(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 15. mart 2026.)
Jedan od njih smesta otrča, uze sunđer, natopi ga sirćetom, natače na trsku, pa dade Isusu da pije.»Ostavi ga«, rekoše ostali, »da vidimo da li će doći Ilija da ga spase.«
A Isus opet povika iz svega glasa i izdahnu.
Tada se zavesa u Hramu rascepi nadvoje, od vrha do dna. Zemlja se zatrese i stene popucaše. Grobovi se otvoriše i vaskrsnuše tela mnogih umrlih svetih, koji izađoše iz grobova, a posle Isusovog vaskrsenja odoše u sveti grad i pokazaše se mnogima.
Kapetan i oni koji su s njim čuvali Isusa videše zemljotres i sve što se dogodilo, pa se veoma uplašiše i rekoše: »Ovaj je zaista bio Sin Božiji!«
Marko 15:33-39; Luka 23:44-47
Isus je na sve moguće načine ukazivao ljudima na to da je on Sin Božji, Upozoravao ih na pogubne posledice njegovog odbacivanja. Njegovo Božansko poreklo potvrđivano je raznim čudima, znakovima, mudrošću i silom. Praktično nije bilo ni jednog opravdanja za Javreje da ne veruju u njega, slušaju ga i slede.
Ljudima je bila jasna ova činjenica, ali jednostavno nisi bili spremni da je sasvim prihvate. Reagovanja mnogih verskih vođa, govorila su u prilog tome da su i oni znali ko je on i da ono što On čini ne može da čini niko ako nije ono šta tvrdi da jeste - Sin Božji.
Umesto poštovnja i radosti što je Bog ispunio obećanje o Mesji, jevrejski prvaci su kipteli od besa, punili se ljubomorom, zavišću, zlobom, i tvrdoglavim i besmislenim legalizmom. Rezultat toga bila je mržnja koja je u potpunosti zaslepila njihov um i navela ih na odluku da ga ubiju po svaku cenu. Čak je Pilat, koji je doneo presudu rekao da “ne nalazi krivice na njemu” (Jovan 18:38) ali su oni istrajali u svom bezumlju.
Do poslednjeg časa Isusovog života On nije odustajao od želje da ih privede razumu, ali bez uspeha.
Jovan u 18. poglavlju piše o Isusovom hapšenju i čak tri puta - u 5, 6 i 8 stih - navodi Isusove reči “Ja sam”. Evo, npr. stih 18:6, “A kad im je rekao “Ja sam”, oni ustuknuše i padoše na zemlju.”
Zašto su pali? Zato što se ovim rečima “Ja sam” Bog predstavio Mojsiju. 2. Mojsijeva 3:14 “’Ja sam koji jesam’, reče Bog Mojsiju. Ovako kaži Izraelcima: “Ja sam me je poslao k vama’”
To očigledno naglašavanje Božjeg imena, trebalo je da bude dovoljno, svakome iole pametnom i sa zrncem vere u srcu, da prekine sav ovaj besmisao oko Isusovog hapšenja. Ali, očigledno, takvog tamo nije bilo.
Čitali ste pismo i znate da su već jednom ranije poslani vojnici da uhapse Isusa, ali su se vratili neobavljena posla. Čitamo u Jovan 7:45,46.
Onda je tu bio i ratoborni sledbenik koji mačem odseca Malhovo uvo, ali Isus ga vraća na svoje mesto, i pita Matej 26:53 i 54 “Zar misliš da ne bih mogao da zamolim Oca da mi sada pošalje više od dvanaest legija anđela? Ali kako bi se onda ispunila pisma koja kažu da mora da bude ovako?” (Marko 14:46–50; Luka 22:47–53; i Jovan 18:3–12)
Dakle, Isus je mogao, da je hteo, da spreči buduće događaje, ali prosto nije želeo da ne prihvati ono za šta se molio: Neka bude tvoja volja, a ne moja!
Bog nikad ne koristi, ako baš nije neophodno, sirovu silu da pokaže svoju moć, niti želi da ljudi veruju zato što su prisiljeni ili potkupljeni, nego zato što prihvataju istinu čistog i otvorenog srca.
Na žalost i tada se desilo ono što se dešava i danas - ko ne želi da veruje, neće verovati ni pored svih dokaza i argumenata, jer ne može da veruje.
Zašto je to tako, za mene postoji samo jedno objašnjenje - ljudi više zavole laž nego istinu i onda ih Bog prepusti njihovom izboru.
Plod te slepe mržnje i zlobe, sveštenika i fariseja, dovela je Isusa do raspeća. Do krsta.
Isus je ostao nepokolebljiv i pored svih patnji i poniženja, “poslušan do smrti i to do smrti na krstu” Filipljanima 2:8
I dok je neprijatelj mislio da je Isus pobeđen, da mu je sve oduzeto, pa čak i život, Bog je pokazao, da je On taj koji gospodari situacijom i da će svet tek morati da se suoči sa posledicama svoje zlobe ali i da postoji nada i spas za one koji ostanu verni.
Događaji tamo i tada, mnoge su zadivili, jedne su prenuli iz zablude, ali drugi su ostali potpuno hladni i neubeđeni.
Božji gnev lebdeo je nad Golgotom, Bog nije ćutao na očiglednu pobunu naroda sa kojim je imao savez i to je je jasno pokazao.
Tama
Čitali smo - „Kada je došao šesti čas, pao je mrak na svu zemlju do devetog časa“ (Marko 15:33; vidi Matej 27:45; Luka 23:44).
Isus je prikovan na krst. Mnoštvo, koje se tu okupilo, se zabavlja. Neki su mu se rugali, neki ismevali, neki dobacivali i vređali ga.
Dvojica koja su bila razapeta pored Njega imala su priliku da mu upute par reči. Jedan je dobio obećanje spasenja.
Učenici su se razbežali, a žene koje su ga inače pratile stajale su po strani. Sve u svemu, ostao je potpuno sam.
A, onda je nastala tama, u celoj zemlji. Ovo nije bilo pomračenje Sunca, bilo je vreme Pashe i vreme punog meseca, kad je pomračenje nemoguće.
Ovo je bila neprirodna tama. Svetlost sveta se ugasila, Sin Božiji je umirao.
Bio je to jeziv, i neočekivan događaj. U mraku su se razlegali jauci onih koji su umirali i uznemireni glasovi onih koji se su pitali šta se dešava.
Zemlja je ostala bez svetla, ne zato što je Bog tako hteo nega zato što je izabrala tamu.
Setite se reči sa početka Biblije, 1. Mojsijeva 1:3,4: “I reče Bog, neka bude svetlo. I bi svetlo. Bog vide da je svetlost dobra i razdvoji svetlost od tame.”
Vidite, grčka reče skotos kojom Matej opisuje tamu, je prevod hebrejske reči choshek (ho-shek) upotrebljene u Postanju.
I osim tama, ona se koristi da bi se ukazalo na moralno, intelektualno i duhovno stanje koje se suprotstavlja Bogu. Bog je to naglasio na samom početki stvaranja, i zato je odvojio svetlo od tame.
U NZ najčešće se upotrebljava kao apsolutna suprotnost istinskoj svetlosti koja je došla sa Isusom Hristom.
Bog je na samom početku stvaranja pokazao da svetlo i tama ne mogu zajedno.
Bez Isusa nema svetla. Ko je razumeo, shvatio je.
Zašto si me ostavio
Onda se začuo Hristov povik, vapaj, “Eli, Eli, lama sabahtani? - što znači “Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio.” Ove reči su, inače, početak Psalma 22, kog su Jevreji jako dobro poznavali. Taj vapaj nije iz očaja ili straha od smrti ili bola ili patnje. To je bio krik pobede, a ne poraza. Pobeda nad zlom, pobeda nad mrakom, nad duhovnom prazninom, nemoralom, tugom, bolom, patnjom, mučenjem, agonijom … nad svime što tama proizvodi
(Pročitajte taj psalam) On govori o spasenju, o obnavljanju, o vraćanju svetla onima koji su se izgubili u mraku. Taj Psalam izbavlja iz očaja i uvodi u pobedu. U njemu čitamo, npr, i ovaj, 24. stih “Jer, on nije prezreo patnje nevoljnikove ni gnušao ih se. Nije sakrio svoje lice od njega, nego ga je čuo kad je zavapio.”
Ima li veće najave nade od ove - Bog je čuo Isusa, čuće i nas kad mu zavapimo. To što smo u problemu ne znači da smo odbačeni i ostavljeni. Naprotiv! Bog očekuje da ga pozovemo.
Zavesa u hramu
U tom času Isusovog vapaja, sveštenici koji su bili na službi u hramu, ostali su zapanjeni. Pred njihovim očima, zavesa koja je odvajala unutrašnjost Hrama od dela koji se zove Svetinja nad Svetinjama, u kojoj se čuvao Zavetni kovčeg, i u koji je ulazio samo Prvosveštenik i to jednom godišnje, rascepila se od vrha do dna (Matej 27:51a; Marko 15:38; Luka 23:45b).
Neko kaže - to je u skladu sa Jevrejskim običajem da otac pocepa svoju odeću u znak žalosti za sinom.
Ne, dragi moji. Ovo nije bilo to. Ovo je bilo cepanje Starog zaveta koji je Bog imao sa Izraelskim narodom. Od tog trenutka Mojsijev zakon je prestao da važi. Zavet između Izraelaca i Boga zauvek je prekršen i raskinut. Bog se više nikad nije pojavio u tom hramu. Levitsko sveštensko zamenjeno je novim sveštenstvom, po redu Melhisedekovom, kojima je Svetinja nas Svetinjma u srcu. Logično, kad je promenjeno sveštenstvo promenio se i Zakon (Jevrejima 7:12).
Zemljotres
U isto vreme kada se pocepala zavesa „zemlja se zatresla i stene popucale.“ (Matej 27:51b).
Bog je zatresao temelje svega što je stvorio - od svetlosti do stena. Samo je milost i ljubav onoga koji je umro na krstu sprečila Božji silni gnev da ne smoždi sve što je postojalo.
“Oprosti im jer ne znaju šta čine!” umirilo je Božji gnev.
Rimski vojnici su se uplašili jer su videli šta se dešava. I razumeli su i priznali su “Ovaj je zaista bio Sin Božji.”, za razliku od Jevreja koji su ostali tvrda srca, pomućene pameti i okorelih misli.
Otvoreni grobovi
Usled svega toga, otvorili su se i grobovi mnogih umrlih svetih ljudi. Oni su izašli iz njih ali se nisu pojavljivali u gradu sve do posle Isusovog vaskrsenje.
Sve ovo što se desilo očigledno je bilo poznato stanovnicima Jerusalima i okoline. Bog im je dao pedeset dana da razmisle o svemu. Dao im je vremena da svare tešku hranu, a onda ih je pozvao na pokajanje i suočavanje sa istinom.
Pogledajte kako Petar počinje svoju propoved na dan Pentekosta, Dela 2:22 “Izraelci, čujte ove reči: Isusa Nazarećanina - čoveka koga vam je Bog potvrdio delima sile, čudima i znamenjima koje je, KAO ŠTO ZNATE, preko njega učinio među nama - njega ste vi, kad vam je u skladu sa čvrstom Božjom odlukom i predznanjem bio predat, ubili rukama bezakonika prikovavši ga na krst.”
Isus je umro. I hrišćanstvo je jedina religija na svetu gde je onaj koji donosi život morao da umre. I po tome je hrišćanstvo stvarno jedinstveno - ima Isusa Hrista, bogočoveka i Njegov krst.
Krst zato što je tako predodređeno u Pismima, i zato što ne postoji način da budemo spaseni bez Isusove žrtve za naše grehe.
I zamislite, milost koja nam je pribavila spasenje na ovakav način je besplatna. Mnogi smatraju, da kad je nešto besplatno, da je to i jeftino (jer ko bi normalan delio skupe stvari besplatno).
Ali, ne postoji jeftina milost, ni jeftina blagodat.
Milost je divna i dobra, ali nije slepa, ne zaboravlja i ne poništava Božji gnev.
Milost je ta koja plaća cenu i prihvata na sebe kaznu za greh.
Svaki greh i svaki grešnik će izaći pred sud i primiti pravednu presudu, pa će završiti ili sa Hristom i primiti nagradu ili u paklu gde će primiti kaznu.
Niko se neće izvući i proći nekažnjeno.
Neki su ubeđeni da će Bog na kraju svima oprostiti jer je on tako dobar i voli ljude. Ali ni koji tako misle, ne poznaju i ne razumeju Boga kakav jeste.
Bog jeste dobar, Bog jeste ljubav ali Bog jeste i pravedan. Jedno ne poništava drugo.
Zato je Bog i poslao Hrista da se u njemu nastani sva pravednost kako bi oni koji u Njega veruju ne propadnu nego prime oproštenje i bagoslov.
Svaki Božji blagoslov je u Hristu, i svi su za one koji su u Hristu.
Ne postoje duhovni blagoslovi van Njega.
Efescima 1:3 “Blagosloven Bog i Otac našeg Gospoda Isusa Hrisa, koji nas je na nebesima blagoslovio svakim duhovnim blagoslovom u Hristu.”
Zbog te dobrote, pravednosti i ljubavi Isus je umro!
Bog ne može da umre, ali je Isus umro. Zato se otelovio i postao kao mi, da bi mogao da umre za naše grehe. To saznanje, to suočavanje sa njegovom smrću, bio je strašan udarac, danas bi rekli stres, za one koji su poverovali da je On taj Sin Božji, jer su videli stvari koje samo Bog može da čini i čuli reči oproštenja greha koje samo Bog može da da.
Pa i danas neki ljudi imaju problem s tim. Ipak, šta god da mi mislimo bilo je neophodno potrebno da umre i on je to učinio.
Vidite, svako od nas bi mogao sebe da žrtvuje, da umre za spasenje, ali to ne bi bilo prihvatljivo za Boga. To bi bio samo još jedan greh u nizu. Bog traži savršenu žrtvu, a mi to svakako nismo.
Zato je On koji je savršen, prineo sebe, kao savršenu žrtvu koju je Bog prihvatio.
Mnogi danas čak i osporavaju činjenicu da je Isus umro. Kažu da je to bio samo privid, da su podmetnuli nekog ko je umro umesto njega, … Ali, činjenica je da je Isus umro.
Znamo da je Pilat bio šokiran koliko je brzo Isus umro (Marko 15:44). Ljudi su, ponekad umirali na krstu danima. Dvojici koji su bili razpeti sa njim morali su da slome noge da bi ubrzali njihovu smrt (Jovan 19:31–34).
Pošto je Duh Sveti nadahnuo pisca Evanđelja da zapiše ovu informaciju, sigurno da je veoma važno da znamo taj podatak. Želeo je da budemo sigurni u to da je Isus stvarno umro.
To je važno za mene, za tebe, za sve nas!
Biblija svugde naglašava da je umro za nas. Njegova smrt je prouzrokovana bezakonjem koje smo mi činili (Isaija 53:5)
Zato je Isusova smrt za mene vana, lična i spasiteljska.
Verujem da razumete šta hoću da kažem - nije dovoljno samo verovati da je Isus umro. Naime, fariseji, sadukeji, sveštenici, Rimljani, Pilat, stražari koji su čuvali njegov grob, žene koje su došle sa miomirisima u nedelju ujutro, apostoli … svi su verovali da je umro. Nema ništa posebno u tome.
Ono što je posebno i važno je da verujem da je ISUS UMRO ZA MENE.
Sve što je uradio na krstu, uradio je za mene. Bog me voli i želi da mi podari večni život, da me spasi, zato je odlučio da umre za mene.
To treba da nas kosne u srce, kao one okupljene kojima je Petar propovedao.
To je deo evanđelja koje bismo trebali da govorimo sebi svaki dan.
Kad postanemo svesni te činjenice, postanemo svesni milost koja je iskazana tom smrću.
Postanemo svesni da se:
Milost ne može zaslužiti — to je dar
Milost ne može kupiti — ona se ne prodaje.
Milost ne može uzvratiti — ona nije pozajmica i nije dug.
Milost je posebna jer menja sve što znamo o Bogu, i spasava nas od gneva i kazne!
Ipak, uživanje u Božjoj milosti nije bez uslova - ne možete uživati u milosti i imati spasenje ostajući u „dalekoj zemlji“ (Luka 15; Izgubljeni sin).
Znate li kakva je razlika između besplatnog i džabe?
(voda ispod propovedaonice je besplatna, ali je i džabe ako je ne koristim, moram da se sagnem, da podignem čašu, da otpijem gutljaj da bi ona delovala)
Milost nije kao ona aladinova lampa iz bajke, protrljaš i dobiješ šta ti treba. Milost je krst, teret, istrajnost, odlučnost, marljivost, dobro delo na koje smo pozvani.
Hrišćanstvo je Božja ponuda, dar sa Nebeskog prestola, a ne pijačna pogodba između dva trgovca.
Učeništvo ima cenu — tvoj život.
Spasenje se ne zadobija delima, nego se dobija po milosti. Ali spasenje se potvrđuje i izražava delima, delima ljubavi za koja nas je Bog pripremio da ih činimo. (Efescima 2:8–10).
Zato hrišćanska ljubav mora da bude bezuslovna. To je ljubav prema nekome zato što je tom nekome potrebno da bude voljen. Pročitajmo 1. Korinćanima 13:4-7. “Ljubav je strpljiva, ljubav je dobra; ona ne zavidi, ne hvališe se, ne pravi se važna; nije nepristojna, ne traži svoje, nije razdržljiva, ne pamti zlo; ne raduje se nepravdi, a raduje je istini, sve štiti, sve veruje, svemu se nada, sve trpi.”
Dakle, ljubav nije reč na papiru, navala osećanja, ona mora da se praktikuje kad je teško i kad nam se neće; to nije dečija igra, flert, zaljubljenost, afinitet prema nečemu. Ne!
Hrišćanska ljubav je AGAPE - Božanska, nesebična, bezuslovna ljubav
Ljubav koja je koštala Isusa života, a koliko košta nas?
Da privodimo ovu propoved kraju.
Kad vas neko ili kad sami sebe zapitate - ko je razapeo Hrista?
Slobodno recite - Ja sam! - jer je to prava istina.
Ko je prikovao Isusa na krst?
Slobodno recite - Ja sam zakivao eksere! - jer je to tužna istina.
Treba da budemo svesni da je nemoguće razumeti šta je Isus uradio za nas dok ne shvatimo šta smo mi uradili pa je do toga došlo!
Razumete!? Greh, naš greh, je duhovna pobuna, odvojenje od Boga(Isaija 59:1–3) koja je primorala Isusa da uradi ono što mi nismo mogli učiniti za sebe.
Bez Isusa možemo samo umreti u svojim gresima.
Petar je okupljene na dan Pentekosta optužio da su ubili Hrista i to ih je kosnulo u srce.
Oni su to uradili fizički; a mi smo to uradili duhovno. Treba da shvatimo dubinu greha da bismo razumeli i prihvatili veličinu milosti Božje.
Ako se ljudi ne obrate Hristu, ne prihvate ga kao ličnog Spasitelja, ne mogu da shvate ono što je Hrist učinio za njih i šta oni čine njemu. Bez tog ličnog odnosa, nema istinske blagodati. Čak su i uvereni su da je to što se trude da budu hrišćani, da se zovu hrišćani (i još nešto pored), da rade sve kako im je rečeno sasvim dovoljno od njih. Iako, istini za volju, mnogi shvate to nije dovoljno, pa se onda trude još više. Pa onda ni to nije dovoljno i nije baš sve kako treba, i obeshrabre se jer, eto, očigledno, nisu oni taj tip, nisu oni bogomoljci. Naravno tu je i ono pa ljudi smo, ne možemo biti savršeni. Ali, može post, može krstić oko vrata (ako je iz Ostroga ili Hilandara tada pogotovo), može da se prekrsti kad prolazi pored crkve, da upali poneku sveću, poljubi ikonu, slavi slavu, obilazi manastire, doda svom prezimenu “hadži” ali Hristovo “Ko želi da ide sa mnom, neka se odrekne samog sebe, neka uzme svoj krst i sledi me.” (Matej 16:24) to je već preterivanje, ekstremizam, fanatizam, to je za ove sektaše.
Draga braćo i sestre, prijatelji, ako želite dobro sebi, svojim najbližima i svojoj deci - uzmite krst.
Kroz njega je objašnjeno sve - i stvaranja sveta, i naš sadašnji život i naša budućnost i večnost. Jer krst se morao desiti upravo zbog mene i tebe, i u njemu je moje i tvoje oslobođenje i odgovori na sva pitanja.
I ne plašite se, Otac bdi nad nama, Duh živi u nama, a Isus nas poziva: “Dođite k meni, svi koji se umorni i opterećeni, i ja ću vas odmoriti. Uzmite moj jaram na sebe i učite od mene, jer ja sam krotkog i poniznog srca, i naći ćete odmor za svoju dušu. Jer, moj jaram je blag i moje breme je lako.” Matej 11:28-30
Amin!
(*Korišćeni biblijski stihovi su iz Savremenog srpskog prevoda)
