TREĆA ADVENTNA NEDELJA - RADOST!

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 14. decembra 2025. godine)

 

U Lukinom evanđelju 2:8-20 čitamo “A u tom kraju su boravili pastiri i noću, pod vedrim nebom, čuvali stražu kod svojih stada. Njima se pojavi Gospodnji anđeo i obasja ih Gospodnja slava, pa se veoma uplašiše.
»Ne bojte se«, reče im anđeo, »jer vam donosim radosnu vest koja će veoma obradovati sav narod: danas vam se u Davidovom gradu rodio Spasitelj – Hristos Gospod. A ovo će vam biti znak: naći ćete dete povijeno u pelene kako leži u jaslama.«
Odjednom se anđelu pridruži mnoštvo nebeske vojske, hvaleći Boga i govoreći: »Slava Bogu na visini, a na zemlji mir ljudima koji su po njegovoj volji.«
Kada su anđeli otišli od njih i vratili se na nebo, pastiri rekoše jedan drugom: »Hajdemo u Vitlejem da vidimo to o čemu nas je Gospod obavestio.«
Onda brzo odoše i nađoše Mariju i Josifa, i dete kako leži u jaslama. A kada su to videli, ispričaše šta im je rečeno o tom detetu. Svi koji su to čuli zadiviše se onome što su im pastiri ispričali, a Marija je sve to upamtila i stalno o tome razmišljala. Pastiri se vratiše kući, slaveći i hvaleći Boga, jer je ono što su čuli i videli bilo baš onako kako im je i rečeno.”
 
Ah, Božić! Nema lepšeg i radosnijeg hrišćanskog praznika. Barem ga ja tako doživljavam. Ukrasi, jelke, prigodne pesme, svečane trpeze, porodično okupljanje, itd.
Mnogi se duhovno pripremaju za ovaj dan - kroz strogi post, a neki, kao katolici i protestanti, posebnom prazničnom dekoracijom, tzv. adventnim venčićem.
Advent ili iščekivanje, je pripremni period  od četiri nedelje pre Božića, i ovo vreme usmereno je na duhovno preispitivanje, radosno obeležavanje Hristovog rođenja i iščekivanje Drugog dolaska. Suština adventa je molitva, preispitivanje samog sebe, čitanje Reči i činjenje dela milosrđa, a ne toliko strogi post ili izbor prave hrane.
Naravno, preporučuje se skromnost, u svakom pogedu, ali ne samo u hrani.
Za advent ukrašava se adventi večnić na koje su postavljene adventne sveće, po jedna za svaku nedelju pre datuma rođenja malog Isusa.
 
Prva sveća je sveća nade i proroštva. Ona simbolizuje nadu onih koji očekuju Spasitelja i proročku reč koja je najavila Njegov dolazak.
 
Druga sveća je simbol Božijeg mira koji dolazi sa Spasiteljem. Anđeo kaže - “a na zemlji mir ljudima koji su po njegovoj volji”. To je mir koji ispunjava čoveka i čini ga spokojnim, pre svega u odnosu sa Bogom, a zatim i u odnosu na sve druge neisgurnosti i strah, i uspostalja mir i sklad među ljudima.
 
Treća sveća, simbolizuje radost. Radost zbog dolaska Spasitelja, radost za novi život, radost za novi početak, radost jer smo jedni s drugima, radost van vremena i prostora jer je Bog odlučio da nas ne napusti nego da bude sa nama. I,
 
Četvrta sveća, simbol ljubavi koja se u potpunosti ogleda u tome što je Bog tako zavoleo sve nas da je svog jedinorodnog Sina (koji je čista ljubav) dao da niko od nas ne propadne.
 
Četiri nedelje za podsećanje na ove predivne istine koje su nam otkrivene u Njegovom dolasku. Neki kažu to je religioznost, to je neki paganski običaj, to je ovo ili ono, izmišljaju svašta.
Pa eto, ja ne mislim tako. Držim se istog onog stava koji je, tako lepo, Mića objasnio prošle nedelje. Ne vidim kako može biti loše ili pogrešno nešto što prihvata nadu na osnovu proročke reči, slavi Božji mir, raduje se Božjem prisustvu i uživa u Božjoj ljubavi.
Ne znam za vas, ali za mene su to pravi razlozi za slavlje!  
 
Po tom adventnom kalendaru mi smo danas u toj trećoj nedelji koja simbolizuje RADOST.
 
Često govorimo o radosti, ali naša lica, naše reči, naše svedočanstvo nisu uvek u skladu sa tim šta govorimo. Kao da ne razumemo koliko nam je radost uistinu važna i kakva je prava priroda te radosti.
 
Apostol Pavle piše iz tamnice Filipljanima  koji su istinski strepeli za njegov život i kaže im:
(Fil 4:4) „Radujte se uvek u Gospodu; i opet kažem: radujte se!”
Ali kako da se radujemo „uvek”? Zar je to uopšte moguće? 
 
Znate odakle ova pitanja? Iz sveta, ili bolje da kažem od zloga. On je taj koji pokušava da unese pomenju u nas i pokrade nas.
 
Apostol Pavle je to znao i zato uporno piše - radujte se, nemojte prestajati da se radujete, nemojte da slušate svet, ne upodobljavajte se svetu!
 
Svet kaže: čovek može biti srećan i radostan ako mu sve ide onako kako želi: kad je zdrav, kad mu sve pasuje, kad mu je u braku sve potaman, kad su mu deca dobra, kad radi posao koji voli, kad mu se kola ne kvare, kad može da nađe parking,  kad nije u zavadi sa drugim ljudima, kad je uspešan, kad je sve osigurao i sad može samo da planduje i da smišlja neke nove ugodnosti za sebe.
 
E sad, sve je to super. I lepo je. I ja vam želim da sve to tako funkcioniše.
Na žalost, svi znamo, da stvari  baš i ne funkcionišu tako dobro i u skladu sa lepim željama.
 
I onda, naravno, vidite čoveka kako se sneveselio, postano nervozan, nestrpljiv, sumnjičav, zavidan, ljubomoran, pa i neprijatan, zar ne? Niko mu ne valja, svi su protiv njega, sve bi on to bolje, niko ne pogađa suštinu tj. ono što je njemu suština, a to je on sam i ono čime je on nezadovoljan.
 
Rekao bi čovek - svet je svet, šta drugo očekivati?
Pa, za očekivati je da mi hrišćani ne budemo takvi.
Da naša radost ne zavisi od okolnosti u kojima živimo jer - okolnosti se stalno menjaju.
 
Naša radost ne treba da bude rezultat spoljašnjih dešavanja, nego plod našeg unutrašnjeg zajedništva sa Bogom.
Jer, nije toliko važno to šta se dešava oko nas, već ono šta se dešava u nama.
Ili bolje rečeno, naša radost treba da zavisi od Onoga koji je u nama.
A u Galatima 2:20 čitamo “Živim, ali ne više ja, nego u meni živi Hristos.” 
 
Dakle, sa nama, bolje reći u nama, živi Isus Hristos i to je činjenica koja svemu daje drugačiji smisao. Onaj koji živi u nama je Onaj koji se ne menja, bez obzira na okolnosti. On je isti danas kao što je bio juče, i takav će ostati doveka.
To saznanje je i jedan od razloga zašto je uz njegovo rođenje uvek vezana radost.
Šta može biti veći povod za radosti od saznanja, da je onaj koji je večni Bog, rođen kao beba i položen u jasle, došao da bude kao što smo i mi da bismo mi mogli da uhvatimo udela u Njegovoj veličini i večnom životu.
Nije ga sprečilo to što je trebao da liši samog sebe veličanstvenosti. Naprotiv učinio je to i postao kao mi u trenucima kad smo najranjiviji i najbespomoćniji.
 
Prošao je kroz vreme nemoći, odrastanja, učenja, suočavanja, bola i patnje, isto kao i svaki od nas, da bi nas razumeo i da bi razveselio naše biće, ohrabrio nas i pokazao pravu istinu, pravi put i pravi život.
 
To je bio povod za slavljenje, pevanje i radost pastira kad su odlazili iz štale u kojoj je bio Isus. Pastiri su, kad su videli dete, shvatili - proroštvo se ispunilo, i došlo je vreme da se ispuni i sve ostalo što je Bog najavio i obećao.
 
A oni su tada videli tek tračak svetla koje je došlo sa Isusom. Kako li tek treba da budemo radosni mi koji smo, posredstvom Duha Svetog, upoznali i videli puninu svetla koje je Isus doneo sa sobom?
 
Njihova realnost se nije promenila, oni su i dalje ostali pastiri, i dalje im je ostala briga za stada, i dalje ima je ostala svakodnevnica sa svim poteškoćama, izazovima i obavezama. Baš kao i nama danas i to nakon što smo upoznali Isusa.
Njihova realnost je kao i naša realnost, zato bi i naša radost trebala biti kao i njihova radost .
 
E sad, bilo bi isuviše lepo da je tako jednostavno.
Uvek postoji onaj koji krade radost, kao što sam već pomenuo.
Jednom sam bio poprilično ili neprilično ljut zbog neke stvari pa mi je jedna, meni draga, sestra rekla - nemoj da dozvoliš da ti zli ukrade radost, nije vredno! 
Kako je samo bila u pravu i koliko nam trebaju takvi ljudi oko nas koji će nam pomoći da okrenemo pogled na ono što je vredno.
 
I to je ono što, najčešće, i jeste problem. Otuđimo se zaneseni svojim mislima, idejama, ciljevima i kad stvari ne pođu kako treba ili shvatimo da to nije baš ono šta smo mislili onda se prepustimo očajavanju, ljutini i nezadovoljstvu, kao i svi drugi.
Zate i sami iz sopstvenog iskustva da možete da budete okruženi ljudima, a opet da se osećate usamljeno. Još gore od toga je imate neki cilj, ostvarite ga, a opet se osećate prazno.
Ako ste čitali knjigu Propovednikovu, primetićete da se na kraju svakog postignuća, zadovoljstva, uspeha - čak i kad je sve planirano i stiže u svoje vreme, jer za sve postoji neko vreme - čovek suoči sa činjenicom da je obično sve jedna ispraznost i neispunjenost. Telo žudi dalje, gde je izgleda lepše i bolje, ali nikad ne dosegne to za čim žudi.
 
Propovednik mudro zaključuje da je ono, što čoveku preostaje, oslanjanje i potpuno potčinjavanje Bogu. “Boj se Boga i drži se njegovih zapovesti, jer je to sve što se traži od čoveka.” Propovednik 12:13
 
Dakle, prava i istinska radost nastaje tek onda kad čovek iskusi zajedništvo sa Bogom, ispunjenje Božjim Svetim Duhom.
Jer ono što nam je potrebno i što na uvodi u radost je ono što nam Duh objavljuje - Božijeg Sina, Božju ljubav, brigu, vodstvo, oproštenje ... 
 
To je prava radost. To je radost slavljenja - razumevanje da Bog brine za nas, da zna kako nam je, da će nas dočekati onakve kakvi jesmo - sa svim našim slabostima, borbama, teškoćama, bez obzira da li smo uspešni ili ne ...
Čitamo o tome u priči o neposlušnom sinu koji se odmetnuo od oca, otišao, proćerdao sve što je imao, pokajao se i vratio kod oca. Luka 15:11-32. Pogledajte taj 32 stih. Treba ga čitati ponovo i ponovo jer on objavljuje očeve reči: “Ali treba da se radujemo i da se veselimo. Jer, ovaj tvoj brat je bio mrtav, i ožive, i bio je izgubljen, i nađen je.” Amin!
Svako ko nađe Hrista bio je mrtav i oživeo je, bio je izgubljen i nađen je.
Ako to nije razlog za radost, onda ne znam šta jeste!
 
Bog se raduje zbog nas - ne onakvih kakvi smo bili, nego onakvih kakvi ćemo postati kad se prepusimo u njegove ruke.
Pa zar se onda nećemo radovati, kad znamo da naš život dobija smisao, cilj i konačnu pobedu.
 
Ipak, radost nije nešto što se, eto tako, dogodi.
Radost je plod duhovnog sazrevanja, odrastanja, napredovanja.
U poslanici Galatima 5:22 čitamo “A plod Duha je ljubav, radost, mir, strpljivost, ljubaznost, dobrota, vernost … “
 
Vidite, radost je plod Duha Svetog! On nam pomaže da očistimo naše srce od raznih tereta - mržnje, zavisti, ljubomore, straha, ogorčenosti... ukratko svega onoga što su dela tela.
On nam pomaže da priznamo svoje grehe, da se pokajemo, ali i da oprostimo i obnovimo svoj mir sa drugima.
Duh nam pomaže da činimo dobra dela, ne zato što tako treba, nego zato što to želimo.
Sve u svemu naš duh vođen Svetim Duhom postaje slobodan i radostan zbog te slobode. Čovek prosto odahne kad zbaci sve te terete sa sebe, počne da diše punim plućima neopterećen osudom zbog greha i spoznajom da je prihvaćen od Boga.
 
Ponekad se pitamo kako to da nismo baš uspešni kad svedočimo za evanđelje, kako to da nas naši prijatelji, pa čak i naše porodice, ne slede u našim odlascima pred Boga.
Možda, kažem, možda, ako postanemo takvi - slobodni i rasterećeni - ljudi počinu da nas shvataju mnogo ozbiljnije. 
Ljudi mogu da nam zavide na svemu, i mogu da naprave skoro sve bolje od onoga na čemu su nam zavidni. To ih posebno pokreće.
Ali ono, na čemu mogu samo da nam zavide, a ne mogu da nam oduzmu, niti mogu da nabave, nego mogu samo da se pitaju odakle nam - je radost. To nema da se kupi, ne može da se napravi i ne nasleđuje se. To je unikatni dar Duha Svetog za svakog od nas.  
 
Retko ko i reko kad neko traži savršenstvo u hrišćanima. Istini za volju niko ni ne očekuje od nas da budemo savršeni.
Ipak očekuju da budemo verodostojni u onome o čemu govorimo.
Jedno od najsnažnijih svedočanstva te verodostojnosti je radost.
Ljudi prepoznaju ono što im svet ne može dati.
Možemo mi da filozofiramo koliko hoćemo, ali radost se vidi u životu onoga koji je miran i strpljiv u svakodnevnim iskušenjima, odmeren i spreman da uteši, stabilan u poslu, odmeren u odlukama, blag čak i kad je lično povređen, spreman da podeli svoje vreme sa drugima i zadovoljan je onim šta mu Bog daje.
Takav će zadobiti mnoga srca, probuditi znatiželju i privući mnogo duša koje žele da upoznaju Boga koji to daje. Tako radost postaje sila koja privlači ljude Hristu.
 
Jer sam Hrist je izvor radosti, donosilac radosti, i u Njemu se ispunjava sva radost onih koji mu veruju. Tako On sam kaže, Jovan 15:11: “Ovo sam vam rekao da moja radost bude u vama i da vaša radost bude potpuna.”
 
Zato nam je ovo Božićno vreme važno i treba ga posebno obeležiti, ne samo zato što ćemo se lično podsetiti šta nam je Bog, kao svojoj deci dao, nego i zato što imamo priliku da posvedočimo i za nadu i za mir i za radost i za ljubav svima sa kojima smo u kontaktu.
 
Ne znam da li imate adventni venčić, ne znam da li ćete upaliti treću sveću ali, sa tim ili bez toga, podsetite se na radost koja ne prolazi, na radost koja ne zavisi od sveta nego od onoga koji je Bog, a rodio se kao beba, i koji je podneo ovaj život da bi nama obezbedio mir sa Ocem.
 
Draga braćo i sestre, neka Hristova radost ispuni naša srca, blagoslovi naše domove i našu svakodnevicu, i ostane u nama sve dok ponovo ne dođe!
Srećan Božić!
Amin.

 

ODUPRITE SE ĐAVOLU PA ĆE POBEĆI OD VAS

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 09. novembar 2025. godine)

“Pošto, dakle, imamo velikog Prvosveštenika koji je prošao kroz nebesa – Isusa, Sina Božijeg – čvrsto se držimo vere. Jer, mi nemamo prvosveštenika koji ne može da saoseća s našim slabostima, nego takvoga koji je u svemu bio iskušavan kao i mi, samo nije zgrešio. S pouzdanjem, dakle, pristupajmo prestolu milosti, da primimo milosrđe i nađemo milost kada nam zatreba pomoć.” - Jevrejima 4:14:16
 
Ceo naš hrišćanski, svakodnevni život zavisi od Božje ljubavi, milosrđa i milosti. Bog se tako ophodi sa nama, a mi u veri prihvatamo to Božje staranje za nas.
To nije nešto o čemu moramo da maštamo, pa da iščekujemo da se nekako ostvari. Bog je pripremio za nas obilje blagoslova koje treba, sa zahvalnoću, da primamo i u njima da živimo.
 
Ali, ponekad stvari ne idu baš tako glatko i jednostavno. Znate, čak su se i u raju desili problemi. I stvarno, ponekad se desi da smo prosto zatečeni onim što nam se dešava, pa se onda pitamo - otkud sad to, kako se ovo desilo, šta me je to snašlo, kako sam upao o ovo, čime sam ja to zaslužio, itd.
 
Bez obzira koliko nam se hrišćanski život činio idiličan, i bez obzira na to koliko velika očekivanja imamo, i bez obzira na to što znamo za sva ta Božja obećanja i što smo se mnogo puta osvedočili o Božjem prisustvu u našim životima, uvek nekako zaboravimo da, pored svega toga, iz prikrajka viri onaj koji bi sve to da uništi i obezvredi.
Hteli mi ili ne, realnost je da živimo, bukvalno, na bojnom polju. U nama i oko nas besni rat u kojem smo mi glavni akteri. Sad, možemo da biramo da budemo žrtve, a možemo da biramo da budemo na pobedničkoj strani.
 
U današnje vreme mnogo je onih koji su žrtve jer ne žele ili ne znaju kako da se bore. Postali su pasivni jer su postali zadovoljni onim do čega su došli, i to ne samo fizički, nego i u duhovnom životu.
“Postao sam hrišćanin i to je od mene sasvim dovoljno.” - kažu. Imaju oportunistički stav, zadovoljni su sa tim malim i ne bi oni tu ništa menjali. Znate, takve ljude ni đavo ne dira. Njima je super i njemu je super. Što bi rekao narod - nit smrde nit mirišu.  
 
Međutim, realnost duhovnog života je potpuno drugačija od tog oportunističkog stava.
Od onog trenutka kad je u nama pokrenuta vera u Boga, od mometa kad smo Isusu rekli - “Da, ti si moj Spasitelj i ja želim da idem za tobom.”  onaj drugi je dobio je šamar u lice i počeo je da radi sve kako bi tu našu odluku promenio.
Počeo je rat u koji smo, hteli - ne hteli, uključeni.
Možemo da se predamo i da čekamo da vidimo kako će se sve završiti (a znamo kako će se završiti) ili možemo da se odlučno suprotstavimo i odupremo njegovim napadima.
 
Naš neprijatelj je sve samo nije pasivan. On nas posmatra, proučava i traži slabosti kroz koje može da prodre u naše živote i nanese nam štetu.
Petar je u 1. poslanici 5:8 napisao: “
„Budite trezveni, budno pazite. Vaš protivnik, đavo, kao lav koji riče ide unaokolo tražeći koga da proždre.“
Pasivnost znači biti uspavan, zato i Petar poziva na budnost i trezvenost.
Drugim rečima, osvestite se, ova borba nije nešto simbolično, to je prava i istinska duhovna borba u kojoj mogu da se dese tragedije. U opasnosti je svako ko priziva Božje ime.
Znam da neki uče da se spasenje ne može izgubiti, ali to nije istina. Doduše, đavo nam ne može oduzeti spasenje, jer je to Božji dar, ali to i nije njegov cilj.
Njegov cilj je da nas odvoji od Boga, da postanemo sumnjičavi, nesigurni, da nas prevari, obeshrabri i ućutka i da mi sami odbacimo dar koji nam je Bog dao.
 
Đavo je lukav, ali nije glup (iako se meni čini da je to baš diskutabilno).
 
U principu on nam ne može ništa osim onoga šta mu mi dozvolimo. On zna da ne može silom da osvoji onoga koji veruje, ali zato koristi mnoge druge metode. Obmana je jedno od njegovih najjačih i najomiljenijih oružja - prikazati da je nešto drugačije od onoga kakvo stvarno jeste.
Ovaj princip svet je odavno usvojio. Da ne kopamo po istoriji, evo nekoliko primera iz savremenog sveta - ono što vidite na filmu, na modnim pistama, u reklamama, u govorima političara - to nije stvarnost. To je obmana. Lepo pakovanje ne otkriva sadržaj upakovanog.
A ovo je samo vrh obmane koje đavo koristi u ovom svetu da bi pokorio ljude. Na žalost, mnogi hrišćani su obmanuti i zaslepljeni lažima sveta.
 
Međutim, to nije ništa novo, to se nije promenilo od Edenskog vrta.  
a) Sumnja u Božju Reč
U Edenu je prvo pitanje bilo:
„Je li istina da je Bog rekao…?“ (Postanje 3:1)
Đavo nije rekao: „Ma, Bog laže. Nemojte Njega da slušate.“
Ne! Dovoljno je bilo da posadi seme sumnje. Sumnja u nešto ili nekoga, vrlo brzo odvodi na stranputicu.
Što je autoritet veći ili naša znatiželja ili neznanje ili predrasuda, to je veća naša spremnost da sumnja nađe mesto u našem umu.
Kad god naše srce ili naš um stvore malo prostora za sumnju, već smo na putu u pogrešnom smeru. Znate kako se kaže “Ako sednete u pogrešan voz, sve stanice su pogrešne.”
“Ali, voz je voz!” - reći će neko.
“Jeste, ali ne ide svaki voz tamo gde si krenuo.”
Tako je i kad počnemo da počnemo da sumnjamo u Božju Reč. Jedna sumnja može da pokvari sve ono što je Bog spremio za nas.
 b) Iskušenje telesnih želja
Naše telo traži svoje i moramo da mu udovoljavamo. To je laž i obmana.
Ono što telo mora da radi - da organi, mišići, žlezde … rade svoj posao - to je ugrađeno, stvoreno, zajedno sa nama i ne zavisi od naše volje. Sve ostalo može da se kontroliše. Dakle, izgovor “Pa ja sam tako rođen!” ne pije vodu.
Pošto očigledno ne ide od prve, rodi se ponovo, pa će stvari doći na svoje mesto.
 
Jakov je napisao, 1:14: “Svakoga iskušava njegova sopstvena požuda, koja ga vuče i mami.”
Prvo iskušenje kojim je đavo iskušavao Isusa bio je predlog da Isus pretvori kamenje u hleb. Pretpostavljam da je posle četrdest dana posta, glad sigurno najveća potreba tela koju treba zadovoljiti. Ali vidimo da to nije od najveće važnosti za život.
Đavo pomno prati šta se dešava sa nama i gleda gde bi mogla da postoji slabost koju može da iskoristi.
Npr. ta pomenuta glad - znate da je Ezav prodao svoje prvorodstvo svom bratu, jer je bio gladan.
Glad ne mora biti samo glad za čorbu ili pečenje, tu je i glad za uspehom, za napredovanjem, želja da steknemo ili zadržimo nešto, ambicija da postanemo neko i nešto, potrebe da nas ljudi prihvate i daju nam određeno mesto u njihovom društvu.
Ovome poslednjem posebno su izloženi mladi. Da bi zaradili prihvatanje i uvažavanje vršnjaka spremni su na svašta. To je đavolja zamka.
A ima još mnogo toga sem gladi. On nas ne napada tamo gde smo jaki, već tamo gde smo ranjivi.
c) Napad na identitet
Jedna od đavoljih ujdurma, a to je takođe bilo iskušenje kojem je Isus bio izložen, je igra sa identitetom - „Ako si Sin Božji…“
Đavo napada naš identitet i pokušava da nas ubedi da nismo ono što nam Bog kaže da jesmo.
Ponekad se ljudi, iz raznoraznih razloga, pitaju - “Jesam li ja, stvarno, dete Božje!”
Da pitam one koji upadnu u takvu zamku - “Kako biste to vi mogli da procenite?”
Mi smo Božja deca, čak i onda kada teturamo zbog određenih slabosti pa i vrlo ozbiljnih grehova. To naše posrtanje ne umanjuje ljubav Božju prema nama, naprotiv. Bog pojačava svoje delovanje da bi nas sačuvao u novom životu koji smo dobili.
 
Mi ne moramo zlu da dokazujemo ko smo i šta smo, ni koliko smo dobri. To je zamka u koju želi da nas uvuče i ubaci crv sumnje.  
Mi nismo dobri jer smo, eto, takvi nego zato što Duh Sveti deluje u nama i što Božja dobrota daje roda i ploda u našem životu. Bog nas je pripremio za dobra dela, a ne mi sami.
Takav je i naš identitet. To je nešto što smo dobili od Boga, na nama je pečat Njegovog identiteta i to niko i ništa ne može da promeni.
Isus  se čak nije i obazreo na ovo pitanje, nije ništa dokazivao — samo se držao Reči Božje.
To je princip kojeg i mi treba da se držimo po svim ovim pitanjima.
Reč je naše uporište, dokaz našeg identiteta, naša veza sa Bogom.
 
Vidite, neprijatelj, najčešće ne dolazi sa oružjem na nas. Iako, koliko vidimo i znamo, dešavaju se i takve stvari, da ljudi, opsednutni lažnim učenjem i religijom, nasrću i oružjem na one koji ispovedaju Hrista.
Ipak, čak i pored toga to nije telesna borba nego duboko duhovna.
Najčešće se dešava da neprijatelj naših duša pokušava da se igra našim umom.
Pogledajmo šta piše u  2. Korinćanima 10:3–5 piše: ”Iako živimo u telu mi se ne borimo kako telo hoće. Jer, oružje našeg vojevanja nije telesno, nego božanski silno u razaranju utvrđenja. Mi razaramo mudrovanja i svaku oholost koja se diže protiv spoznanja Boga i zarobljavamo svaku misao, da bude poslušna Hristu.”
 
Vidite, najžešća borba vodi se u našim mislima, a tek onda u ispovedanju onog što verujemo.
Većina stvari dešava se u našem umu. Tu kreiramo misli, pitanja, odgovore, analiziramo kome smo šta rekli i šta nam je ko rekao, stvaramo planove, slike, pišemo scenarije … sve u svemu vrlo je živo tu gore. I upravo je to mesto koje đavo želi da zaposedne i pomuti razum.
I namerno kažem “pomuti razum” jer njemu nije potrebno čak ni da nas potpuno oselepi, dovoljno mu je da nam pomuti vid, da ne raspoznamo istinu od laži.
 
Kaže -„Bog te je zaboravio.“ - ali Božja Reč kaže suprotno:
„Nikad te neću napustiti, nikad te neću ostaviti.“ - Jevrejima 13:5
Kaže - „Tvoj greh je prevelik.“- ali Božja Reč kaže suprotno:
„Ako priznajemo svoje grehe, on je veran i pravedan i oprostiće nam grehe i očisititi nas od svake nepravednosti.“ - 1. Jovanova 1:9
Kaže - „Nemaš snage da se promeniš.“ - ali Božja Reč kaže suprotno:
„Sve mogu u Hristu koji mi snagu daje.“ - Filipljanima 4:13
Kaže - „Ti ne vrediš ništa.“ - ali Božja Reč kaže suprotno:
“Čuvaj dobro koje ti je povereno; čuvaj ga uz pomoć Svetoga Duha, koji prebiva u nama.” 2.Timoteju 1:14
 
Znamo koliko je teško suprotstaviti se takvim napadima, zato nas je Bog opremio i naoružao za  ovu borbu.
U poslanici Efescima 6:10–17 apostol Pavle nas poziva da „obučemo Božju opremu“:
Pojas istine — moramo biti opasani istinom, jer laž je način na koji đavo govori. On je otac laži
Oklop pravednosti — jako je važno da naše čisto srce bude sačuvano od lažnih optužbi, krivice i srama.
Obuća spremnosti za evanđelje mira — svaki hrišćanin treba da bude i mirotvorac (budite sa svima u miru koliko do vas zavisi), ali i odvažan i hrabar da bez straha  i strepnje prenosi evanđelje, Reč Božju potrebnu svakom čoveku.
Štit vere — vera je naš zaklon od svi ognjenih strela neprijatelja - optužbe, uvrede, podsmeh, omalovažavanje, …
Kaciga spasenja — čuva naš um od sumnje i dvoumljenja - da li sam Božji ili nisam?.
Mač Duha, koji je Reč Božja — jedini deo opreme duhovnog borca koja služi i za odbranu i za napad.
Isus nam je pokazao kako se koristi taj mač. Kada ga je đavo iskušavao, Isus je svaki put odgovorio: „Pisano je!“
Reč Božja nije samo tekst — to je duhovni mač, živa sila koja se suprotstavlja laži. 
 
Tako opremljeni možemo, a i treba, da se odupremo neprijatelju.
Ako se neko pita kako pogledajte ovo. Čitajte Jakovljevu poslanicu, posebno obratite pažnju na 4:7, čitamo: „Pokorite se, dakle, Bogu; oduprite se đavolu, pa će pobeći od vas.“
Mnogi pokušavaju da se odupru đavolu, ali ne žele da se pokore Bogu.
Mi, sami od sebe, nemamo te snage, ni lukavosti, ni besramnosti kojom bismo pobedili đavola.
To, dakle, ne funkcioniše. Snaga za ono što treba da uradimo dolazi od poslušnosti Bogu jer nas poslušnost Bogu stavlja pod okrilje Božje volje, što znači da neprijatelj nema nikakvu vlast nad nama.
Niko nije dovoljno jak i hrabar da to čini sam. Mi možemo da uradimo samo ono što možemo, a to je: da upražnjavomo Post i molitva — pokoravanje tela dozvoljavamo da Duh vlada nad nama i drži nas u neprestanom kontaktu sa Bogom.  
Da budemo istrajni u zajedništvu — neprijatelj voli ove posebne, izolovane, izdvojene, samostalne kojima niko ne treba, te je lako pobediti, oni nemaju odbrane iako im se čini da je imaju.
Bog je osmislio crkvu kao telo, upravo zato da ne bismo bili odvojeni. Bog je osmislio crkvu kao mesto zajedništva, kao mesto gde ćemo se okupiti, moliti se jedni za druge, hrabriti i podržavati jedni druge i slaviti i hvali Boga, našeg Oca.
Biti u zajedništvu sa hrišćanima ne znači gubitak slobode, naprotiv znači pronalaženje svog mesta u tvorevini Božjoj.
Da ispovedamo Reč koju smo primili — U Rimljanima 10:10 čitamo: “Jer, srcem se veruje za opravdanje, a ustima se priznaje za spasenje.” Uvek i na svakom mestu možemo da ispovedamo svoju veru. To su reči Božje koje je Sveti Duh usadio u naša srca i koja treba da govorimo. Naprijatelj nema šta da traži sa onim kojima su srce, um i jezik pod kontrolom Božje Reči.
 
Na sve ovo treba da dodamo sledeće. Neprijatelj želi da nas uvuče u kolo beznađa i ogorčenja. Kad čujete reči - ne mogu više, nisam ja za ovo, šta je meni ovo trebalo, ja zaslužujem više od ovoga, ili vam lično takve reči prolaze kroz glavu znajte da su to samo reči poraza na koji pristajemo.
Ali, mi nismo ljudi poraza nego pobede. Isus je već pobedio. Zar ne!?
Pročitajmo Kološanima 2:15 „(On je) Razoružao poglavarstva i vlasti, i javno ih izložio ruglu, pobedivši ih na krstu.“
Na Golgoti, krv Hristova je platila dug za svaki greh, svaku slabost, svaku sramotu, i obezbedila nam je svako dobro. Verujete li u to?
Apostol Petar kaže u 2.Petrova 1:3: “Njegova Božanska sila darovala nam je sve što je potrebno za život i pobožnost kroz spoznanje Onoga koji nas je pozvao svojoj slavom i dobrotom.”
Jovan u  1.Jovanovu 1:7: “… krv Isusa, Njegovog Sina, čisti nas od svakog greha.”
 
Dakle i svako dobro i svako očišćenje obezbedio nam je Isus svojom žrtvom na krstu.
(priča o Luteru i đavolu)
 
Znajući ovo možemo biti slobodni kad se suprotstavljamo neprijatelju. Naša prošlost nas više ne optužuje jer je krvlju izbrisana. Međutim, upravo zbog toga je i njegova budućnost zapečaćena. Pa sledeći put kad vas nečastivi podseti na vašu prošlost, vi njega podsetite na njegovu budućnost. I siguran sam da će odstupiti od vas.
 
Dakle, pobeda nam je darovana, sa svim dobrima koja uz to idu.
U tome se možemo održati ako svakodnevno proučavamo Božju reč, posvećujemo se moltivi, gradimo zajedništvo i iskazujemo zahvalnost i radujemo se u onome što je Bog pripremio za nas. Iznad svega toga mora biti ljubav prema bližnjem i spremnost na opraštanje.
 
Neprijatelj može da iskoristi bukvalno svaku slabost našeg života da nas obmane i prevari.
Ali ako je ljubav ta koja preovladava u našim žuvotima on nema nikakvo oružje kojim to može pobediti. Ljubav je najjača.
 
Da rezimiramo:
Sukob sa đavolom nije bajka, to je realnost na koju moramo biti spremni. Ipak, ne treba da se plašimo jer nas Bog nije ostavio bespomoćne i nenaoružane.
On nam je dao Sina, Duha Svetoga i Reč.
 
Jovan u prvoj poslanici 4:4 piše: „Dečice, vi ste od Boga i pobedili ste ih, je je onaj koji je u vama veći od onoga koji je u svetu.”
 
Suprotstavite se đavolu i pobeći će od vas.
 
Amin!