VASKRSENJE, POBEDA ZA VERNE!

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 12. april 2026.)

Hristos vaskrse! Uistinu vaskrse!

Najčešće, povodom ovog velikog hrišćanskog praznika, čitamo delove pisma koji govore o to prvom jutru, o ponašanju žena i apostola, o tome kako se Isus pojavio iznenada pred apostolima, o dvojici na putu za Emaus … itd. Svi ti tekstovi su baš onako, prigodni, i poprilično idilični, rekao bih praznični.
 
Ali danas ne želim da čitam ništa od toga iako je praznik. Danas želim da čitam i govorim o tome zašto nam je ovaj događaj tako veliki praznik, i da se osvrnem na posledice koje je vaskrsenje ostavilo na mnoge generacije pre nas i na nas lično.
 
U tekstu koji ćemo danas pogledati i delimično pročitati, 1. Korinćanima 15., vest o Isusovom vaskrsenju bila je stara vest, ali podjednako aktuelna kao i prvog dana. Njegovo vaskrsenje bilo je vrhunac svega o čemu možemo da čitamo u Pismu i potvrda svega šta je On govorio.
Vest o uskrslom Mesiji podigla je svet na noge i izavala, pa moglo bi se reći, neočekivane i burne rekacije.
Počev od pritiska na one koji su širili vest da prekinu sa tom praksom, pa do davanje posebnog imena - hrišćani - sledbenicima te sekte, pa preko progona, zatvaranja, mučenja, ubijanja, oduzimanje imovine i svih prava, spaljivanja, bacanje zverima u arenu, i svakojakim drugim zlom koji je zadesio te ljude, razni “autoriteti” i vlasti su pokušali da uguše tu vest, da je obesnaže i obesmisle.
 
Međutim, što je pritisak bio jači to se vest sve više širila, a broj sledbenika je neprestano rastao. Njihov život bio je obeležen ovom istinom, oni su na sebi nosili pečat te istine.
 
Zahvaljujući njima ta vest je dospela i do nas danas. I mi smo danas obeleženi tom istinom,  i ona i danas izaziva skoro iste reakcije kao što je bilo od prvog dana.
Zato je izuzetno važno da tu istinu znamo i da živimo u skladu sa njom.
 
Iz tog razloga danas ne želim da čitam uzbudljive delove o kojima su pisali Matej (28.), Marko (16.), Luka (24.) i Jovan (20.), nego želi da pročitamo tekst koji na napisan dvadeset godina kasnije u vreme kad je već vest o Hristovom vaskrsenju postala, kako to ovi mladi danas kažu, viralna, i masovno prihatana, ali i masovno napadana. 
 
Od samog početka pojavila su se razna sporenja i pogrešna učenja koja su imala za cilj da pomute istinu i da odvrate ljude sa puta kojim su krenuli. Dvadeset godina posle ti napadi su se samo pojačavali i opasno su prodrli u crkvu.
Postojala je opasnost da se velika pobeda koju je Isus izvojevao na krstu, a Otac potvrdio svojom slavom podigavši ga iz mrtvih, pretvori u nešto što Bogu nije bila namera.
Ta borba za pravu istinu traje i dan danas i mi smo sudionici te borbe. Hvala Bogu,  koji nam daje snagu, mudrost i odlučnost da ostajemo u pobedničkom raspoloženju obeležavajući i proslavljajući, ne samo praznik koga zovemo Uskrs, nego i koristimo svaku priliku da ovu istinu širimo među ljudima.
 
Realno, vaskrsenje je pobeda, najveća koju je Stvoritelj ostvario dajući nadu spasenja i večnog života svakome ko te nade želi da se drži.
Neću da čitam celo poglavlje, nego ću koristiti i čitati neke pasuse, ali vi svakako treba da ovo petnaesto poglavlje od svih 58 stihova, pročitate kod kuće.
 
Prve stihove koje svakako želim da istaknem su oni sa kraja ovog poglavlja, 1. Korinćanima 15:54 - 57: “A kada se ovo raspadljivo obuče u neraspadljivost i ovo smrtno obuče u besmrtnost, tada će se obistiniti izreka koja je zapisana: »Pobeda proždre smrt.« »Smrti, gde ti je pobeda? Smrti, gde ti je žalac?« Žalac smrti je greh, a sila greha je Zakon.
Ali, hvala Bogu, koji nam daje pobedu kroz našega Gospoda Isusa Hrista.”
 
„Pobeda“ je uzbudljiva reč, bilo da je reč o pobedi uopšte ili o nekoj ličnoj pobedi, a posebno kad je reč o pobedi koju je izvojevao Gospod.
Podsetite se samo kako se dobro osećate kad iz nečega izađete kao pobednik. Koje je to olakšanje, kako se misli razbistre, čoveku dođe prosto da zaigra.
 
Zahvaljujući našem Gospodu mi možemo da osećamo taj ukus pobede - i opšte ali i lične.
 
Zašto je to Pavlu uopšte bilo važno, zašto je nama važno, da razumemo kakva je to pobeda koju smo dobili Isusovim uskrsnućem?
 
Pa, vidite, Pavle ne govori o nekim imaginarnim stvarima, kad će se naš duh spojiti sa Božjim i utopiti se u božanstvo ili kad ćemo mi kao neka izmaglica lebdeti među nebeskim oblacima, tamo negde i nekad.
Ne, on govori o tome da će doći do telesnog vaskrsenja.
Ljudima u ono vreme, posebno Grcima i njihovim filozofima, bilo je teško da shvate ovaj konecept. Pa i mnogi danas imaju muke da shvate tu istinu.
 
Ljudi često telo doživljavaju kao nešto potpuno pokvareno i misle da na kraju duh mora da se oslobodi tela, kako bi bio slobodan.
Pa, naizgled, i nije to tako loša filozofija. Kad promislimo šta je sve u stanju da uradi naše telo, koliko često nas prevari i izneveri, koliko nas muči i kako nikad ne ide na bolje, nego je, kako starimo, sve gore i gore, stvarno postaje nezamislivo da ovo treba da uskrsne.
Ako celu večnost treba da provedem u ovome u čemu sam sad, mani me se!
 
I zbog toga se stvaraju razne nedoumice. Ne znamo baš svu pozadinu ovog teksta, ali očigledno je da su neki su govorili da ni neće biti vaskrsenja, što je baš negativno uticalo na druge članove.
Zatim, bilo je tu onih koji su verovali da je Isus vaskrsao, ali da ljudi neće vaskrsnuti u telesnom obliku. U stvari jako puno pitanja i otvorenih tema.
Naravno, ne mogu danas da govorim o svemu što je napisano u 1. Korinćanima 15, ali želim da govorim o  važnosti i vrednosti vaskrsenja i šta to nama donosi, tj. zašto je toliko važno da slavimo i igramo zbog Hristove pobede.
 
VAŽNOST VASKRSENJA (1. KORINĆANIMA 15:1–34)
Pouka o vaskrsenju je nešto najvažnije za svakog hrišćanina. Vest o vaskrsenju je Evanđelje u kome stojimo i po kojem smo spaseni. To je istina koje moramo čvrsto da se držimo.
Ako se ne držimo toga, sve je uzalud, a ovo ovde danas je samo jedan klub zaluđenika i ljubitelja nekog arhaičnog teksta ili knjige, a ono što ste spremili kod kuće samo još jedan izgovor da se dobro najedete i napijete, i prisetite se nekih starih običaja.
Uzalud verujemo da je Biblija sveta knjiga, da je Isus više nego učitelj sa neobičnim moćima, da su apostoli bili njegovi verni pratioci, a prva crkva skup vernih koji su se krštavali - ako ne verujemo da je Isus raspet, da je umro i da je treći dan vaskrsao!
 
Dakle, Isusova smrt, sahrana i vaskrsenje su srž evanđelja, dobre vesti.
 
To nismo mi izmislili, mi ne pričamo što bismo voleli da se desilo ali se nije desilo. Mi govorimo i svedočimo ono šta nam svedoči Sveto pismo i svedoci koji su se sreli sa vaskrslim Hristom.
 
U Svetom pismu, nalazimo proroštva o tome da će Mesija doći, biti ubijen, ali da će vaskrsnuti iz mrtvih. Tu možemo posebno izdvojiti Psalam 16:10 “Jer mu dušu nećeš ostaviti u šeolu, ni dati da tvoj svetac istrune.”
Petar u svojoj prvoj propovedi, Dela 2:24 objavljuje ispunjenje ovog obećanja: “Bog ga je vaskrsao, oslobodivši ga smrtnih muka jer je bilo nemoguće da ga smrt zadrži.” 
 
Pa i sam Pavle, govoreći vernima u Antiohiji, Dela 13:30-36, pominje ove stihove iz Psalma 16:10. “Ali Bog ga je vaskrsao iz mrtvih i on se mnogo dana pokazivao onima koji su s njim došli iz Galileje u Jerusalim, a koji su sada njegovi svedoci pred narodom. Mi vam objavljujemo evanđelje: obećanje koje je Bog dao našim praocima ispunio je nama, njihovoj deci, vaskrsnuvši Isusa, kao što piše u drugom psalmu: ‚Ti si moj Sin, danas te rodih.‘ A da ga je vaskrsao iz mrtvih, da nikad ne istrune, rekao je ovako: ‚Daću vam pouzdane blagoslove obećane Davidu.‘ Tako i na drugom mestu kaže: ‚Nećeš dati da tvoj Svetac istrune.‘ Jer, pošto je David u svom naraštaju poslužio Božijem cilju, umro je i bio sahranjen kraj svojih praotaca, i istrunuo je. Ali Onaj koga je Bog vaskrsao, nije istrunuo.”
 
A među ovim stihovima čitamo da postoje i svedoci da je Isus vaskrsao - čitamo Dela 13:31, ponovo: “On se mnogo dana pokazivao onima koji su došli iz Galileje u Jerusalim, a koji su sada njegovi svedoci pred narodom.”
 
Dakle, drugi dokaz su pouzdani svedoci, čitamo 1.Korinćanima 15:5-8 “i da se pokazao Kifi, pa Dvanaestorici. Zatim se pokazao braći, kojih je bilo više od pet stotina odjednom – većina ih je još živa, a neki su umrli. Zatim se pokazao Jakovu, pa svim apostolima. A posle svih, pokazao se i meni, kao nedonoščetu.”
 
Pogedajte malo tu plejadu svedoka, ali obratite pažnju posebno na ovu trojicu:
- Petar, Isusov sledbenik koji ga se tri puta odrekao, a sad je spreman da umre za svedočanstvo; 
- Jakov, Isusov polubrat, koji nije verovao u Njega tokom Njegove lične službe;
- Pavle, farisej koji je bio ubeđen da treba da progoni svakoga ko je sledio Isusa.
 
Ovo su ljudi, koji su ispočetka bili nesigurni, skeptični pa čak i neprijateljski raspoloženi, ali su postali najbolji i najpouzdaniji svedoci ove istine. Jer, oni su morali potpuno da promene svoja ubeđenja, a zatim da prihvate rizik da plate najskuplju cenu za svoju novu veru. Najrazumnije objašnjenje za takvu radikalnu promenu je činjenica da su „Oni zaista videli vaskrslog Hrista, tj. da se vaskrsenje zaista dogodilo!”
 
Kako procenjujemo važnost neke stvari u svom ličnom životu? Po posledicama koje nastaju kad nam ta stvar nedostaje. Nadam se da se slažete sa mnom. Banalan primer: Ako nemate posao, koliko vam je važno da nađete posao? Veoma važno jer će vam posao obezbediti platu, a plata ono što vam je potrebno za svakodnevni život.
 
Tako je i sa vaskrsenjem. Koliko nam je ono važno možemo da procenimo po posledicama ako nema vaskrsenja.
Pročitajmo ove stihove 15:12–19 “Ako se propoveda da je Hristos vaskrsao iz mrtvih, kako to da neki među vama govore da nema vaskrsenja mrtvih? Ako nema vaskrsenja mrtvih, ni Hristos nije vaskrsao. Ako Hristos nije vaskrsao, uzaludno je naše propovedanje, uzaludna je i vaša vera. Uz to, pokazujemo se i kao lažni Božiji svedoci, zato što smo svedočili protiv Boga da je vaskrsao Hrista, koga on nije vaskrsao ako zaista mrtvi ne vaskrsavaju. Jer, ako mrtvi ne vaskrsavaju, ni Hristos nije vaskrsao. A ako Hristos nije vaskrsao, vaša vera je uzaludna – još ste u svojim gresima. Onda propadoše i oni koji su umrli u Hristu. Ako se samo u ovom životu uzdamo u Hrista, najbedniji smo od svih ljudi.”
 
Pavle upozorava na posledice lažnog učenja da nema telesnog vaskrsenja i kaže, ako nema vaskrsenja:
- ni Hristos nije vaskrsao
- svako propovedanje bi bilo uzaludno,
- ako vera dolazi propovedanjem reči, kao što nas sama reč uči, onda je naša vera uzaludna zbog takvog propovedanja
- svaki hrišćanin koji veruje u vaskrsenje bi bio lažni svedok
- svi bismo i dalje bili u svojim gresima
- svi oni koji su umrli su onda nestali zauvek,
Na sve to bismo mi, koji sada, u ovom životu verujemo u Hrista, bili najbednija stvorenja za svako željenje i sramotu.
 
Ali, na našu radost Vaskrsenje je desilo!
Pročitajmo 15:20–32 “Ali, Hristos jeste vaskrsao iz mrtvih, kao prvenac onih koji su umrli. ...”
 
U Starom zavetu, koji je slika, Novog zaveta „prvi plodovi“ koji se prinose Bogu na praznik žetve, su kao garancija dobre žetve na kraju godine. Tako je i Hristovo vaskrsenje garancija našeg vaskrsenja, “kao prvenac Hristos, zatim, kad on dođe, oni koji su Hristovi.” 
 
Pošto se vaskrsenja desilo onda će se obistiniti i obećanje da će, kad ponovo dođe, on podiči svoje k sebi i uzneti ih na nebo i tamo će “im On obrisati svaku suzu sa očiju i više nikad neće biti smrti, ni jada, ni jauka, ni bola više neće biti, jer je prošlo ono što je bilo pre.” Otkrivenje 21:4
 
Pošto se vaskrsenje desilo, Hristos je taj koji caruje nad crkvom, sve dok pobeda ne bude potpuna.
 
Kako ovo treba da utiče na nas danas?
Činjenica je da ćemo po Božjem obećanju i primerom koji nam je dat Isusovim vaskrsenjem i mi vaskrsnuti.
Zato ne smemo da dozvolimo lažnim učiteljima da nas odvedu na krivi put. Zbog toga treba da budemo trezveni, i spremni da ne grešimo, nego da se povinujemo Božjoj istini.
 
VREDNOST VASKRSENJE (1. KORINĆANIMA 15:35-58)
U preostalom delu ovog poglavlja imamo sliku i primere za to kako vaskrsenje izgleda.
 
Želeo bih da istaknem ono najvažnije - dobićemo nova tela! Kao što kaže Pavle u 52 stihu: “u magnovenju, u tren oka, kad poslednja truba zatrubi. Jer zatrubiće, a mrtvi će vaskrsnuti neraspadljivi, a mi ćemo se izmeniti.”
 
Mnogi, pogrešno, veruju, kao što sam rekao, da ćemo vaskrsnuti u ovom telu koje sada imamo. Da ćemo se samo malo izmeniti, možda podmladiti, ozdraviti, ojačati, ali da ćemo ostati isti mi.
Izgleda da je to nekako normalno. Prirodno je da ono što umre, izraste kao novo, potpuno isto, kao što je bilo, samo mlađe i jače.
I deluje prirodno, kao što svaka vrsta dobija telo u skladu sa svojom vrstom. Dakle, bio sam čovek i ostaću čovek kad vaskrsnem.
Svi smo radoznali po ovom pitanju, zar ne? Ljudi ponekad pitaju, kakav će biti raj? Ono što stvarno stoji iza ovog pitanja je drugo pitanje “Kakav ću biti ja?”
 
Bog ne pokušava da zadovolji našu radoznalost o vaskrsenju ili telu koje vaskrsne. On još nije otkrio sve detalje. Međutim, rečeno nam  je ono što treba da znamo.
 
Prva i najočiglednija istina u vezi sa našim vaskrslim telima je da će se ona razlikovati od ovih koje imamo sada. Znam da će se neki, možda, sada razočarati ali verujete biće ovo bolja varijanta od ove koju imamo. Napredniji model.
 
Druga (i ne tako očigledna) istina je da, iako će naša vaskrsla tela biti drugačija od ovih koja imamo sada, ona će biti u vezi sa onima koje imamo sada. Naše vaskrslo telo će biti drugačije — ali ćemo i dalje to suštinski biti mi. Otprilike kao kad bismo uporedili avion braće Rajt sa spejsšatlom.
 
A toje treća (i najuzbudljivija) istina. Naša nova tela će biti beskrajno bolja! Pavle je podelio ove uzbudljive reči u 15:42–44:”Tako je i sa vaskrsenjem mrtvih: seje se u raspadljivosti, vaskrsava u neraspadljivosti; seje se u sramoti, vaskrsava u slavi; seje se u slabosti, vaskrsava u sili; seje se prirodno telo, vaskrsava duhovno. Ako postoji prirodno telo, postoji i duhovno.”
 
I sad neko pita, kako ćemo se prepoznavati? Prepoznavaćemo se po duhovnim osobinama, a ne po telesnim.
Već u ovoj stvarnosti u telesnosti, Bog nas uči tome da prepoznajemo jedni druge po duhovnim osobinama, a da zanemarimo lične strasti, izgled, godine, pol, telesne nedostatke, navike, sposobnosti i sl. To je svojevrsna vežba, predukus za život koji je pred nama u duhovnoj realnosti proslavljenih tela koja ćemo dobiti.
 
Ono što izuzetno važno je činjenica da ćemo biti pobednici u ovoj borbi (15:51–57)
Pavle je želeo da znamo da će svako od nas dobiti novo telo. Takođe je želeo da znamo da ćemo učestvovati u pobedi, velikoj Božanskoj pobedi.
 
Možda je najvatreniji uzvik ovog pobedonosnog poduhvata “Pobeda proždre smrt!
»Smrti, gde ti je pobeda? Smrti, gde ti je žalac?«
 
Vaskrsenje nam obezbeđuje da budemo pobednici u svemu  - imaćemo pobedu nad grehom — i krivicom i posledicama greha — i imaćemo pobedu nad smrću i večni život!
 
Zbog svega toga, poslednjih stih ovog poglavlja,15:58, treba da bude urezan u srce svakog hrišćanina  “Zato, draga moja braćo (i sestre), budite čvrsti, nepokolebljivi, uvek obilujete u Gospodnjim delima, znajući da vaš trud nije uzaludan u Gospodu.”
 
Potvrda toga vam je Isusovo vaskrsenje koje se danas proslavlja.
I zato, neka ovaj praznik ne bude bogat samo dobrim jelima nego i dobrim delima, i odlukom srca da naš trud ne bude uzaludan.
 
Hristos vaskrse!
Amin!

ISUS JE UMRO NA KRSTU

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 15. mart 2026.)

Matej 27:45-54: “Od podneva do tri sata zavlada tama po celoj zemlji. Oko tri sata Isus povika iz svega glasa: »Eli, Eli, lama sabahtani?« – što znači »Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?« Čuli su to neki koji su tamo stajali, pa rekoše: »Zove Iliju!«
Jedan od njih smesta otrča, uze sunđer, natopi ga sirćetom, natače na trsku, pa dade Isusu da pije.»Ostavi ga«, rekoše ostali, »da vidimo da li će doći Ilija da ga spase.«
A Isus opet povika iz svega glasa i izdahnu.
Tada se zavesa u Hramu rascepi nadvoje, od vrha do dna. Zemlja se zatrese i stene popucaše. Grobovi se otvoriše i vaskrsnuše tela mnogih umrlih svetih, koji izađoše iz grobova, a posle Isusovog vaskrsenja odoše u sveti grad i pokazaše se mnogima.
Kapetan i oni koji su s njim čuvali Isusa videše zemljotres i sve što se dogodilo, pa se veoma uplašiše i rekoše: »Ovaj je zaista bio Sin Božiji!« 
Marko 15:33-39; Luka 23:44-47
 
Isus je na sve moguće načine ukazivao ljudima na to da je on Sin Božji, Upozoravao ih  na pogubne posledice njegovog odbacivanja. Njegovo Božansko poreklo potvrđivano je raznim čudima, znakovima, mudrošću i silom. Praktično nije bilo ni jednog opravdanja za Javreje da ne veruju u njega, slušaju ga i slede.
Ljudima je bila jasna ova činjenica, ali jednostavno nisi bili spremni da je sasvim prihvate. Reagovanja mnogih verskih vođa, govorila su u prilog tome da su i oni znali ko je on i da ono što On čini ne može da čini niko ako nije ono šta tvrdi da jeste - Sin Božji.
Umesto poštovnja i radosti što je Bog ispunio obećanje o Mesji, jevrejski prvaci su kipteli od besa, punili se ljubomorom, zavišću, zlobom, i tvrdoglavim i besmislenim legalizmom. Rezultat toga bila je mržnja koja je u potpunosti zaslepila njihov um i navela ih na odluku da ga ubiju po svaku cenu. Čak je Pilat, koji je doneo presudu rekao da “ne nalazi krivice na njemu” (Jovan 18:38) ali su oni istrajali u svom bezumlju.  
 
Do poslednjeg časa Isusovog života On nije odustajao od želje da ih privede razumu, ali bez uspeha.
Jovan u 18. poglavlju piše o Isusovom hapšenju i čak tri puta - u 5, 6 i 8 stih - navodi Isusove reči “Ja sam”. Evo, npr. stih 18:6, “A kad im je rekao “Ja sam”, oni ustuknuše i padoše na zemlju.”
Zašto su pali? Zato što se ovim rečima “Ja sam” Bog predstavio Mojsiju. 2. Mojsijeva 3:14 “’Ja sam koji jesam’, reče Bog Mojsiju. Ovako kaži Izraelcima: “Ja sam me je poslao k vama’”
To očigledno naglašavanje Božjeg imena, trebalo je da bude dovoljno, svakome iole pametnom i sa zrncem vere u srcu, da prekine sav ovaj besmisao oko Isusovog hapšenja. Ali, očigledno, takvog tamo nije bilo.
Čitali ste pismo i znate da su već jednom ranije poslani vojnici da uhapse Isusa, ali su se vratili neobavljena posla. Čitamo u Jovan 7:45,46.
 
Onda je tu bio i ratoborni sledbenik koji mačem odseca Malhovo uvo, ali Isus ga vraća na svoje mesto, i pita Matej 26:53 i 54 “Zar misliš da ne bih mogao da zamolim Oca da mi sada pošalje više od dvanaest legija anđela? Ali kako bi se onda ispunila pisma koja kažu da mora da bude ovako?” (Marko 14:46–50; Luka 22:47–53; i Jovan 18:3–12)
Dakle, Isus je mogao, da je hteo, da spreči buduće događaje, ali prosto nije želeo da ne prihvati ono za šta se molio: Neka bude tvoja volja, a ne moja!
Bog nikad ne koristi, ako baš nije neophodno, sirovu silu da pokaže svoju moć, niti želi da ljudi veruju zato što su prisiljeni ili potkupljeni, nego zato što prihvataju istinu čistog i otvorenog srca.
 
Na žalost i tada se desilo ono što se dešava i danas - ko ne želi da veruje, neće verovati ni pored svih dokaza i argumenata, jer ne može da veruje.
Zašto je to tako, za mene postoji samo jedno objašnjenje - ljudi više zavole laž nego istinu i onda ih Bog prepusti njihovom izboru.
 
Plod te slepe mržnje i zlobe, sveštenika i fariseja, dovela je Isusa do raspeća. Do krsta.
Isus je ostao nepokolebljiv i pored svih patnji i poniženja, “poslušan do smrti i to do smrti na krstu” Filipljanima 2:8
I dok je neprijatelj mislio da je Isus pobeđen, da mu je sve oduzeto, pa čak i život, Bog je pokazao, da je On taj koji gospodari situacijom i da će svet tek morati da se suoči sa posledicama svoje zlobe ali i da postoji nada i spas za one koji ostanu verni.
Događaji tamo i tada, mnoge su zadivili, jedne su prenuli iz zablude, ali drugi su ostali potpuno hladni i neubeđeni.
 
Božji gnev lebdeo je nad Golgotom, Bog nije ćutao na očiglednu pobunu naroda sa kojim je imao savez i to je je jasno pokazao.  
 Tama
Čitali smo - „Kada je došao šesti čas, pao je mrak na svu zemlju do devetog časa“ (Marko 15:33; vidi Matej 27:45; Luka 23:44).
Isus je prikovan na krst. Mnoštvo, koje se tu okupilo, se zabavlja. Neki su mu se rugali, neki ismevali, neki dobacivali i vređali ga.
Dvojica koja su bila razapeta pored Njega imala su priliku da mu upute par reči. Jedan je dobio obećanje spasenja.
Učenici su se razbežali, a žene koje su ga inače pratile stajale su po strani. Sve u svemu, ostao je potpuno sam.
A, onda je nastala tama, u celoj zemlji. Ovo nije bilo pomračenje Sunca, bilo je vreme Pashe i vreme punog meseca, kad je pomračenje nemoguće.
Ovo je bila neprirodna tama. Svetlost sveta se ugasila, Sin Božiji je umirao.
Bio je to jeziv, i neočekivan događaj. U mraku su se razlegali jauci onih koji su umirali i uznemireni glasovi onih koji se su pitali šta se dešava.
Zemlja je ostala bez svetla, ne zato što je Bog tako hteo nega zato što je izabrala tamu.
Setite se reči sa početka Biblije, 1. Mojsijeva 1:3,4: “I reče Bog, neka bude svetlo. I bi svetlo. Bog vide da je svetlost dobra i razdvoji svetlost od tame.” 
 
Vidite, grčka reče skotos kojom Matej opisuje tamu, je prevod hebrejske reči choshek (ho-shek) upotrebljene u Postanju.
I osim tama, ona se koristi da bi se ukazalo na moralno, intelektualno i duhovno stanje koje se suprotstavlja Bogu. Bog je to naglasio na samom početki stvaranja, i zato je odvojio svetlo od tame.
U NZ najčešće se upotrebljava kao apsolutna suprotnost istinskoj svetlosti koja je došla sa Isusom Hristom.
Bog je na samom početku stvaranja pokazao da svetlo i tama ne mogu zajedno.
Bez Isusa nema svetla. Ko je razumeo, shvatio je.  
 
Zašto si me ostavio
Onda se začuo Hristov povik, vapaj, “Eli, Eli, lama sabahtani? - što znači “Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio.” Ove reči su, inače, početak Psalma 22, kog su Jevreji jako dobro poznavali. Taj vapaj nije iz očaja ili straha od smrti ili bola ili patnje. To je bio krik pobede, a ne poraza. Pobeda nad zlom, pobeda nad mrakom, nad duhovnom prazninom, nemoralom, tugom, bolom, patnjom, mučenjem, agonijom … nad svime što tama proizvodi
(Pročitajte taj psalam) On govori o spasenju, o obnavljanju, o vraćanju svetla onima koji su se izgubili u mraku. Taj Psalam izbavlja iz očaja i uvodi u pobedu. U njemu čitamo, npr, i ovaj, 24. stih “Jer, on nije prezreo patnje nevoljnikove ni gnušao ih se. Nije sakrio svoje lice od njega, nego ga je čuo kad je zavapio.”
Ima li veće najave nade od ove - Bog je čuo Isusa, čuće i nas kad mu zavapimo. To što smo u problemu ne znači da smo odbačeni i ostavljeni. Naprotiv! Bog očekuje da ga pozovemo.
Zavesa u hramu
U tom času Isusovog vapaja, sveštenici koji su bili na službi u hramu, ostali su zapanjeni.  Pred njihovim očima, zavesa koja je odvajala unutrašnjost Hrama od dela koji se zove Svetinja nad Svetinjama, u kojoj se čuvao Zavetni kovčeg, i u koji je ulazio samo Prvosveštenik i to jednom godišnje, rascepila se od vrha do dna (Matej 27:51a; Marko 15:38; Luka 23:45b).
Neko kaže - to je u skladu sa Jevrejskim običajem da otac pocepa svoju odeću u znak žalosti za sinom.
Ne, dragi moji. Ovo nije bilo to. Ovo je bilo cepanje Starog zaveta koji je Bog imao sa Izraelskim narodom. Od tog trenutka Mojsijev zakon je prestao da važi. Zavet između Izraelaca i Boga zauvek je prekršen i raskinut. Bog se više nikad nije pojavio u tom hramu. Levitsko sveštensko zamenjeno je novim sveštenstvom, po redu Melhisedekovom, kojima je Svetinja nas Svetinjma u srcu. Logično, kad je promenjeno sveštenstvo promenio se i Zakon (Jevrejima 7:12).
Zemljotres
U isto vreme kada se pocepala zavesa „zemlja se zatresla i stene popucale.“ (Matej 27:51b).
Bog je zatresao temelje svega što je stvorio - od svetlosti do stena. Samo je milost i ljubav onoga koji je umro na krstu sprečila Božji silni gnev da ne smoždi sve što je postojalo.
“Oprosti im jer ne znaju šta čine!” umirilo je Božji gnev.
Rimski vojnici su se uplašili jer su videli šta se dešava. I razumeli su i priznali su “Ovaj je zaista bio Sin Božji.”, za razliku od Jevreja koji su ostali tvrda srca, pomućene pameti i okorelih misli.
Otvoreni grobovi
Usled svega toga, otvorili su se i grobovi mnogih umrlih svetih ljudi. Oni su izašli iz njih ali se nisu pojavljivali u gradu sve do posle Isusovog vaskrsenje.
 
Sve ovo što se desilo očigledno je bilo poznato stanovnicima Jerusalima i okoline. Bog im je dao pedeset dana da razmisle o svemu. Dao im je vremena da svare tešku hranu, a onda ih je pozvao na pokajanje i suočavanje sa istinom.
 
Pogledajte kako Petar počinje svoju propoved na dan Pentekosta, Dela 2:22 “Izraelci, čujte ove reči: Isusa Nazarećanina - čoveka koga vam je Bog potvrdio delima sile, čudima i znamenjima koje je, KAO ŠTO ZNATE, preko njega učinio među nama - njega ste vi, kad vam je u skladu sa čvrstom Božjom odlukom i predznanjem bio predat, ubili rukama bezakonika prikovavši ga na krst.”
 
Isus je umro. I hrišćanstvo je jedina religija na svetu gde je onaj koji donosi život morao da umre. I po tome je hrišćanstvo stvarno jedinstveno - ima Isusa Hrista, bogočoveka i Njegov krst.
 
Krst zato što je tako predodređeno u Pismima, i zato što ne postoji način da budemo spaseni bez Isusove žrtve za naše grehe.
I zamislite, milost koja nam je pribavila spasenje na ovakav način je besplatna. Mnogi smatraju, da kad je nešto besplatno, da je to i jeftino (jer ko bi normalan delio skupe stvari besplatno).
 
Ali, ne postoji jeftina milost, ni jeftina blagodat.
Milost je divna i dobra, ali nije slepa, ne zaboravlja i ne poništava Božji gnev.
Milost je ta koja plaća cenu i prihvata na sebe kaznu za greh.
Svaki greh i svaki grešnik će izaći pred sud i primiti pravednu presudu, pa će završiti ili sa Hristom i primiti nagradu ili u paklu gde će primiti kaznu.
Niko se neće izvući i proći nekažnjeno.
 
Neki su ubeđeni da će Bog na kraju svima oprostiti jer je on tako dobar i voli ljude. Ali ni koji tako misle, ne poznaju i ne razumeju Boga kakav jeste.
Bog jeste dobar, Bog jeste ljubav ali Bog jeste i pravedan. Jedno ne poništava drugo.
Zato je Bog i poslao Hrista da se u njemu nastani sva pravednost kako bi oni koji u Njega veruju ne propadnu nego prime oproštenje i bagoslov.
Svaki Božji blagoslov je u Hristu, i svi su za one koji su u Hristu.
Ne postoje duhovni blagoslovi van Njega.
Efescima 1:3 “Blagosloven Bog i Otac našeg Gospoda Isusa Hrisa, koji nas je na nebesima blagoslovio svakim duhovnim blagoslovom u Hristu.”
 
Zbog te dobrote, pravednosti i ljubavi Isus je umro!
Bog ne može da umre, ali je Isus umro. Zato se otelovio i postao kao mi, da bi mogao da umre za naše grehe. To saznanje, to suočavanje sa njegovom smrću, bio je strašan udarac, danas bi rekli stres, za one koji su poverovali da je On taj Sin Božji, jer su videli stvari koje samo Bog može da čini i čuli reči oproštenja greha koje samo Bog može da da.
Pa i danas neki ljudi imaju problem s tim. Ipak, šta god da mi mislimo bilo je neophodno potrebno da umre i on je to učinio.
Vidite, svako od nas bi mogao sebe da žrtvuje, da umre za spasenje, ali to ne bi bilo prihvatljivo za Boga. To bi bio samo još jedan greh u nizu. Bog traži savršenu žrtvu, a mi to svakako nismo.  
Zato je On koji je savršen, prineo sebe, kao savršenu žrtvu koju je Bog prihvatio.
 
Mnogi danas čak i osporavaju činjenicu da je Isus umro. Kažu da je to bio samo privid, da su podmetnuli nekog ko je umro umesto njega, … Ali, činjenica je da je Isus umro.
Znamo da je Pilat bio šokiran koliko je brzo Isus umro (Marko 15:44). Ljudi su, ponekad umirali na krstu danima. Dvojici koji su bili razpeti sa njim morali su da slome noge da bi ubrzali njihovu smrt (Jovan 19:31–34).
Pošto je Duh Sveti nadahnuo pisca Evanđelja da zapiše ovu informaciju, sigurno da je veoma važno da znamo taj podatak. Želeo je da budemo sigurni u to da je Isus stvarno umro.
 
To je važno za mene, za tebe, za sve nas!
Biblija svugde naglašava da je umro za nas. Njegova smrt je prouzrokovana bezakonjem koje smo mi činili (Isaija 53:5)
 
Zato je Isusova smrt za mene vana, lična i spasiteljska.
 
Verujem da razumete šta hoću da kažem - nije dovoljno samo verovati da je Isus umro. Naime, fariseji, sadukeji, sveštenici, Rimljani, Pilat, stražari koji su čuvali njegov grob, žene koje su došle sa miomirisima u nedelju ujutro, apostoli … svi  su verovali da je umro. Nema ništa posebno u tome.
Ono što je posebno i važno je da verujem da je ISUS UMRO ZA MENE.
Sve što je uradio na krstu, uradio je za mene. Bog me voli i želi da mi podari večni život, da me spasi, zato je odlučio da umre za mene.
To treba da nas kosne u srce, kao one okupljene kojima je Petar propovedao.  
To je deo evanđelja koje bismo trebali da govorimo sebi svaki dan.
Kad postanemo svesni te činjenice, postanemo svesni milost koja je iskazana tom smrću.
Postanemo svesni da se:
Milost ne može zaslužiti — to je dar
Milost ne može kupiti — ona se ne prodaje.
Milost ne može uzvratiti — ona nije pozajmica i nije dug.
 
Milost je posebna jer menja sve što znamo o Bogu, i spasava nas od gneva i kazne!
 
Ipak, uživanje u Božjoj milosti nije bez uslova - ne možete uživati u milosti i imati spasenje ostajući u „dalekoj zemlji“ (Luka 15; Izgubljeni sin).
 
Znate li kakva je razlika između besplatnog i džabe?
(voda ispod propovedaonice je besplatna, ali je i džabe ako je ne koristim, moram da se sagnem, da podignem čašu, da otpijem gutljaj da bi ona delovala)
 
Milost nije kao ona aladinova lampa iz bajke, protrljaš i dobiješ šta ti treba. Milost je krst, teret, istrajnost, odlučnost, marljivost, dobro delo na koje smo pozvani.
 
Hrišćanstvo je Božja ponuda, dar sa Nebeskog prestola, a ne pijačna pogodba između dva trgovca.
Učeništvo ima cenu — tvoj život.
 
Spasenje se ne zadobija delima, nego se dobija po milosti. Ali spasenje se potvrđuje i izražava delima, delima ljubavi za koja nas je Bog pripremio da ih činimo. (Efescima 2:8–10).
Zato hrišćanska ljubav mora da bude bezuslovna. To je ljubav prema nekome zato što je tom nekome potrebno da bude voljen. Pročitajmo 1. Korinćanima 13:4-7. “Ljubav je strpljiva, ljubav je dobra; ona ne zavidi, ne hvališe se, ne pravi se važna; nije nepristojna, ne traži svoje, nije razdržljiva, ne pamti zlo; ne raduje se nepravdi, a raduje je istini, sve štiti, sve veruje, svemu se nada, sve trpi.”
Dakle, ljubav nije reč na papiru, navala osećanja, ona mora da se praktikuje kad je teško i kad nam se neće; to nije dečija igra, flert, zaljubljenost, afinitet prema nečemu. Ne!
Hrišćanska ljubav je AGAPE - Božanska, nesebična, bezuslovna ljubav
Ljubav koja je koštala Isusa života, a koliko košta nas?
 
Da privodimo ovu propoved kraju.
Kad vas neko ili kad sami sebe zapitate - ko je razapeo Hrista?
Slobodno recite - Ja sam! - jer je to prava istina.
Ko je prikovao Isusa na krst?
Slobodno recite - Ja sam zakivao eksere! - jer je to tužna istina.
 
Treba da budemo svesni da je nemoguće razumeti šta je Isus uradio za nas dok ne shvatimo šta smo mi uradili pa je do toga došlo!
Razumete!? Greh, naš greh, je duhovna pobuna, odvojenje od Boga(Isaija 59:1–3) koja je primorala Isusa da uradi ono što mi nismo mogli učiniti za sebe.
Bez Isusa možemo samo umreti u svojim gresima.
 
Petar je okupljene na dan Pentekosta optužio da su ubili Hrista i to ih je kosnulo u srce.
Oni su to uradili fizički; a mi smo to uradili duhovno. Treba da shvatimo dubinu greha da bismo razumeli i prihvatili veličinu milosti Božje.
Ako se ljudi ne obrate Hristu, ne prihvate ga kao ličnog Spasitelja, ne mogu da shvate ono što je Hrist učinio za njih i šta oni čine njemu. Bez tog ličnog odnosa, nema istinske blagodati. Čak su i uvereni su da je to što se trude da budu hrišćani, da se zovu hrišćani (i još nešto pored), da rade sve kako im je rečeno sasvim dovoljno od njih. Iako, istini za volju, mnogi shvate to nije dovoljno, pa se onda trude još više. Pa onda ni to nije dovoljno i nije baš sve kako treba, i obeshrabre se jer, eto, očigledno, nisu oni taj tip, nisu oni bogomoljci. Naravno tu je i ono pa ljudi smo, ne možemo biti savršeni. Ali, može post, može krstić oko vrata (ako je iz Ostroga ili Hilandara tada pogotovo), može da se prekrsti kad prolazi pored crkve, da upali poneku sveću, poljubi ikonu, slavi slavu, obilazi  manastire, doda svom prezimenu “hadži” ali Hristovo “Ko želi da ide sa mnom, neka se odrekne samog sebe, neka uzme svoj krst i sledi me.” (Matej 16:24) to je već preterivanje, ekstremizam, fanatizam, to je  za ove sektaše.  
 
Draga braćo i sestre, prijatelji, ako želite dobro sebi, svojim najbližima i svojoj deci - uzmite krst.
Kroz njega je objašnjeno sve - i stvaranja sveta, i naš sadašnji život i naša budućnost i večnost. Jer krst se morao desiti upravo zbog mene i tebe, i u njemu je moje i tvoje oslobođenje i odgovori na sva pitanja.
 
I ne plašite se, Otac bdi nad nama, Duh živi u nama, a Isus nas poziva: “Dođite k meni, svi koji se umorni i opterećeni, i ja ću vas odmoriti. Uzmite moj jaram na sebe i učite od mene, jer ja sam krotkog i poniznog srca, i naći ćete odmor za svoju dušu. Jer, moj jaram je blag i moje breme je lako.” Matej 11:28-30
 
Amin!

(*Korišćeni biblijski stihovi su iz Savremenog srpskog prevoda)

BOŽJI SUVERENITET I AUTORITET

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 15. februar 20026)

Psalm 47:6-8

“Pevajte psalme Gospodu, pevajte! Pevajte psalme caru našem, pevajte! Jer, Bog je Car svega sveta. Maskil mu pevajte! Bog vlada nad narodima, Bog na svom svetom prestolu sedi.”
 
Ovo su predivni stihovi koji govore o onome koji je Gospodar svega vidljivog i nevidljivog, onoga koji ima svu vlast u svojoj ruci.
Ovo su samo neki od mnoštva biblijskih stihova koji potvrđuju Božji suverenitet, autoritet i vlast. Pored toliko reči, praktično je nemoguće, ostati u zabludi o tome ko je stvarni vladar svega i ko upravlja svime ali mnogim ljudima baš to uspeva. Zatvarajući oči pred očiglednim uspeli su da ubede sebe da su gospodari svojih života, krojači sudbine, da vladaju situacijom, da menjaju okolnosti i da sve bude baš onako kako oni žele.
Svakodnevnica ih svakodnevno razuverava, ali samoljublje i samozavaravanje ih drži okovane u zabludi.
Posledice osećamo svi.
Takav čovek je svrgnuo Boga sa prestola, i sam sebe ustoličio. Ipak, on i dalje Boga smatra za nekoga ko ima svu odgovornost - pogotovo za one stvari koje su posledica nerazumnog, neodgovornog, nezajažljivog i bahatog ponašanja ljudi.
Onaj koji sebe smatra vlastodršcem, neprestano optužuje onoga koga je razvlastio, za sve što se dešava.
- Dešavaju se katastrofe, cunami ili zemljotres ili erupcija vulkana ili vremenske nepogode - Bog je kriv, jer ako je on sve to stvorio, zašto onda to i ne kontroliše.
- Dešavaju se epidemije, ljudi umiru - Bog je kriv jer dozvoljava da se bolesti šire.
- Dešavaju se ratovi na sve strane - Bog je, naravno, kriv.  Što ne lupi šakom o stol ako je svemoguć pa zaustavi te svetske moćnike koji prave nered.
- Priroda umire jer je zagađenje ogromno, poremećene su sve prirodne sile, životinje izumru - naravno, Bog je kriv, a ne oni koji zagađuju, pregrađuju reke, preterano izlovljavaju.
- Mladi i deca su se otela kontroli - naravno Bog je kriv, on nam ih je dao.
Sećam se da sam pričao sa jednom mamom i ona se našalila pa je rekla kako bi bilo dobro da ljudi kad dobiju decu uz njih dobiju i uputstvo za upotrebu. Rekao sam joj da smo dobili i da ga je Bog lično napisao, ali mi ne želimo da ga čitamo. Onima koji čitaju uputstvo deca ispadnu zadovoljavajuće dobra.
 
Vidite li apsurdnost ove situacije - ti si se, čoveče, pobunio protiv Boga, postavio si sebe na tron, ali ti je Bog za sve kriv!
Da nije ovako tragično tužno bilo bi urnebesno smešno.
 
Pobuna je počela još na nebu, kad se Sotona pobunio u želji da svrgne Boga sa Njegovog prestola.
I nastavlja se od kako su Adam i Eva, prvi koji su se poveli za tom idejom, isterani iz Rajskog vrta. Čovek se tada odvojio od Boga zbog sopstvene neposlušnosti i ideje da može da donosi odluke ravne Božjim.
 
Počev od Lameha koji je uspostavio novi standard pravde koji je čak jedanaest puta oštriji od onoga koji postavlja Bog. 1. Mojsijeva 4:24, pa neposlušnosti koja je dovela do potopa, Vavilonske kule, pa sve do savremenih nauka svih vrsta, čovek stvara iluziju da drži stvari pod kontrolom, a u stvari samo otkriva već uspostavljene sile i mehanizme, koje ne ume da kontroliše ili stvara teorije koje se menjaju sa svakim novim otkrićem.
Stvorili smo položaje moći, veštački stvorene autoritete - careve, kraljeve, ljudebogove, koji zaslepljuju ljude i zasenjuju istinu o Božijem autoritetu i suverenitetu.
 
Od onih koji su na najvišim pozicijama u svetu do onih najmanjih, traje neprestana trka da se čovek dokopa nečeg za šta misli da će mu pomoći da sebe vidi kao suverenu jedinku sposobnu da upravlja svojim životom. Pogledajte šta je čoveku važno - velika plata, velika kuća, dobar auto, titula, visoko akademsko zvanje, privatni biznis, lepa žena, moćni muž … sve su to stvari koje daju lažnu sigurnost i lažnu sliku o sebi.
 
Pa čak i u crkvi možete da sretnete ljude koji se trude da istaknu ta svetovna postignuća, pa onda očekuju da steknu položaj koji se ne stiče na taj način.
Verujem da ste čitali u Delima apostolskim 8, o vračaru Simonu koji je novcem hteo da kupi moć da polaže ruke na ljude i Petrov odgovor (8:20) “Propao tvoj novac zajedno s tobom, jer si mislio da se Božji dar stiče novcem!”
Crkva je Božja i jedino Bog ima autoritet da postavlja i uzvisuje one koje sam, suvereno izabere. Ne na osnovu svetskih merila nego, isklučivo, na osnovu Njegove volje i plana kojeg ima sa nama.
 
Nažalost ima i onih koji koriste dar koji su dobili od Boga da bi sebe podigli na pijedestal na kome može da stoji jedino Bog. Uzohole se, misle da su nešto posebno i da Bog treba da bude srećan što ima njih. Njihov put vodi u propast, ne samo njihovu nego i svih onih koji ih u tome podržavaju i dive im se.
U samoj bibliji imamo tužnih primera upravo ovakve zloupotrebe - Saul npr., a u savremenom hrišćanstvu - katolički papa, pravoslavni patrijarsi, i razni izmišljači denominacija.
 
Sve je to zla igra pobunjenog anđela koji ne prestaje da čini stvari kojima bi hteo da odvoji čoveka od Boga, tako što će uzvisivati čoveka, a ignoristati Božji autoritet.
 
Ipak, pre ili kasnije, i skoro uvek na teži način dođemo do spoznaje prave istine o Božjem autoritetu. Obično je to u trenutku kad smo poraženi i poniženi, pa shvatimo ono što Biblija tako jasno kaže:  “Čovekovo srce smišlja puteve, ali Gospod upravlja njegovim koracima.” Poslovicama 16:9
 
ŠTA SE DESI KAD ODBACIMO BOŽJI AUTORITET I SUVERENITET.
U Bibliji, konkretno u knjizi proroka Danila 4, čitamo zapis o caru Navukodonosoru. Ovaj tekst je odlično objašnjenje Božjeg suvereniteta i šta se dešava kada taj autorite odbacimo. Vidimo da čak ni najmoćniji nemaju nikakav odgovor niti bilo šta na šta bi mogli da se oslone kad se suprotstave Bogu ili se ogluše o Njegova upozorenja.
Zapis počinje (stihovi 1-3) i završava (stihovi 34-37) hvalospevom i veličanjem Božije neprikosnovene vlasti, veličine i slave. Između je izuzetno dramatična i vrlo zanimljiva priča. Ako je do sad niste čitali, obavezno je pročitajte i razmislite o njoj.
 
Bog je često pričao sa ovim carem preko slika i snova, a Danilo ih je iskreno i otvoreno tumačio.
 
U današnje vreme Bog isto gori i sa nama, ali kroz svoju objavljenu reč koju možemo da čitam kad god poželimo i kroz one koje je izabrao da tu reč propovedaju, tumače i prenose Crkvi.
 
Elem, u ovom snu Bog mu je pokazao - ogromno drvo, koje je predstavljalo njega, i sud koji će Bog izvršiti nad njim. Drvo je posečeno, ali nije uništeno. Car je, dakle, dobio upozorenje i priliku da se promeni, da promeni svoje puteve i da se potčini Bogu. Ali …
 
Ljudska tvrdoglavost, ponos, zanesenost sopstvenim dostignućem ili šta sve ne, učinilo je cara neposlušnim i nerazumnim. Učinilo mu se da je jednak sa Bogom. Učinilo mu se da je bogatstvo i moć Vavilona dovoljno jaka da ga zaštiti, i da ne mora da prihvati i prizna vlast Danilovog Boga nad njegovim životom.
Rezultat: poludeo je i živeo je kao zver sve dok nije shvatio i priznao svoju beznačajnost i Božju pravednost i vlast.
Bog je, bukvalno, zgazio njegovu uobraženost i ponizio njegov ponos.
 
Tako zgažen i ponižen car je priznao da je “ Njegova (Božja) vlast večna vlast i njegovo carstvo kroz sva pokolenja! Svi žitelji zemlje su kao ništa! On čini kako mu drago sa nebeskom vojskom i žiteljima zemlje. Niko ne može da zadrži njegovu ruku ni da mu kaže: ‚Šta to radiš?‘”  
Vidimo da je car, konačno, došao da prave spoznaje ko je u ovoj priči glavni i razumeo je šta mu je činiti, i spreman je to da prizna i prihvati: „Sada ja, Navukodonosor, hvalim, veličam i slavim  Cara nebeskog, jer su sva dela Njegova istinita i svi Njegovi postupci pravedni, i On može da ponizi ohole.“.
 
U ovoj priči nema filozofije, poruka je jasna i razumljiva za svakoga.
Jasno poručuje svakome ko želi da je prihvati - ništa i niko nije jednak ili veći od veličanstvenog suverenog Boga. On je jedini koji ima vlast da vlada svime što je na nebu i na zemlji.
Zato nas je Isus uputio da, kad se molimo, ponizno prihvatamo: “Neka bude volja tvoja na zemlji kao i na nebu.” i tako se stavimo pod Božju vlast.
 
TRAGIČNI REZULTATI OVOG ODBACIVANJA
Kad čovek odbaci Božanski autoritet i suverenitet dešavaju se tragedije, ponekad nevidljive - lične, duboke, duhovne, a ponekad jasno vidljive - javne, društvene, dalekosežne.
 
- Prvo, kada ljudi odbace Božji suverenitet, njihovo rasuđivanje se iskrivi i izopači. Greh ima otvorena vrata na koja nezadrživo nadire. Ljudi postanu ubeđeni da je nepriznavanje Boga prava odluka zbog koje postanu slobodni.
Šta se u stvari desi? Desi se da takozvana sloboda postane ropstvo, da se čovek upregne u jaram koji se teško skida. Život postaje besomučna trka za uspehom i priznanjem. Nad čovekom zavladaju nagoni i jedino je važno pronaći način kako ih zadovoljiti.
 
Svi koji odbiju da priznaju Božju vladavinu u svojim životima suočavaju se sa posledicama takve odluke. Pričitajte Rimljanima 1, posebno od 21. i 24. stih, pa dalje “Iako su upoznali Boga, nisu ga kao Boga slavili ni zahvaljivali mu, nego su im misli postale jalove, a nerazumeno srce im se pomračilo. … Zato ih je Bog u poždama njihovog srca prepustio nečistoti, da međusobno obeščašćuju svoja tela. …” itd. sve gore i gore.
Čini li vam se ovo poznatim kad pogledate svet oko sebe?
 
- Drugo, kad odbaci Božji suverenitet, čovek u stvari uskrati pravo Bogu da vlada njegovim životom. Onda ljudi postaju vladari nad ljudima, onda ljudi postanu zakonodavci, oni koji određuju šta je dobro, a šta zlo. Čovek, koji je na vlasti, uvek misli samo na sebe i na to kako da ostane na vlasti i pri tom ne bira kako će to postići - lažima, prevarama, obećanjima, rušenjem moralnih ograda, silom, ucenama ili čime god. Nemojte se zavaravati, ne postoji ni jedan vlastodržac koji neće učiti sve što je potrebno da bi ostao na vlasti.
 
Rezultat toga su svi ovi nakaradni pokreti, počev od humanizma, feminizma, woke, … itd.
Često imamo primer da je nešto potpuno pogrešno i suprotstvalja se Božjim principima, ali je u skladu sa ljudskim zakonima - npr. pravo na abortus, istopolni brakovi, ... itd.
 
Sve to u pozadini ima jednu stvar - takmičiti se sa Bogom, nametnuti svoja pravila i standarde, podilaziti ljudskoj sujeti, gluposti i strastima. I naravno, pobediti u tom takmičenju.
Kakve su nam šanse, prosudite sami.  
-  Treće, kada se odbaci Božji suverenitet, čovek, hteo - ne hteo, mora da se suoči sa posledicama izbora koji je napravio - da umesto Bogu, služi đavolu.
Ne postoji treća opcija, ne postoji mogućnost da čovek ostane neutralan.
 
Služeći đavolu, čovek tonući u greh, degradira samog sebe do neprepoznatljivosti. Vidimo vavilonskog cara koji se ponaša kao životinja, misli kao životinja, živi kao životinja.
Mnogo naši savremenici ponašaju se na isti način, čak i gore od životinja.
Možda odbacivanje Božijeg suvereniteta može da izgleda kao oslobađanje, ali to je samo privid, od zloga stvorena zabluda.
 
Sloboda nije kad možeš da radiš šta želiš i da te nije briga za to šta ko o tome misli;
sloboda je kad ne moraš da činiš ono šta ne želiš, i duboko razumeš dobrobit koju dobijaš na taj način.
 
LEKCIJE KOJE MORAMO NAUČITI
Ova priča o vavilonskom caru, nas upozorava na tragične posledice nepokoravanja Božjoj suverenoj vladavini, ali nam i pokazuje šta je potrebno da učinimo da bismo se stavili pod njegovu vlast.
 
Pre svega, moramo da razumemo i da prihvatimo činjenicu da Bog ima pravo da nam govori šta treba, a šta ne treba da činimo u našem životu. Ko god da si i šta god da si!
Bog to čini kroz Reč koju nam je poslao.
Zato je veoma važno da poznajemo Reč, da je čitamo i proučavamo, jer će nam to pomoći da prihvatimo Božji autoritet i suverenitet u našem životu.
 
Zatim, treba da ispovedimo svoju beznačajnost u poređenju sa Božjom veličinom. To znači da nećemo da se upoređujemo sa Bogom niti ćemo se sa njima nadmudrivati (kao što ponekad imamo običaj).
Osećam potrebu da objasnim - naša beznačajnost u odnosu na Boga ne znači bezvrednost.
O, ne! Mi smo itekako vredni našem Gospodu. Život je dao za nas, zar ne?
 
Takođe, treba da priznamo istinitost i pravednost Božji puteva “Reč je tvoja lampa mojim stopama i svetlost mome putu.” pevamo iz Psalma 119:105.
Znači, treba da naše odluke sagledavamo u svetlu Božje istine. Svaku odluku - od najednostavnijih do onih najkomplikovanijih. Možda nam se način na koji Božja istina osvetli neke odluke, na početku, neće dopasti, ali na kraju puta čeka nas pobeda, jer “Bog čini sve na dobro onima koji ga ljube.”
 
I naravno, treba da budemo svesni da čovekova poniznost i traženje Boga donosi veliku nagradu “jer Bog uzvraća nagradom onima koji mu pristupaju.” …
… ali svesni i činjenice da buntovništvo, ponos, samoljublje i tvrdovratost donose sigurnu osudu.
 
Ipak, najvažnija poruka ove današnje lekcije je - ako nismo pokorni Bogu, tada smo među izgubljenima, odvojeni smo od Njega, prepušteni - sreći, sudbini, slučajnosti, okolnostima ili ono najgore, sami sebi.
Ali ako mu se pokorimo postajemo Njegovo dete.
 
Danas ovde, u našoj braći koja su se krstila, imamo primer onoga šta se dešava sa onima koji se potčine Bogu i prihvate njegovu vlast.
Između ostalog, oni su danas priznali Bogu pravo da vlada njiihovim životima, tako što su se krstili u njegovog Sina i našeg Gospoda Isusa Hrista, kome je “vlast na ramenu”.
Taj korak i sam čin krštenja je možda najvidljivije priznanje Božije vlasti u životu svakog hrišćanina.
Tako barem čitamo u Pismu, Rimljanima 6:3,4 “Zar ne znate da smo svi mi koji smo u kršteni u Hrista Isusa u njegovu smrt kršteni? Krštenjem smo, dakle, zajedno s njim sahranjeni u smrt, da i mi, kao što je Hristos Očevom slavom vaskrsnut iz mrtvih, živimo novim životom.”
A u 2. Korinćanima 5:17 “Ako je, dakle, neko u Hristu, novo je stvorenje; staro je prošlo, evo, novo je nastalo.”
I to potvrđujemo u Galatima 2:20 “Živim, ali ne više ja, nego u meni živi Hristos. A to što živim u telu, živim u veri u Sina Božijega, koji me je voleo i samog sebe dao za mene.”
 
Jasno nam je da Sin nije nepokoran Ocu i da se u potpunosti potčinjava Njegovoj volji i poslušan mu je u svemu što čini. Filipljanima 2:6-9 “On, koji je u Božijem obličju, nije smatrao plenom svoju jednakost s Bogom, nego je samoga sebe učinio ništavnim uzevši obličje sluge, postavši sličan ljudima.
I kada je po spoljašnosti postao sličan čoveku, ponizio je samoga sebe postavši poslušan do smrti, i to smrti na krstu. Zato ga je Bog i uzvisio na najviše mesto i dao mu ime iznad svakog imena,”
 
Vidite, postajući kao Isus, čovek se okreće od služenja sebi do služenja Gospodu. Zato ćemo ići sa Njima kad dođe po nas, zato će nas Bog postaviti uz svoga Sina.
 
Zato je ovo divan i radostan dan, kad se pored nas i celo Nebo raduje, jer su se oni odrekli pobune i odlučili za pokornost Bogu.
 
ZA KRAJ
Psalam 99:1 „Gospod caruje, neka drhte narodi; na prestolu sedi među heruvimima, neka se zemlja trese!“ .