BOŽIĆ

Kako je dobra prilika što smo večeras mogli da se okupimo i slavimo rođenje našeg Boga i Gospoda Isusa Hrista. Kako je divno slušati glasove koji pesmom šire radosnu vest o ovom događaju. Meni srce igra od radosti jer, ovo i jeste prilika kad treba da osetimo svu radost zbog odluke našeg Boga, da nas obasja neverovatnom milošću i iskaže nam neopisivu ljubav, kroz svoga Sina Isusa Hrista.

Ipak, i u ovom lepom događaju mnogi nalaze svašta negativno, od toga da niko ne zna tačan datum kad je Isus rođen, pa do toga da je sve drugo važnije u ovom prazniku sem Isusa.

Zbog toga bih želeo malo da osvetlim šta Božić jeste, a šta nije, i zašto bismo trebali da ga proslavljamo.

Da li Isus rođen 25. decembra? Nikad niko to nije tačno utvrdio. Bog nam, u Svetom pismu to nije otkrio, pa onda to i ne možemo sa sigurnošću znati. O razlogu zašto Bog nije objavio datum rođenje Isusa Hrista možemo samo da nagađamo. Mislim da razlog leži u tome što sam događaj prevazilazi svaki datum. Rođenje Isus Hrista je vanvremensko, neponovljivo i različito od svega što se ikad desilo. Svako čudo zapisano u bibliji može da bude ponovljeno, ali čudo rođenja iz Vitlejemske štale, ne može se i neće ponoviti.   

***********

Istorija nam kaže da, prvi hrišćani nisu slavili Božić sve do IV veka (u izvorima dokazana godina 336.) i to u Rimu. Do danas nije baš jasno zašto se Božić slavi 25. decembra,  ali prevladava mišljenje da je to zbog toga što se tada u Rimu još uvek slavio praznik povodom rođenje boga Sunca. Pretpostavlja se da je crkva, želeći potisnuti taj mnogobožački praznik, tada počela slaviti rođenje Isusa Hrista. Ali to je samo pretpostavka, sa kojom se možemo složiti ili ne.

I u mnogim drugim delovima, tada velikog carstva, neznabožački običaji iz tog perioda godine, pretvoreni su u hrišćanske praznike. Danas mnogi odbijaju da slave Božić, upravo iz tog razloga - kažu to su to paganski običaji i hrišćani ne treba da ih slede ili da svoje praznike poistovećuju sa njima.  

Ali, pitam se? Zar naši preci i sami nisu bili pagani pre nego što su postali hrišćani? Pa zašto se mi onda i dalje identifikujemo sa njima, zašto smo onda i dalje hrišćani, zašto još uvek nosimo njihova prezimena, nasledne osobine i drugo - kad su oni bili pagani. Ako smo dosledni, nećemo da se dotičemo ničeg što je pre bilo pagansko, čak iako je promenjeno i sad je preporođeno hrišćanstvom. Ali, nismo baš toliko dosledni!   

Verujem da je sasvim normalno, što se praznici, kao što je ovaj, proslavljaju baš u vreme starih praznika. Reč nas uči i kaže "Gle, staro je prošlo, nastalo je novo." (2.Korinćanima 5:17) . Kao što smo mi novi ljudi posvećeni Bogu, tako su i naši praznici posvećeni tom istom Bogu.   

Šta ima prirodnije nego da praznik koji se slavio kao pobeda novog sunca, postane praznik pravog, istinitog i svemogućeg Boga, koji svojom slavom i svetlošću čak i to novo Sunce čini tamnim. Zar nas tako ne uči pismo "I tom gradu nije potrebno sunce, ni mesec, da mu svetle, jer ga slava Božija obasja, i Jagnje je njegovo svetlilo." Otkrivenje 21:23

To jagnje, je Onaj rođen u štali iznad Vitlejema. Njegovo rođenje zasenilo je sve što je ikad postojalo na svetu, i obasjalo ga svojom svetlošću, dalo mu novi život i pravi smisao.

Zar onda, rođenje Onoga koji je Stvoritelj Sveg Svemira, Bog nad Bogovima, Gospodar nad Gospodarima, ne treba da zaseni sve praznike, događaje, zablude i pogrešene objave i da uspostavi nešto sasvim novo, svetlije, uzvišenije i svetije? Zar onda, to Novo ne treba da zameni staro? I ne samo da ga zameni, nego da ga u potpunosti izbriše.

Ostali su tragovi, kažu neki. Skandinavci još uvek ovaj praznik zovu Jul, i među britancima taj naziv je sinonim za Božić. Kažu posvećeno je to nekom bogu Toru, palili su se julski panjevi, kod nas ih zovu badnjaci, i verovalo se da koliko varnica iskoči iz panja koji gori, toliko će svinja i goveda biti u toj kući.

Ali panjeva u Skandinaviji više nema, iako poneke domaćice još uvek spreme panj tortu, preliju je čokoladom da što više liči na drvo; Tor je postao ličnost iz stripa i holivudskih filmova.

Ovde kod nas, ponegde gori neki badnjak, slama sve ređe šušti pod nogama ukućana, ponegde se lomi česnica. Kažu vezano je to za Pana i neke slavenske bogove. Ali, Pana se više niko i ne seća. Sećanja su preoblikovana novim doživljajem, lažni bogovi ustuknuli su pred Istinitim, kao što tama ustukne pred svetlom.  

Praznik rođenja Isusa, sina Marijinog, Pomazanika Božijeg, kome pripada sva slava i čast uzdigao se iznad svih sećanja i običaja. Onaj čije rođenje slavimo, svojom dobrotom daje nebrojeno puta više varnica blagostanja, nego što može da izađe iz svih badanjak ikad zapaljenih. I to blagoslove primamo, ne zato što ćemo ili nećemo zapaliti badnjak, ili ukrasiti božićno drvo, nego zato što je naše srce zahvatila vatra njegove ljubavi i obasjala nas novim svetlom u kome nema ni trunka tame.       

Dakle, na svakom mestu, gde se, da li pod izgovorim običaja, da li iz koristoljublja ili sa iskrenom željom, proslavlja rođenje Isusa Hrista, otvorena su vrata blagoslova, radosti, novog početka, zahvalnosti, ljubavi i mira.

******

Njegovo rođenje protreslo je sve stubove na kojima je svet do tad stajao.  

Irod je u svojoj palati kipteo od besa, i drhtao od straha, pred onim koji se rodio u krajnjem siromaštvu, jer je to siromaštvo bilo bleštavije od sveg bogatstva koje je Irod mogao i da  zamisli, a nemoć, tek rođenog deteta, nadilazila je svu sila njegovih i rimskih legija. Pobeđen, ogorčen i ljut, poslao je ubice da ga oslobode pretnje. Umesto da se pokloni svemogućoj Božjoj volji on je pokušao da se bori sa Bogom, i izgubio je tu bitku.   

Kao što je bilo tada, tako i danas, imamo mnogo onih koji gaje u svom srcu neprijateljstvo, ogorčenje, strah i bes protiv Isusa, jer su ubeđeni da će on srušiti sve njihove snove, planove i bogastva; da će zbog njega ostati bez moći i slobode.

Ali Isus ne želi da ruši, nego želi da gradi; ne želi da budemo slabi nego da budemo silni; ne želi da budemo siromašani, već da se obogatimo životom. 

Pismoznanci, fariseji i  sveštenici, bili su zatečeni istinom koju su propustili da vide. Ono što su celog svog veka čekali i najavljivali, desilo se mimo njih, i mimo njihovih ceremonija i službi i obreda. Onaj koji je rođen daleko van Jerusalima i hrama, celog svog života, ukazivaće na njihove zablude, lutanja, formalizam, tvrodvratost, mrtvilo.  Umesto da se poklone pred sveobuhvatnom Božjom mudrošću, oni su pokušali da je sakriju, omalovaže, banalizuju.

I danas ima mnogo onih koji svetovnu mudrost stavljaju ispred Božije, negiraju Hrista, ljuljaju se od nauke do nauke - skupljaju od svega pomalo i na kraju ne dobiju ništa, ili se nepokolebljivo drže zabluda i običaja, hvale se cermonijama, bleštavim obredima i važnim službama. U svojoj ispraznosti propuštaju ono najvažnije – ljubav – neizmernu, blagu, strpljivu, poniznu, punu razumevanja. 

Ljubav, koje prevazilazi sve formalnosti, obrede i službe.  

Tu su bili i mudraci, koji su proučavli dešavanja među zvezdama, Božjoj neverovatnoj i beskonačnoj kreaciji, kojoj se divimo i koja u nam izaziva osećanja obožavanja i spoznaje svoje malenkosti u odnosu na neizmernu Božju veličinu. Ono su bili oduševljeni saznanjem da je rođen novi car, novi član carske kuće, novi vladar koji će zameniti Iroda. Požurili su da mu se poklone donoseći mu darove koje su smatrali dostojnim cara.

U njima vidimo one koji traže i odgonetaju, tumače i proučavaju, i nalaze ono što traže, ali ne podignu svoje oči ni metar iznad zemlje iako sve vreme gledaju u zvezde. Sve ono što nauče i steknu, čemu se dive i klanjaju, izgube jer im je srce vezano za zemaljsko a ne za nebesko. Njihove namere nisu loše, niti su postupci za osudu, ali ne ostaju sa Hristom jer uvek ima nešto novo na vidiku, nešto zanimljivo i izazovno.  

Naše ljudsko i sebično sprečava nas da uživamo u onome što nam je Bog pripremio. Jedina prepreka koja može da zaustavi Božju, bezuslovnu ljubav i milost, je ona koju mi samo postavimo.

Ako nema tih prepreka koje mi postavimo, govori nam rođenje Isusovo, Bog sve ostalo može i hoće prevladati da bi učinio mogućim da budemo sa njim, da On bude sa nama - Emanuel.

******

Pavle je stajao na Marsovom brdu u Atini i govorio okupljenim ljudima: “Atinjani, po svemu vidim da ste vrlo pobožni. Prolazeći, naime, i posmatrajući vaše svetinje našao sam i jedan žrtvenik na kojem je bilo napisano: »Nepoznatom Bogu«. Što vi, dakle ne poznavajući poštujete, to vam ja objavljujem.” Dela 17:22,23

Ovo je prizor Božije mudrosti koja se iskazala kroz jednog, odanog i gorljivog, svedoka za živoga Boga, koji je umeo i hteo da iskoristi priliku da posvedoči za ono čemu ljudi teže a ne umeju da prepoznaju.

Mi imamo istu tu priliku da, u vreme božićnih praznika, stojimo i govorimo i svedočimo za istinitog Boga.

Zar u tome treba da nas ometaju badnjaci, božićna drvca, deda mrazovi, komercijalizacija i pokušaj ljudi da sve prodaju i na svemu zarade? Zar to treba da smeta našem svedočanstvu? Zar istina koju donosimo nije veća od svega toga?

Pa kad već imamo priliku koristimo je – svojim slavljenjem, pesmom  i rečju, hrabro i odvažno, puni razumevanja i ljubavi za one koji će nas slušati, govoreći onako kako je apostol Pavle govorio – prepoznajemo vašu pobožnosti, i vaše ukrase i svetla, i badnjake, i položajnike i svečanu trpezu, i kroz sve to i preko svega toga objavljujemo vam – Isus je rođen. Postao je čovekom jer nas toliko voli, da se odrekao  toga što je jednak Bogu, pa je postao kao i mi. Rodio se u štali, da bi ovom svetu doneo svetlo, i slavlje, i blagostanje i radost i mir koji prevazilazi svaki um – sve ono što ljudima nedostaje i za čime žude.   

Kad se On rodio, anđeli su pevali, nebo je slavilo. Vest je objavljena – RODIO VAM SE SPAS.

Spas od svega – od tuge, od bola, od siromašnog života, od nepravde, od samoće i nemira.

A za njega čak nije bilo ni mesta u gostionici. Štala je morala da mu bude dobra.

Kažu – rodio se mali Bog, Božić! I to neke sablažnjava i brine i čini da je sve ovo odbojno i neprihvatljivo.

To govore i sablažnjavaju se oni koji ne razumeju u potpunosti Boga u kog veruju.

Zar ne vide, nije se rodio mali Bog, već je veliki, Sveprisutni Bog uzeo obličje sluge da bi lično iskusio sve što je svako od nas prošao. Bog je tako velik, da se nije plašio da postane najslabiji od svih. To je veličina velikih – da se ne boje da postanu mali, kako bi mali mogli da postanu veliki.  On je postao slab da nam kroz tu slabost pokaže svu Silu svoga bića. Postao je slab da bi mogao da saoseća sa našim slabostima.

Naše slabosti nisu prepreka njegovoj moći. Apostol Pavle piše u poslanici 2.Kornićanima 112:10 “Kad sam slab onda sam jak. “ Kako se njegova slabost pretvorila u jakost? Tako što se Božja sila naselila u njemu i dala mu snagu da se suoči sa preprekama i iskušenjima na svom putu.

Jaki smo kad priznamo da smo slabi, zato što je Bog jednom bio slab i može da razume naše slabosti i da ih promeni.   

******

U svetu u kojem živimo, Isus je centralna figura! Znam da se mnogi ne bi složili sa ovim, ali to je istina. Niko nije ravnodušan prema njemu – ili ga mrze ili ga vole, ali niko nije ravnodušan.

Takav je odnos prema njemu od samog početka.

Od trenutka kad se, još nerođen pojavio na kapijama Vitlejema, kad nije bilo vrata koja bi se otvorila da prime njegovog oca i majku na konak, pa do trenutka kad je izdahnuo na krstu, Isus je imao neprijatelja koji su mu radili o glavi. Mnogo puta, od najranijeg detinjstva pa do vremena kad je hodao po Galileji i Samariji – učeći, lečeći i hraneći narod, mač je visio nad njegovom glavom, a kamenje je bilo spremno da poleti prema njemu.

Tako je i danas odnos prema njemu i onima koji svedoče za njegovo ime.

Ipak, kao što je opasnost bila sastavni deo svakog njegovog dana, tako je uvek i na svakom mestu Bog pronalazio one koji su bili spremni da pomognu, čuju, prihvate, ili jednostavno potvrde Njegov božanski autoritet.

Tako i danas Bog pronalazi one koji su spremni da prihvate Isusa u svoj život. Imaš li ti tu želju večeras – ne oklevaj, On je zbog toga rođen.

Pastiri, obični i jednostavni, prvi su saznali za Isusovo rođenje. Videli su mnoštvo anđela, čuli pesmu sa neba i objavu Božanske milosti. Odmah su, bez mnogo premišljanja, računanja, sagledavanja,  pošli da vide ono o čemu su slušali. Oni su prvi koji su slavili rođenje Hristovo.  

Koliko nam je svima potrebna ta odlučnost da se odazovemo na Božji poziv i učinimo ono na što smo pozvani!

******

Kažu, sve se pretvorilo u trpeze pune hrane i pića, sve se drugo radi a Isus je u drugom planu.

Zašto smetaju trpeze pune hrane i pića, i veselje, i pokloni i sva ta užurbanost i naizgled raskoš?

Kad čovek ili žena nađe osobu sa kojom želi provesti ostatak života, oni naprave veselje, pozovu prijatelje, napune trpeze, obuku svečana odela, provesele se i svoju radost podele sa najbližima. Daruju jedni druge.

A njihova zajednica će trajati, u najboljem slučaju, dok ih smrt ne rastavi.

Pa kad takva veselja prave ljudi da bi proslavili početak zajedničkog života koji ograničeno traje, kakvo tek veselje treba da pravimo mi koji smo upoznali Hrista?

Mi smo pronašli osobu sa kojom, ne samo da ćemo deliti ovozemaljski život, nego osobu koja je sama suština našeg života.

Na Božićni dan proslavljamo rođenje Onoga sa kojim ćemo biti venčani, ne za brak, nego za neraskidivu vezu života koju ni smrt ne može da rastavi.

Jer ko se venča sa Hristom za njega konačnost nestaje, smrt gubi pobedu, a ostaje večna neprolazna veza.  

Kao što je apostol Pavle napisao Rimljanima: „Jer znam jamačno da ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina, ni druga kakva tvar ne može da nas rastavi od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu, Gospodu našem.“ 8:38,39

Ništa nas neće rastaviti od Njega.

I zato mislim i verujem, koliko god svetla da upalimo, koliko god ukrasa da stavimo, koliko god da napunimo naše trpeze, koliko god dobra da podelimo sa nekim, kakve god poklone da podelimo, kako god lepa odela da ubučemo, koliko god sa veseljem slavili, i kako god bile svečane naše pesme, još uvek to neće nadmaštiti lepotu i sjaj praznika, rođenja našeg Isusa Hrista.

Ohrabrujem vas i pozivam, da vaša lica zrače radošću, da vaši domovi odišu praznikom, da vaši govori budu blagi i zagrljaji topli. Da budete domaćini koji će pokazati sve blagodati kojima ste blagosloveni.

I da svima i na svakom mestu objavljujete – Hristos se rodi!!