NIKO NIKAD NIJE GOVORIO KAO ISUS

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, četvrtak 08.10.2015. godine, propoved)

Sedmo poglavlje Jovanovog evanđelja je prava riznica bisera o Isusovom životu, njegovom ponašanju i učenjima. Ovo poglavlje veoma jasno opisuje njegov odnos sa narodom koji je tražio svoj pravi duhovni identitet i relgijskih vođa koji su se grčevito borili da zadrže svoje pozicije. Detaljno proučavanje ovog poglavlja zahtevalo bi mnogo više prostora i vremena od onog koji stoji na raspolaganju za jednu propoved, pa stoga želim da se osvrnem samo na neke važne stvari koje ovde možemo videti, sa nadom da će mi Bog dati priliku da se još poneki put vratim na događaje i reči koje je Jovan ovde opisao.
Dakle, nakon veoma uzbudljivog preioda svoje službe, Isus je u Galileji. Nije baš raspoložen da ide u Judeju jer tamo žele da ga ubiju. Ipak, veoma važan jevrejski praznik uskoro će početi, on će se tamo morati pojaviti, samo je pitanje kad i kako. (Jovan 7:1,2)

Za veoma kratko vreme, Isusova popularnost je drastični porasla, a onda isto tako drastično pala. Sva čuda koja je činio nisu ostala sakrivena i o njima se mnogo pričalo. To nije moglo da ostane bez odgovora religioznih vođa i raznih kritičara.
U ono vreme, kao i danas, ljudi su spremni da vam oproste sve, sem uspeha. Kritičari nikad ne spavaju, ne zaboravljaju i ne opraštaju. Što je veći uspeh to je veća opozicija.
A u Jerusalimu ta opozicija je bila najjača. Galileja je bila beznačajna za njih, provincija, bez pravog značaja. Ali, Jerusalim - tu je bio centar svih dešavanja.
Povrh svega, kao što sam već rekao, bio je praznik senica poslednji praznik u Jevrejskoj godini. Bio je to naročito radostan praznik. O njemu čitamo: "Petnaestoga dana sedmoga meseca praznik je senica za sedam dana Gospodu... Kad saberete rod zemaljski, praznujte praznik Gospodu sedam dana; u prvi je dan odmor i u osmi je dan odmor. U prvi dan uzmite voća s lepog drveća, i grana palminih i grana s gustog drveća. i vrbe s potoka, i veselite se pred Gospodom Bogom svojim sedam dana... I pod senicama budite sedam dana..." (3.Mojsijeva 34-43)
Ceo Izrael je bio tu. Slavio je i veselio se, uz hranu, piće, prijatelje. Judejski istoričar Josip Flavije je pisao da su se radosni pokliči u Jeruzalemu, koji su izlazili iz hiljade grla, mogli čuti na daleko van grada. To je bila najsvetlija tačka, poslednji i najsvečaniji praznik, u godini. Trajao je punih osam dana. Osim što su iskazivali zahvalnost Bogu, ljudi su razmenjivali vesti i novosti. Viđali su se prijatelji i rođaci. Mnogo se pričalo, naravno, i o Isusu, o svemu što je činio. Bilo je mnogo pitanja, na koja ljudi, većinom, nisu umeli da odgovore. Još veći problem nastao je zbog toga što niko otvoreno nije smeo da govori o njemu strahujući od sveštenika.

Ljudski gledano, takva atmosfera je bilo pravo vreme i prava prilika da se Isus pokaže, da uradi neko čudo, i da konačno odgovori na sva pitanja koja su lebdela u vazduhu.
Njegova braća su bila tog mišljenja. Čak su mu to savetovali Jn 7:3,4 “Tada mu rekoše njegova braća: premesti se odavde i idi u Judeju, da i tvoji učenici vide tvoja dela koja činiš; jer niko ne radi ništa tajno, kad sam želi da bude poznat. Ako sve ovo činiš, objavi se svetu.”

Ljudi, hrišćani, često razmišljaju na sličan način, o tome kako treba predstavljati Isusa. Ponekad je to dobro, ako možemo da iskoristimo neki javni događaj za prezentaciju poruke koju imamo. To je svetski način razmišljanja. Reklama, je jedan od najvažnijih segmenta poslovanja, koji prethodi uspehu. Morate da dozvolite da ljudi znaju za vas, da im objavite šta možete i šta nudite.
Ali, Božije delo nije od ovog sveta, niti podleže svetskim standardima. Bog nas kroz svog Sina uči drugačijoj poslovnoj politici i mudrosti.
Božije delo ima svoje vreme, Bog ima svoj način, i svako ko je uključen u Božije delo treba da se ponaša u skladu sa Božjim planom. 

Isus kaže, neću da idem sad jer “moje vreme još nije došlo,”
Dakle, Bog ima, jasno isplanirana dešavanja. Često u bibliji nalazimo izraze kao što su “kad se ispunilo vreme” ili “kako je unapred rečeno”. Ovo je jako važno da razumemo. Kod Boga nema improvizacije, kod njega se stvari ne dešavaju slučajno, kod njega je sve pod kontrolom.
Naš život nije plod slučajnosti, niti pak bilo šta može da nam se desi, a da Bog ne zna da će se to desiti. Mi ne živimo po slepoj sudbini, po srećnim ili nesrečnim okolnostima, već u skladu sa Božijom voljom.

U svetlu toga možemo i da razumemo ovo što Isus kaže “Ne može svet da mrzi vas, mene mrzi, zato što ja svedočim za njega - da su njegova dela zla”
Ljudi ovog sveta poznaju ljude ovog sveta, i najčešće znaju na šta mogu da računaju, dok onaj ko dolazi u ime Božije, svedoči da dela ovog sveta nisu dobra, dapače, da su zla. Ali, čak i to dokazivanje dobra i zla ima svoje vreme. Čak i nevernicima mora da se ispuni vreme u kojem su imali vreme za promene. Bog nikog ne ostavlja na cedilu, svako ima svoju priliku, čak i oni najgori. 
Ipak, oni koji su svedočanstvo za takvo stanje uvek su pod napadom tog istog sveta. Zar vam se to nije desilo? Da ste napadnuti, a samo ste želeli dobro? Da ste vređani a samo ste govorili istinu? Da ste odbačeni, a smo ste hteli da pomognete? Zar vam se nije desilo, ili vam se dešava, da vas komšije, prijatelji, porodica, pa čak i oni koji za sebe tvrde da su hrišćani, nazivaju raznim uvredljivim imenima, podozrivi su prema vama, kao da ste bolesti ili malo poremećeni. To nas često ražalosti, jer mi bismo hteli najbolje, ali ...
Vidite, ovde čitamo da čak ni Isusova braća nisu verovala u njega. Čak ni oni!? Šta god da su čuli ili videli, prosto nisu mogli ili nisu hteli da veruju ...
Vaši najmiliji, šta god da uradite, nikako da poveruju da ste se promenili, i da ste drugačiji od njih. Moja majka je pre dvadeset godina obećala da će poverovati u “tog Boga” ako prestanem da pušim. To se još uvek nije desilo, iako sam ja svoj deo pogodbe ispunio.  

Zato je veoma važno da razumemo da je za Božije delo potrebna Božija mudrost, a ne naša pamet, i Njegova sila a ne naša snaga. Čuda su dobra, i korisna, ali je Božanska mudrost ona koja čini da sve bude obasjano novim, pravim, istinskim svetlom. Ljudi koji kažu da će poverovati u Isusa kad vide da je podigao nekog iz mrtvih, prestaju da veruju u njega čim vide da je neko drugi umro. Ima ona narodna “Svako čudo za tri dana.”
Bog nikad ne čini stvari da bi nekog zadivio, nikad ne pravi spektakle ili reklamne događaje da bi pokazao nešto dobro, kako bi uz to dobro, mogao da podvali nešto loše. On nikad ne čini ništa polovično, ili površno ili na brzinu. Bog uvek ima jasan cilj, da se proslavi njegovo ime i da čoveku bude dobro, ali i da svaki čovek dobije podjednaku šansu za spasenje koju može da iskoristi dok još ima vremena.
Božije delo ne sastoji se u ispunjavanju naših želja i potreba, nego Njegove volje. Bog ne sedi u kancelariji gde rešava naše molbe, žalbe, predstavke, i tužbe. Božije delo ima za cilj da u potpunosti promeni palog čoveka, da promeni njegove misli, život, osećanja, navike, odnose ... Sve što jesmo On želi da promeni kako bi sve bilo u skladu sa Božijom voljom.

Zato je Isus morao da sačeka vreme kad će se pojaviti u Jerusalimu.

Kad se, konačano, u polovini praznika pojavio, i to u tajnosti, odmah je počeo da uči ljude. Slušajući njegove reči i poučenja, ljudi su sticali različito mišljenje o njemu:
(1)Neki su mislili da je on dobar čovek, a neki da nije (7:12) “jedni govorahu da je dobar, a drugi govorahu: ne, nego zavodi narod.” Mi, ljudi, smo veoma skloni da etiketiramo druge ljude, na osnovu naših utisaka, bez da se stvarno upustimo u to da ispravno procenimo čoveka.
I nama često prilepe etiketu, i često misle na isti način - jednima smo dobri, a drugi kažu da krademo duše, a da nas niko, u stvari, pravo ni ne poznaje. Isus je rušio takav način razmišljanja - ako želite nekog da procenite, pogledajte u čije ime dolazi, pogledajte motiv.
On jeste bio dobar, ali je takođe bio neko ko je odvodio narod sa zvaničnog religijskog puta na svoj put. On nije činio samo one stvari koje su se sviđale ljudima, on je činio stvari koje su morale biti učinjene. On nije učio narod ono što je je bio zvanični stav, tradicija, predanje, nego ono što je istinito i živototvorno. Sve što je činio, i ono što se ljudima dopalo, i ono što im se nije dopalo, bilo je u skladu sa “voljom onoga koji ga je poslao.” Poslušnost je najvažnija stvar za onoga ko služi Bogu. Zbog toga se to nekima dopada, a nekima ne.  
Tako i o nama mogu da misle šta god žele, a jedino je važno samo to kako nas Bog vidi.
(2)S druge strane, neki su smatrali da je opsednut. (7:20). Teško mi je da razumem kako je neko mogao da ima takvo mišljenje o Isusu, ali očigledno je da imao. Doduše, ponekad obični ljudi uopšte nisu svesni onoga šta su oni na vlasti spremni da učine da bi sačuvali vlast, posebno kad to uviju u šareni papir religioznosti. Isusove reči kao da su napadale srž vere ovih ljudi, i to im se činilo nekako demonski, fanatično. Svima je bilo dobro, samo se on nešto bunio i napadao. Ali on nije napadao, samo je iznosio činjenično stanje.
Braćo i sestre, to se dešava i danas, nama. Ljudi nas optužuju za fanatizam samo zato što se trudimo da svakog dana čitamo Pismo, zato što “čak tri puta” sedmično idemo u crkvu; zato što se odričemo poroka i stava “to svi rade” i “želim, hoću, zaslužio sam, pripada mi”.
Naš, navodni, fanatizam svedoči protiv njihove nazainteresovanosti. Zbog toga se osećaju napadnuti, i manje vredni. Pošto je napad najbolja odbrana, onda su spremniji da nas otpuže za fanatizam nego da priznaju svoje slabosti.
Niti je Hrist bio fanatik, niti opsednut, niti smo to mi.
(3)Bilo je naravno i onih koji su bili uvereni da je Isus prorok. (7:40,41), a neki su dobro zaključili da On mora da je obećani Mesija. Čuda koja je činio, učenje koje je tako otvoreno i jasno izlagao, mnogima su bili znaci o tome da žive u vremenu sa Mesijom.

Kakva god da su mišljenja bila o njemu, pitanja su se i dalje gomilala, zato što većina ljudi nije uspela da prevaziđe svoje predrasude - nacionalne i verske, društvene, religijske i akademske.
Ovaj Isus nije išao u školu. Bar nije pohađao pravu i priznatu školu. Kakvim znanjem bi on mogao da pouči sve te ljude, kad su i pismoznanci imali problema sa razumevanjem Pisma. On je, ipak, samo stolarev sin. Možda je naučio da pravi stolove i stolice, ali da podučava ljude to ne. Zbog toga su se, dok je Isus govorio u hramu, jevreji čudili “kako ovaj zna pisma - kad nije izučio?”.
Na kraju krajeva, i da zna nešto, On je ipak iz tamo nekog prašnjavog i zabačenog Nazareta, iz koga sigurno ne može izaći ništa dobro.
Danas je isto tako. I u društvu i među hrišćanima. Posebno među hrišćanima, koji, kao da su zaboravili da Bog najčešće ne poziva sposobne, nego osposobljava pozvane. Dobro je imati i diplomu i znanje i zvanje - ali za Božije delo, čovek neophodno treba da ima pozvanje.
Mnogo puta, Bog je nadmudrio premudre, i učinio ih da njihovo znanje postane neznanje, i to iz usta malih i neznatnih ljudi. Prorok Isaija 29:14 je rekao “i mudrost mudrih njegovih poginuće i razum razumnih nestaće.” Apostol Pavle citirajući ovaj stih dodaje 1 Kor 1:26,27 “Gledajte samo, braćo, svoje prizvanje; nema tu mnogo mudrih po ljudskom shvatanju, nema mnogo silnih, niti mnogo plemenita roda. Nego je Bog izabrao ono što je pred svetom ludo - da time posrami mudre, i što je slabo pred svetom, to je Bog izabrao - da posrami jako,”
Zato nemojte nikad da se dvoumite, da govorite Božju reč, čak ni pred onima koji su “mnogo pametni”.
Jer i oni koji mnogo znaju, padaju pred Božijom mudrošću. Ovde čitamo, jedan jednostavan primer kako Isus koristi mudrost Pisma da bi pobedio mudrost fariseja. Jn 7:23,24 “Ako se čovek obrezuje u subotu - a da se ne razreši Mojsijev zakon - zašto se ljutite na mene što sam u subotu izlečio celoga čoveka? Ne sudite po spoljnim znacima, nego sudite pravedno. ” 

Čovek bi pomislio da će ljudi, koji za sebe tvrde da su pametni, nakon ovoga ili odstupiti ili se obratiti i priznati svoju grešku. Ipak, to se nije desilo. Umesto toga, oni su odlučili da ga uhapse. 

I sad zamislite ovu scenu. Isus podučava ljude u hramu. Prvosveštenik šalje vojnike da ga uhapse i da ga dovedu pred njega. Nakon nekog vremena oni se vraćaju praznih ruku.
7:45-47 “zašto ga ne dovedoste? Sluge odgovoriše: nikad niko nije govorio tako kako govori ovaj čovek. Fariseji im pak odgovoriše: da niste i vi zavedeni?”

Šta je to čime je Isus odvratio vojnike od hapšenja? Kako je on to govorio pa su vojnici bili zadivljeni? Kakav je to bio govor koji je kod vojnika izazvao hrabrost da ne izvrše naredbu koju su dobili?

1.Pre svega Hrist je govorio slobodno, odlučno i jasno (stih 25,26)
I na početku Matejevog evađelja čitamo Isusovu Propoved na gori - jasno učenje, koje slobodno možemo nazvati osnov svih učenja. Ovo Isusovo govorenje narod je prepoznao kao govor onoga ko ima vlast da kaže takvo što. Ne kao fariseji i književnici, koji osim što se nisu slagali među sobom, i koji su za nerazumevnje onog što su govorili proklinjali narod koji ništa ne razume, nego kao onaj ko zna kako ta reč može da pomogne i oslobodi čoveka. Verujem da je ovo učenje u hramu bilo poput onog na gori. Vojnici koji su došli da hapse bili su zbunjeni - ovaj govori kao neko ko ima vlast, a ne oni koji su nas poslali.
Tako i mi, kad govorimo, moramo da budemo slobodni, jasni i odlučni u onome šta zastupamo. Kao apostoli (čitamo u Delima 4:13 “A kad prisutni videše Petrovu i Jovanovu slobodu i primetiše da su to neškolovani i obični ljudi, čudili su se; prepoznali su ih - da su bili sa Isusom,”)
Što više upoznajemo Boga i njegovu reč, to više raste naša sloboda, što se više pouzdajemo u njega to smo odlučniji, što više živimo po Božjim principima to se jasnije vidi istinitost onoga što govorimo. Ljudi, možda, mogu da nas napadnu, pa čak i da nam naude, ali ne mogu da se suprotstave istini koju iznosimo i zastupamo.

2.Isus je govorio da bi zaiteresovao ljude (stihovi 33,34) i bilo mu je važno da se ljudi “nađu” u tome šta govori.
Isus je namerno želeo da kod ljudi izazove znatiželju. Želeo je da ih podstakne da razmišljaju, da postavljaju pitanja i da istražuju kako bi došli do pravih odgovora. On nije samo prenosio poruku, niti je nametao svoje mišljenje. Njegove reči terale su ljude da preispituju sebe u onome šta su čuli, ali i da preispituju ono šta su čuli. Njegov govor podsticao je ljude na hrabrost da ne budu zadovoljni onim u čemu su nego da dožive promene kojima će ugoditi Bogu.
Kod mnogih učitelja možete da primetite sindrom “od ovoga bolje ne možete da dobijete, zato slušajte i pamtite”, ali ne i kod Isusa. Iako od onoga šta nam je On dao, bolje nigde ne možemo da dobijemo i bilo bi dobro da zapamtimo što više možemo, On uvek ostavlja prostor u kome svako može da pronađe sebe, i da rečeno ugradi u svoj život. Njegovo učenje, često u pričama, metaforama i usporedbama, nije puko usađivanje znanja, nego istinsko izgrađivanje novog čoveka i njegova priprema za život u Carstvu Božijem.
Nikad ne dajte gotova rešenja ljudima kojima prenosite Reč. Biblija nije knjiga recepata, niti rečnik, niti uputstvo. Ona je živa reč kojom se Bog obraća svakom čoveku ponaosob. Ona je knjiga koju su pisali ljudi nadahnuti Duhom, a ne diktat nekom ćati.
To ne znači da nećemo svi da živimo po istim, Božjim, principima, nego da svako mora da nauči da živi u skladu sa tim istim principima na način na koji to Bog želi za njega.

3.Isus govorio reči obećanja (stihovi 37-39)
Isus je ponudio predivne darove za one koji veruju u njega. Božija reč je prepuna obećanja za one koji žive u skladu sa njegovom voljom. Bog se ne šali, niti olako daje obećanja. Ono što obeća, on i ispuni. Ako mu verujemo.
A ovde vidimo jedno posebno predivno obećanje koje je Isus dao onima koji idu sa njim.
Pogledajte ovu sliku. Isus stoji kod Siloamske banje, na vrhuncu slavlja povodom ovog praznika. Ovo je bio poseban trenutak radosti i veselja jer je prvosveštenik na "posljednji veliki dan praznika" po običaju za taj praznik, krenuo sa zlatnim sudom da zahvati vode iz izvora kojim se punila banja. Nakon što bi napunio sud vodom, penje se uz stepenice i u hramskom predvorju preliva vodu, uz svirku truba, u srebrnu posudu. U drugoj, isto takvoj, posudi je vino. On zatim uzima obe posude i istovremeno izliva tečnost na oltar. Voda i vino simbolizuju blagostanje i radost  života koji će zavladati pod Hristovom vlašću, kada Izrael bude prihvatio očekivanog Mesiju, kao što je prorok prorekao: "I reći ćeš u ono vreme: Hvalim te, Gospode, Jer si se bio razgnjevio na me, pa se odvratio gnjev tvoj, i utešio si me. Gle, Bog je spasenje moje, uzdat ću se i ne ću se bojati, jer mi je sila i pesma Gospodin Bog, on mi bi Spasitelj. S radošću ćete crpsti vodu iz izvora ovoga spasenja. I tada ćete reći: Hvalite Gospoda, glasite ime Njegovo, javljajte po narodima dela Njegova, napominjite da je visoko ime Njegovo. Pojte Gospodu, jer učini velike stvari, neka se zna po zemlji. Klikuj i pevaj, koja sediš u Sionu, jer je Svetac Izraelov velik posred vas." (Isaija 12).
Najtužniji trenutak ovog radosnog praznika, dešava se upravo kad voda i vino prelivaju žrtvenik. Izrael u svom slavlju u stvari ne prepoznaje da je Svetac Izraelov među njima, da umesto da ga dočekaju pesmom i kliktanjem, imaju plan da ga uhapse i ubiju. U svojoj zaslepljenosti ne vide, da su se odvojili od Boga i od Njegovog spasenja.
Ali ono što je stvarno i istinski predivno je Isus kroz koga možemo da vidimo pravu veličinu, dobrotu i ljubav našeg Boga i strpljenje kojim nas podnosi. Uprkos svem tom protivljenju Isus stoji i glasno poziva ljude da prihvate obećanje koje im je Bog dao.
Jn 7:37,39 “A poslednjeg, velikog dana praznika stajao je Isus i vikao govoreći: ako je ko žedan, neka dođe k meni i neka pije. Ko veruje u mene - kao što reče Pismo - iz njegova tela će poteći reke žive vode. Ovo je pak rekao za Duha, koga su imali da prime oni što veruju u njega; jer Duh još ne beše sišao pošto Isus još nije bio proslavljen.”

Bog ispunjava svoje obećanje čak i kad ljudi iznevere i ne žive u skladu sa Njegovom voljom. On uvek ostaje veran sebi i pravedan u svim svojim odlukama. To je tako veliko ohrabrenje za svakog ko se odluči da živi u skladu sa Njegovim planovima. Božije obećanje će ostati čak i ako ne bi bilo nikoga ko bi se njima okoristio. Sve što je Bog obećao ispuniće se, ali ne samo iz razloga da bismo nešto dobili, nego da bismo i sami postali sudionici Božije prirode.

Tako se i ovo Božije obećanje, vezano za praznik senica i na izlivanje Duha Svetog, ne ograničava samo na to da dobijemo vodu života, nego da i sami postanemo izvor te vode. Bog ne želi da nam da vodu koju ćemo zadržati samo za sebe. On ne želi da budemo rezervoar koji će se napuniti i zatvoriti i ostati tako zatvoren za sve ostale. On želi da vodom života blagosiljamo druge. Ta voda života je Duh Sveti koji je izliven na nas. Njime smo zapečaćeni, on nas je blagoslovio darovima i službama, po njemu se molimo i njime blagosiljamo druge. 

Da nikad niko nije govorio kao Isus, bilo je jasno hramskim stražarima, i okupljenom narodu, pa i sveštenicima, a posebno je jasno nama danas.
Njegpve reči bile su pune autorite, ohrabrenja, obećanja i nade. Njegove reči bile Božije reči, jer Isus nije govorio od sebe nego od Onoga koji ga je poslao.

Mi se učimo da, kao i on, govorimo ono što je od Boga, a ne ono što bismo sami želeli. Kad govorimo, ne treba da tražimo svoju slavu, nego slavu Onoga koji nas je pozvao i dao nam šta treba da govorimo.
Molimo se da možemo da prihvatimo njegove reči, i da se, kao hramska straža, odupremo praznoj religioznosti i prepoznamo Boga.
I na kraju da, sve što nam je Bog dao, prenesemo drugima pod vodstvom Duha Svetoga. Amin!

IMA LI ŽIVOTA PRE SMRTI?

(propoved, četvrtak 10.09.2015. - PEC, Hram Svete Trojice, Simina 8, Beograd

Jedno, od uvek aktuelnih, pitanja kojim se čovečanstvo bavi od najstarijih vremena, pa da današnjih dana, je: “kad čovek umre, da li može živeti ponovo?”

Jov je sebi postavljao isto pitanje. U drevnim zapisima nalazimo mnoštvo tragova koji se odnose na pitanje života posle smrti. Generalno, ljude jako interesuje šta se, i da li se nešto uopšte dešava, nakon smrti. 

Ipak, za nas hrišćane, ovo načešće nije problem jer mi znamo odgovor. Za nas ima jedno, čini mi se, još važnije i veće pitanje od onoga o životu posle smrti. To pitanje je “Ima li života PRE smrti?”

U čisto biološkom smislu, postoji život pre smrti. Živa osoba je ona koja jede, radi, spava, misli, smeje se, plače. U tom smislu svaka osoba na ovom svetu ima taj život. 

Ali, očigledno da postoji nešto više od pukog zadovoljavanja osnovnih životnih potreba. Upravo to je ono čemu svako teži. 

Svakodnevno čitamo u novinama o raznim kriminalnim radnjama, zločinima i samoubistvima. Ljudi prodaju svoju intimu, integritet i čast za sitne pare. Možda zvuči čudno, ali to jasno pokazuje zadovoljstvo životom koji žive. Činjenica da je neko spreman da oduzme sopstveni život ili život druge osobe, govori da je ta osoba želela od života više nego što smatra da je zaslužila i dobila i da ne postoji granica koju neće preći. Jakov je, u svojoj poslanici postavio veoma interesantno pitanje, a onda dao još interesantniji odgovor koji baca svetlo na ovu situaciju. On kaže “Otkuda ratovi i otkuda borbe među vama? Ne dolaze li od vaših naslada koje se bore u vašim udovima? Žudite - i nemate, ubijate i zavidite - i ne možete da postignete, borite se i vojujete; nemate zato što ne ištete. Vi ištete i ne primate, zato što zlo ištete, - da u svojim slastima potrošite.” Jakov 4:1-3

Ljudi žele život koji je mnogo više od životarenja, disanja, jela i spavanja, ali očigledno to traže ili na pogrešnoj strani, ili iz pogrešnih motiva. 

Hrist je, svestan ovog problema sa kojim se čovek sreće, veliki naglasak stavio na puninu života. U Jovan 10:10 čitamo “Lopov dolazi samo da ukrade, zakolje i upropasti; ja sam došao da imaju život i da ga imaju u izobilju.” 

Ipak, zapazimo da Gospod ovde ne govori o fizičkom životu (iako se veoma brinuo i o tim nasušnim potrebama). On želi da se u svom fizičkom životu uzdignemo da jedan viši nivo. U Propovedi na gori, on kaže “Ne brinite šta će te jesti ili obući ... Zna Otac vaš šta vam je potrebno ... Bog se brine za ptice, a vi ste vredniji od njih.”

Ali veoma jasno usmerava našu pažnju na ono što je stvarno važno “Težite prvo carstvu nebeskom, a ostalo će vam se dodati.”

Ovo možemo da vidimo samo ako nam Bog pomogne da svoj život vidimo u pravoj svetIosti. U svetlosti Isusa Hrista, u skladu sa njegovim rečima (Jovan 8:12) “ja sam svetlost sveta; ko ide za mnom, neće hoditi po tami, nego će imati životnu svetlost.”

Dakle, Isus govori o jednoj drugoj vrsti života, obasjanog Božjom svetlošću. 

Kad sagledavamo sebe i druge ljude u ovom svetu, vidimo žive ljude oko sebe. Naša vlada zna da smo živi jer plaćamo porez, glasamo (što je neobično važno za sve), kupujemo, prodajemo, ... Ali, jedna od najtužnijih istina je da je mnoštvo ljudi fizički živo, ali je duhovno potpuno mrtvo. Ljudi su živi, a opet kao da ne žive. Vidite ih da dišu, i kreću se, čujete njihove glasove, ali u stvari nema pravog života u njima. Žive taj prizemni život, zato što ne znaju da postoji bolji život. To je jedna od najvećih tragedija ljudskog roda. 

Mislim da mi kao hrišćani imamo obavezu, rekao bih pozvanje, da upoznamo, prihvatimo i primenimo karakteristike života koji Biblija naziva punina života. Treba da naučimo da ga prepoznajemo i primenjujemo. To je od suštinske važnosti za svakog od nas ali i osnova za svedočanstvo drugima oko nas, da videći Božji život u nama, požele da žive istim tim životom. 

I. DUHOVNI ŽIVOT

Život o kojem Biblija govori je duhovni život. Gospod je imao jedan divan razgovor sa Nikodimom, jednim od Jevrejskih vođa. Ovaj je došao kod Isusa, po mraku, da bi se sakrio od drugih. Iako se plašio osude svoje zajednice, njegova znatiželja i potreba da vidi i da čuje Isusa pobedila je. Zato je pronašao način kako da ga vidi. Njihov razgovor počinje ovako Jn 3:2,3 “... ravi, znamo da si ti kao učitelj došao od Boga; jer niko ne može da čini ova čuda koja ti činiš ako Bog nije s njim. Odgovori Isus i reče mu: zaista, zaista, kažem ti, ako se ko ne rodi odozgo, ne može videti carstva Božijega.”

Nikodim razmišlja samo o fizičkom životu. On i Isusa, iako je osvedočen o velikim delima, i dalje vidi samo kao čoveka. Doduše sa posebnim darovima, ali ipak i dalje samo kao čoveka. A kad Isus, u daljem razgovoru, pomene neophodnost nanovog rođenje, njegova reakcija ostaje na istom nivou. Sve što Nikodim može da shvati povodom toga je ono što jedino zna - da je to, o čemu Isus govori, apsolutno nemoguće. 

Kao i Nikodim, tako su i mnogi ljudi danas, potpuno zaslepljeni onim što misle da znaju. Uopšte nisu sposobni da zamisle da je moguće nešto što je izvan njihovog shvatanja. Čak i mnogi hrišćani, ostanu ograničeni u svojim saznanjima, i svoju veru pretvore u neveru! 

Na primer. U fizičkom smislu i u skladu sa fizičkim zakonima, voda može da teče samo nizvodno. Ali Bog može da zaustaviti reku da teče, može da razdvoji more, može da zaustavi zemlju da se okreće - i to se uopšte ne slaže sa bilo čime što znamo. 

Bog može da vrati život u onoga ko je umro. Može da povrati vid slepome, sluh gluvome, da isceli hromog, da očisti od gube. Fizički i medicinski to je nemoguće - ali Bogu je sve moguće.. 

Zbog toga što im je nemoguće da zamisle stvari koje prevazilaze njihove granice, ljudi ostaju zarobljeni u svojim životima koje hrane isto takvim životima. 

Ali Isus govori o životu koji nije kao ovaj koji svako živi. On je želeo da Nikodim, a sa njim i mi, postanemo svesni života koji je daleko veći i bolji. Isus govori o životu koji mogu da okuse samo oni koji su nanovorođeni. Bez toga nije moguće prepoznati niti živeti taj život koji dolazi odozgo. 

O čemu to Isus govori? 

Stvarno, šta znači kad On kaže da moramo ponovo da se rodimo? 

U Titu 3:5 čitamo “spasao nas je ne na osnovu dela koja smo mi učinili u pravednosti, nego po svojoj milosti - banjom koja preporađa i obnavlja Duhom Svetim,”

Pavle jasno objašnjava Titu - Bog nas preporađa i obnavlja. Bez njega smo samo stari, fizički ljudi, a Njegovim delovanjem nanovo smo rođeni i obnovljeni. Samo takvi možemo da razumemo život koji je Bog pripremio za one koji su u Carstvu Božijem. 

Sveti Duh nam, kroz Božju Reč, objavljuje namisli Božije. Nema čoveka koji zna šta je u umu drugog čoveka sem duha koji je u njemu, a kamo li da poznaje šta je u Božijem umu. Međutim, misija Svetog Duha je upravo to, da objavi Božji um svakom čoveku. I on to čini kroz svoju Reč. 

Kad upoznamo Reč Božiju tada počinjemo da upoznajemo i razumemo sve ono što je Bog pripremio za nas. Očistio nas je od greha, nanovo nas je rodio u Carstvo i postali smo novi, drugačiji. Zbog toga hrišćani, u skladu sa Pismom, govore o sebi kao o novim stvorenjima u Isusu Hristu.  

U 2. Korinčanima 5:17 čitamo “Prema tome, ako je ko u Hristu - novo je stvorenje; staro je prošlo, vidi, postalo je novo.”, a u poslanici Kološanima 3, Pavle jasno objašnjava o novom umu koji imamo i načinu na koji mislimo i živimo, a u skladu sa Božjim planom (pročitajte ovo poglavlje). 

Fizički život, u koji je prodrla Božija svetlosti, postane, jednostavno rečeno, nedovoljno dobra za hrišćane. Možda i ne nedovoljno dobar, jer neki ljudima je baš dobro u životu, ali definitino nedovoljan da ispuni najvažnije čovekove potrebe. Zato su mnogi, koji “žive dobro”, duboko nesrećni, nezadovoljni, razočarani i u stalnoj potrazi za nečim što nikakvo bogatstvo i blagostanje ne može da ispuni. Na kraju se sve dobro, ipak pretvori u ispraznost, ako nema Boga u tome. 

Privučeni svetom i životom sveta, mnogo hrišćana danas pokušava da živi na dve stolice. U svet više ne žele da se vrate, a ne mogu sasvim ni da se uklope, sviđa im se moralni standard hrišćanstva, ali nisu sasvim ni u hrišćanstvu, jer im nedostaju neki standardi sveta. Kao što bi rekao prorok Ilija - šepaju na obe noge. Zbog takvog ponašanja, crkvena zajednice gube svoju autentičnost i uverljivost. Mnogo ljudi se ponose zajednicom čiji su članovi, i o njoj misle sve najbolje, a ne vide da žive u slici zajednice kakva je nekad bila. To što su rođeni u zajednici koja je nekad bila velika i silna, ne vredi ništa, ako se u međuvremenu ta zajedinica smanjila i onemoćala, i daje sve slabije znake života. Iz takve zajednice duhovni život više ne isijava, a ni Hrist nije na prvom mestu. Medicinski rečeno takva zajednica - živi na apratima. 

To se često dešava u vremenu u kom živimo - tradicija, prijateljstva, porodični odnosi, interesi, ljudi, ciljevi i planovi, jednom rečju svet i njegova pravila, postaju važniji od Isusa. Od duhovnog Božijeg domaćinstva, zajednice postaju klubovi za odabrane i podobne, indiferentne i poslušne, u kojima istinski vernici pate i podnose razne pritiske i napade. Duhovni život može da se sroza na nivo fizičkog života ako nije vođen u skladu sa Reči Božijom. Vidljivo jesmo, dišemo, radimo, ali u stvari ne živimo, bar ne u skladu sa Božjim standardima. 

Zbog toga, ako razmišljamo o životu koji treba da živimo pre smrti, to treba da bude život na koji nas je Isus pozvao - opran, preporođen i Duhovno obnovljen. Život koji beskompromisno svetu kaže ne, a Bogu da! Život u kome je važniji onaj za koga je Hristi umro, od svega što svet može da ponudi. Sve dok nije tako, ne možemo da kažemo da istinski živimo.  

II. PLODONOSAN ŽIVOT

Duhovno “skockani, umiveni i izglancani” treba da stanemo još jedan korak u dubinu ovoga o čemu govorim. Još jedna stvar je veoma važna: Hrišćanski život mora da bude pun plodova. Svaki hrišćanin, koji živi duhovnim životom, živi plodonosno za Isusa Hrista. Biti hrišćanin znači biti koristan u misiji koju je uspostavio Isus Hrist. 

Od kako sam postao nanovorođeni hrišćanin, upoznao sam mnoge obraćene čiji životi svedoče upravo ovu istinu. Čak i da ne poznajem Reč, kao što je poznajem, po njihovim životima mogao bih da poznam koliko su posvećeni Bogu kome veruju. Plodove koji su rodili u svojim životima, ohrabrili su i nahranili mnoge. 

Ne kažem da su ti ljudi savršeni, da su uvek samo jaki, da nikad nisu pogrešili. Ne! I oni su ljudi kao i svako od nas, ponekad slabi, ponekad razočarani, ponekad obeshrabreni, ali opet dovoljno odvažni i odlučni da dozvole da Bog kroz njihov život silno deluje. 

Neki su već kod Gospoda, a neki su još među nama, a bili su i jesu izvori žive vode, kao što reče naš Gospod: “Ko veruje u mene - kao što reče Pismo - iz njegova tela će poteći reke žive vode.” Jn 7:38  

Takođe, znam i dosta mladih ljudi, koji su tek na početku svog hrišćanskog života, koji nesebično koriste svoje talente da bi crkva imala koristi, da bi rasla i napredovala. I ne ustručavaju se, niti ograničavaju, da bogatstvo svog blagoslova, pokazuju na mnogim mestima i u mnogim prilikama, a ne samo u svojoj zajednici. Ohrabruje i podstiče njihova spremnost da sve što imaju predaju Bogu i da svojim elanom, bezazlenošću i verom obogate celu Crkvu, nije važno gde i nije važno kad. Rođeni u Hristovoj crkvi, žive i daju se za crkvu.  

Bog želi da ne budemo besplodni i nekorisni. On se raduje svakom našem trudu, uspehu, želji, žrtvi. Ne kao da smo nešto sami dali ili mogli, nego kao oni koji su u poslušnosti odogovorili na njegov poziv. 

Verujem da svi znate priču o čoveku koji je išao na put pa je svoji slugama podelio talente (Mt 25) - jednom pet, drugom dva, a trećem jedan. Upada u oči činjenica da samo čovek koji je dobio najmanje, taj jedan talenat, nije učinio ništa sa njim nego ga je zakopao. Iako je imao najmanje rizičan zadatak, nije želeo da se upušta u to.  

Crkva danas stoji pred istom opasnošću - postoji mnogo ljudi koji jednostavno ne čine ništa. Samo čekaju da se nešto desi. Ništa nisu izgubili, ali ništa nisu ni dali, ni uradili. Moramo biti svesni da je jedino sigurno šta će se desiti u našem životu, ako ništa ne radimo sa njim, da ćemo umreti. Ništa nisi doneo sa sobom, pa ništa sa sobom nećeš ni poneti, smrtno je opasna filozofija. 

Ali, da vas podsetim, mi smo dobili, dobili smo novi život, talant, bogatstvo Božijeg dara. Zamislite, imate na primer dar da tešite, a svoj dar niste koristili. Vaše telo umire, i stajete pred Boga. Vraćate mu dar, i kažete “Evo, kao nov! Ni jednom ga nisam upotrebio! Čuvao sam ga, da nešto ne pokvarim.” Zar to nije tužno?  

Ljudi često ne čine ništa jer misle da je ono što oni mogu da urade isuviše malo, ili nije dovoljno ozbiljno, ili da nešto ne pokvare. To je tako pogrešno!

Ne postoji ništa što je tako malo a da Bog ne može da iskoristi i blagoslovi.  

Svaki hrišćanski život treba da bude život za dobro. Tako kaže Reč - Kol 1:10 “da živite dostojno pred Gospodom i da mu u svemu budete ugodni, plodonosni u svakom dobrom delu i rastući u bogopoznanju,”

Možda nećete biti apostol Pavle, možda nećete postati propovednik, nećete voditi slavljenje u crkvi, nećete prorokovati, pa čak ni govoriti u jezicima. Ali možete činiti dobro na svoj način, ako to stvarno želite. Novi život koji živite u Hristu, je jednostavno takav način života. I ne može da bude drugačiji, jer ni sam Hrist nije živeo drugačije. 

III. NADA ZA VEČNI ŽIVOT

Duhovni život, potvrđen dobrim delima, biće potpuno odvojen od običnog životarenja, ako je, povrh svega, u njemu jasno vidljiva nada za večni život. 

Ljudi ovoga sveta, su u istom stanju kao što su bili oni o kojima piše u poslanici Efescima 2:12 “bez Hrista, otuđeni od izrailjskog društva, bez udela u obećanim zavetima, nemajući nade, i bez Boga u svetu.” 

Naš život mora da pokaže drugačiju sliku 1 Pet 3:15 “nego Gospoda Hrista držite svetim u srcima svojim, svagda spremni na odgovor svakom ko traži razlog nade koja je u vama,” 

To je život koji je u potpunost okrenut životu sa Hristom, i životu kome se tek nadamo i koga sa nestrpljenjem iščekujemo.  

Mnogo puta i na raznim mestima, Isus je ovo naglašavao. U svojoj prvosvešteničkoj molitvi Isus kaže “A ovo je večni život, da poznaju tebe, jedinoga pravoga Boga, i Isusa Hrista koga si poslao. ”. 

Onaj ko poznaje Boga ima i život veči, i obrnuto. Kao što je to zapisao Jovan 20:31 “da vi verujete da je Isus Hristos, Sin Božiji, i da verujući imate život u njegovo ime.”

Međutim, ljudi, ili ne znaju da imaju mogućnost da dobiju život večni, ili ih to ne znima ili ne veruju u tu mogućnost. Kakav god da je razlog, naš život, osim dobrih dela i duhovnosti mora da obiluje svedočanstvom nade za večni život. 

Naime, u Pismu vidimo jednu čudnu situaciju, kad su Pavle i Varnava, jednom prilikom u Antiohiji, propovedali jevrejima. Između ostalog, naišavši na protivljenje, rekli su im i ovo “trebalo je da se prvo vama propoveda reč Božija. Ali pošto je vi odbijate i sebe ne smatrate dostojnim večnog života, evo, obraćamo se mnogobošcima.” (Dela 13:46)

Neki ljudi neće dobiti večni život, ali ne zato što im je uskraćena mogućnost da ga dobiju, nego zato što su sebe učinili nedostojnim večnog života, ili zato što su prenebregnuli svedočanstvo dece Božije. 

ZAKLJUČAK

Dakle, pitanje “ima li života posle smrti?” ima veoma izvestan odgovor, do kog stižemo živeći pre smrti. Ne po svojim zaslugama, ne svojom silom, nego silom Božjom koja je svakodnevna prisutna u našem životu. 

Vi i ja zavisimo od sile Božijie svakog trenutka našeg života. Sunce izlazi i zalazi svakog dana zato što je Bog to učinio mogućim. 

Svako godišnje doba donosi nam svoje plodove zato što je Božija sila omogućila da se to dešava. Možemo čak i da banalizujemo stvari - zimnica, ajvar, pečene parike, slatko i ostale đakonije, možemo da spremamo zato što je Bog omogućio svojom silom da se to dešava. 

Njegova ljubav se objavljuje i pokazuje u našem životu, silom koja deluje na našu korist.  

Svakog dana, svakog sata, svakog minuta našeg života, primamo darove od Boga. Ti darovi omogučavaju da živimo svoj fizički život. U tim darovima, mogu da uživaju i verni i neverni. Svaki dar je i poruka koja govori čoveku - “sa večnom ljubavlju - Stvoritelj”. 

Ljudi najčešće ne vide ovu poruku zato što uopšte ne razmišljaju o tome kao o daru, a pogotovo ne kao o daru od Boga. 

Ali, za verne postoji nešto što prevazilazi sve to. Radostan, plodonosan i blagosloven život, ispunjen Božijom silom, koji je predstavlja predukus večnog života kojem se nadamo. Ta nada nam omogućava da prebrodimo teške trenutke, vremena iskušenja, razne borbe, izazove, sumnje, napade i napasti. Isto kao što je ova nada pomogla Pavlu da prebrodi teške trenutke u rimskim tamnicama i zatočeništvu, tako pomaže i nama. Ova nada objavljuje činjenicu, da sve ima svoj kraj, a da je na kraju svega, život Božji koji tek počinje. U tom životu, svako ko se pouzdao u Boga, prima svoju nagradu - Nebo kao mesto za život koji nema kraj. 

Isus je rekao “Neka se ne uznemirava vaše srce; verujte u Boga, i verujte u mene. U domu moga Oca ima mnogo stanova; da nije tako, zar bih vam rekao: idem da vam pripremim mesto. I kad odem i pripremim vam mesto, doći ću opet u uzeću vas k sebi, da i vi budete gde sam ja. I znate put kuda ja idem.” Jovan 14:1-4 

Apostol Pavle ovome dodaje “Znamo, naime, ako se sruši naša zemaljska kuća, koja je kao šator, da imamo zgradu od Boga, večnu kuću na nebesima, koja nije ljudskom rukom sagrađena.” 2. Korinćanima 5:1

Dakle, odgovor na pitanje “Ima li života pre smrti?” mora da bude isti kao i odgovor na pitanje “Ima li života posle smrti?” 

Da, zahvaljujući Bogu, koji deluje i u jednom i u drugom.

Amen!

BOG SUVERENO VLADA

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, četvrtak, 13. avgust 2015. godine)

Nije lako živeti život vere. Bez obzira na epohu, društveno uređenje, položaj verskih zajednica, život u veri suočen je sa mnogo izazova i problema. Samo nekoliko sati putovanja od nas, ljudima odsecaju glave zato što ne pripadaju radikalnoj religiji.  

Ipak, teškoće nisu uvek plod progona, neprihvatnja ili akcija bolesnih i isfrustriranih umova. Veoma često one su rezultat gubljenja vizije u veri, koja postaje zamagljena zbog blagostanja, konformizma i znanja bez stvarne spoznaje. Svet u kome mi živimo, umesto nasilja i progona, koristi zavodljive metode, poluistinite sisteme, filozofiju, humanost i demokratičnost, da zamagli pravu i isitinitu veru.  

Danas su se mnogi, zbog toga što im je dobro, zbog prividnog osećaja slobode, zbog obećanja slatkog i lakog života, izgubili u izmaglici sveta i primamljivih ponuda. 

Nekima je vera oslabila jer žive život dvostrukih standarda. Jedan standard za crkvu, a jedan za svet. 

Privučen svetom, čovek izgubi snagu, motivaciju, postaje sumnjičav, nesiguran, trom. Izgubi radost u ljubavi za druge, ponestaje mu revnosti. Sve ima osećaj da propušta nešto važno ako je redovan sa službama ili učestvuje u nekoj drugoj aktivnosti crtkve ili ako se za neko vreme posveti bratu ili sestri. 

To stanje nismo mi izmislili. Religije i vere se bore sa time od samog početka. Jedno od najvećih briga, sa kojima se susreću svi koji su pozvani u službu u verskim zajednicama je upravo ta - kako pomoći ljudima da prevaziđu te probleme, kako da očiste svoje vidike, kako da se ohrabrite, motivišu i, na kraju krajeva, uteše u stanju u kom se nalaze. 

Večeras želim da pročitamo jedan deo iz dela apostolskih gde vidimo apostola Pavla koji, odgovarajući na poziv starešina lokalne sinagoge u Antiohiji, govori upravo ono što je važno da bi bismo se trgli iz obamrlosti ako smo u nju upali, ili da možda osvežimo spoznaju o tome šta je to stvarno važno. 

******* čitanje teksta Dela 13:14-43 **********

Jevrejima u ono doba, pogotovu u rasejanju nije bilo lako, hrišćanima je bilo još teže. Pavle je govorio i jednima i drugima. Jevrejima jer je njima bila potrebna vest o spasenju, kruna na veru koju su vekovima sledili i koja je imala svoje fantastično ispunjenje u Hrstu Isusu, 

I hrišćanima, koji su taj prag prešli, prihvatili spasenje, i mukotrpno ga gradili u svetu koji uopšte nije bio prijateljski nastrojeni prema njima. 

Mi se danas nalazimo u istoj situaciji. Možda nemamo jevrejskih zajednica kojima bismo propovedali spasenje, ali ima itekako mnogo onih kojima je vest o spasenju neophodna. Osim toga, uteha onima koji veruju i potsticaj onima koji su na pragu da poveruju potrebna je u svakom vremenu. 

Ovde, u tekstu, koji smo pročitali, vidimo sliku koja je bila uobičajena u ono vreme u jevrejskim sinagogama. Nakon što bi bio pročitan deo Svetog pisma, obično je upućivan poziv okupljenima da iznesu nešto na pouku ili ohrabrenje ili pak opomenu, ako neko nešto imao takvo na srcu. Ovoga puta, starešine sinagoge, pozvale su Pavla i Varnavu da kažu kakvu utešnu reč za okupljene. 

Primećujemo da Pavle, ni za trenutak nije oklevao, kad mu se pružila prilika da javno govori i iznese ono što ima. Osim njegove spremnosti da govori, posebno je zanimljiva jednostavnost poruke i njen sadržaj. Primećujete da ovde nema puno govora o grehu, pokajanju, o slabostma, o potrebi za nanovorođenjem, i drugim stvarima kojima mi često dajemo veći značaj nago onome što je najvažnije. Naravno da je pokajanje važno, naravno da treba da se odreknemo greha, (sve to Pavle pominje) i naravno da treba nanovo da se rodimo, ali najvažnije od svega je da znamo zašto, kako i kad je to moguće. Ako to ne razumemo, može da nam se desi da se, recimo, umesto Isusom, bavimo grehom; da se umesto milošću bavimo zaslugama ili umesto službama - darovima. 

Zahvaljujući Pavlovoj spremnosti i konkretnosti danas jasno možemo da vidimo i da se upoznamo sa evanđeljem koje je Pavle propovedao na svojim putovanjima. 

To evanđelje, koje je on govorio tada, i mi danas treba govorimo, ali pre svega u njemu da živimo. 

Prošlo je mnogo vremena od tad, društvo se promenilo, odnosi među ljudima su se promenili, način komunikacije i dostpunost informacijama su se promenili - ali vest koja spasava ostala je ista, istina kojom utvrđujemo našu veru ostaje nepromenjena i čvrsta. Temeljna vest na koju oslanjamo svoje spasenje nije izgubila na svojoj aktuelnosti niti sadržaju. Ništa joj nije potrebno ni dodati ni oduzeti. 

BOŽIJE VODSTVO

Pavle svoj govor počinje, usmeravaći ljude na Boga., Ne na vest, ne na poruku, nego na Boga. On jasno i nedvosmileno govori o Božijem vodstvu i njegovoj vlasti koja je vidljiva kroz celu ljudsku istoriju, i koja se veoma prepoznatljiva, posebno u Jevrejskoj priči. Bog suvereno od samog početka vlada situacijom. On uvek, čvrsto i nepokolebljivo, vodi događaje, na svetskoj sceni, prema tački vremena koju je odredio. 

Bog ništa ne prepušta slučaju. On nije, nekad davno, pokrenuo neke događaje, i rekao “Nek se to kreće u tom pravcu. Jednog dana ću onda sesti i suditi i procenti šta ste uradili”, a u međuvremenu se zabavljao sa nekim drugim stvarima. Bog nije prepustio čoveku vodstvo u događajima. Obavezao ga je da se brine o svemu što je stvorio, ali ne kao da od njega zavisi. Čovek ima zadatak da ono što je stvoreno napreduje i raste. Isto kao službe u crkvi. Ne zavisi Crkva od služitelja koje je Bog postavio, nego od Njega koji je glava te Crkve. Bog otvara ljudima srca na propovedi koje se propovedaju, Bog priključuje Crkvi one koji se obraćaju. Služitelji imaju zadatak da revnosno obavljaju službu koja da se Crkva pripremi za susret sa Spasiteljem. 

Kao što i kaže Pavle na jednom drugom mestu: Nit je šta onaj koji sadi, niti onaj koji zalive, nego je Bog koji daje da uzraste. 

Čovek ima zadatak da uradi najbolje što ume u onome u čemu je pozvan, ali je Bog taj koji odlučuje kako će to ispasti. 

Na kraju Bog uzvraća nagradom. Ili ćemo pretrpeti štetu. Zavisi od toga koliko smo se dali. 

Bog neće suditi tako što će staviti vagu pred čoveka, pa će na jednu stranu staviti dobra dela a na drugu loša, pa šta prevagne. Npr. “da, da, imaš 300 dobrih dela, i 298 loših. Imaš dva u plusu, dakle, eto, provukao si se.” Ne! 

Čovekova sudbina ne zavisi od njegovih sopstvenih slabosti ili sposobnosti, već od Božije volje i ljubavi. Bog upravlja svime i sa svima. 

Bog je uključen u celu svetsku istoriju, a čovekov odgovor na istorijska dešavanja, ustvari je odgovor na Božije delovanje u tome. Ne možete da birate da li ćete biti deo istorije ili ne, možete samo da birate da li ćete se odazvati ili ne. Deo života koji živite uključen je u istoriju, a ta istorija definitivno će uticati na ono što se će dešavati u budućnosti. Pitanje je samo, da li ćete u tome aktivno učestvovati ili ćete dozvoliti da život prođe pored vas. Pitanje je da li ćete se odazvati Božijem pozivu i dati svoj doprinos, ili ćete to ignorisati ili ćete raditi protiv toga. Kako god to će ostaviti trag na pokolenja koja dolaze iza vas. 

Zato Pavle i pominje istaknute ljude i događaje iz istorije Jevreja. Da ih ponovi podseti, da oni nisu tu jer su sad pali ko zna odakle, nego da su tu jer je Bog, u svojim planovima tako zacrtao - isto kao i mi.

Podseća ih na događaje iz Egipta, na Mojsija kog je podigao da bi preko njega izbavio narod iz ropsta. Da li neko uopšte može i da zamisli da se oslobađanje Izraelaca iz Egipatskog ropstva desilo, a da u tome jasno ne vidi Božju ruku. Pavle ponovo oživljava sećanje na priče o lutanje kroz pustinju i Božije vodstvo u tom bespuću - danju oblak, a noću vatreni stub. Preko Mojsija dobili su zakon, a Bog je usred njih postavio šatora sastanka sa Svetinjom nad svetinjama, koja je jasno ukazivala na Božije prisustvo među njima. Bog je neprestano svojim prisistvom objavljivao narodu “Ja sam vaš vođa”. 

Još jedan važan detalj koji Pavle nije želeo da propusti je činjenica da su, pod Božjim vodstvom, osvojili Kanan. To nisu uradili sopstvenim snagama, svojim vojnim veština, ili silom i strategijom ratovanja. Jer, ako se setimo Jerihona, ta strategija je na momente izgledala veoma smešto. Kanan su dobili na ruke od Boga jer je On tako obećao njhovim precima. 

Istorija i danas neumitno teče i u njoj može jasno da se ogleda Božija ruka.Podsetite se samo naših života, načina na koji nas je Bog sačuvao u vreme poslednjeg rata, i u vreme bombardovanja. Podestite se samo za koliko ljudi je ovde bilo prvo utočište i prva prilika da nakon strašnih progona čuju neku reč ohrabrenja i podrške. 

Možete da pogledate i globalna dešavanja. Sve se dešava u skladu sa onim što jasno čitamo u Pismu. Možda nam se to i ne dopada, ali to je Božji plan. Njegov večni plan nastavlja da se realizuje i dalje. Možda mi to ne vidimo uvek, i odmah, ali kad se danas osvrnemo na dešavanja u XX veku možemo jasno da prepoznamo Božije delovanje u tom periodu, i ostvarivanje Božijeg plana u skladu sa njegovom reči. On nastavlja svoj plan i u ovom veku, do trenutka i vremena koje je odredio za kraj. Bez obzira, želeli mi to ili ne, Bog deluje, a ono što je nama data kao mugoćnost, je da izaberemo da budemo oni kroz koje će Bog raditi. Bog ima svoj plan za svakoga. Setite se Mordekajevih reči koje je izgovorio Jestiri Jest 4:14 “Jer ako ti zaćutiš sada, doći će pomoć i izbavljenje Judejcima s druge strane, a ti i dom oca tvog poginućete; i ko zna nisi li za ovako vreme došla do carstva.”

Potčinimo se Bogu i Bog će nas upotrebljavati. 

Ako nekad razmišljate o sebi “Šta ja mogu da uradim? Ja sam samo deo mase! Kako ja bilo šta mogu da promenim!?”, u stvari ne znate koji je potencijal i vaše mesto u istoriji. Ono ne zavisi od vas nego od Boga pod čijom ste vlašću. 

Dakle, Božije vodstvo i prisutnost i svemu što se dešava je najvažnija spoznaja koju treba da imamo. Za mene to je veoma ohrabrujuće saznanje. Bog kontroliše ovu situaciju, a ne ja. Ona može da isklizne iz moje ruke, ali ne i iz Božije. 

BOŽJI DAR

Pavle je, među okupljenima video ljude kojima je bio potreban Spasitelj. Bili su izgubljeni i odvojeni od Boga. Bili su skrhani i iscrpljeni od napora koji su ulagali kako bi pronašli mir sa Bogom, ali ga ipak, i pored sveg truda nisu nalazili. Zato im Pavle govori o Isusu, Spasitelju, po obećanju koje je dato njihovim precima, a koje se ispunilo u vremenu u kome oni žive. Pre njega bio je Jovan, koji je pripremio put spasenje, i svima objavio da on nije taj koga čekaju, nego da On dolazi posle njega. 

Taj, Isus, je, kaže Pavle, raspet. 

Pavle je bio potpuno svestan, da je u proteklom periodu bilo nekoliko njih koji su se predstavljali da su oni Mesije - ali toga ima uvek, pa i dan danas. 

U Delima 5, čitamo za Tevdu i Judu iz Galileje, koji su tvrdili da su nešto veliko, ali su obojica poginuli i njihovi sledebenici su se razbežali. 

Za razliku od njih, Isusa je Bog vaskrsao, i njegovi svedoci su ga videli i sad hrabro svedoče o tome. 

Kao što vidite, evanđelje u svom centru ima vaskrslog Isusa, Božijeg Sina, u koga se treba pouzdati i koga treba prihvatiti. 

Za razliku od samozvanaca, koji su brzo nestali sa scene, svedočanstvo o Isusu Hristu je, iz dana u dan, jačalo i broj njegovih sledbenika se sve više umnožavao. I takvo je došlo do nas danas. 

Isus nije samo istorijska figura koja se pojavla jednom, tamo negde, nego je pravi i Istiniti Božji Sin, koji je bio i koji će uvek biti.

Isus je najveći dar koji je Bog pripremio za ljude. Kroz njega primamo sve ono za čim ljudi bezuspešno tragaju na drugim mestima. Kroz Isusa imamo mir sa Bogom, oproštenje greha, nanovorođenje, darovi Duha Svetog i mnoštvo drugi darova. 

Kao što je Jovan to zapisao u svom evanđelju, u onim, svim dobro poznatim stihovima. Jovan 3:16 “Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki - ko veruje u njega - ne propadne, nego da ima večni život.”

I danas, kao i nekad, postoji mnogi koji će želeti da ljude primoraju da sopstvenim snagama pokušaju da promene sebe i dostignu neku, zamišljenu svetost i ispravnost. Da dosegnu Boga, kako to neki od njih i kažu. 

Boga nije moguće doseći. Na postoji ništa na ovom svetu šta možemo učiniti da bismo dosegli do Boga. Ali, Bog može da dosegne nas. I uradio je to, ali ne kao uzvrat na naš trud, nego kao čisti dar, poklon, za koji ne trebamo ništa činiti, nego ga samo prihvatiti. To je milost koju nam Bog iskazuje. 

BOŽJA MILOST 

Pavle kaže, ukazana nam je milost. Mi verujemo u Božiju milost. Naše sopstveno spasenje treba da doživljavamo i objavljujemo kao Božiju milost. Kako drugačije, sem milošću objasniti, da je Bog pogledao na nekoga kao što sam ja i dozvolio mu da bude uz Njega. 

Pavle je imao jasan stav po kome sebe smatra najvećim grešnikom. Ovo može svako slobodno da preuzme kao lični stav. To je, uostalom, jedini ispravan stav, spoznati sopstvenu bezvrednost pred veličanstvenom Svetinjom, Čistoćom i Ljubavlju Božijom, i činjenicu da nam je dozvoljeno da uđemo i prisutnost takvog Boga. 

Ponekad će te čuti nekoga da kaže da slavljenjem ili molitvom ulazi u prisutnost Božju. Kažem vam, niti možete da slavite niti da se molite ako već niste u prisutnosti Božijoj, a ako jeste onda ste tu samo zato što se Bog smilovao na vas.  

Osim što po milosti dolazimo pred Njega, njegova milost je dovoljna za sve što nam kao hrišćanima treba, a ponajpre rešava naš problem sa grehom. 

Kao što znate, mi nismo dobri, uopšte nismo dobri. Čak i kad smo najbolji, to nije ni blizu onoga šta je dobro za Boga. Greh kojim smo zagađeni uvek nekako ispliva na površinu, koliko god da se trudili da se odupremo. I to će tako biti sve dok ova naša zemaljska kuća ne ovešta i ne dobijemo, novo, nepropadljivo telo. Što nam je telo starije to se lakše odupiremo nekim iskušenjima, pa ponekad mi stariji možemo da umislimo kako smo sad “super” jer ne činimo neke grehove sa kojima smo se ranije borili. Ne zavaravajte se, to je samo zato što sad više nemamo ni snage ni želje da im se predajemo. 

Ipak, bez obzira na sve, u poslanici Rimljanima čitamo kako je Božija milost dovoljna da pokrije svaki greh, čak i one koje još nismo počinili, ali ćemo ih, na žalost, počiniti. 

Da li nam to saznanje predstavlja dozvolu da grešimo? Da li smemo da se prepustimo i da kažemo “E, svejedno ću pogrešiti, zašto uopšte da se trudim?” Naravno da ne! Ne želimo da grešimo, ali nam je jasno da to činimo. Zbog toga nam je neophodna Božija milost koja nam oprašta grehove. Ne postoji drugi način, ne postoji alternativa za milost.

Kod hrišćana je greh greh, čak i kad ne znaš da si u grehu, ali zato stoji Božija milost koja te oslobađa od toga. Ne opravdava te tvoje neznanje nego Božija ljubav koja se iskazuje kroz milost. 

Milošću smo spaseni, kroz veru. To Bog čini za nas, i nije od nas. 

Po milosti smo i opravdani. To znači da nas Bog ne optužuje ni za šta. Greh koji nas je držao zarobljene i uvek u strahu od Božije kazne, izgubio je svaku moć. Sve što je moglo da nas optužuje, preuzeo je Hrist na sebe. On nas je očistio i opravdao. On je utelovljena Božija milost za svakog ko se u njega pouzda i prihvati ga za Spasitelja. 

On je umro, da bismo mi mogli da budemo čisti, On je oživeo da bismo mi mogli da živimo novim životom sa njim. 

ZAKLJUČAK

Dakle, iako je biti hrišćanin ponekad veoma teško, iako je problem zadržati svoju veru uvek svežu i snažnu, iako ponekad izgubimo jasnoću vrednosti svog hrišćanskog života, ne smemo da se predamo. 

Niko, ko pripada Hristu, ne bi smeo da se oseća bezvredno, beskorisno i beznadežno. Opravdani i očišćeni, pripadamo Hristu, i možemo da živimo život posvećen Bogu. 

Pavle je u Antiohiji rekao važne stvari na koje uvek treba da se podsećamo i zato želim da ih ponovim:

- Bog drži sve u svojoj ruci. Čak i kad se čini da se sve otelo kontroli, možemo biti sigurni da Bog upravlja i nadgleda sve događaje.

- Bog nam je obezbedio darove koji nas uzdižu iznad svega u ovom svetu. Najveći dar je Sin Božji, Isus Hrist, koga nam objavljuje Duh Sveti koji se nastanio u nama.

- Božja milost nas je obasjala i možemo slobodno da mu pristupamo, očišćeni i opravdani od greha. 

Znati ove istine, držati ih se nepokolebljivo i stalno se na njih podsećati, od životne je važnosti za svakog hrišćanina. Ove reči su suština života koji živimo i koje prenosimo dalje, drugim ljudima. 

Ne moramo da budemo posebno duhovni ni posebno mudri da bismo bili dobro svedočanstvo, treba samo da se držimo istine i da u toj istini ispitujemo sebe. Nije važno da li smo slabi, Bog je dovoljno jak za sve nas. Nije važno da li se borimo sa sumnjama, Bog ima dovoljno dokaza koji mogu da pobiju svaku sumnju. 

Potrebna nam je čista, jednostavna, nelicemerna vera u Svemogućeg Boga, koji suvereno vlada!

Amin! 

VERA KOJA POBEĐUJE SVET

(propoved, četvrtak 09.07.2015. - PEC Hram Svete Trojice, Simina 8, Beograd)

Lako se izgubiti u današnjem svetu. Lako je izgubiti sve, i pri tom ne mislim samo na materijalna dobra, već na dostojanstvo, identitet, integritet. Svet nas pritiska sve jačim i sve suptilnijim oružjima, i sve je teže i teže odbraniti se. Ali nije nemoguće. Sa Bogom je sve moguće.  

Pastor Boban je u nedelju govorio o oružju Božijem koje treba da obučemo kako bismo mogli da se suprotstavimo svim ti napadima. I ja večeras želim da istaknem jedan posebni deo te opreme - veru. Vera je taj štit koji gasi vatrene strele nečastivog, ali i snažno oružje kojim možemo da pobedimo svet.  

Jovan u I poslanici 5:4,5 kaže ”Jer sve što je od Boga rođeno pobeđuje svet; i ovo je pobeda koja je pobedila svet: naša vera. Ko je taj što pobeđuje svet, ako ne onaj koji veruje da je Isus Sin Božiji?”

Mi smo ti pobednici. Mi smo ti koji u svetu svedoče za Hrista, Sina Božijeg i Spasitelja sveta. Zbog te uloge, važno je da vodimo računa o svojoj veri, da je negujemo i osnažujemo, da joj dozvolimo da raste i jača. 

Poslanica Jevrejima 11:1 kaže “A vera je tvrdo pouzdanje u ono čemu se nadamo, osvedočenje o stvarima koje ne vidimo.” a u stihu 6 čitamo “A bez vere ne može mu se ugoditi; jer ko prilazi Bogu mora verovati da ima Boga i da on uzvraća nagradom onima koji ga traže.”

Reč nam govori o nekoliko važnih stvari po čemu naša vera treba da se prepozna.

1.Vera stvara tvrdo pouzdanje (sigurnost) da će se naše nade ostvariti

2.Vera nam omogućava da budemo osvedočeni o stvarima koje nam nisu vidljive

3.Vera čini da budemo ugodni Bogu 

4.Vera nam daje sigurnost da Bog postoji

5.Verom očekujemo i prihvatamo nagradu koju nam Bog daje

Bez nade nije moguće živeti. Ljudi koji ostanu bez nade, odriču se života. Zato je jasno da se svako nečemu nada, nešto očekuje, raduje se nekom mogućem uspehu ili napretku. Uglavnom pravimo planove, ali najčešće sve to iščekivanje nije zasnovano na nekim čvrstim temeljima. 

* Ponekad se ljudi oslanjaju na sreću - na splet okolnosti koje će se poklopiti i tako im stvoriti neku dobit. Kao oni što igraju loto. Izaberu sedam brojeva i nadaju se da će upravo tih sedam brojeva da ispadnu iz onog bubnja. Naravno, to se dešava veoma retko, i mali broj ljudi se obogati time, a još manji broj ostanje u novostečenom bogatstvu. 

* Ponekad se oslanjamo na ljude. Mi smo poznati po rečenici “Imam čoveka” - u bolnici, u policiiji, na carini, na stadionu, u kafani ... Volimo da reševamo probleme tako što ih prebacujemo na druge ljude. Ali, budimo realni, ljudi veoma često zataje, ne održe reč, zaborave, ili ih jednostavno nije briga. Čovek nije dobar telmelj za sigurnu nadu. 

* Naravno, ljudi vole da oslanjaju na nauku - medicinu generalno, pa tehnologiju, pa ekonomiju, naoružanje, itd. Ali nauka je često više teoretska nego praktična i, ne može da radi bez čoveka. Tako da ova kombinacija sigurno nije dobitna za ono čemu se nadamo. 

* Ipak, najčešće se oslanjamo na sebe. Tu smo, nekako nam se čini, kao najsigurniji. Poznate su vam izjave “Samo sebi mogu da verujem” ili “Samo na sebe mogu da računam” ili “Dok sam ne uradim, nema od toga ništa”, neke od njih ste sigurno i sami govorili. Jeste, da! 

Ipak, pomisliti koliko puta su vas sopstvene oči prevarile, ili sluh ili pamćenje. Što smo stariji to se dešava sve češće. U poslenje vreme ni sa nogama se nešto ne slažem kako treba. Mislim da nas je naše telo, tj. da smo sami sebe izneverili više puta nego loto, “imam čoveka” i nauka zajedno. 

Sreća, nauka, ljudi - među njima i mi, su krajnje nesigurni i veoma ograničeni i nedovoljni za sve ono što želimo i planiramo. Čak i najmoćniji ljudi na svetu imaju svoje slabosti i nedostatke; čak i najveća naučna i tehnološka dostignuća imaju svoje mane i nesavršenosti. 

S druge strane, pouzdanje u Boga je lišeno svake manjkavosti i nedostataka. Kao što je to posvedočio apostol Pavle Korinćanima 1:9,10 “Čak smo i sami u sebi došli do zaključka da moramo umreti, da se ne bismo uzdali u same sebe, nego u Boga koji vaskrsava mrtve; on nas je izbavio od tolike smrti - i izbavljaće nas, u njega smo se uzdali da će nas i dalje izbavljati,” 

Nema, dakle, nikakve svrhe pouzdati se u sebe ili bilo šta ili bilo koga drugog, sem u Boga. 

Jer ono što je Bog obećao Bog će i ispuniti; i ono što je objavio to će se i desiti; i to, što je isplanirao, će se i ostvariti. U to možemo biti potpuno sigurni. 

Vera je garancija da ćemo biti nagrađeni kad se ostvariti ono čemu se nadamo, jer se sve dešava i ostvaruje u našem Gospodu Isusu Hristu. Bez vere u Njega svaka nada rasprši se kao balon od sapunice. 

Pošto je vera u suštini naše nade, ona nam omogućava da ono, što nam je još uvek nevidljivo okom, prihvatimo kao istinito i ostvareno. 

Stvari se neće uvek dešavati onda kad mi to zaželimo, a ni kako mi to želimo. Ipak, pošto sa sigurnošću možemo da se oslonimo na Boga, možemo biti i sigurni da će se sve desiti u skladu sa Božjim obećanjem i da to prihvatimo kao realnost u kojoj već živimo. 

Isto kao i Mojsije koji “se čvrsto držao Nevidljivoga kao da ga gleda.” (stih 27) ili Avram koji se nije dvoumio da žrtvuje svog sina jer je “Pomislio je da je Bog kadar i iz mrtvih vaskrsavati;” (stih 19). 

Takva vera u potpunosti oblikuje našeg unutrašnjeg čoveka. Čini da budemo u skladu da Bogom, i formira naša osećanja, razum, volju, odnose. 

Ona je po Božjoj volji. Bog prihvata osobu koja se sa sigurnošću oslanja na Njega, nada se i prihvata Njegovo delovanje čak i pre nego što se ono, realno, i desilo. 

Kad pogledate svet oko sebe, kad čujete šta se sve u svetu govori i šta ljudi prihvataju kao realnost svog života, jasno vam je da svet u globalu ne veruje da Bog postoji. Bar ne onakav kakvim ga opisuje Sveto pismo. 

Posebno velike religije imaju problem sa tim. 

U religiji nada je svedena na trud - pa ako si dobar možda nešto i dobiješ. Kao neki religiozni loto. Askete, podvižnici, sveci, svetitelji, ktitori i drugi su jedini koji imaju pristup Bogu i nagradi koju je pripremio za verne, a ostalima, kako bude. 

Religija vam govori da bez dela nema ni vere, iako nam Pismo govori drugačije - dobra dela plod su vere u Boga. Jer one, koji veruju, Bog priprema i osposobljava za dobra dela. Ef 2:10 “Mi smo, naime, njegovo delo, u Hristu Isusu stvoreni za dobra dela, koja je Bog unapred pripravio - da u njima živimo.”

Takođe, što se tiče nevidljivih stvari, u nekim religijskim krugovima, ni one ne postoje ako ne mogu naučno da se objasne. Kao što reče poglavar rimokatolika “Kada čitamo o stvaranju u Knjizi postanka riskiramo da Boga zamišljamo kao čarobnjaka s čarobnim štapićem koji je u stanju učiniti sve.” 

Mi, istina, ne verujemo da je Bog čarobnjak sa čarobnim štapićem, ali iskreno verujemo da je jedini koji je u stanju da učini sve. Mi verujemo da je sve nastalo na Njegovu reč i zapovest; i da ništa nije postalo a da nije u Isusu Hristu, i za Njega. Možda to izgleda čarobno i magično, ali je to sušta realnost. 

Istina je da je Bog pokrenuo procese koji se nezadrživo dešavaju u prirodi i da se priroda razvija svojim tokovima. Ipak ti tokovi su rezultat Božijeg stvaranja i Božijeg kreativnog delovanja (čak i dan danas), a ne puka slučajnost i rezultat prirodne selekcijie. Samo pokušaj odvajanja prirodnih procesa od Boga, stavljajući ih u kontekst teorije slučajnih izbora, govori o negiranju biblijskog Boga. 

Kad je tako sa religijom koja broji oko milijardu ljudi, kako li je sa ljudima koji se čak ni ne pretvaraju da veruju u Boga?

U svemu tome, mi kao nanovorođeni hrišćani imamo svoju veliku ulogu i zadatak. 

Naša vera mora da prevazilazi sva ograničenja, zablude, lutanja, iskvarenosti i slepila ovog sveta - i religijskog i ateističkog. To je uvek veliki problem iz nekoliko razloga.

Pre svega veliki broj ljudi na svetu, od kojih su mnogi religiozni, ne prihvata ideju da je istina potpuno odvojena od laži, odnosno da svetlo nema nikakve veze sa tamom. Oni žele da veruje da mora postojati sredina, koja ne isključuje jedno ili drugo.  Ali Bog, Isus Hrist, je bez mrlje i na njemu nema nikakve nesavršenosti. Božja istina ostaje istina čak i ako niko ne bi verovao u nju, a laž je laž, čak i ako svi veruju u nju. Tu se ništa ne može promeniti. Naša vera mora biti jasno određena, verujemo li samo istinu, ili prihvatamo i laž kao moguću opciju. 

  

Druga stvar problema je u tome što ljudi više vole da “igraju na sigurno” nego da slobodno donose odluke.

Naime većina ljudi reaguje tako što traži jasne instrukcije. Mnogi se žale da nemaju slobodu, a onda traže “uputstvo”. Svako uputstvo, ukida slobodu. A Bog nam nije dao uputstvo nego nam je poslao svoju Reč koju sa slobodom primamo i sa slobodom primenjujemo. 

Imam decu u romskom naselju, sa kojom radim, koja traže da razgovaram sa njihovim nastavnicima i da dobijem od njih teme ili zadatke za dvojku, za “prolaz”. 

Većina ljudi traži da im kažete šta moraju da urade za “prolaz”. Jednom mi je poznanik rekao “Ma nisam ti ja za nekog sveca. Nego kaži ti meni šta je kod vas minimum i ja ću to ispoštovati.” 

Šta je kod nas minimum za prolaznu ocenu? Recimo, smrt!

Svi takvi stavovi, svedoče o nečemu što je, mislim, strašno. Svedoče o tome da ljudi uopšte ne poznaju Boga, njegovu prirodu, ono što čini za nas. Sa takvim se stavom onda ne mogu pouzdati u Njega, niti mu verovati, ali, na žalost, niti primiti nagradu koju im priprema. 

Naša vera mora biti jasna i u ovome. Bogu se ili predajemo u potpunosti ili mu ne pripadamo. Možda zvuči malo radikalno, ali je to ono šta nam Bog poručuje, i oni koji poznaju Boga, znaju da je to istina. 

Apostol Pavle u poslanici Rimljanima 10, imajući na umu Judeje, kaže “Jer im svedočim da imaju revnosti za Boga, ali bez pravilnog saznanja.”

Naime, Jevreji su bili uvereni, da su jedini koji imaju Božju istinu u svojim rukama, i smatrali su da je ta istina zapisana u knjigama Zakona. I bili su u pravu. Bog je njih izabrao, da se preko njih objavi celom svetu. Oni su bili iskreno i duboko posvećeni očuvanju tog Zakona i njegovom sprovođenju. Međutim, zaboravili su ono što je mnogo važnije, a to je odnos sa Zakonodavcem. Trudeći da sačuvaju slovo Zakona, izgubili su njegovu suštinu. Bog se kroz svoju reč nije objavio samo kao Zakonodavac, već i kao brižni Čuvar, nežni Otac i Stvoritelj koji toliko voli svoje stvorenje da je spreman sam da se žrtvuje za njega. 

Mogli bismo reći da je njihova vera negde nestala, a da je iza toga ostao samo prazni formalizam. Zbog takvog stanja Jevreji su lutali izgubljeni i nesrećni. Kao ovce bez pastira. 

To i nama može veoma lako da se desi. Da u trudu da zadovoljimo pravila, zaboravimo šta je stvarno suština naše vere, a to je stvaranje odnosa sa Nebeskim Ocem i Njegovim Sinom pod vodstvom Duha Svetog. Iz toga odnosa se sve rađa i razvija. 

Ako je nečija vera živa i aktivna, ako utiče na formiranje novog čoveka, ona nije ograničena samo na jednostavno prepoznavanje da Bog postoji ili prihvatanje zakonitosti nekog nedefinisanog boga. Mnogi veruju da postoji neki bog, neki čak veruju da postoji mnoštvo bogova. Sama ta vera o postojanju nekog boga, je bezvredna ako ne prepoznaje Istinitog Boga koji se utelovio u Isusu Hristu. Stvaranje sistema vrednosti zasnovanog na nekim zakonitostima prepoznatim u prirodi, ili mudrostima iz mističnih meditacija zasnovanih na ljudskim dometima, je besmislena. 

Prava i istinita vera o kojoj govori poslanica Jevrejima želi da gradi lični odnos sa Njim, da ga lično prepozna, i da mu se preda i prepusti vodstvo u Njegove ruke. Prava vera teži da poštuje Njegove zakone, ali ne zbog straha od kazne, nego zbog želje da mu uzvrati na preobilnu milost koju je izlio na one koji mu veruju. Ta prava vera je ona o kojoj Jovan govori - ona koja veruje u Sina, Isusa Hrista.  

Neke teologije tvrdi da “postoje ljudi posebno nadareni za ostvarivanje ovakvog odnosa, i da ih onda ta vera prenosi iz sveta egoizma i greha u natčulni svet večite istine.” 

Mi ne verujemo tako. Mi verujemo da je vera, koja može da nas izdigne iz ropstva greha i beznadežnosti pada, i koja nas može preneti u okrilje Večne Istine, u naručje našeg Isusa, dostupna svakom čoveku. Svako ko, poniznog i pokajanog srca, stane pred svoga Stvoritelja i prihvati milost koju je on pripremio za one koji ga prizovu može da uživa blagodati tog odnosa. 

Svakom čoveku, a ne samo posebnima ili izabranima, je potrebno razumevanje i jasnoća pogleda na svet, koja se oslanja na Božju mudrost. Zato i Jakov 1:5 kaže “Ako nekom (a ne nekima - prim.gov) od vas nedostaje mudrosti, neka ište od Boga koji svima prosto daje i ne kori, i daće mu se.”  

Svakom čoveku (a ne samo nekima) potrebno je novorođenje koje podrazumeva da je zemaljski čovek sa svojim čulima umro, a da novi čovek živi po sili Duha Svetoga koji stanuje u njemu. 

O tome je pisao apostol Pavle. Čak i pored sve revnosti i sveg truda i napora - ako nas naša vera nije dovela do toga da stvorimo i imamo lični odnos sa našim Bogom, ona nije vera koja će stvoriti tvrdo pouzdanje i osvedočenje o onome šta Bog radi. 

To je apostol iskusio u svom životu. U svojoj revnosti i želji da bude ugodan Bogu, postao je Božji neprijatelj, progonitelj i ubica. Njegov život se u potpunosti promenio, kad je upoznao Gospoda, i bio obnovljem Silom Duha Svetog. 

To se i danas dešava mnogim ljudima, da u želji da budu ugodni Bogu, postanu Božji neprijatelji.

Niko, nikad, nije mogao da kaže za Pavla da on nije bio dobar “vernik”. Pa čak ni on sam. Naime pohvalio se da je po tom pitanju bio “savršen”. Ali, kad je njegov um osvetljen i preporođen susretom sa Isusom Hristom, njegova vera je prepoznala sve nedostatke onog u čemu je bio. 

Ali, do toga prepoznavanja Pavle nije mogao da dođe sam. Potrebna mu je bila Božja pomoć, i Bog mu se smilovao, kao i svakome od nas. 

Ponekad se borimo da pronađemo svoju veru, da je održimo. Neki zbog toga očajavaju, je rkoliko god da se trude, čini im se da više slabe nego što jačaju. Ipak i pored svega, to nije vreme za očajanje već vreme za delovanje i okretanje prema Bogu koji nikoga ne odbacuje, i svakoga prima ko mu se obrati. 

Sigurno vam je poznata piča iz Marko 9:24, gde unezverni otac viče "verujem, pomozi mome neverju." a Isus isceljuje njegovog bolesnog sina; ili priču sa Petrom, koji se uplašio od bure i počeo da tone, a Gospod mu daje ruku uz blagi prekor "maloverni, zašto si posumnjao?" (Mt. 14:31). Hrist nije odbacio Tomu, koji je tražio da se lično uveri da je On vaskrsao. Ali na njegovom primeru nas je naučio "Reče mu Isus: poverovao si zato što si me video. Blaženi su koji ne videše - a poverovaše." (Jovan 20:29). 

Sve ovo zajedno nam govori o tome, da u ovoj borbi vere nismo sami, da postoje prepreke koje svojim snagama ne možemo da prevaziđemo, ali da je Bog uvek sa nama. On će učiniti sve da se održimo u veri, ako smo spremni da mu se u tome predamo i da prihvatimo njegova rešenja. 

Mnogi danas kažu da je njihova vera oslabila jer ne vide čuda u crkvama, nema, kažu, vidljivih ispoljavanja darova, nema zajedništva kao u vreme prve crkve, crkva se kažu okrenula materijalizmu, i svet je ušao u nju. 

Pa dobro, recimo da je to istina. Ali pitam se, koje bi čudo osnažilo njihovu veru - da slepi vide, da mrtvi vaskrsavaju, da nepokretni prohodaju ... Ili šta? Pa zar o tome ne čitaju u Pismu? 

Koji bi to dar vratio njihovu veru - isceljenje, proroštva, egzorcizam, ... Ili šta? Pa zar nam o tome ne govore evanđelja i poslanice. Ako Bog ne daje da se te stvari dešavaju danas, ovde kod nas, verujemo da On zna šta radi. 

Ali, da li On treba da odobri da imamo zajedništvo jedi sa drugima, da volimo jedni druge, da li on treba da nam odstrani materijalizam iz srca, da li on može da postavi stražu da svet ne ulazi u crkvu? Draga braćo i sestre, ako i svet ulazi u crkvu, on ne ulazi na ona velika vrata, ni na ona mala - već kroz naša srca. 

Nemojmo biti kao onaj što je molio “Bože učini da budem ponizan!” Neke stvari ipak moramo sami da uradimo u našem životu - naravno uz Božju pomoć, koje ne nedostaje. 

Vera se ne može graditi niti može istrajati na onome što vidimo - čudima, darovima, brojevima - već na čvrstom uverenju da Bog postoji i da čini sve u skladu sa svojom voljom i svojim planom. Kao što su o tome posvedočili - rimski kapetan, Hananejka, slepi Vartimej, žena bolesna o tečenja krvi, gubavi i mnogi drugi - koji su verovali da može, u njihovom životu, da se desi ono što je neviđeno i nezamislivo, ali moguće njihovom Bogu. 

Vera je dragoceni dar od Boga. 

I ne mislim na poseban dar pomenut u 1. Korinćanima 12:9. O tom daru ćemo nekom drugom prilikom, ako Bog da.

Mislim na veru, koju je Bog omogućio svakom čoveku, koja nastaje kao plod propovedanja Božije Reči, kao odgovor na Božji poziv posrnulom čoveku, da se promeni, da sagleda svet i sebe iz prave, Božije perspektive.

Mislim na veru, koja stvara radost u našim srcima, i pobeđuje teskobu, neizvesnost, strah i sumnju. 

Mislim na veru koja daje silu našim molitvama, pobuđuje istrajnost, ohrabruje strpljivost i poziva na poniznost pred silom Božjom koja nam se svakodnevno objavljuje. 

A, pre svega mislim na veru, koja otvara vrata beskrajne Božije milosti u kojima imamo neizmerne izvore bogatsva i blagoslova.

Takva vera pobeđuje ovaj svet. 

Svet nam nudi nešto drugo, šareno, zavodljivo, brzo i kratkotrajno zadovoljstvo, lažnu sigurnost, površna prijateljstva, gurue, mađioničare, čarobnjake, i razne druge lažnjake. To bleštavilo ispraznosti može da pobedi samo vera koja sa sigurnom nadom vidi da postoji i da dolazi nešto bolje, novo, veličanstveno i večno. 

Svemu što nam svet nudi, svemu prolaznom i nedovoljnom, Bog suprotstavlja savršeno, - Otkrivenje 21:23 - 22:5 “I tom gradu nije potrebno sunce, ni mesec, da mu svetle, jer ga slava Božija obasja, i Jagnje je njegovo svetilo. I narodi će hoditi u njegovoj svetlosti i carevi zemaljski doneće svoju slavu u njega. I njegova vrata neće se zatvarati danju; jer onde neće biti noći. I doneće slavu i bogatstvo naroda u njega. I u njega neće ući ništa nečisto, ni onaj što čini nešto gnusno i lažno, nego samo oni koji su upisani u Jagnjetovoj knjizi života. I pokaza mi reku vode života, bistru kao kristal, koja izvire iz prestola Božijeg i Jagnjetovog. Nasred njegove ulice i s obe strane reke drveće života koje rađa dvanaest plodova, koje svakog meseca donosi svoj plod, a lišće tog drveća je za isceljenje narodima. I ništa više neće biti prokleto. I presto Božiji i Jagnjetov biće u njemu, i služitelji njegovi služiće mu, i gledaće njegovo lice, i njegovo ime biće na njihovim čelima. I noći neće više biti i neće im biti potrebna svetlost svetiljke, ni sunca, jer će ih Gospod Bog obasjavati i carovaće u sve vekove.”

Ovo je nagrada koju verni sa nestrpljenjem iščekuju, i kojoj se iskreno raduju i koja je pripremljena za njih. A dok se to ne desi, neka nam naše vera donosi mir, radost i ukus pobede na zlim koja je izvojevana žrtvom i vaskrsenjem Gospoda našeg i Spasitelja Isus Hrista. U Njega mi verujemo i tom verom, kao štitom, zaustavljamo napade i pobeđujemo ovaj svet i sve njegove zamke. "Jer, Ko je taj što pobeđuje svet, ako ne onaj koji veruje da je Isus Sin Božiji?" Amin.