo ono što smo zacrtali, ili isplanirali – ali možemo biti sigurni da Bog, u pravo vreme, ima pravo rešenje za sve naše planove, probleme, situacije, ljude, događaje.

Ako se pouzdajemo, ...

Verom shvatamo da su svetovi sazdani Božijom rečju, i to tako da ono što se vidi nije nastalo od nečeg vidljivog.

Šta nama ovo govori?

Govori nam da Bog ne zavisi od materijalnih stvari. Sve materijalno i vidljivo, podložno je njegovoj reči. Njegova zapovest je iznad svega što možemo ili ne možemo da zamislimo.

Ponekad se naša vera ljulja, jer ne vidimo način na koji bi se nešto moglo desiti, ili nastati, ili nestati.

Kad čitate proročke knjige – prosto se zadivljeni silom kojom je Bog podizao i rušio carstva, narode i sile, koja su izgledale kao da niko i ništa ne može da im naudi. Pogledajte samo – od svih svetskih carstava o kojima čitamo, ni jedno se nije održalo, a održao se jedan, mali, beznačajni narod. Održao se jer ga je Bog podržao, a ovi su srušeni jer ih je Bog srušio.

Moramo da razumemo i da shvatimo (kako kaže ovaj stih) da ništa niti nastaje, niti postaje, niti stoji niti se može održati, ako Božija reč to ne pokrene.

A sad, ako se ti držiš Božije reči, a ona kaže – ako se i majka odrekne svoga deteta, ja te neću ostaviti, razumeš li veličinu silu koja te stvorila, koja te drži i podržava.

A bez vere je nemoguće ugoditi Bogu, jer ko mu pristupa, treba da veruje da Bog postoji i da nagrađuje one koji ga traže.

Naravno da naša vera započinje, verom da Bog postoji. Ipak, vrlo je važno da u tu veru uključimo i ovo da on uzvraća nagradom onima koji veruju.

Isuviše mnogo ljudi veruje da je Bog neko namćorasto biće koje je potpuno odvojeno od realnosti fizičkog života, i ne radi ništa drugo nego vreba kad će ko i kako sagrešiti, da bi ga ošinuo i, na kraju, bacio u neko mučilište, opšte poznato kao pakao.

U knjizi, koja se smatra remek delom književnosti, ciničnog naslova „Božanstvena komedija“, taj pakao ima i svoje krugove, gde se pojedini grešnici muče na različite načine. Ta knjiga inspirisana je katoličkom teologijom. Jedan od stubova katoličke religije je pretnja Božijom kaznom i paklom. Doduše, ni prostestantski vernici nisu imuni na ovakve stvari – pa imate razno-razne, koji su posetili pakao, ili imali objavu pakla, ...

Ali mi ne verujemo u takvog Boga, koji preti i kažnjava i smišlja muke za neposlušne. Pakao jeste realnost i niko to ne poriče. Ali, probajte da zamislite, koliko je Božija patnja za svakim stvorenjem koje, zbog svoje neposlušnosti, mora da završi na tom mestu. Beskrajna.

Ako je celo nebo raduje kad se jedan grešnik spasi, onda, verujem, da celo nebo pati kad grešnik mora da završi u paklu.

Naš Bog je dobar Bog. On je Bog pun ljubavi. On je Bog koji nagrađuje one koji ga traže. Oni koji ga traže, oni ga i nalaze.

Kain i Avelj, nisu poznavali Boga. Njihovi roditelji bili su isterani iz raja. Ali su verovali da taj Bog postoji. Adam i Eva, su im to svakako rekli. Čitamo da je jedan postao ratar, a drugi stočar. Od onoga što su uzgajali prineli su žrtvu. Ništa posebno. Od onoga što su imali, prikupili su deo, i prineli žrtvu. Bog ne traži od nas više nego što imamo. Nikad.

Jeste li čitali kako su prineli svoje žrtve. „Posle nekog vremena, Kain prinese Jahvi žrtvu od plodova zemlje, a Avelj prinese najbolje, ulojene komade mesa od prvine svoje stoke.“ (1.Mojsijeva 4:3,4)

U čemu je problem? I jedan i drugi, prineli su plodove svog rada. Problem je u stavu, u želji, u shvatanju Boga. Kain ne bi bio kažnjen ni da nije prineo žrtvu, niti je bio kažnjen što ju je prineo. Njegova žrtva je bila žrtva iz straha, iz želje da umilostivi Boga, da mu se dodvori. A Avelj, je očigledno – birao. Ulojeni komadi znači da je životinja bila dobro hranjenja, tovljena i najbolja koju je imao. I njegova žrtva nije bila iz straha, nego iz želje da iskaže poštovanje.

Mi verujemo u Boga, nesumnjivo. U kakvog Boga verujete? Zašto činiti stvari koje činite? Da li  zato jer je plašite kazne, ili zato što vaš Bog zaslužuje svaki dar, žrtvu, hvalu i slavu?

Niko od nas ne mora da pripali vatru na žrtveniku da bi prinosio žrtvu. Vatra mora da gori u našem srcu, da bi ono što predajemo bilo, ne zato što treba ili mora, ili da neko vidi, nego zato što Bog zaslužuje najbolje od onogo što imam. (Da ne pominjem da i to što imam, imam zato što mi je on dao).

Naravno, ponekad ljudi neće razumeti vašu ljubav za Boga i njegovu crkvu i vašu želju i potrebu da proslavite Boga, jer je Bog Bog. Avelj je to platio glavom. Njegova ljubav bacila je senku na Kainovu revnost.

Ali ne zaboravite, Bog uzvraća nagradom onima koji ga traže.

Kao kod Enoha.

Verom je Enoh uzet sa sveta da ne vidi smrti, i nisu mogli da ga nađu, jer ga je uzeo Bog. Jer, pre nego što je uzet, pohvaljen je kao onaj koji je ugodio Bogu.

Kad čitate rodoslov na početku biblije, primetićete da je samo uz Enoha napisano da je živeo „čineći ono što je po Božijoj volji“.

Ponekad ćete biti usamljeni, iako ćete biti okruženi ljudima, čak i u crkvi. Ljudi vas neće razumeti. Ali Bog hoće. On čita naša srca i zna naše motive.

Ne plašite se da ostanete sami.

Zlo nije dobro, čak i ako ga svi čine; a dobro nije zlo, čak i ako ga samo ja činim.

Na kraju krajeva, pozvani smo da idemo sami sa Bogom, u zajednici sa drugima.

Znate onaj deo evanđelja, kad je Isus izdvojio Petra, a Petar je pitao za onog drugog učenika. Šta te se samo tiče! Ti gledaj svoje, ti imaš svoje pozvanje, svoju odgovornost, svoj posao, svoju dužnost, i svoj odnos sa Bogom. Gledaj da izvršiš svoje, a Bog će se brinuti da i onaj drugi obavi svoje. To nije tvoja briga. Tvoja briga je da svojim darom, pomogneš i njemu da obavi šta već obaviti mora. Ako ne možeš da pomogneš, svakako nemoj da odmažeš.

Bog pohvaljuje takve.

Ponekad je to stvarno teško, ali nije nemoguće. Čitamo:

Verom je Mojsije, kada je odrastao, odbio da ga zovu sinom faraonove kćeri. Radije je izabrao da zajedno s Božijim narodom bude zlostavljan nego da nakratko uživa u grehu. Nemilost u koju je pao radi Hrista smatrao je većim bogatstvom od egipatskog blaga, jer je svoj pogled upro u nagradu. Verom je otišao iz Egipta ne plašeći se carevog besa, jer se čvrsto držao Nevidljivoga kao da ga gleda. Verom je proslavio Pashu i izvršio škropljenje krvlju, da Onaj koji ubija prvorođene ne dotakne nijednog od Izraelovih.

Neko će vam možda reći – Kad jednom upoznaš Boga i shvatiš da je tvoje mesto na nebu, nemaš više nikavih problema, osim da se odlučiš da ideš tamo.

Ha! Oni koji su hrišćani duže od šest mesec dana, znaju da ovo, blago rečeno, nije istina.

Hrišćanski život je pun odluka, a odluka znači izbor između, najmanje, dve stvari, a kad donosite odluke uvek morate nečeg da se odreknete.

Neke odluke su relativno nevažne, druge su od vrlo velikog značaja i reflektuju se na ceo naš život. I ne samo na naš život nego, posledično, i na sve oko nas.

Bog nam daje primer Mojsijevih odluka koje je morao da donese, i posledica koje je morao da podnese.

I to je ono što je odgovornost svakog od nas. Možemo da kukamo i da se žalimo kako nam je teško, kako nas niko ne razume, kako nemamo ovo ili ono, kako nas niko ne poštuje ... Mogu ceo dan da pravim spisak „šta mi fali“ ili „šta bih ja sve uradio kad bi mi dali priliku.“

Ali, Bog je jasan. U crkvi pevamo pesmu „Upravi pogled na Hrista!“ Sve nam je u Njemu dato. Sve.

Da li u to verujemo. Mi nismo u Egiptu kao Mojsije, ali kakvi su naši izbori.

Da li biramo da radije budemo sa Božjim narodom ili su nam draži svetovni prijatelji i događaji? Istina je, da u crkvi ponekad nije zabavno, i da su stalno iste „face“, i da stalno čitamo jednu te istu knjigu.

Istina je da je greh uzbudljiv i zavodljiv. Ali je kratkotrajan, i smrtonosan.

Istina je da ovaj svet pruža mnogo više od crkve i crkvenog života.

Ali, crkva je mesto koje je zaštićeno krvlju Isusa Hrista. U crkvi je predvorje večnosti, i punine života. Šta god da dobijete napolju, nije ni približno onome šta dobijete u crkvi.

To je pitanje odluke – gde sam i u čemu želim da budem.

"Ne želim da radim ono što JA mislim da je dobro, hoću da radim ono što Bog kaže da je bolje."

Isus nam je takođe govorio o dva puta. Putu koji vodi u smrt – to je put pun zadovoljstava, i putu koji vodi u život – koji je uzan, sakriven i težak za prolazak.

Kad god ćemo u životu stajati na raskrsnici ova dva puta, nadam se da ćemo se setiti Mojsijevog izbora. Uvek postoje neke stvari koje moramo da odbijemo, neke druge koje je potrebno da izaberemo i neke koje obavezno treba da napustimo. Uvek treba da biramo očima vere, koja vidi, ne samo početak, već i kraj puta kojeg biramo.

I imajte uvek u vidu jednu stvar: Bog nas nije pozvao da budemo uspešni. On nas poziva da budemo verni.