KARAKTER HRIŠĆANA

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, četvrtak, 08.02.2018)

Verujem da svi znate za proroka Iliju, njegovo poslanje, autoritet koji mu je Bog dao i silu koje je pratila sva njegova dela.  Takođe, verujem da znate da je razlog svemu tome neposlušnost Izraela, i izraelskog cara Ahava, koji je bio najgori vladar u jednom nizu prethodnika. Ovaj čovek, ne samo da je bio neposlušan Bogu, nego je ožnio stranu princezu, Jezavelju, koja je ujedno bila i sveštenica boginje Astarot, i kćerka Valovog sveštenika. Izrael je potpuno skrenuo i utonuo u najstrašnije razdoblje svoje istorije.

Zbog svega toga, Bog poziva Iliju, čiije ime znači Bog je Gospod, i preko njega izriče strašnu kaznu za Izrael – ukida kišu na neko vreme, čak na tri i po godine. To je stvarno bilo vreme velike nevolje koja je zadesila izraelski narod. Pored duhovne katastrofe i zadesilo ih je i fizičko propadanje.

Posle godinu dana, bunari i izvori su presušili, zalihe hrane su bile istrošene, čak je i potok, na koji se Ilija sklonio po Božjoj naredbi i gde su mu gavrani donosili hranu, presušio. Nesreća je iz dana u dan bila sve gora.

I onda, potpuno neočekivano, Bog šalje Iliju u Sareptu, jedan mali priobalni gradić. (1. Carevima 17:8-15), otprilike 150 kilometara od mesta gde se u tom trenutku nalazio.

Tamo je, trebala je da ga čeka žena, udovica, koja treba da se brine za njega.

Možda bismo mogli da pomislimo da je jedini cilj tog Božijeg naređenje bio da Iliji nađe što bolje skrovište pošto ga je car smatrao krivcem za ovakvo stanje, ili kvaliteniji stan od rupe u obali potoka, i bolju hranu od one koju su mu gavrani mogli doneti. Ali ne! Ilija je na ovaj dug put kroz pustinju morao da pređe da bi, pre svega, pomogao jednoj udovici. Jer, kad je stigao do Sarepte, umesto pripremljenog dočeka, tople hrane i čiste postelje – dočekala ga je udovica, koja je  sakupljala drva kako bi naložila vatru na kojoj bi spremila poslednji obrok sebi i svom detetu, pomirena sa sudbinom da joj je to poslednji obrok i da će posle toga da umre.

Sve što je u njenom životu imalo smisao jednostavno je nestalo, nije postojala više nikakva nada, niti razlog da se ne preda.

Ali, Bogu nije promaklo njeno stanje i situacija u koju je zapala. Njoj je bila potrebna pomoć isto koliko i Iliji. Iz tog čudnog spoja dvoje ljudi u potrebi, možemo da čujemo veomo snažnu i jasnu poruku - Bog zna naše stanje i brine se za naše potrebe.

Možda izgleda malo čudno, da se u tako važnom i turbulentnom vremenu, kad je ceo narod praktično iscrpljen do maksimuma, Bog odlučuje da se, pre svega, brine za neku udovicu.

A ako slučajno mislite, da je u ovom slučaju Ilija bo u prvom planu, varate se.  

Isususove reči, nas potpuno razuveravaju i postaje jasno o kome Bog ovde prevashodno brine. Njegove reči zapisao je Luka:

Zaista vam kažem, u Ilijino vreme je bilo mnogo udovica u Izrailju, kada nebo bi zatvoreno tri godine i šest meseci, pa nasta velika glad po svoj zemlji, i ni jednoj od njih nije Ilija bio poslan nego samo ženi udovici u Sareptu Sidonsku. (Luka 4:25,26)

Bog je izabrao nju. Bog je znao njezinu nevolju. Bog je želeo da joj pomogne.

I u vreme najvećih kriza i nevolja, Bog ne zaboravlja one koji su najviše ugroženi i koji najviše mogu da pate.

Ali, ne bismo trebali da se čudimo - i u Starom i Novom zavetu nalazimo na posebno istaknutu brigu za udovice i sirote.

U 2. Mojsijevoj 22:22čitamo: Nemoj cvijeliti udovice ni sirote.

U 5. Mojsijevoj, glave 14, 16, 24 i 26 ističu se posebne povlastice za strance, siročad i udovice.

NI novi zavet ne iskazuje manje brige o ovome. Jakov u 1:27, nadahnut Duhom, kaže da je osnovna stvar čiste vere posećivati siročad i udovice u njihovoj nevolji.

Sva ta briga, prema najnemoćnijima daje nadu svakome ko je u nevolji ili problemu, i govori da Bog ne zaboravlja ljude, čak ni u vremenima velikih društvenih promena.

Ne znam kroz kakve nevolje prolazite u svojim životima sada. Možda se borite sa tim šta znači biti hrišćanska žena, suprug, ćerka, sin, otac, majka . . . Možda ste usred najjačeg pritiska kojeg ste ikad doživeli, i za koji vam se čini da ne možete podneti. Trudite se da radite po svojim prioritetima i da još imate snage i energije za svoju porodicu. Možda je pritisak porodice upravo usmeren na to da prekine vašu vezu sa Božjom porodicom. Možda se bili onemogućeni da radite i privređujete i ne vidite način kako da obezbedite svoju porodicu onim šta im je potrebno. Možda vas je bolest toliko opteretila da ste izgubili svaki odnos sa porodicom. Možda se povređeni od porodice ranama toliko dubokim da one nikad ne mogu biti izlečene. Možda se mučite sa problemom kako uputiti svoju decu na pravi – hrišćanski – put. Možda mislite da ne postoji niko ko stvarno može razumeti vaše probleme i ono kroz šta prolazite.

Želim da vam kažem jednu lepu, ohrabrujuću vest - Bog zna, Bog razume, Bog se brine i stalo mu je do vas?

On želi da nam bude od pomoći, ali da li će nam pomoći zavisi od toga da li smo spremni da prihvatimo ono što ima da nam da. U Luki 4 vidimo da je Bog izabrao upravo ovu udovicu u Sarepti između svih ostalih udovica u zemlji.

Mene je baš zaitrigiralo, zašto je Bog izabrao baš nju. Iako, sigurno, ne mogu sasvim bez sumnje da tvrdim da je moje zaključivanje, baš ono zašto se Bog odlučio za ovu ženu, čini mi se da postoje neke stvari koje mnogo govore o tome.

Pogledajmo po čemu je to ova udovica bila tako posebna pa se i nebo brinulo za nju.

Prvo: ona je bila spremna da daje. Sve što je Ilija zatražio od nje ona mu je bez pogovora pružila. Doduše, saznajemo iz reči da joj je Bog već zapovedio šta treba da čini, ali to ništa ne umanjuje njenu spremnost da da. Umirala je, ali pred njom je bio čovek prekriven prašinom nakon dugog putovanja kroz pustinju, i ona jednostavno nije mogla da odbije da mu da vode. Bio je gladan, i ona, iako je ono što je imala bilo poslednje u njenom domu, nije mogla da ga odbije da mu da što je tražio.

Njen stav nam pokazuje da se spremnost za davanje ne ogleda se u tome koliko možemo, nego koliko želimo da damo.

Problem davanja  je možda najrasprostranjeniji problem (osim ponosa) sa kojim se hrišćani bore.

Spremni smo da primimo, ali da dajemo … nije nam jača strana. Pa čak i kad se odlučimo da dajemo volimo da znamo koliko moramo da damo. Kolika je norma? Desetak! Super, davaću desetak. Samo da znam, da, slučajno, ne preteram.  

Međutim udovica je imala drugačiji stav.

Isus je rekao: 

Ko prima proroka u ime proročko, primiće nagradu proročku, ... i ko napoji jednog od ovih malih samo čašom sveže vode ... neće izgubiti svoje nagrade. (Mt 10:41,42)

Treba da se setimo i one siromašne udovice o kojoj piše Marko 12, koja je dala svoje dve lepte Gospodu.

Danas ljudi najčešće daju deo od onoga što imaju. I dobro je da imamo i možemo da damo. Međutim, ponekad naša sebičnost preovlada. Mislimo da imamo tako malo da nemamo šta da damo; ili da je najvažnije da namirimo sebe pa onda onog šta nam preostane damo Bogu; ili što je najgore od svega, sumnjamo da Bog može da nam obezbedi šta nam je potrebno.

Vidite, ove dve udovice dale su sve što su imale. I Bog se je pobrinuo za njih.

Nesebičnost je važna Bogu? Zato jer na taj način pokazujemo da je On prvi u našem životu. On će nas blagosloviti i dodati nam sve što nam je potrebno.

Ako ne brinemo samo za sebe i svoje potrebe, nego i za ostale, dajemo priliku Bogu da deluje u našem životu. Bog blagosilja one koji drugoga smatraju većim od sebe (Fil 2:3) i one koji brinu za blagostanje i drugih.

Kada je Ilija tražio od udovice da prvo njemu da da jede objavio joj je i Božije obećanje da kod nje neće nestati ni brašna ni ulja dok ponovo ne padne kiša. To je bila Nebeska obaveza prema njoj.

Takva je i nebeska obaveza prema nama – Tražite carstvo i pravednost njegovu, a sve ovo dodaće vam se (Mt 6:33).

Drugo: ona je imala vere.

Ne znam da li je ona bila jevrejka koja je živela u tom gradu, ili je bila neko ko je, kao Rava, samo čuo o Bogu Izrailjevom. Ono što je sigurno je da je znala ko je taj Bog, da je znala za ono šta on očekuje od nje, i da bila je spremna da odgovori na zahtev koji joj je Ilija uputio. Moramo razumeti da je ona svojim postupkom stavila svoj, i život svoga sina, u Božije ruke na osnovu reči prašnjavog stranca koji je došao iz pustinje, čiji se zahtev poklapao sa porukom koju je dobila od Boga.

Apostol Pavle u poslanici Rimljanima 10:17 kaže “Vera, dakle, potiče od propovedi, a propoved biva Hristovom rečju.” Dakle, oni koji propovedaju, potstiču i izgrađuju veru onih koji slušaju, jer, u stvari, samo prenose Božiju poruku. Odnosno, ono što ja ili bilo ko ko stane pred Božiju crkvu, govori, mora da bude potvrđeno rečju Božijom, koju nalazimo zapisano u Bibliji. Reč koju govorimo treba da izgrađuje veru onih koji slušaju. Bog je to tako zamislio pa je i postavio propovednike i učitelje. Dakle, važno je, dobro, korisno i potrebno da slušamo i poštujemo reč koja nam se propoveda. I ne samo da je slušamo nego da živimo u skladu sa tim

Priča - o čoveku koji je prekinuo debatu o potrebi propovedanja.

Za razliku od udovice, mi danas imamo Sveto pismo i Duha Svetog koji nas upućuje u svu istinu, da bi svako mogao da proverava ispravnost reči koji mu se propoveda.

Ali vratimo se ponovo udovici i njenoj veri. Jednom prilikom Isus je lično prošao tim krajevima gde je prošao i Ilija. Pred njega je istrčala žena, Hananejka. Tražila je, kroz plač, od Isusa da se smiluje na nju, jer joj je kćerka bila opsednuta demonom koji ju je mučio (Mt 15:22-). Isus nije hteo ni da je pogleda, ali i ona nije prestajala da viče za njim – čak su i učenici molili Isusa da je sasluša i otpusti. Konačno Isus je stao, ali više zbog toga da je obavesti kako za nju nema ništa. Ali ona nije odustala – tražila od njega samo mrvica od njegove sile. Onda joj je Isus odgovorio:

O ženo, velika je tvoja vera. Neka ti bude kako želiš.

Vera ove žene bila je ista kao i vera udovica iz Sarepte.

To je vera koja se ne preračunava, ne ustručava se, ne prihvata poraz i odbijanje, traži od Boga i njemu se klanja.

To je vera koja nam je svakome potrebna u našem vremenu. U psalmu 35:5 nalazimo ovaj stih:

Što god smeraš prepusti Gospodu, u nj se uzdaj, on će učiniti.

Treće: ona je bila poslušna

Ponekad naša vera završi kad utihne zvuk reči kojima kažemo da verujemo Bogu. Vera se ispoveda rečima, a dokazuje delima. Možemo ih nazvati i dela poslušnosti.

Bog ne traži od nas da mu kažemo da verujemo već da pokažemo da mu verujemo.

Pogledajete ovu scenu. Ilija je najpre tražio vode, a onda:

I ona pođe da donese; a on je viknu i reče: donesi mi i hljeba malo. A ona reče; tako da je živ Gospod Bog tvoj, nemam pečena hljeba do grst brašna u zdjeli i malo ulja u krčagu; i eto kupim drvaca da otidem i zgotovim sebi i sinu svojemu, da pojedemo, pa onda da umremo. A Ilija joj reče: ne boj se, idi, zgotovi kako si rekla; ali umjesi prvo meni jedan kolačić od toga, i donesi mi, pa poslije gotovi sebi i sinu svojemu. Jer ovako veli Gospod Bog Izrailjev; brašno se iz zdjele neće potrošiti niti će ulja u krčagu nestati dokle ne pusti Gospod dažda na zemlju. I ona otide i učini kako reče Ilija; i jede i ona i on i dom njezin godinu dana.

Ovde ništa nema smisla ako ne postoji vera. Kad imamo vere Božji zahtevi postaju razumljivi. Prva stvar u poslušnosti je da gledamo na ono šta treba da se uradimo, a ne da postavljamo pitanja – zašto? kako? ko?.

Kroz poslušnost mi se stavljamo u Božiju službu, a on obezbeđuje sve ostalo.

Udovica je, bez obzira na sve izvršila sve što je on tražio od nje, jer je verovala da je Bog sposoban da učini to što je Ilija rekao.

Bog će ispuniti svako svoje obećanje. Budite sigurni u to. Naša poslušnost nas vodi u blagoslov a neposlušnost nas odvaja ode Boga.

ZAKLJUČAK

Hrišćanin, dakle, treba da je veran, darežljiv, nesebičan, poslušan – jer na taj način otvaramo vrata da primimo mnogo blagoslova koje je Bog pripremio za nas.

Pogledajmo u Luku 6:35,38:

... i činite dobro, i dajte na zajam ne očekujući ništa; i biće vaša nagrada velika, i bićete sinovi Svevišnjega ... dajte i daće vam se; dobru meru, nabijenu, stresenu, prepunu, daće u vaše naručje; jer kakvom merom merite, onakvom će vam se i odmeriti.

Da li vam ovo zvuči kao obećanje dato udovici u Sarepti? Kao što smo videli Bog je održao obećanje.

Sada Isus kaže "Ja imam ista obećanja za vas." Imamo nekoliko istovetnih obećanja u Mt 25:34,35,40.

Zašto su ovi tako blagosloveni? Isus je objasnio šta je mislio pod ovim. Ovo treba da činite svakom bratu, makar i najmanjem od njih, kao da ste meni učinili.

Možda nećete imati sve što poželite, ali ćete imati sve što vam je potrebno. Bog i danas radi, jer želi da njegov narod bude namiren svim potrebnim. On se brine za nas. On je obećao da će tako biti:

Ne boj se, jer ja sam s tobom; ne plaši se, jer ja sam Bog tvoj; ukrijepiću te i pomoći ću ti; i poduprijeću te desnicom pravde svoje. (Isaija 41:10)

Svako od nas neka primeni ovu priču o udovici u Sarepti na svoj život. Bog želi da blagoslovi svakog od nas. Međutim ako nas Bog blagosilja mi moramo biti poslušni. Isus je rekao:

Zašto me zovete Gospode, Gospode, a zapovesti moje ne držite (Luka 6:46).

Da li je vaš život one vrste koju Bog može blagosloviti?