SUMNJE

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 10. maj 2026. godine)

U Jakovljevoj poslanici 1:6b čitamo “Jer onaj koji sumnja sličan je morskom talasu koji vetar podiže i nosi.”
 
Sumnja je možda najveća prepreka i najveće iskušenje sa kojima se verni suočavaju, ona je smrtonosno oružje u rukama onoga koji nam ne misli dobro, bilo da je on fizičko biće ili duhovno.
Pored svih sumnji koje možemo da gajimo, najopasnije je ona kad posumnjamo u Božju brigu i zaštitu. Ta sumnja oslabi našu veru, a slaba vera rađa beznađe i očaj.
Pogledajte događaj kad su apostoli sa Isusom u čamcu, oko njih je strašna oluja, a Isus spava. Oni su u panici - podavićemo se. Tako uspaničeni oni bude Isusa, i pitaju ga Marko 4:38 “Učitelju, zar te nije briga što ćemo da izginemo?”, on utiša oluju i pita ih (stih 40) “Zašto ste tako plašljivi? Kako nemate vere?”
 
Sumnja se pojavi onda kad nam istina nestane iz vida, kad nam realnost izmiče i postane samo zamagljena pretpostavka, senka realnosti. A senke imaju samo konture realnosti, i nemaju stvarnu vrednost i suštinu. Sumnja isprazni naš um i naše srce od istine, a to mesto popunimo strahom, osećanjem nemoći, nesigurnosti i nedovoljnosti.
Počinjemo da sumnjamo u sve i svakoga, a sve što nam se dešava tumačimo tom sumnjom.
Kad sumnjamo, mi stvaramo nešto u šta želimo da verujemo. Snimimo film, kao što to neki kažu, po našem scenariju - holivud i bolivud bi nam pozavideli, a u toj produkciji sve je moguće.  
 
Kad istina nestane, ostaje sumnja koja seje nesigurnost, strah i malovernost i pitanje, “A šta ako ipak…!?”
Setite se i događaja kad Petar hoda po vodi i tone, jer je skrenuo pogled sa Isusa i ovaj mu kaže, Matej 14:31: “Maloverni čoveče, zašto si posumnjao?”
Sumnja je kao korov u bašti - ako mu dozvolite da poraste, uskoro u bašti nećete imati ništa sem korova.
Iako nas Bog svojim Duhom uvek osvedoči o tome da smo, po ko zna koji put, prevareni, mi uvek nekako dozvolimo da se sumnja uvuče u naše srce i naš um.
 
Znam da hrišćani ne bi trebalo da sumnjaju i ubeđen sam da hrišćani treba svim silama da se suprotstavljaju sumnji, ipak dešava se i najvećima i najhrabrijima i najvernijima.
I nije problem što se dešava i što će se dešavati, problem nastaje onda kad se prepustimo sumnji da oblikuje našu stvarnost. Sumnja nije od Boga, sumnja je od zloga.
 
Jedan od najvećih generatora sumnje je pitanje je postojanje i delovanje zla. Zlo nas okružuje svakodnevno - na poslu, u saobraćaju, u školi, u kući, vidimo ga na društvenim mrežama, u vestima,... Zbog toga smo uznemireni i uplašeni, pa i bolesni. Počinjemo da se pitamo - da li je Bogu uošte stalo, zašto On dozvoljava takve stvari, zašto ne zaustavi zlo?
Povodom toga želim da kažem nešto podstaknut stihovima iz knjige proroka Avakuma 1:13–17.
“Tvoje oči su prečiste da bi gledale zlo, zlostavljanje ne podnosiš. Zašto onda trpiš podlace?
Zašto ćutiš kad opaki proždire pravednijega od sebe?
Učinio si da ljudi budu kao ribe u moru, kao morska stvorenja koja nemaju vladara. Haldejci ih sve vade udicom, svojom mrežom izvlače i potegačom skupljaju, pa se raduju i vesele.
Zato svojoj mreži prinose žrtve i svojoj potegači pale kâd, jer od svoje mreže žive u raskoši i najboljim jelom se slade.
Zar će i dalje da prazne mrežu i narode ubijaju bez milosti?”
 
Avakum je zbunjen, nije mu jasno šta se događa. Vidi stvari koje se dešavaju na koje nema odgovor jer su u potpunosti suprotne sa onom šta on zna o Bogu. Senka sumnje se uvlači u njegovo srce. Iako ga je Bog, ko zna koliko puta, osvedočio o načinu na koji deluje, on ne može da se pomiri sa onim šta vidi.
On zna ko je Bog, zna da On ne odobrava zlo jer je nespojivo s Njim, a opet izgleda kao da dozvoljava zlu da napreduje, nadima se, bogati se i hrani se ljudima koji su postali bespomoćni plen. Čini mu se da je sve uzalud. Gleda u događaje oko sebe i pristupa Bogu sa mnoštvom pitanja i “očiglednih” dokaza.  
Nije mu jasno kako Bog dozvoljava da zli, korumpirani, pokvareni i bezbožni ljudi budu u toliko povlašćenom položaju.
 
To je stvarno zbunjujuće i uznemiravajuće.
Mislim da možemo da razumemo šta Avakuma muči.
I mi živimo u društvo kojem su zli, korumpirani, pokvareni i bezbožni ljudi isplivali na površinu i tlače i maltretiraju sve one koji žele da žive pristojno, normalno i pobožno.
To ne izgleda ni ispravno ni pošteno, a ni pravedno.
 
To je seme sumnje koje su mnogi posejali u svoj um. Kad ono nikne, njegov plod je: odvajanje od Boga, ublažavanje hrišćanske poruke, kompromis; realativizacija istine, komformizam, sebičnost; itd.
 
Kako se odupreti takvom razmišljanju?
 
UZROK SUMNJE
Da se prvo zapitamo: Kako počinjemo da sumnjamo? Najčešće su to neke uobičajene životne situacije koje bacaju senku na Božju brigu za nas. Ta senka postane kamen spoticanja naše vere. Čak i ne mora da bude kamen na koji ćemo se spotaći, može biti kao onaj kamičak koji nam upadne u cipelu i neprestano nas žulja.
 
Avakum je zbunjen kao i mnogi hrišćani u nekim trenucima života jer, iako Bog ne može da podnese greh, On dozvoljava da se zlo pojavi i nastavlja da živi. Ova očigledna kontradikcija zbunjuje.
Izgleda kao da Bog toleriše postupke za koje znamo da prezire pa je normalnom čoveku veoma teško da to shvati. Teško je tu realnost objasniti, a da bude u skladu sa Božjom pravednošću.
Kad vidiš da jači zlostavlja slabije, i čini se kao da Bog to dozvoljava. Gde je tu pravednost?
Ako Bog ima plan da sudi zlu i nepravdi, zašto dozvoljava da zlo i nepravda rastu i napreduju.
 
„Zašto? Zašto? Zašto?“
 
Ovakva pitanja su osnovni argument ateizma ali i uzrok slabljenja crkve u globalu.
Teško je objasniti da patnje pravednih, nevinih i bespomoćnih imaju bilo kakve veze sa Bogom koji je dobar, koji je ljubav. 
Ako je Bog ljubav, kako onda u toj ljubavi Bog dozvoljava da pate oni koji su bez odbrane, moći i pravde. Ponekad ljudi kažu - da Bog postoji, da je svet i dobar, on nikad ne bi dozvolio takva zla kakva se dešavaju.
 
Ipak, slika o Bogu je mnogo veća od one kakvom ga zamišljaju ljudi, koji čak ni ne veruju da on postoji ili oni koji veruju ali ga ne poznaju dovoljno.
Pre svega, nije nespojivo sa Božjim karakterom da dobri ljudi pate, jer dobro dolazi i iz patnje,
Rimljanima 5:3,4 “… nego se radujemo i u nevoljama, jer znamo da nevolje donose strpljivost, strpljivost prekaljenost, a prekaljenost nadu.”
Osim toga, nije nespojivo sa Božjim karakterom da zli ljudi napreduju, jer prosperitet nije uvek blagoslov, 1. Timoteju 6:9 “A oni koji žele da se obogate, padaju u iskušenje i zamku i javljaju im se mnoge nerazumne želje koje ljude sunovraćuju u propast i uništenje.”
I nije nespojivo sa Božjim karakterom da koristi one koji su zli da muče druge, jer On ima plan koji se ostvaruje i na taj način. Ko normalan i pristojan bi mogao da bude zao prema drugima bez obzira što su oni ti koje Bog treba da disciplinuje? Zli poznaju zlo i ne ustručavaju se da ga upotrebe, a dobri ga se gnušaju.
 
Avakumova teška pitanja nisu jedinstvena. Božji ljudi su se uvek suočavali sa tim teškim pitanjima koja se fokusiraju na doslednost Božje pravde. Npr, Jov 12:6, Psalam 73:11,12, pa Jeremija koji otvoreno pita: 12:1 „Zašto su opaki uspešni? Zašto svi neverni žive lagodno?”
 
Ova teška pitanja i dalje opterećuju ljude, a posebno hrišćane. Ipak, svako pitanje ima Božji odgovor, samo je potrebno da odagnamo izmaglice sumnje i sve obasjamo pravim Božjim svetlom.
Zato kad nam se čini da pravednost nije nagrađena Božjom milošću, hrišćani treba da budu oprezni i da ne dozvole da im sumnje ispune um i srce.
 
Avakuma je obeshrabrivala slika naroda, potpuno obespravljenog i bespomoćnog.
On postavlja pitanja: “Gospode, zar ljudski životi vrede tako malo? Zar te nije briga za bestidan način na koji se život obezvređuje?“
 
U naše, savremeno doba, muče nas ista pitanja, pošto smo svedoci da izopačenost svake vrste sve više jača i napreduje i sasvim obezvređuje ljudski život. Oholi i bahati uzimaju slabije, zlostavljaju ih, zloupotrebljavaju i uništavaju bez ikakve milosti. Njihovoj varvarskoj okrutnosti i bezosećajnosti, gde ljudski život ne vredi ništa, kao da nema kraja.

Ovo šokira naša čula i u našim umovima seje sumnju o Božjoj brizi i zabrinutosti „Kako Sveti Bog može da gleda takva nečovečna dela, i dokle će da ih trpi?“
 
Kao vrhunac bestijalnosti je činjenica da se zli raduju i proslavljaju svoja zla dela, bez ikakvog stida. Nanošenje bola i nesreće ljudima je izuzetno loše, ali radovati se zbog toga i nalaziti zadovoljstvo u tome je vrhunac zla.
 
Oni koji čine zlo sve druge smatraju svojim plenom, ulovom, stvorenjima bez časti i vrednosti.
Sebično grabe sve ono što zažele i ne polažu nikome račune.
Ta sebičnost uvek podstiče samodovoljnost, samouzdizanje, uobraženost i samoobožavanje koja zamračuju Božji autoritet i stvaraju osećanje nedodirljivosti. Drugim rečima zlo stvara sopstvenu  religioznosti koja se direktno suprotstavlja Bogu.
 
U tom svetu zla traje neprestana borba jer nad velikim uvek ima veći i nad okrutnim okrutniji, i nad bahatim bahatiji. Bog ih prepušta njihovim izborima i njihovim ratovima, iako u tome stradaju mali ljudi.
 
Ako tome dodamo očiglednu dugovečnost zla, kome ponekad ne može da se vidi niti da mu se zamisli kraj, to je veoma obeshrabrujuće i ljudima u svetu i mnogim hrišćanima.
Svetovni ljudi tada protestuju, bune se, organizuju otpor, a hrišćani se istrajno i verno mole za Božansku intervenciju.
Ipak, često kao da se dešava suprotno - umesto Božje intervencije nastaje represija i zlo nastavlja da raste.
Mnogi tirani su svoju vladavinu i okrutnost sprovodili godinama, nekontrolisano bez ikakvih posledica, sve dok jednoga dana nisu umrli. Zemaljska pravda ih nije stigla i nisu kažnjeni za svoja nedela.
 
U takvim situacijama neizbežno se javljaju sumnje koje nas podstiču da odustanemo od nade, da prestanemo da se molimo i da odustanemo od napora da vršimo božanski uticaj u našem društvu. Pojavljuje se bezvoljnost (pa šta ja tu mogu), beznadežnost (ćuti može i gore ), mirenje se sudbinom (ovo će trajati doveka), i u krajnjem slučaju očajanje(osuđeni smo na propast). Jer očigledno je da tako mali ne možemo da uradimo ništa protiv nečeg tako velikog kao što je zlo, pa zašto uopšte i truditi. Ostaje nam samo da se pitamo, kao i Avakum: „Dokle će, Gospode, ovi zli vladari nastaviti?“
 
E sad, pošto smo videli kako zlo napreduje, i kako utiče na nas, da odgovorim na ono najvažnije - Kako prevazići sumnje? Kako se izboriti sa ovim stvarima?
 
Pre svega treba da prestanemo da se pitamo šta mi možemo da učinimo po tom pitanju. To nas uvek odvede u pogrešnom pravcu i obično se završi tako da pokušamo da pomažemo Bogu (kao da je Bogu potrebna naša pomoć), i to se skoro uvek završi pogrešno.
Setite se samo kako su Avraam i Sara pokušali da pomognu Bogu da dobiju naslednika. Posledice te toga osećamo i dan danas i već nam četrnaest vekova trnu zubi zbog njihove “pomoći”.  
Dakle, realno ne možemo ništa, osim možda da pokažemo kome pripadamo. U svakoj situaciji, nedoumici, problemu treba da prepustimo Bogu da On uradi ono što treba da se uradi. Ako u tom rešavavanju upotrebi nas ili nekog drugog, u redu. To je njegov izbor i način rešavanja stvari.
 
Pogledajte ponovo ovaj Avakumov tekst. Vidimo da on nije bio očajan. Borio se sa iskrenim pitanjima, ali njegova vera je ostala čvrsta.
On se nije pitao “šta bih ja mogao da uradim u ovom slučaju?”. Umesto toga on razgovara sa Bogom, traži odgovore, otvoreno i bez ustezanja.
Dakle, iako nije odmah dobio odgovore i nije mu bilo jasno zašto se dešavaju stvari onako kako se dešavaju, on nije odustao Boga.
Ostao je čvrst u veri jer je znao da je Bog Suvereni Bog, i bio je siguran da Bog ima kontrolu. Njemu to uopšte nije bilo u pitanju, pitanja su bila zašto tu kontrolu ne koristi.
 
To je važno za nas danas, da budemo sigurni u to da je Bog i dalje na tronu i da ima kontrolu nad svime što se dešava. To što se nama žuri da se neke stvari završe što pre i na način na koji bismo mi to voleli, to je već drugi problem.
Bog kaže “Moji putevi nisu vaši putevi i moje misli nisu vaše misli”. Ne zato što je Bog arogantan, pa nas omalovaža na ovakav način, nego zato što mi ne vidimo ono što se dešava na način na koji Bog to vidi. 

Bog jeste ljubav, ali Bog je pravedan i njegov sud je pravedan, a da bi takav ostao on je dao da se svemu mora ispuniti vreme i čaša nepravde. Tada sud!
 
Glavni oslonac i uteha za sve hrišćane, bez obzira šta nam se dešavalo je da se setimo činjenice da se Bog ne menja i ne zavisi od vremena i okolnosti, nego da je uvek isti. Jakov 1:17 “Svaki dobar dar i svaki savršen poklon dolaze sa neba, od Oca svetlosti, koji se ne menja kao varljiva senka.”
Setimo se toga kad nas opsedaju senke sumnje, i veličajmo, proslavljajmo i hvalimo našeg Boga i njegov karakter.
 
Sumnje mogu da pokolebaju našu veru ako nismo u stanju da razumemo Božju prirodu, karakter i plan koji ima sa svojim stvorenjem. Zbog toga treba da se pouzdamo u Njega i s verom i strpljivo očekujemo Božju intervenciju, je Božja pravda neće nestati i On se nikad ne miri sa zlom. Ovakva vera i pouzdanje nas čuvaju od sumnji i podozrenja i ojačavaju naše stajanje pred Bogom.
Čitamo u Psalmu 73:25,26 “Zanemoćati mi može telo i srce, ali Bog je snaga mog srca i moj deo doveka.”
 
Iako je potpuna tišina dočekala Avakumova iskrena pitanja, tu tišinu ne treba tumačiti kao Božji pristanak i opravdanje zla.
Zli ne mogu i ne žele da znaju razlog Božje tišine na njihova zodela, a upravo u toj tišini leži njihova tragedija jer su ubeđeni da zato što nema odgovora i ne stiže ih kazna Bog ili ne postoji ili odobrava ono što rade.
 
Savremeni hrišćani, iako ne želim da ih svrstavam u zle, su u iskušenju da zaključe kako je Božja tišina u stvari odobravanje svega onoga što rade.
Kad hrišćani krenu pogrešnim putem, ubeđujući sebe da se Bog ne protivi njihovom izboru oni se udaljavaju od Boga. Interesantno je to da, umesto da nestanu, sve više napreduju i “crkve” im se pune i ljudima i bogatstvom, ostvaruju širok i značajan uticaj na svet, postaju saveznici i saradnici vladarima ovog sveta, postaju moćni i sigurni da su oni Božji glas.
Tako zaslepljeni oni smatraju da je sve što čine Božja volja.  
 
Takav zaključak je pogrešan. Pre svega što znamo da je prijateljstvo sa svetom, neprijateljstvo sa Bogom. I veoma važna stvar - Bog nikada ne odobrava ništa što odstupa od Njegove reči.
Bog ne ćuti na vapaje svetih. Bog ne ćuti na zloupotrebu njegove reči. On svakodnevno govori kroz svoju Reč, istinu koja je jednom za svagda ispričana kroz razne ljude koji su bili vođeni Duhom Svetim.
Njegova poruka je jasno i glasno otkrivena u Bibliji, i svi koji se oslanjaju na Sveto pismo naći će utehu kada se bore sa iskrenim pitanjima koja se tiču Božje pravde i zaštite onih koji su slabi, izgubljeni i povređeni.
 
Neizbežno je da će zli pokušati da poseje seme sumnje u vezi sa Božjom brigom.
Kada životna iskušenja izgledaju preteška, čini nam se da se Božja briga smanjuje. Znate priču o tragovima u pesku? 

Sanjao jedne noci kako šetamo morskom obalom Bog i ja.
Pred mojim očima, su se pojavljivale scene iz mog života.Za svaki deo mog života video sam tragove stopala u pesku. Jedan je pripadao meni, drugi mom Gospodu.
Kad je i poslednja slika pred mojim očima proletela, osvrnuo sam se i video kako je u pesku ostao samo jedan par tragova. Ti tragovi su označavali najteži deo mog života.
Okrenuh se i upitah Gospoda: Kada sam ti predao sve što sam imao samo da bih te mogao slediti obećao si da ćes uvek biti uz mene.
A sad vidim da sam najdublje krize mog zivota prolazio sam sam, tvojih tragova nema u pesku. Zašto si me ostavio upravo tad, kada sam te najviše trebao?
Gospod me uze za ruku i reče: Drago dete,nikad te nisam ostavio. Tamo gde vidiš jedan par tragova u pesku to je bilo onda kada sam te ja nosio.

Nikad nemojte sumnjati u to da Bog čuje i brine i deluje u pravo vreme i na pravi način.
Ovo je Njegovo obećanje, Psalam 34:15-22 kaže “Oči su GOSPODNJE na pravednima, njegove uši čuju njihove vapaje. Lice je GOSPODNJE protiv onih koji čine zlo, da spomen na njih ukloni sa zemlje.
Pravedni zavape, i GOSPOD ih čuje, izbavlja ih iz svih nevolja.
GOSPOD je blizu onima koji su slomljenog srca i spasava one čiji je duh skršen. Pravednika mogu snaći mnoge nevolje, ali ga GOSPOD iz svih njih izbavlja; sve kosti mu čuva, nijedna od njih neće se slomiti. Zlo će pogubiti opakoga i kažnjeni će biti koji mrze pravednika. GOSPOD otkupljuje svoje sluge, nema kazne za onoga ko se u njega uzda.”
 
Kad sve to bez sumnje znamo, budimo uvereni da nas Bog voli, brine za nas i da nas neće opteretiti više nego što možemo podneti.
Završiću sa Psalam 42:5,6a “Zašto si potištena dušo moja? Zašto si uznemirena u meni? U Boga se uzdaj, jer opet ću mu zahvaljivati, Spasitelju mom i mom Bogu.”
 
Amin!

VASKRSENJE, POBEDA ZA VERNE!

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 12. april 2026.)

Hristos vaskrse! Uistinu vaskrse!

Najčešće, povodom ovog velikog hrišćanskog praznika, čitamo delove pisma koji govore o to prvom jutru, o ponašanju žena i apostola, o tome kako se Isus pojavio iznenada pred apostolima, o dvojici na putu za Emaus … itd. Svi ti tekstovi su baš onako, prigodni, i poprilično idilični, rekao bih praznični.
 
Ali danas ne želim da čitam ništa od toga iako je praznik. Danas želim da čitam i govorim o tome zašto nam je ovaj događaj tako veliki praznik, i da se osvrnem na posledice koje je vaskrsenje ostavilo na mnoge generacije pre nas i na nas lično.
 
U tekstu koji ćemo danas pogledati i delimično pročitati, 1. Korinćanima 15., vest o Isusovom vaskrsenju bila je stara vest, ali podjednako aktuelna kao i prvog dana. Njegovo vaskrsenje bilo je vrhunac svega o čemu možemo da čitamo u Pismu i potvrda svega šta je On govorio.
Vest o uskrslom Mesiji podigla je svet na noge i izavala, pa moglo bi se reći, neočekivane i burne rekacije.
Počev od pritiska na one koji su širili vest da prekinu sa tom praksom, pa do davanje posebnog imena - hrišćani - sledbenicima te sekte, pa preko progona, zatvaranja, mučenja, ubijanja, oduzimanje imovine i svih prava, spaljivanja, bacanje zverima u arenu, i svakojakim drugim zlom koji je zadesio te ljude, razni “autoriteti” i vlasti su pokušali da uguše tu vest, da je obesnaže i obesmisle.
 
Međutim, što je pritisak bio jači to se vest sve više širila, a broj sledbenika je neprestano rastao. Njihov život bio je obeležen ovom istinom, oni su na sebi nosili pečat te istine.
 
Zahvaljujući njima ta vest je dospela i do nas danas. I mi smo danas obeleženi tom istinom,  i ona i danas izaziva skoro iste reakcije kao što je bilo od prvog dana.
Zato je izuzetno važno da tu istinu znamo i da živimo u skladu sa njom.
 
Iz tog razloga danas ne želim da čitam uzbudljive delove o kojima su pisali Matej (28.), Marko (16.), Luka (24.) i Jovan (20.), nego želi da pročitamo tekst koji na napisan dvadeset godina kasnije u vreme kad je već vest o Hristovom vaskrsenju postala, kako to ovi mladi danas kažu, viralna, i masovno prihatana, ali i masovno napadana. 
 
Od samog početka pojavila su se razna sporenja i pogrešna učenja koja su imala za cilj da pomute istinu i da odvrate ljude sa puta kojim su krenuli. Dvadeset godina posle ti napadi su se samo pojačavali i opasno su prodrli u crkvu.
Postojala je opasnost da se velika pobeda koju je Isus izvojevao na krstu, a Otac potvrdio svojom slavom podigavši ga iz mrtvih, pretvori u nešto što Bogu nije bila namera.
Ta borba za pravu istinu traje i dan danas i mi smo sudionici te borbe. Hvala Bogu,  koji nam daje snagu, mudrost i odlučnost da ostajemo u pobedničkom raspoloženju obeležavajući i proslavljajući, ne samo praznik koga zovemo Uskrs, nego i koristimo svaku priliku da ovu istinu širimo među ljudima.
 
Realno, vaskrsenje je pobeda, najveća koju je Stvoritelj ostvario dajući nadu spasenja i večnog života svakome ko te nade želi da se drži.
Neću da čitam celo poglavlje, nego ću koristiti i čitati neke pasuse, ali vi svakako treba da ovo petnaesto poglavlje od svih 58 stihova, pročitate kod kuće.
 
Prve stihove koje svakako želim da istaknem su oni sa kraja ovog poglavlja, 1. Korinćanima 15:54 - 57: “A kada se ovo raspadljivo obuče u neraspadljivost i ovo smrtno obuče u besmrtnost, tada će se obistiniti izreka koja je zapisana: »Pobeda proždre smrt.« »Smrti, gde ti je pobeda? Smrti, gde ti je žalac?« Žalac smrti je greh, a sila greha je Zakon.
Ali, hvala Bogu, koji nam daje pobedu kroz našega Gospoda Isusa Hrista.”
 
„Pobeda“ je uzbudljiva reč, bilo da je reč o pobedi uopšte ili o nekoj ličnoj pobedi, a posebno kad je reč o pobedi koju je izvojevao Gospod.
Podsetite se samo kako se dobro osećate kad iz nečega izađete kao pobednik. Koje je to olakšanje, kako se misli razbistre, čoveku dođe prosto da zaigra.
 
Zahvaljujući našem Gospodu mi možemo da osećamo taj ukus pobede - i opšte ali i lične.
 
Zašto je to Pavlu uopšte bilo važno, zašto je nama važno, da razumemo kakva je to pobeda koju smo dobili Isusovim uskrsnućem?
 
Pa, vidite, Pavle ne govori o nekim imaginarnim stvarima, kad će se naš duh spojiti sa Božjim i utopiti se u božanstvo ili kad ćemo mi kao neka izmaglica lebdeti među nebeskim oblacima, tamo negde i nekad.
Ne, on govori o tome da će doći do telesnog vaskrsenja.
Ljudima u ono vreme, posebno Grcima i njihovim filozofima, bilo je teško da shvate ovaj konecept. Pa i mnogi danas imaju muke da shvate tu istinu.
 
Ljudi često telo doživljavaju kao nešto potpuno pokvareno i misle da na kraju duh mora da se oslobodi tela, kako bi bio slobodan.
Pa, naizgled, i nije to tako loša filozofija. Kad promislimo šta je sve u stanju da uradi naše telo, koliko često nas prevari i izneveri, koliko nas muči i kako nikad ne ide na bolje, nego je, kako starimo, sve gore i gore, stvarno postaje nezamislivo da ovo treba da uskrsne.
Ako celu večnost treba da provedem u ovome u čemu sam sad, mani me se!
 
I zbog toga se stvaraju razne nedoumice. Ne znamo baš svu pozadinu ovog teksta, ali očigledno je da su neki su govorili da ni neće biti vaskrsenja, što je baš negativno uticalo na druge članove.
Zatim, bilo je tu onih koji su verovali da je Isus vaskrsao, ali da ljudi neće vaskrsnuti u telesnom obliku. U stvari jako puno pitanja i otvorenih tema.
Naravno, ne mogu danas da govorim o svemu što je napisano u 1. Korinćanima 15, ali želim da govorim o  važnosti i vrednosti vaskrsenja i šta to nama donosi, tj. zašto je toliko važno da slavimo i igramo zbog Hristove pobede.
 
VAŽNOST VASKRSENJA (1. KORINĆANIMA 15:1–34)
Pouka o vaskrsenju je nešto najvažnije za svakog hrišćanina. Vest o vaskrsenju je Evanđelje u kome stojimo i po kojem smo spaseni. To je istina koje moramo čvrsto da se držimo.
Ako se ne držimo toga, sve je uzalud, a ovo ovde danas je samo jedan klub zaluđenika i ljubitelja nekog arhaičnog teksta ili knjige, a ono što ste spremili kod kuće samo još jedan izgovor da se dobro najedete i napijete, i prisetite se nekih starih običaja.
Uzalud verujemo da je Biblija sveta knjiga, da je Isus više nego učitelj sa neobičnim moćima, da su apostoli bili njegovi verni pratioci, a prva crkva skup vernih koji su se krštavali - ako ne verujemo da je Isus raspet, da je umro i da je treći dan vaskrsao!
 
Dakle, Isusova smrt, sahrana i vaskrsenje su srž evanđelja, dobre vesti.
 
To nismo mi izmislili, mi ne pričamo što bismo voleli da se desilo ali se nije desilo. Mi govorimo i svedočimo ono šta nam svedoči Sveto pismo i svedoci koji su se sreli sa vaskrslim Hristom.
 
U Svetom pismu, nalazimo proroštva o tome da će Mesija doći, biti ubijen, ali da će vaskrsnuti iz mrtvih. Tu možemo posebno izdvojiti Psalam 16:10 “Jer mu dušu nećeš ostaviti u šeolu, ni dati da tvoj svetac istrune.”
Petar u svojoj prvoj propovedi, Dela 2:24 objavljuje ispunjenje ovog obećanja: “Bog ga je vaskrsao, oslobodivši ga smrtnih muka jer je bilo nemoguće da ga smrt zadrži.” 
 
Pa i sam Pavle, govoreći vernima u Antiohiji, Dela 13:30-36, pominje ove stihove iz Psalma 16:10. “Ali Bog ga je vaskrsao iz mrtvih i on se mnogo dana pokazivao onima koji su s njim došli iz Galileje u Jerusalim, a koji su sada njegovi svedoci pred narodom. Mi vam objavljujemo evanđelje: obećanje koje je Bog dao našim praocima ispunio je nama, njihovoj deci, vaskrsnuvši Isusa, kao što piše u drugom psalmu: ‚Ti si moj Sin, danas te rodih.‘ A da ga je vaskrsao iz mrtvih, da nikad ne istrune, rekao je ovako: ‚Daću vam pouzdane blagoslove obećane Davidu.‘ Tako i na drugom mestu kaže: ‚Nećeš dati da tvoj Svetac istrune.‘ Jer, pošto je David u svom naraštaju poslužio Božijem cilju, umro je i bio sahranjen kraj svojih praotaca, i istrunuo je. Ali Onaj koga je Bog vaskrsao, nije istrunuo.”
 
A među ovim stihovima čitamo da postoje i svedoci da je Isus vaskrsao - čitamo Dela 13:31, ponovo: “On se mnogo dana pokazivao onima koji su došli iz Galileje u Jerusalim, a koji su sada njegovi svedoci pred narodom.”
 
Dakle, drugi dokaz su pouzdani svedoci, čitamo 1.Korinćanima 15:5-8 “i da se pokazao Kifi, pa Dvanaestorici. Zatim se pokazao braći, kojih je bilo više od pet stotina odjednom – većina ih je još živa, a neki su umrli. Zatim se pokazao Jakovu, pa svim apostolima. A posle svih, pokazao se i meni, kao nedonoščetu.”
 
Pogedajte malo tu plejadu svedoka, ali obratite pažnju posebno na ovu trojicu:
- Petar, Isusov sledbenik koji ga se tri puta odrekao, a sad je spreman da umre za svedočanstvo; 
- Jakov, Isusov polubrat, koji nije verovao u Njega tokom Njegove lične službe;
- Pavle, farisej koji je bio ubeđen da treba da progoni svakoga ko je sledio Isusa.
 
Ovo su ljudi, koji su ispočetka bili nesigurni, skeptični pa čak i neprijateljski raspoloženi, ali su postali najbolji i najpouzdaniji svedoci ove istine. Jer, oni su morali potpuno da promene svoja ubeđenja, a zatim da prihvate rizik da plate najskuplju cenu za svoju novu veru. Najrazumnije objašnjenje za takvu radikalnu promenu je činjenica da su „Oni zaista videli vaskrslog Hrista, tj. da se vaskrsenje zaista dogodilo!”
 
Kako procenjujemo važnost neke stvari u svom ličnom životu? Po posledicama koje nastaju kad nam ta stvar nedostaje. Nadam se da se slažete sa mnom. Banalan primer: Ako nemate posao, koliko vam je važno da nađete posao? Veoma važno jer će vam posao obezbediti platu, a plata ono što vam je potrebno za svakodnevni život.
 
Tako je i sa vaskrsenjem. Koliko nam je ono važno možemo da procenimo po posledicama ako nema vaskrsenja.
Pročitajmo ove stihove 15:12–19 “Ako se propoveda da je Hristos vaskrsao iz mrtvih, kako to da neki među vama govore da nema vaskrsenja mrtvih? Ako nema vaskrsenja mrtvih, ni Hristos nije vaskrsao. Ako Hristos nije vaskrsao, uzaludno je naše propovedanje, uzaludna je i vaša vera. Uz to, pokazujemo se i kao lažni Božiji svedoci, zato što smo svedočili protiv Boga da je vaskrsao Hrista, koga on nije vaskrsao ako zaista mrtvi ne vaskrsavaju. Jer, ako mrtvi ne vaskrsavaju, ni Hristos nije vaskrsao. A ako Hristos nije vaskrsao, vaša vera je uzaludna – još ste u svojim gresima. Onda propadoše i oni koji su umrli u Hristu. Ako se samo u ovom životu uzdamo u Hrista, najbedniji smo od svih ljudi.”
 
Pavle upozorava na posledice lažnog učenja da nema telesnog vaskrsenja i kaže, ako nema vaskrsenja:
- ni Hristos nije vaskrsao
- svako propovedanje bi bilo uzaludno,
- ako vera dolazi propovedanjem reči, kao što nas sama reč uči, onda je naša vera uzaludna zbog takvog propovedanja
- svaki hrišćanin koji veruje u vaskrsenje bi bio lažni svedok
- svi bismo i dalje bili u svojim gresima
- svi oni koji su umrli su onda nestali zauvek,
Na sve to bismo mi, koji sada, u ovom životu verujemo u Hrista, bili najbednija stvorenja za svako željenje i sramotu.
 
Ali, na našu radost Vaskrsenje je desilo!
Pročitajmo 15:20–32 “Ali, Hristos jeste vaskrsao iz mrtvih, kao prvenac onih koji su umrli. ...”
 
U Starom zavetu, koji je slika, Novog zaveta „prvi plodovi“ koji se prinose Bogu na praznik žetve, su kao garancija dobre žetve na kraju godine. Tako je i Hristovo vaskrsenje garancija našeg vaskrsenja, “kao prvenac Hristos, zatim, kad on dođe, oni koji su Hristovi.” 
 
Pošto se vaskrsenja desilo onda će se obistiniti i obećanje da će, kad ponovo dođe, on podiči svoje k sebi i uzneti ih na nebo i tamo će “im On obrisati svaku suzu sa očiju i više nikad neće biti smrti, ni jada, ni jauka, ni bola više neće biti, jer je prošlo ono što je bilo pre.” Otkrivenje 21:4
 
Pošto se vaskrsenje desilo, Hristos je taj koji caruje nad crkvom, sve dok pobeda ne bude potpuna.
 
Kako ovo treba da utiče na nas danas?
Činjenica je da ćemo po Božjem obećanju i primerom koji nam je dat Isusovim vaskrsenjem i mi vaskrsnuti.
Zato ne smemo da dozvolimo lažnim učiteljima da nas odvedu na krivi put. Zbog toga treba da budemo trezveni, i spremni da ne grešimo, nego da se povinujemo Božjoj istini.
 
VREDNOST VASKRSENJE (1. KORINĆANIMA 15:35-58)
U preostalom delu ovog poglavlja imamo sliku i primere za to kako vaskrsenje izgleda.
 
Želeo bih da istaknem ono najvažnije - dobićemo nova tela! Kao što kaže Pavle u 52 stihu: “u magnovenju, u tren oka, kad poslednja truba zatrubi. Jer zatrubiće, a mrtvi će vaskrsnuti neraspadljivi, a mi ćemo se izmeniti.”
 
Mnogi, pogrešno, veruju, kao što sam rekao, da ćemo vaskrsnuti u ovom telu koje sada imamo. Da ćemo se samo malo izmeniti, možda podmladiti, ozdraviti, ojačati, ali da ćemo ostati isti mi.
Izgleda da je to nekako normalno. Prirodno je da ono što umre, izraste kao novo, potpuno isto, kao što je bilo, samo mlađe i jače.
I deluje prirodno, kao što svaka vrsta dobija telo u skladu sa svojom vrstom. Dakle, bio sam čovek i ostaću čovek kad vaskrsnem.
Svi smo radoznali po ovom pitanju, zar ne? Ljudi ponekad pitaju, kakav će biti raj? Ono što stvarno stoji iza ovog pitanja je drugo pitanje “Kakav ću biti ja?”
 
Bog ne pokušava da zadovolji našu radoznalost o vaskrsenju ili telu koje vaskrsne. On još nije otkrio sve detalje. Međutim, rečeno nam  je ono što treba da znamo.
 
Prva i najočiglednija istina u vezi sa našim vaskrslim telima je da će se ona razlikovati od ovih koje imamo sada. Znam da će se neki, možda, sada razočarati ali verujete biće ovo bolja varijanta od ove koju imamo. Napredniji model.
 
Druga (i ne tako očigledna) istina je da, iako će naša vaskrsla tela biti drugačija od ovih koja imamo sada, ona će biti u vezi sa onima koje imamo sada. Naše vaskrslo telo će biti drugačije — ali ćemo i dalje to suštinski biti mi. Otprilike kao kad bismo uporedili avion braće Rajt sa spejsšatlom.
 
A toje treća (i najuzbudljivija) istina. Naša nova tela će biti beskrajno bolja! Pavle je podelio ove uzbudljive reči u 15:42–44:”Tako je i sa vaskrsenjem mrtvih: seje se u raspadljivosti, vaskrsava u neraspadljivosti; seje se u sramoti, vaskrsava u slavi; seje se u slabosti, vaskrsava u sili; seje se prirodno telo, vaskrsava duhovno. Ako postoji prirodno telo, postoji i duhovno.”
 
I sad neko pita, kako ćemo se prepoznavati? Prepoznavaćemo se po duhovnim osobinama, a ne po telesnim.
Već u ovoj stvarnosti u telesnosti, Bog nas uči tome da prepoznajemo jedni druge po duhovnim osobinama, a da zanemarimo lične strasti, izgled, godine, pol, telesne nedostatke, navike, sposobnosti i sl. To je svojevrsna vežba, predukus za život koji je pred nama u duhovnoj realnosti proslavljenih tela koja ćemo dobiti.
 
Ono što izuzetno važno je činjenica da ćemo biti pobednici u ovoj borbi (15:51–57)
Pavle je želeo da znamo da će svako od nas dobiti novo telo. Takođe je želeo da znamo da ćemo učestvovati u pobedi, velikoj Božanskoj pobedi.
 
Možda je najvatreniji uzvik ovog pobedonosnog poduhvata “Pobeda proždre smrt!
»Smrti, gde ti je pobeda? Smrti, gde ti je žalac?«
 
Vaskrsenje nam obezbeđuje da budemo pobednici u svemu  - imaćemo pobedu nad grehom — i krivicom i posledicama greha — i imaćemo pobedu nad smrću i večni život!
 
Zbog svega toga, poslednjih stih ovog poglavlja,15:58, treba da bude urezan u srce svakog hrišćanina  “Zato, draga moja braćo (i sestre), budite čvrsti, nepokolebljivi, uvek obilujete u Gospodnjim delima, znajući da vaš trud nije uzaludan u Gospodu.”
 
Potvrda toga vam je Isusovo vaskrsenje koje se danas proslavlja.
I zato, neka ovaj praznik ne bude bogat samo dobrim jelima nego i dobrim delima, i odlukom srca da naš trud ne bude uzaludan.
 
Hristos vaskrse!
Amin!