DATI OD SEBE ILI DATI SEBE?

(PROTESTANTSKA EVANĐEOSKA CRKVA BEOGRAD, četvrtak 14. jul 2016. godine)

Matej 19:16-26 „I gle, jedan mu pristupi i reče: učitelju, kakvo dobro da učinim da imam život večni? A on mu reče: što me pitaš za dobro? Jedan je dobar; ako pak hoćeš da uđeš u život, drži zapovesti. Reče mu: koje? A Isus reče: »Ne ubij, ne čini preljube, ne kradi, ne svedoči lažno, poštuj oca i majku, i ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe«. Reče mu mladić: sve sam to držao; šta mi još nedostaje? Reče mu Isus: ako želiš da budeš savršen, idi, prodaj svoje imanje i daj siromašnima, i imaćeš blago na nebu, i hajde za mnom.

A mladić čuvši ovu reč ode ožalošćen; jer je imao mnoga imanja. A Isus reče svojim učenicima: zaista vam kažem da će bogataš teško ući u carstvo nebesko. I opet vam kažem, lakše je kamili da prođe kroz iglene uši, nego da bogataš uđe u carstvo Božije. A učenici čuvši uplašiše se jako i rekoše: ko onda može da se spase? 

Isus ih pogleda i reče im: ljudima je ovo nemoguće, ali je Bogu sve moguće.“

Kako najlakše sumirati ove Hristove reči?

Spasenje jeste besplatno, ali zahteva potpuno predavanje i moguće je jedino uz Božije delovanje.  

Dakle, jedno od važnijih pitanja savremenih hrišćana je: Kako se odnosiš prema svojoj veri?

Postoje drastične razlike u pristupanju veri. Veri možemo da pristupamo dajući od sebe ili dajući sebe.

Znam jednu simpatičnu pričicu, o jednom jagnjetu i jednom piletu.

Elem, pile i jagnje šetali su imanjem na kom su živeli. Baš tog dana tamo se pripremalo neko slavlje. Kad su prolazili pored glavne kuće, pogledali su kroz prozor i videli su domaćicu koja je  baš u tom trenutku razbijala jaja za kolače. Posle nekoliko trenutaka zbunjenosti pile je sa dosta ponosa u glasu, rekla “E vidiš jagnje, to je žrtva. Tako mi dajemo od sebe”.

Onda su nastavili dalje prošli pored kuće, a pozadi na ražnju okretala se poveća ovca.

Oboje su bili zatečeni prizorom. Kad je jagnje, konačno, uspelo da progovori, okrenulo se piletu i reklo “Da, za vas kokoške ona jaja su žrtva – davanje od sebe. Za nas ovce žrtva je potpuno davanje sebe.”

Kakav je vaš odnos prema veri?

Vidite kad dajemo od sebe mi dajemo ono što imamo, što smo stekli, što nam je vredno - merimo, brojimo, procenjujemo, namenjujemo. I očigledno je – što više imamo, to je teže izmeriti, …

Ali kad dajemo sebe – onda dajemo sve što jesmo (sve što imamo, sve što je vredno, sve što smo stekli) dajemo sami sebe – što nikako ne možemo da preračunamo, možemo samo da se predamo.

Vratimo se malo na stihove koje smo pročitali.

Da vidimo, Isus je išao svojim putem, i kao što je bilo uobičajeno, ljudi su mu prilazili i postavljali su mu razna pitanja. Tako se tu pojavio i ovaj čovek. On nije pitao neka bezvezna pitanja, ništa nevažno i površno, nije tražio isceljenje, niti je molio za nekog drugog. On je pitao za život – i to ne bilo kakav život, nego za život večni.  

On je postavio veoma važno pitanje, koje i dan danas muči mnoge ljude – „kakvo dobro da učinim da imam život večni?“.

Novi zavet ima tri reči koje mi prevodim rečju život – psihe, bios i zoe. Psihe je život koji je suprotnost smrti, i on čini da naše telo živi; Bios je život koji svi tako revnosno želimo da poboljšamo – to je ono kad kažemo “e to je život” (e nije). Zoe je život i telesni i duhovni i Božanski i neprolazni.

Ovaj mladi čovek, pita za taj život, ali do njega želi da dođe sopstvenim snagama.

Zato i ne čudi Isusov odgovor  “što me pitaš za dobro? Jedan je dobar”

Čemu ovakva Isusov odgovor? Šta je hteo da naglasi?

Čovek pita – šta da uradim?

MI se često pitamo – šta da uradim da bih bio siguran da sam dobar? Ovo je potpuno pogrešno pitanje. Zato što ne postoji ništa što bilo ko može da učini da bi zaradio spasenje ili opravdanje, ne postoji ništa što bilo ko može da uradi da bi bio toliko dobar, da bi mogao da uđe u zajedništvo sa Bogom.

Bog je iznad svega, i njegova dobrota je nemerljiva i nedostižna, a ljudska dela su uvek u senci greha i nesavršenosti. Kao što piše u poslanici Rimljanima 3:23 “svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božije,”.

Dakle, ni jedno ljudsko dobro nije dovoljno dobro za Boga, a pogotovo ne da bi bila upisana u večnost.

Čak i ona dela koja činimo podstaknuti i nadahnuti Božjim Duhom, kao što piše apostol Pavle u poslanici Filipljanima 2:13  “Jer Bog je taj što čini u vama da želite i da delate - da mu budete po volji.” čak i ta dela koja čine da smo po Božijoj volji, pokazuju svoja nesavršenstva i nedovoljnost.

Ipak, mi ljudi često smo zavedeni tom mišlju, da će Bog biti zadovoljan sa nama ako se pridržavamo određenih pravila i činimo određene stvari. No, nemojte se zavaravati, to je ipak onda samo religija. Ona vam kaže – šta, kad, gde, kako, i koliko. Religija uvek govori o obavezama, dužnostima, zabranama i kaznama.

Isus vidi, kako je mladi čovek duboko ukopan u to i zato nastavlja, razgovor, koji će na kraju dovesti do suočavanja sa svim zabludama i neophodnom potrebom za donošenje odluke.

Na žalost, mnogi hrišćani u današnje vreme, još uvek nisu doneli odluke na koje Isus poziva, što onda dovodi do toga da mnogi – kao što reče prorok Ilija – šepaju na obe noge. Veliki  broj hrišaćana i dalje želi da zna - šta, kad, gde, kako, i koliko; šta su im obaveze, dužnosti, šta je zabranjeno i kakve su kazne.

Imam dobru vest za svakoga ko tako misli – Isus je došao da oslobodi roblje, svako je slobodan da po svojoj savesti, vođen Duhom Svetim, odgovori na postavljenja pitanja. Svako je živi kamen koji se ugrađuje u Crkvu Isusa Hrista. Mi ne zavisimo jedni od drugih, nego svi zavisimo od delovanja Duha Svetog u svakome od nas. Zajedno gradimo Crkvu i našu lokalnu zajednicu, pri čemu svako ima svoje zaduženje. Na kraju neki će biti pitani za više neki za manje, ali svakako niko ni za koga neće odgovarati, već će svako dati odgovor za sebe.

Dakle, Isus nastavlja razgovor sa mladim bogatašem, i govori mu upravo ono što ovaj želi da čuje.  Da, ako želi život, treba da drži zapovesti.

E, sad se već čovek oseća sigurno. Zapovesti, o da!

Ali da bi bio sasvim siguran pita – Koje? Isus počinje da nabraja, i jedva ih je nabrojao šest. Pa to nije ništa, misli čovek, to sam sve ionako držao. Svoje misli kaže i naglas. Ali, ni sam ne veruje šta govori i zbog toga mu to deluje pomalo sumnjivo. Kao kad dobijete nešto dobro, nešto što ste dugo želeli i očekivali, a ono potpuno besplatno.

Mora da postoji još nešto – ima u Zakonu zapovesti i zapovesti. Možda davanje milostinje, možda košer hrana, možda subota – mora da ima još nešto … ne može da bude baš tako jednostavno.

Pita Isusa. Hoće da bude siguran, da zna šta je minimum onoga što mora da uradi, i da dobije taj život. 

Ljudi uvek traže da znaju šta je minimum koji moraju da učine da bi se provukli negde – to je zastupljeno u svim sitacijama našeg života.

Isus ga gleda, ali ne onako kao što ga ljudi vide – mladog, snažnog, bogatog, sigurnog u sebe. On gleda direktno u njegovo srce i vidi ono što samo Bog može da vidi. Vidi njegovo srce zarobljeno bogatstvom, imanjem, svetovnim dobrima, religijom povrh svega. Vidi da je čovek zarobljen svim tim stvarima, i da će, čak i da drži sve zapovesti, ostati zarobljen svojim zemaljskim dobrima.

Jasno mu je da ovaj čovek spreman da prinosi žrtvu ali nije spreman da se u potpunosti preda sebe.

Šta nas uči Bog, kroz primer ovog čoveka?

Na šta se ti oslanjaš?

Gledajući tvoje srce, šta Isus može da vidi? Šta je to što te zarobljava?

Da li je novac, stvari, odeća, vreme, škola, porodica, … Možda društvo, klub penzionera, grupa prijatelja iz sveta koja te vuče dole i ne da ti da se uzdigneš?

Šta je ili ko je, na prvom mestu u tvom životu?

Kao ovaj momak, uvek je veliki probIem to priznati. Zato je Isus odlučio da mu pokaže šta je stvarno na prvom mestu u njegovom životu. Isus traži od njega da ode, sve proda, i sve razdeli siromašnima.

On to nije mogao da uradi. Zašto? Zato što je novac bio broj 1 njegovog života.  Nije to mogao da uradi čak ni ako mu o tome ovisi spasenje.

Šta ti držiš i ne želiš da pustiš.

Mnogi od nas drže se onoga za šta misle da ih čini srećnim, ispunjava ili im nudi neku perspektivu. Često čujete hrišćane kako kažu “To mi je sve u životu.” Jadan je taj život koji je sav u nečem jednom – ma šta god da to bilo. Život koji je usmeren samo na jedno je siromašan život. To nije izobilje života, koje nam Isus donosi. To je kavez u koji se zatvaramo i koji sprečava da dobijemo sve ono što Bog ima za nas. A Isus ima nešto mnogo bolje za nas od onog što smo sami naplanirali. Ali, prvo moramo da pustimo to čega se držimo.

Kako se završava ova priča?

Čovek je zapanjen, šokiran, Isusovim zahtevom. Šok se pretvara u žalost jer shvata da ne može da ispuni Isusov zahtev pošto on prevazilazi sve što je spreman da učini. I odlazi tužan jer ne može da ima oboje. Čovek je bio razočaran jer sve ono što je on učino nije bilo dovoljno.

I mi smo ponekad takvi. Mislimo da smo uradili sve što je trebalo, a onda ustanovimo da to ni približno nije dovoljno. Mnogi od nas bi voleli da sve prepuste ali shvate da nisu sposobni da to učine. Jednostavno ne vide kako je moguće pustiti nešto na šta se njihov život oslanja ili im znači sve u životu.

Nemojte biti razočarani, ako izgleda nemoguće osloboditi se nečega ili otpustiti nešto. Bog ima i vremena i rešenja za to.

Moguće je jedino kroz Gospoda

U ovoj priči vidimo još neke osobe o kojima nismo ništa rekli. To su učenici. Oni su stajali po strani i posmatrali sve što se dešava. Niko od njih se nije usudio da pristupi čoveku i kaže mu “Ajde, nije strašno, evo budi kao mi.” Niko nije rekao ni reč.

Postoji tu par razloga, ali o njima ćemo neki sledeći put. Sad su samo čekali da vide kako će se ovo završiti. A kad se sve završilo, isplivalo je jedno pitanje koje ih je poprilično uznemerilo - kako će se oni spasiti, jer su sebe smatrali za ništa u odnosu na ovog bogatog čoveka, kad on ne može dostići spasenje.  

Da ne bismo ostali u nedoumici Isus saopštava važnu istinu – možemo da učinimo sve, ali samo u Božjoj snazi. 

Hrišćanstvo se od drugih religija razlikuje po nekoliko važnih stvari, ali ovo je jedna od najvažnijih.

Sve religije uče šta da činiš, sem hrišanske. Hrišćanstvo uči o tome šta je učinjeno.

Suština hrišćanstva leži u onome šta je Hrist učinio. Mi ne treba da činimo ništa sem da verujemo da je On učinio sve. I kad kažem sve, mislim sve.

Zato je Isusuv zahtev tako radikalan - potpuno predavanja, i posvećenje, iskazivanje potpunog poverenja, prihvatanje Njega za vođu, potčinjavanje njegovom putu koji jedini vodi do Boga. I to je to!

To je jedini način da doživimo lični blagoslov i da se taj blagoslov prelije na sve oko nas.

Jer, kao što nam govori Božija reč Rim 9:16  “Stoga, dakle, ne zavisi od onoga koji hoće, niti od onoga koji trči, nego od milostivoga Boga.”

Dakle, umesto što ćemo prebrojati šta sve žrtvujemo, predajmo sve što imamo.

ISUS JE POBEDIO SVET

(PEC Beograd, četvrtak 16. jun 2016. godine)

U poglavljima od 13 do 17 Jovan je zapisao još jedan od događaj sa Isusom i apostolima. Čitamo kako Isus priprema apostole za svoj odlazak.
Veoma su nam važni ovakvi zapisi evađelista jer kroz njih najbolje možemo da sagledamo čovečnost i božanstvo Isusa Hrista, Sina Čovečijeg i Sina Božijeg.
Osim toga ovi delovi Pisma nam govore koliko Bog razume i vodi računa o našim osećanjima i našoj krhkosti. Ipak, bez obzira na to, On računa na nas i koristi nas u svojim Božanskim planovima.
Posle tri godine zajedničkog života, pred apostolima je bio važan i težak period. Pre svega suočiće se sa mučnim događajima Hristovog suđenja i raspeća, a zatim počinje njihova misija, Sve što će od sad morati raditi sami, do tad su samo gledali i učestvovali pod Isusovim vodstvom. Sad ih On ih ostavlja i odlazi, pa strpljivo i sa puno ljubavi, ali bez lažne utehe, priprema apostole za predstojeće vreme i događaje. .

Nikad nije lako reći zbogom. Opraštanje je uvek teško, čak i kad smo svesni da onaj od koga se opraštamo odlazi na bolje, ili lepše. Posebno je teško ako znamo da je odlazak definitivan.

Ponekad ljudi jednostavno moraju da odu iz našeg života, koliko god da se mi tome protivili. Neko odlazi jer ga život nosi dalje, a neko jer ga smrt primora na to. Čak ni Isus u telu nije ostao za stalno. Niko ne ostane. Za svakoga dođe vreme kad je potrebno “preseliti” se. Za svakoga dođe vreme kad ovo privremeno treba da zameni ono večno i nepropadljivo.
Mudri ljudi pripremaju i sebe i druge za to vreme.
Ali, čini mi se da je isto tako teško ostati i otpustiti nekoga da ode.
Kad je Petar shvatio da Isus odlazi (Jovan 13) bio je, najblaže rečeno, u panici. Ceo njegov svet se raspao. Hteo je da pođe sa Isusom. Da pogine za Njega ako treba. To mu se činilo jednostavnije i lakše nego ostati i nastaviti. 

Isus ga razume i prepoznaje u njemu i ono što Petar ne zna o sebi. I zato mudro priprema svoj odlazak i daje uputstva. Isus je Bog, i ne želi da napusti one u čijim životima je našao svoje mesto. Zato čini još jedan korak više od svega što je ikad bilo viđeno ili je neko čuo. On ne ostavlja svoje mesto prazno. Na svoje mesto, On šalje Svetog Duha.
U Jovan 16 čitamo to obećanje za Svetog Duha. Mislim i verujem da je ovo pojedinačno najvažnije obećanje za hrišćane. Ostvarenjem tog obećanja sve počinje da dobija smisao.
Po obećanju, Duh će biti ono što je Isus bio i činiće ono što je Isus činio; a mi smo danas svedoci te činjenice.
Duh Sveti je Božanska osoba koja obitava u nama; onaj koji nam daje snagu, identitet i objavljuje nam Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista.

I tu bio mogao biti kraj propovedi.

OGOLJENA ISTINA, SUROVA ISKRENOST
Ipak, nije sve tako jednostavno? Sve bi trebalo biti mnogo lakše i jednostavnije. On u nama, mi u njemu - ko i šta može da se meri sa tim? Ali, izgleda da je baš u tome problem - biti sa Isusom! To je bio problem od samog početka -- od trenutka kad se rodio.
Slediti Njega nije lako ni jednostavno. Hrišćanstvo nije evanđelje prosperiteta, hrišćani ne spavaju na ružinim laticama.

Čitamo
“Isključiće vas iz sinagoge; čak će doći čas da će svaki koji vas ubije pomisliti da Bogu služi. I ovo će [vam] činiti zato što nisu upoznali Oca - ni mene. A ja sam vam ovo kazao, da se vi setite toga - kada dođe vreme toga - da sam vam kazao. Nisam vam ovo rekao od početka, zato što sam bio sa vama.” Jovan 16:2-4

Isus je surovo iskren. Nema skrivanja, nema lažnih obećanja, nema snishodljive utehe koja zamagljuje realnost. Oni koji ostaju, suočiće se sa poteškoćama kakve do sad nisu doživeli. Hrišćanstvo nije bajka, nije idila, nije put svetske slave i priznanja.
Pravo i istinito hrišćanstvo je surova borba na život i smrt , između sila tame i svemoćne Božije sile.
Apostoli će biti izbačeni iz sinagoga. Za njih to je bio kao da je kraj svega poznatog u čemu su živeli. Biti izbačen iz Sinagoge nije značilo samo fizičko izbacivanje. Ona je značilo isključivanje iz svega - društva, porodice, posla. To je  značilo uskraćivanje prava, zlostavljanje, zlopaćenje, pa na kraju i čist progon. Oni su izgubili sve. Mnogi od njih i goli život.
To obećanje se odnosi i na hrišćane, koje i dan danas ubijaju, jer ne odstupaju od svoje vere.

Kaže priča da je na jednu hrišćansku službu upala grupa naoružnih ljudi. Zauzeli su strateške tačke u sali, a glavni među njima je došao do propovedaonice gde je stajao pastor, i rekao je “Ko je spreman da umre za Isusa, neka ostane, ostali možete slobodno da idete.”
Sala se uskoro skoro sasvim ispraznila. Ostalo je možda desetak ljudi. I pastor! Cevi su bile uperene prema toj grupici koja se potiho molila i čekala.
Tada je ponovo progovorio onaj što je stajao pored pastora “Sad možete da nastavite propoved, ovi što su ostali sigurno veruju u Onog o kome pričate.”
Nadam se da je ovo samo pričica. Ipak poenta je jasna, vera u Hrista, podrazumeva i spremnost umreti za svoju veru.

Biblijia nas tako uči. Često slušamo i učimo se iz primera raznih heroja vere iz Bbilije. Na primer, divimo se priči kao je Bog spasio Danila iz lavovske jame. Ipak, osim što se radujemo srećnom završetku, ne bismo smeli da zaboravimo da je Danilo u jami završio zbog svoje vere, koju je postojano ispovedao.
Vera, poput Danilove, izaziva reakciju, a to često može biti smrtonosna pretnja.
Sadrah, Mešah i Avdenago bačeni su u užarenu peć jer su verovali da treba da se klanjaju samo jednom Bogu i spaseni su iz nje po svojoj veri. Radujemo se jer vidimo da Bog deluje i kad sve izgleda beznadežno, zato što mu ljudi veruju i pouzdaju se u Njega.
Ali, ono što je još važnije je činjenica da su, pre svega, bačeni u peć zbog te vere .

Bog nas spasava iz situacija, iskušenja i opasnosti u koje upadnemo zbog svoje vere.

Ali ne želim da preskočim da kažem, za iskušenja i opasnosti, u  koje upadnemo zbog svoje neposlušnosti i nevere, uvek snosimo posledice. Posle se pitamo - zašto je Bog to dozvolio? - zato što si to tražio ili izabrao.
Pogledajmo još malo u ovaj tekst. Mi često, bez ikakve kontrole, napadamo i osuđujemo one koji nas progone, omalovažavaju i napadaju (Iako Isus traži da prema njima postupamo sasvim drgačije -Luka 6)
Međutim, Isus kaže da su neke loše stvari učinjene iz sasvim dobrih i iskrenih motiva. Njegovi progonitelji su bili ubeđeni da služe Bogu svojim akcijama. Oni su bili potpuno posvećeni svojoj religiji. Isus ih ne opravdava, ali ih ni ne spaljuje ognjem sa neba. Oni nisu upoznali ni Boga ni Mesiju. Oni su toliko zaglibili u svoju tradiciju da više nisu ni mogli da prepoznaju Boga. Apostol Pavle  kaže z Rim 10:2 “Jer im svedočim da imaju revnosti za Boga, ali bez pravilnog saznanja.” 
Religija je prepreka koja stoji između čoveka i Boga, iako nigde nećete čuti toliko reči o Bogu koliko ih čujete u religiji. Dakle, religija je problem, a ne čovek. I zbog tog problema, teškoće onih koji veruju će se nastaviti, dok Isus ponovo ne dođe, po svoje, jer će se uvek naći neko ili neki koji će želeti da vas uklope u svoje viđenje boga.
I zbog tog problema, potreba da se svedoči i bude primer odnosa sa Bogom, će se nastaviti do Njagovog dolaska.

OBEĆANI SVETI DUH
Dakle, sve dok Isus ne dođe po nas, naš zadatak je veoma jasan. Treba da budemo Njegovi svedoci za dela koja je činio i koja čini u ovom svetu i za ovaj svet, počevši od svakog od nas.
Dolazak Duha Svetog je deo savršenog plana spasenja koji je Bog osmislio. Taj plan je veoma jednostavan - Bog želi da se svi ljudi spasu. I zato je svedočanstvo hrišćana od suštinske važnosti. Svugde i svakome.
Niko na ovom svetu ne sme da ostane u zabludi da postoji drugi način odnosa sa Bogom ili da postoji drugi put spasenja osim onog koji se ostvaruje kroz Isusa Hrista
To je i osnovno svedočanstvo Duha Svetog. Čitamo
“I kada on (Duh Sveti)dođe, dokazaće svetu da ima greha, i pravednosti, i suda. U pogledu greha - što ne veruju u mene; u pogledu pravednosti - što odlazim Ocu i nećete me više videti; u pogledu suda - što je vladar ovoga sveta osuđen.” Jovan 16:8-11


Dakle, Duh će “Dokazati svetu da ima greha, i pravednosti i suda”.
To je osnov sveg našeg delovanja koje mi, kao Hristovi svedoci treba da činimo. Sve što radimo samo je nadgradnja na postavljeni temelj. Ne treba ništa da smišljamo i izmišljamo.
Pogledajete ovo, Dela 2; tim dokazima počinje prva evanđeoska Petrova propoved na dan Pedesetnice.

Svedočanstvo Duha - “U pogledu greha - što ne veruju u mene”
Petar govori - Dap 2:21  “I biće spasen svako ko prizove ime Gospodnje.«

Svet je pokvaren i truo. Ali Sveti Duh nije ovde zbog toga da bi potvrdio tu istinu koju znamo i zbog koje je svet već osuđen.
Ono zbog čega Jovan sve ovo piše je vera, i to ne bilo kakva vera, nego vera u Isusa Hrista (20:30,31). Sveti Duh proslavlja Hrista, utvrđuje njegovu ulogu i odgoni svaku sumnju da spasenje može da zadobije onaj ko ne veruje da je Isus Gospod, i ko se ne pozove na njegovo Gospodstvo. Nadam se da razumemo šta je priziv ili poziv?
Dakle Duh ima specifičan zadatak da svet uveri u specifičan “greh” - neverovanja u Hrista, neverovanje u Njegov vrhovni autoritet. Greh nije problem (ako smem tako da kažem), problem nastaje onda kad ne priznajemo Onoga čijim posredstvom je greh uklonjen.

Svedočanstvo Duha - “u pogledu pravednosti - što odlazim Ocu i nećete me više videti”
Petar govori - Dap 2:33  “Podignut tako Božijom desnicom on je primio od Oca obećanog Duha Svetoga i izlio ovo što gledate i slušate.”
Isus je žrtva pomirenja i na taj način se uspostavlja pravednost koju Bog zahteva u donosu na greh. Rim 3:25 “koga je Bog postavio kao žrtvu izmirenja - njegovom krvlju - koja se verom usvaja, da se pokaže njegova pravednost, jer je Bog u svojoj strpljivosti opraštao grehe učinjene u prošlosti, “
Kad je Isus završio svoju misiju, vratio se u zajednicu sa Ocem, i nikad više ni njegova, ni bilo kakva druga žrtva neće biti potrebna. Njegovor delo je trajno i svedovoljno.
To što je Isus sada sa Ocem i što više nije sa nama na zemlji, i što ga nikad više niko na zemlji neće videti u ulozi u kojoj je bio, svedočanstvo je da je Njegovo delo savršeno završeno.

Svedočanstvo Duha - “u pogledu suda - što je vladar ovoga sveta osuđen.”
Petar govori - »Reče Gospod Gospodu mome: sedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje tvoje kao podnožje tvojih nogu«.
To je dokaz da je neprijatelj osuđen i pobeđen. To je poruka sa krsta.
1. Kor 15:55  “Smrti, gde ti je pobeda? Smrti, gde ti je žalac?”

Dakle, Duh Sveti je, izlivanjem na verne svedoke, konačno i nedvosmisleno, pokazao apsolutnu nepravednost sveta, kao i konačnu propast od koje se spasavaju samo oni koji veruju, žive i deluju u skladu sa voljom Božijom, verujući u Spasiteljsko delo SIna Božijeg Isusa Hrista.
I tu nema kompromisa, nema prečica, nema tolerancije, nema gradacije manjih i većih grehova, nema poistovećivanja “sve je to jedan Bog”. Ako vas svet tapše po ramenu, budite sigurni da Bog time nije  zadovoljan i da ste na pogrešnom putu.
Samo je Jedan Bog - Trojedini Otac, Sin i Duh Sveti, i nemamo tu o čemu da polemišemo.
Kad to tako kažete, onda u očima ispadate netoleranti, agresivni, zavedeni i štatigajaznamkavisvene, i ne možete očekivati da će vam svet aplaudirati i govoriti kako ste vi dobri i fini. Možete da očekujete samo ozbiljne napade i neprijateljstva.

NAŠA ŽALOST PRETVORIĆE SE U RADOST
Hrist nas ne ostavlja da budemo neobavešeni po tom pitanju. Čitamo
“Zaista, zaista, kažem vam da ćete plakati i tugovati, a svet će se radovati; vi ćete biti žalosni, ali će se vaša žalost obratiti u radost.Žena je žalosna kad rađa, jer je došao njen čas; no kad rodi dete, ne seća se više muke - od radosti što se rodio čovek na svet.
Tako ste i vi sada žalosni; ali videću vas opet, pa će se vaše srce radovati, i tu vašu radost ne može vam niko uzeti.” (20-22)

Kao što sam rekao na samom početku - Isus razume sve izazove sa kojima ćemo se sretati, i zato nas nije ostavio same i bez uputstva. Živeti po tim uputstvima nije lako.
Ali, bez muke nema nauke, kaže naša poslovica. A biblija kaže, ako nema krsta, nema ni krune ili samo krunu od trnja može da zameni kruna Nebeske slave.
Svakoj muci dođe kraj. Bog će učiniti da dođe kraj. On spasava, obnavlja, preporađa. Izbavlja iz peći, iz jama, iz zatvora, od progona, od neprijatelja, od bolesti, od greha. On teši, hrabri, podstiče, ojačava, … Sve to jer je On jači od ovog sveta.
I zato kaže: “U svetu imate nevolju; ali budite hrabri - ja sam nadvladao svet.” (16:33).
A kad se ta pobeda pokaže jasno u našem životu, tada slavimo - kao Danilo, kao Mešah, Sadrah i Avdenago; kao mnogi koji su verovali i prošli kroz patnje i žalost, ali su na kraju radosno pevali i slavili pobedu Gospoda Boga.

Dobro je, da se kao verni svedoci, preispitamo, da li smo stvarno verni onome šta nam Reč govori. Da li smo spremni da se odreknemo kompromisa, komformiteta, sebičnosti i sopstvenih interpretacija Pisma, onako kako se nama sviđa?
“Imam još mnogo da vam govorim, ali sada ne možete da podnesete. A kad on dođe, Duh istine, uputiće vas u svu istinu; jer neće govoriti sam od sebe, nego će govoriti ono što sluša, i najaviće vam što će doći. On će me proslaviti, jer će uzeti od mojega i javiti vam. Sve što Otac ima - moje je; zbog toga rekoh da će uzeti od mojega i vama javiti.” Jovan 16:12-15

Svedočanstvo Duha Svetog je sva istina koja nam je potrebna. Ta istina vodi u život nas, i one koji je prihvate. Zbog te istine, ni rastanci nam neće teško pasti, jer sastanci koji nas čekaju obiluju puninom blagoslova kojima Bog obasipa one koji mu veruju.

Amen!

KAKVA CRKVA!? (Pedesetnica - Dela 2)

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, Siminia 8; proučavanje Reči četvrkom, 12. maj 2016. godine)

Jedno od važnih pitanja savremenog hrišćanina je - kakva bi crkva trebala da bude?
Mnogi će samo odmahnuti rukom i reći kako o tome ne treba puno raspravljati jer u Pismu piše kakva crkva treba da bude. Dobro, kad piše, zašto onda nije tako kako piše? Šta se tu promenilo, i zašto?
Drugo, da li mi, kao pojedinci možemo da utičemo na to kakva će crkva biti?
Pretpostavljam da vam je poznato da u svetu danas ima preko 2,16 miljardi hiršćana, koji su podeljeni u nekoliko velikih grupa, a svaka grupa u mnoštvo malih. Najveće od njih su - rimokatolici, protestanti, pravoslavci i svi ostali. Samo u okviru protestantske grane ima oko 20000 denominacija.
Meni se čini da je tu nešto ozbiljno poremećeno.

Mi kao pojedinci, pa čak ni kao mala grupa ili savez, nemamo dovoljno ni moći ni uticaja kojim bi mogli da promenimo situaciju u kojoj se crkva nalazi. Jel tako?
Nije tako!
Možda ne možemo da promenimo shvatanje ljudi u drugim crkvama, ali definitivno možemo da uradimo nešto u našoj zajednici. Ono što možemo je da crkvu, našu lokalnu zajednicu, učinimo snažnom, čistom, delotvornom, sposobnom da bude svedočanstvo svetu koji nas okružuje. Možda nekome to zvuči malo i beznačajno, ali verujte nije. Ceo svet je promenjen zahvaljujući maloj grupi ljudi, osnaženih Svetim Duhom. Kvanitet nikad nije bio problem za Gospoda, ali je zato neposlušnost katastrofalna.

Kao što, pretpostavljam svi znate, o nastanku hrišćanske crkve čitamo u Delima apostolskim 2. poglavlje. Cela ova knjiga, koju je napisao Luka je veoma važna za nas, a ovo drugo poglavlje sadrži najvažnije stihove cele knjige.

Dela 2:1-47

Na neki način, možemo da kažemo, ovi stihovi su centar Biblije, zato što, sasvim sigurno, možemo da govorimo o vremenu pre ovih događaja i vremenu nakon njih, koje se po svemu razlikuje jedno od drugog.
Pored svega zapisanog, u njima su zabeleženi neki od najvažnijih događaja vezanih za našu veru, crkvu i hrišćanski život uopšte, kao što su silazak Duha Svetog na apostole; prva, ikad izgovorena, evanđeoska propoved; uspostavljanje crkve ... i tako redom do opisa svakodnevnog života prvih hrišćana.
Sve to se desilo deset dana nakon Hristovog vaznesenja, na jedan veoma važan praznik – Pentekost ili Pedesetnicu. Taj praznik svetkovan je na osnovu Božije zapovesti koja kaže (3. Mojsijeva 23:15,16). “Od dana posle subote - dana kad ste doneli snop za žrtvu okretnicu - odbrojite sedam punih sedmica. Odbrojite pedeset dana, do dana posle sedme subote, pa prinesite Gospodu žrtvu od novog žita.”
Ovaj praznik takođe nazivaju i Praznik sedmica (5. Mojsijeva 16:9,10) ali i Praznik žetve jer se na taj dan prvi plodovi žetve prinose kao žrtva Bogu (2. Mojsijeva 23:16).
Pdesetnica je jadan od tri praznika u godini kad je svako muško iz Izraela trebalo da ide u Jerusalim i da se pojavi pred Bogom (2. Mojsijeva 23:14-17). Svi poslovi u dane praznika su se prekidali (3. Mojsijeva 28:26), a sve žrtve morale su da imaju praznični karakter (5. Mojsijeva 16:16,17).
Zahvalnost Bogu iskazivana je zbog blagoslova žetve, ali i zbog izbavljenja iz Egipatskog ropstva koje Bog učinio svom narodu (5. Mojsijeva 16:11,12).
Jvreji su proslavljali i primanje Zakona, koje se, navodno, desilo na na ovaj dan.
Sve to zajedno - i žetva, i klasje, oslobođenje od ropstva, i novi Savez, i susret sa Bogom ... - puno je simbolike koja je postala stvarnost u svemu onome što je Hrist učinio i postigao.

Zbog svega toga je u hramu, i u celom Jerusalimu, vladala je posebna praznična atmosfera. Judeji, prozeliti, pobožni nejevreji i mnogi drugi (2:5) okupili su se u gradu. Normalno je za očekivati da su i učenici, odlazili u hram, i slavili Gospoda kao i svi drugi. (Luka 24:53).
U gradu je bila neopisiva vreva karakteristična za dane velikog praznika kakav je ovaj. 
I upravo tu priliku, kad je to ogromno mnoštvo “okupiralo” sveti grad Jerusalem, Bog je iskoristio da započne novu eru - eru Crkve.
Imam utisak da ponekad nismo sasvim svesni važnosti događaja i posledica koje su nastale stvaranjem crkve. Ali, o tome malo kasnije.
Sve u svemu, Velika misija mogla je da počne. Bog je sve pripremio i obezbedio.

1.IZLIĆE SVETOG DUHA (2:1-21)
Kad čitamo ove stihove, vidimo da se prvo desilo ono što uvek mora biti početak svega. Ništa u hrišćanskom život ne može da počne i da bude uspešno ako to nije podstaknuto i podržano delovanjem Svetog Duha.
Tako ni ovaj početak ostvarenja Božijeg plana, stvorenog pre postanka vremena, nije mogao drugačijie.
Bog je kroz mnoga proroštva ukazao na to da će spustiti Duha Svetog na svoj narod. Jedan od tih proroka, Joil, koga Petar i citira u svog govoru, zapisao je Božije reči o tome (Joil 2:28).
I desilo se, baš kao što je najavljeno. Ne potiho, ne u nekom ćošku, ne samo za neke, nego javno, otvoreno, rekao bih pobednički bučno.
Doduše taj događaj nije bilo ni moguće sakriti, pre svega zato što se čuo jak zvuk, huka sa neba, kao kad duva silan vetar. Zvuk je bio zaglušujući, tako da su svi u kući bili zatečeni, a takođe i dovoljno jak da nadjača buku uzavrelog i praznično raspoloženog grada i da pribudi znatiželju kod ljudi. 
Osim buke, apostoli su videli jezike, koji su se razdelili na više jezika - kao kod vatre kad se plamen razdeli na više plamičaka. Na svakog apostola spustio se po jedan od tih razdeljenih jezika i oni su počeli da govore strane jezike, svako od njih drugi jezik, onako kako je već Duh kome davao. 
Možete li da zamislite njihovo iznenađenje.
Ali nisu imali vremena da se dugo čude onome što ih je snašlo. Odmah su morali da krenu u akciju jer su ljudi, privučeni tom bukom, dolazili da vide o čemu se radi. Sad je nih čekalo veliko iznenađenje - čuli su apostole, Galilejce, proste ljude, koji govore njihovim maternjim jezikom. I svako ih je mogao razumeti.
Neki su se divili, neki su postavljali pitanja, a neki su se smejali - kao uostalom i dan danas.
Propovedanje Evanđelja počinje na tom mestu tada, prva propovedaonica bila je u Jerusalimu, a prvi propovednik Petar. Upravo onako kako je Isus odredio i naredio.
Vest se, kao požar, širila po Judeji, Maloj Aziji, celom Rimskom carstvu i došla je do nas danas.
  
2.EVANĐELJE SE PROPOVEDA (2:22-41)
Ovde možemo da pročitamo tu Petrovu propoved. Skoro svi su znali o čemu Petar govori, jer je Isus potvrđivan od Boga silama, čudima i znacima - javno u sinagogama, trgovima i tremovima hrama. Sećate se kako su učenici na putu za Emaus ukorili Isusa koga nisu prepoznali - ”jesi li ti jedini stranac u Jerusalimu koji nije saznao šta se u njemu dogodilo ovih dana?” Luka 14:18
Ono sa čime ih je Petar suočio je činjenca da su oni tog Isusa razapeli, pri tom koristeći bezbožne Rimljane za svoj podli plan. (Jovan 19:10-12).
Ali Isus je vaskrsao iz mrtvih. To je ipak bilo malo teže za poverovati, i Petar im nudi dokaz i svedočanstvo. On citira Davidovo proroštvo iz Psalma 16:8-12 i 101:1. Pokazuje im da se taj deo Pisma ne odnosi na Davida, nego na Isusa i sam, lično, zajedno sa ostalim apostolima, svedoči o Isusovom vaskrsenju. On ih uverava, sa punim pouzdanjem, da je Isus, o kome govori, postavljen da bude i Gospod (vladar) i Hrist (spasitelj).   
Posle ovog dokazivanje, neki od okupljenih su poverovali!
Obično je najveći problem onih koji govore poruku što ljudi ne slušaju šta govore (kao što čitamo u Rimljanima 10:17). Ali ovde mnoštvo ljudi pita “Šta sad da radimo?”
Ovo je najvažnije pitanje koje ljudi mogu da postave. Petrov odgovor dat je u 2:38-40.
On nalaže dve stvari pokajanje i krštenje.
Šta je pokajanje? Pokajanje nije kad kažeš “žao mi je”! Može ti biti žao što su te uhvatili u grešci.
Pokajanju pre svega, prethodi vera.
Na osnovu te vere, može da dođe do pokajanja. Pokajanje je kad razumeš šta si i gde pogrešio, želja da se greška nazove pravim imenom, postupak da se ispravi posledica, i odluka da u tome više ne želiš da budeš.
Sve u svemu pokajanje je proces promene koji menja celo biće onog koji se kaje. Taj proces vodi krštenju u vodi.
Krštenje u vodi je veoma važan događaj i korak, kako kod Judeja, tako i kod hrišćana. Krštenje javno svedoči o pokajanju, očišćenju od greha, pravednosti, odluci za Boga, prihvatanje Božije volje i novog života, pripadanju Božjoj porodici. Krštenje je Božji koncept i kao takav neizostavni je deo života hrišćana.
Bog svaku našu akciju kruniše nagradom, pa
Petar daje dva obećanja
Prvo, oproštenje greha onima koji se krštavaju u Hristovo ime. Ponekad se ljudi malo zbune oko ovih stihova, pa ih i pogrešno tumače. Krstiti se u ime Isusa Hrista za oproštenje grehova ne znači da bez krštenja neće biti oprošteni gresi, ili da su gresi oprošteni samo onima koji se krste. Krštenje ističe važnost Hrista u oproštenju grehova.
Ljudi, kojima je ovo govoreno, znali su prirodu krštenja i zato je bilo važno da Petar njihovu pažnju usmeri na Hrista, a ne na sam čin krštenja, tj. očišćenja koji su neki prošli, svejedno da li kao prozeliti ili kao Judeji podstaknuti na čistoću Jovanovim propovedanjem. Bog je obećao da će oprostiti sve grehe onima koji veruju u Hrista. Verovati u Hrista znači prihvatiti njegovu žrtvu kao otkup za grehe. Ko ne prihvata Hrista, ne prihvata ni oproštenje grehe. Krštenje, dakle, javno objavljuje odluku onoga koji se krštava da veruje, i nema nikakvog uticaja na Božju odluku o oproštenju grehova. Zato krštenje i jeste od suštinske važnosti za spasenje. Ono, samo po sebi, ne garantuje spasenje, ali potvrđuje odluku onog koji se krštava da prihvata spasenje kroz Isusa Hrista. 
Drugo, dar Duha Svetoga. Koji dar će Duh dati kome zavisi jedino i isključivo od volje Svetog Duha. Ono što sa sigurnošću možemo da verujemo je, da je prvi dar Duha, pečat usinovljenja; a o ostalim darovima čitamo u 1.Korinćanima 12:7-13. “A svakome se daje da se Duh kroz njega ispoljava na korist. Jer, jednome se kroz Duha daje reč mudrosti, a drugome, po istom Duhu, reč znanja; jednome, istim Duhom, vera, a drugome, tim istim Duhom, darovi lečenja; jednome da čini čuda, a drugome prorokovanje; jednome da razlikuje duhove, drugome da govori raznim čudnim jezicima, a trećem da tumači čudne jezike. I sve to čini jedan isti Duh, koji svakom dodeljuje kako hoće.”
Dakle, za one koji ulaze u crkvu važno je vera, pokajanje i krštenje, na šta Bog odgovara opraštanjem greha i darovima Duha. To znači, da je svakome, ko se nalazi večeras ovde Bog oprostio grehe, darovao ga darom Duha Svetog i postavio na svoje mesto u crkvi.

3. CARSTVO JE USPOSTAVLJENO (2:42-47)
Izlićem Svetog Duha, uspostavljeno je Božije carstvo vidljivo i na zemlji. Mnogi koji o tome razmišljaju, očekuju nešto drugačije stanje od onoga šta vidimo. Judeji su toliko zatečeni time da mnogi ni do dan danas nisu poverovali u to. Oni očekuju nešto drugo. Gospodara i Mesiju na konju, koji svojim mačem obara protivnike, i uspostavlja opšte carstvo, koje će njima obezbediti da budu glavni.
Istini za volju, i mnogi hrišćani očekuju tako nešto, nekog supermena, koji će svima pokazati ko je gazda.
Ipak, oni koji poznaju reč znaju da je Božije carstvo u sili spasenja, i oproštenja greha, a ne u svetskoj vladavini i borbi za svetovnu prevlast. Teritorija Božijeg carstva nije na Zemlji, nego na nebu, i stanovnici tog carstva su ovde samo prolaznici, a tamo, na nebu, imaju trajni dom.
Borba koju ovde vodimo, “... nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstva, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova na nebesima.” Efescima 6:12 
Ne borimo se da porazimo telesnog čoveka, nego da zadobijemo duhovnog. Jer ništa telesno ne može da nasledi ono što je duhovno.
Zato su i Isus i apostoli, propovedali da je carstvo već tu. U tom carstvu vladaju pravila koja je On sam uspostavio i koje smo mi primili zahvaljujući apostolskim poukama.

Sama suština tog carstva je crkva, koja je Njegovo telo, kojoj je On glava.
Jer Crkva, koje je tada uspostavljena, nije samo još jedna religiozna organizacija, ili grupa, ili sekta, koja treba da nađe svoju mesto u opštoj ponudi raznih religija (a nije da nije bila velika ponuda, i u ono vreme kao i danas). Ona je nešto sasvim novo, i do tad neviđeno.
Ona jeste zajednica, ali je pre svega organizam;
Ona jeste religija, ali ne po svojim ritualima, nego po delotvornoj veri, pa zato ne podstiče religiozno ponašanje nego slobodu u veri, raznolikost i različitost.
Ona ostvaruje sasvim drugačiji odnos sa svojim Bogom, koji nikad do tad nije bio viđen niti je smatran mogućim - naime, ona preko svojih članova uspostavlja odnos sa Bogom, a ne obrnuto.
Zajedničari crkve svojom verom grade crkvu, a ne crkvom svoju veru, jer crkva nema ništa, što nemaju verni koji se tu okupljaju.
Vernci se ugrađuju u crkvu, a ne crkva u njih; vernici posvećuju svoju crkvu, a ne crkva njih.
Razlog za sve ovo je veoma očigledan. Hrišćani to čine jer su sami postali Hram Duha Svetoga pa tako oni deluju na vidljivo, onim što je nevidljivo u njima.
Gde vladaju drugačiji odnosi, crkva ne napreduje, ne raste, deli se i gubi svoju oštrinu.

Kad gledamo prvu crkvu vidimo koje je bila njena snaga - molitva, zajedništvo, lomljenje hleba, apostolska nauka, mučeništvo, progonstvo, propovedanje reči, svedočenje za Hrista. Reč Božija ne ukazuje bespotrebno na ovo.

   Svi smo svesni koliko je molitva važna - molimo li se dovoljno istrajno, da Bog nešto promeni? - na primer MENE.
   Svi smo svesni koliko je važno zajedništvo. Ovih dana kad smo organizovali omladinsku konferenciju, bilo očigledno koliko je važno da svi zajedno učestvujemo u tome. Jedni rade, drugi daju, treći se mole, četvrti kritikuju, peti organizuju, šesti realizuju, sedmi govore, osmi slikaju, deveti se slikaju, deseti primaju goste ... svi zajedno, kao prsti na rukama, učinili smo da to bude još jedan uspešan skup mladih koji vole Boga. Šta god da radimo, bez nas je to nemoguće da se izvede. Bez bilo koga od nas. Kad nas nema, naše mesto je prazno.
   Svi smo svesni koliko je važno da se učimo ispravnoj nauci. 20000 hiljada denominacija i svako tvrdi da je u pravu, svako tvrdi da je u ispravnoj nauci. Mene je ovde zaitrigirala ova izjava - da su bili istrajni u apostolskoj nauci. Zašto Luka ne kaže u Hristovoj nauci? Možda se odgovor na ovo pitanje nalazi u stihovima koji govore o silasku svetog, nebeskog Novog Jerusalima “A zid gradski imaše dvanaest temelja i na njima dvanaest imena dvanaestorice Jagnjetovih apostola.” Otkrivenje 21:14
Naša nauka utemeljena je na nauci koju su nam preneli apostoli. Zato, sem četiri evanđelja imamo i ostale 23 knjige u Novom zavetu. Bog nam je na taj način, kroz apostole, predao sav nauk koji nam je potreban. Nisu, naravno, oni izmislili nešto novo, i van onog šta stoji u Pismu pre njih, ili u suprotnosti sa onim šta je Isus govorio. Naprotiv! Ipak, važnost apostolskog učenje je toliko velika da se Pavle usuđuje da kaže - neka je proklet ko vam donosi drugačije evanđelje o onog koje sam vam ja preneo. Dakle, apostoli, ne samo da prenose ono što je Isus činio i govorio, nego i svedoče o tome, i daju mu ispravni smisao.
Danas često možete čuti “I ja imam Duha i mogu da tumačim Pismo.” Možeš, ali to mora da se slaže sa apostolskim učenjem, mora da se slaže sa celim Pismom, a ne da se povinuje ličnim željama i humanističkim besmislicama.
Isto, kao i ovo što sam sad pomenuo, i ostale stvari koje su označavale prvu hrišćansku crkvu, moraju da budu znak i naše crkve, danas - duhovno i primenljivo u svetu u kojem nas je Bog postavio za svedoke.
Crkva Isusa Hrista danas, ne sme da se razlikuje od crkve koja je počela da živi na Pedesetnicu. Mora da ostane zavisna od Boga, oslonjena na apostolsku nauku i pomazana Duhom Svetim.
Jer samo takva crkva je sve ono što ovaj svet nije.