(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja, 8. avgust 2019.)
Marko 8:29-38 “»A vi«, upita ih, »šta vi kažete, ko sam ja?« Tada Petar reče: »Ti si Hristos!« A on ih strogo opomenu da nikom o njemu ne govore. Onda poče da ih uči da Sin čovečiji treba mnogo da prepati, da ga odbace starešine, prvosveštenici i učitelji zakona, da bude ubijen i da posle tri dana vaskrsne. Otvoreno im je o tome govorio, pa ga Petar povuče na stranu i poče da ga prekoreva. A Isus se okrenu, pogleda učenike, pa izgrdi Petra i reče: »Beži mi s očiju, Satano, jer ne misliš na Božije, nego na ljudsko.« Potom pozva k sebi narod zajedno sa svojim učenicima, pa im reče: »Ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne samoga sebe, neka uzme svoj krst i pođe za mnom. Jer, ko hoće da spase svoj život, izgubiće ga, a ko izgubi svoj život radi mene i evanđelja, spašće ga. Šta vredi čoveku da dobije ceo svet, a svom životu naudi? Šta čovek može dati u zamenu za svoj život? »Ko se u ovom preljubničkom i grešnom naraštaju postidi mene i mojih reči, i njega će se postideti Sin čovečiji kada dođe u slavi svoga Oca sa svetim anđelima.”
Evanđelje po Marku je, kažu teolozi, najstariji hrišćanski spis. Ja volim to evanđelje jer je pisano sa posebnom namerom da ohrabri i uteši i pouči verne kako da ostanu na Hristovom putu, bez obzira na sve okolnosti i izazove. Poglavlje 8 je ključno poglavlje tog evanđelja. Sve zajedno, opisano ovde, predstavlja važnu prekretnicu u razumevanju Isusove misije i očekivanja od učenika. U ovom delu Marko opisuje sve što Isus jeste i svu silu njegove vlasti koja nadvladava bolesti, nepogode, glad, zemaljske autoritete. U događajima koji slede jedan iza drugog Isus isceljuje gluvonemog čoveka, hrani 4000 ljudi, odbija da sarađuje sa farisejima koji su želeli da ga iskušaju, upozorava svoje učenike da izbegavaju upodobljavanje sa religijskim i svetovnim normama, vraća vid slepom čoveku, traži od apostola da mu veruju i da kažu šta misle ko je On (s. 29). Petar, u prisustvu drugih apostola, odgovara svojim velikim priznanjem: „Ti si Hristos." Ovo je suštinska istina u evanđeoskoj poruci, i to ne samo u ovoj Markovoj, nego uopšte u svim porukama od tada pa do današnjih dana. Međutim tu postoji jedno malo iznenađenje. Sledeći stih, posle Patrovog priznanja kaže, “A on ih strogo opomenu da nikom o njemu ne govore. “(s. 30). Nije li to čudno? Sada kad konačno znaju ko je On, zar nije logičnije da im je rekao: „Želim da obiđete svako selo u Galileji i da svima kažete ko sam ja.”? Umesto toga, naložio im je da to nikome ne govore. Božiija mudrost, otkrivena u Isusu Hristu, uvek ovako iznenadi. Božji plan i namisao je mnogo šira od onoga kako bismo mi neka stvari rešavali. Učini nam se da je nešto logično i mudro, a kad to sagledamo u Božijem ogledalu, onda baš i nije. Naime, apostoli su u tom trenutku bili još potpuno nespremni da se nose sa istinom koju su upravo saznali. Sem svojih zaključaka i predubeđenja, njihovo znanje i spoznaja Isusa, nisu baš bili neka argumentacija kojima su mogli da potvrde to svoje saznanje. Nisi bili sigurni u to šta je Božije carstvo, ni šta u stvari znači ta istina da je Isus Mesija. Tek su bili na početku svog naučavanja. Setite se samo koliko pitanja su mu postavljali, i koliko često je govorio “Zar još ne shvatate i ne razumete?” čak i u ovom poglavlju.
Napraviću jednu malu digresiju, pošto me je ovo podsetilo na aktuelno ponašanje hrišćana u ovom našem vremenu. Naime, pošto je tehnologija tako napredovala da nam je praktično omogućila da skoro ne postoje granice među ljudima, ako nikako drugačije ono barem virtualno, to nam je stvorilo mogućnosti da imamo neograničeni pristup društvenim mrežama, na kojima obitava preko 4 milijarde korisnika. Zar nije logično da sada svi, koji imaju bilo kakve mogućnosti da pristupe internetu preko pametnih telefona do desktop računara, krenu da propovedaju i šire evanđelje i propovedaju o Hristu. Naravno, svi su se toga setili, takva prilika se ne propušta. Izgleda logično i mudro. I odjednom, su svi postali teolozi, branitelji vere, tumači, propovednici ... Ljudi, nenaučeni ili polovično naučeni i neposvećeni za službu, neutvrđeni u veri, vođeni osećanjima, bukvalno pišu i objavljuju gluposti – zen priče i budističke umotvorine ubeđeni da su hrišćanske, izreke koje izgledaju dubokoumne i duhovne, prenose neproverene vesti, najčešće lažne, oduševljavaju se parolama i srceparajućim lažnim ispovestima, napajaju se propovedima propovednika prosperiteta, zadivljeni su mega crkvama i misijama po egzotičnim zemljama, objavljuju kraj sveta na svaku vodu koja se zacrvenela kao krv usled zagađanje, tumače žig zveri, paniče zbog čipova, 5G, HAARPA i kemtrejlsa ... i ubeđeni su da na taj način objavljuju, proklamuju ili uče nekoga Istini. U svemu tome jedina je istina da bi nekima od njih trebalo zabraniti da govore o stvarima hrišćanske vere koje prelaze granicu ličnog doživljaja, baš kao što je Isus zabranio apostolima da govore o Njemu, jer bi samo unosili sumnju, zbrku, nevericu i neisgurnost kod mnogih.
Da ne govorim koliko je sve to loše jer se takvi potpuno oglušuju o biblijske stihove koji izričito kažu da je Duh Sveti taj koji deli darove, određuje i postavlja ljude u službe i objavljuje istinu preko svojih izabranika. Uopšte se ne obaziru na to da Duh i Crkva zajedno određuju, rukopolažu i promovišu radnike i da bez toga takav rad, takvo učenje, takvo delovanje, kako god da ono izgleda dobro i logično, nije u skladu sa Božjom voljom i Njegovim planom. Ako slučajno, ne daj Bože, nekoga i opomenete, i skrenete mu pažnju na Reč u ljubavi, susretnete se sa takvim napadima i pitanjima da vam je odmah jasno koji ih duh vodi. Naime oni koji Njega prihvataju dužni su da se drže onoga šta Pismo govori: “On je dao jedne za apostole, a druge za proroke, jedne za evanđeliste, a druge za pastire i učitelje,” Efescima 4:11
Ako se ne povinujemo Duhu Svetom koji sve vodi, suprotstavljamo se Božijem planu koji sve obuhvata, a to znači da imamo svoje planove i zamisli, svoje ideje, a to nas može koštati života, i to ne samo ovog, nego onog budućeg, mnogo vrednijeg. Vratimo se na tekst koji smo pročitali. Isus je razumeo da su njegovi učenici bili spremni da ga proglase za cara, ali nisu bili spremni za budućnost kakvu je on zamislio. To što je On zamislio bilo je sušta suprotnost onoga što su oni smislili. Oni su očekivali slavu i moć, palatu u Jerusalimu, bezbrižan život, i šta sve još ne padne čoveku na pamet - a On muke, patnje i smrt na krstu. Zato im je zabranio da idu i govore o Njemu. Sad zamislite da su apostoli sa tim očekivanjima i tako ograničenom spoznajom krenuli po Galileji da objavljuju da je Mesija tu. Za par meseci imali bi armiju sledbenika, oooo da! Sigurno bi nakupili gomilu raznoraznih nezadovoljnika, bundžija, džabalebaroša – naravno bilo bi tu i pristojnog sveta u potrebi ili u potrazi za atrakcijom. Ali, svi oni bili bi tu iz pogrešnih spoznaja i potpuno pogrešnih motiva.
Uostalom, o nečem sličnom piše Jovan u svom evanđelju i pominje kako se mnoštvo koje je sledilo Hrista razišlo čim je on postavio jasne i teške uslove. (Jovan 6:66) Da bi sprečio da se takve stvari dešavaju, Isus je počeo novu lekciju, najtežu lekciju hrišćanstva – KRST.
Do tog trenutka Isus je samo suptilno nagoveštavao šta će se dešavati sa njim – čitajte Jovanovo evanđelje 2, 3 i Matej 12. Te najave su sa samog početka Isusovog delovanja. Ali, očigledno, učenicima to nije bilo dovoljno jasno. I nama se često događa upravo to. Imamo svoje planove i svoja razmišljanja i svoja razumevanja Božijeg delovanja, pa potpuno previdimo Njegove suptilne znake kojima nas upozorava ili usmerava ili upućuje na nešto važno. Ako ne prođe suptilno, Bog tada počinje da govori direktno, otvoreno, jasno, i onda to nama deluje oštro, strogo, teško i ponekad se čini nepravedno. Ne znam da li će vam ovo biti uteha, ali nismo mi baš za sve to sami krivi. Ima onaj zli koji nam u tome zdušno pomaže.
Pogledajte tekst, 32. stih. Pošto, očigledno učenici nisu razumeli suptilne najave Isusove službe i događaja koji moraju da se dese sa njim, Isus počinje da govori sasvim otvoreno o tome, ne birajući previše reči, niti govoreći uvijeno, pa čak ni ne štedeći osobe koje su u Jevrejskom društvu predstavljale vrhunski autoritet. Naprotiv, njih je okarakterisao kao glavne neprijatelje. Direktno je rekao da će da pati, da će biti mučen i da će ga svi odbaciti i da će umreti. Otkud sad to? Petar jednostavno nije mogao da veruje svojim ušima. Isus je bio toliko jasan da apostoli ovaj put nisu mogli da ga ne razumeju. A sve to što je rekao rušilo je sve njihove nade i očekivanja. Kako smrt može da bude početak ičega, kako smrt može da bude pobeda, kako smrt može da bude slavna? To se nikako ne slaže jedno sa drugim. Doduše, spomenuo je Isus i da će vaskrsnuti, ali ko vodi računa o takvim sitnicima, kao što je vaskrsenje, kad se sve što si isplanirao ruši.
Da li ste nekad bili u takvoj situaciji? Očekujete od Boga da učini nešto za vas, potrebno vam je, imate sve isplanirano, a onda se desi nešto sasvim suprotno i morate sve da otkažete ili sve propadne. Počnete da kukate i da se žalite: šta sam ti ja Bože zgrešio, pa samo sam ovo malo tražio ... U toj kuknjavi uvek zaboravimo obećanja: da nas nikad neće napustiti, da on sve izvodi na dobro onima koji ga ljube, da će nam dati sve što nam je potrebno za život u pobožnosti ... itd.
Isto se desilo i Petru. Potpuno je prečuo reč vaskrsenje, i počeo je da prekoreva Isusa: »Daleko bilo, Gospode! Neće ti se to dogoditi!« zapisao je Matej.
Zamislite Petra koji prekorava Hrista! „Gospode, ne smeš tako da govoriš. To je strašno, nema šanse da ti se to desi? Nemoj tako negativno da ispovedaš, budi pozitivan." Kakva slika! Samo nekoliko minuta ranije Petar ispoveda i govori: "Ti si Hristos", a sledećeg minuta podučava tog istog Isusa kako treba da se ponaša kao Hristos. Patnja, bol, smrt, definitivno nisu bila deo plana koji je Petar imao za njega.
Da nije tužno bilo bi smešno. Petrova reakcija bila je na sve moguće načine pogrešna. Pogrešna do te mere da mu je Isus rekao »Beži mi s očiju, Satano! Ti si mi sablazan, jer ne misliš na Božije, nego na ljudsko.«
Da se razumemo, nije Petar lično bio Satana, nego ga je zli iskoristio za svoje svrhe. Kao što sam rekao ranije, zli nam pomaže da budemo zli tamo gde i ako mi sami ne umemo. Petar je jasno odlučio da je Isus Hristos, ali je njegov um i dalje bio pun Petrovih misli i zli je našao način kako da ih iskoristi za sebe. Ovo je vrsta reakcije koju vidimo kod učenika ne samo iz Isusovog vremena nego i danas. Ponekad nam se čini da su Hristove reči neverovatne, zahtevne i prevazilaze naše mogućnosti, pa ostanemo zapanjeni i zbunjeni. Naša predubeđenja znaju da budu tako duboko ukorenjena da ih je skoro nemoguće iščupati i na njihovo mesto postaviti ono što je Božije. Ipak, budite sigurni, nemoguće je razumeti hrišćanstvo, biti hrišćanin, a ne razumeti i ne prihvatiti krst. Nemoguće je ispravno spoznati Hrista ako ne prihvatimo da je njegov put put krsta. Zato su apostoli potpuno prečuli reč vaskrsenje. Zato nisu u potpunosti razmeli šta znači ta reč sve dok se to stvarno nije desilo. Zato su, pre nego što će krenuti u misiju, trebali da budu poučeni. Zato mi, pre nego što išta govorimo, moramo da znamo i prihvatimo krst i krenemo za Isusom. Interesantno je da ni u jednom evanđelju nećete naći ni jedno pitanje apostola koje se odnosi na vaskrsenje. O svemu su ga pitali – o opraštanju, o molitvi, o pozicijama, i šta će dobiti pošto su sve ostavili ... ali o vaskrsenju, ni reč. Vaskrsenju prethodi muka, patnja, borba i smrt. A mi o tome baš ne volimo da pričamo. Ni oni nisu voleli!
Kao što reče negde neko: svi bi želeli u raj, ali niko ne želi da umre.
Možemo to da parafraziramo: svi bi želeli za Hristom, ali niko ne želi da nosi krst.
To nošenje krsta je, upravo, nastavak poučavanja o tome kako je Hrist zamislio put i život svojih učenika: »Ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne samoga sebe, neka uzme svoj krst i pođe za mnom.” Šta to znači za nas, Hristove učenike?
On kaže: “Ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne samoga sebe," Hristos ne kaže da taj neko treba da mrzi sebe, svoje telo, svoja osećanja. On ne traži da negiramo svoju čovečnost, svoju ličnost, svoj karakter. Odricanje od samog sebe ne znači da moramo da odreknemo dobara koja posedujemo, ne moramo da se zlopatimo samo da bismo patili, ne. Odricanja od samog sebe znači da se odričemo prava na sebe, i da ta prava predajemo Njemu. Na taj način potvrđujemo da mu pripadamo, da sve što imamo i jesmo pripada Njemu. Prihvatamo da nećemo sami donositi odluke šta ćemo da radimo i gde ćemo da idemo. To je stvarno nešto što pogađa samu srž našeg života, suštinu našeg sveukupnog postojanja, jer jedno što mi ljudi želimo, cenimo i borimo se da zadržimo, je pravo da sami donosimo konačne odluke. O tome je Hristos govorio. On nam ne govori da se odreknemo ovoga ili onoga, nego da se odreknemo sebe. Pavle je tim, Hristovim, rečima objasnio korinćanima kako treba da žive. On piše: „Ili zar ne znate da je vaše telo hram Svetoga Duha, koji je u vama, koga imate od Boga, i da niste svoji? Jer, skupo ste kupljeni. Zato svojim telom proslavite Boga.“(1. Korinćanima 6:19,20). Ako idemo za Hristom ne smemo da posedujemo sebe, zato što je On Gospodar naših života. Više ne pripadamo sebi.
Svaki učenik treba da “uzme svoj krst”. Mislim da učenicima ovaj izraz uopšte nije bio jasan. Povremeno, oni su videli razapete kriminalce i pobunjenike protiv Rima, duž galilejskih puteva, i za njih je to predstavljalo ponižavajuću i bolnu smrtnu kaznu. Ko bi to dobrovoljno uopšte želeo da preuzme? Nisu razumeli, i nije im bilo jasno o čemu to Isus govori. I za mnoge danas, čak i hrišćane, krst je potpuno nejasan izraz. Koristimo ga toliko olako da je to prosto zabrinjavajuće, koristimo ga čak i kao znak da se razlikujemo jedni od drugih. Nekako smo relativizovali taj krst. On za neke predastavlja znak da pripadaju određenom plemenu, a za neke neku poteškoću ili smetnje koje ih ometaju da ne postignu planove koje su zamislili ili koje moraju da izdrže. Neko ima stare roditelje o kojima mora da se brine i kaže: to je moj krst; drugi ima loše komšije, to je njegov krst koji mora da nosi; neko je opet invalid pa je to njegov krst; neko ima neposlušnu decu kao krst i tako. Složićete se sa mnom da je sve to smešno u odnosu na krst na koji je Hrist mislio. Hristov krst je znak da onaj koji ga nosi ide u smrt. Uzeti Hristov krst znači umreti za Hrista. Težak krst, zar ne! Ali, ima u tome dobra vest – smrt za Njega znači otvorena vrata srca u kojem će On da živi.
Da bi se to desilo učenik treba da “pođe za njim”. Mogu da vam kažem da neprestano srećem ljude koji tvrde da su hrišćani, ali otvoreno priznaju da ne slede Isusa baš po svim pitanjima u njihovom životu. Meni je potpuno jasno da se svi borimo sa ovakvim stvarima. Neki Hristovi zahtevi su baš teški, neki komplikovani, neki tako nisu cool ... Neki put u toj borbi uspevamo, neki put ne. Ali sve dok smo u svom srcu odlučni da ne odustanemo, borba se nastavlja i Bog je na našoj strani. Hrist i ne traži da njegovi učenici odmah budu savršeni, nego obećava da će završiti delo koje je započeo u njima. On jednostavno govori o tome šta znači biti učenik i traži da ga sledimo. To znači da biramo da radimo ono što on traži od nas, a mi od njega dobijamo svu pomoć koja nam je potrebna da uspemo u tome. Biti učenik nije trenutak entuzijazma nego program za ceo život – ovaj i budući.
Dakle, sve u svemu, biti učenik znači odreći se sebe, uzeti svoj krst i biti poslušan onome što on traži od nas. I u tome nema ništa sakrivenog, nikakvih dodatnih pravila, za koja ne znaš kad postaješ učenik, pa ti onda kasnije neko objavi da postoje i sitna slova koja nisi pročitao. Svako je obavešten o svemu što se očekuje od njega. I da, jedna važna stvar, Isus nije zainteresovan da ima mnoštvo koje ga okružuje, nego pojedinca koji mu veruje.
Za sve ovo postoji jednostavan motiv. Isus kaže: “ko hoće da spase svoj život, izgubiće ga, a ko izgubi svoj život radi mene i evanđelja, spašće ga.”
Dakle, možeš da učiniš sve šta je na ovom svetu moguće, sve što je u tvojoj moći da ti bude dobro, da preživiš svaku sitauciju, svaku vlast, svakog vladara, da budeš dobar sa svima, ne izlažeš se nikakvom riziku, da brineš o svom zdravlju, da živiš što duže – pa kako ti bude, neko uspe a neko ne. Možda ću vas razočarati, ali bez Hrista, uspeli ili ne, rezultat toga je uvek samo smrt. Svako će od nas jednog dana umreti. Sve jedno koliko godina imao - 60, 80, 100, 130, 969 kao Metusalem, moraš umreti. I kraj! Međutim, postoji i druga mogućnost, da predaš svoj život, odrekneš se sebe, prihvatiš Hrista i evanđelje, uzmeš svoj krsti i pođeš za njim. Život u ovom telu će biti rizičniji jer je mnogo Hristovih neprijatelja, nekomforniji, možda i kraći, ali konačni rezultat toga je život večni. Za prvu crkvu, i neke današnje hrišćane koji žive u zemljama gde je opasno biti hrišćanin, ovo je pravi izazov, pun opasnosti i realne mogućnosti gubitka telesnog života. U trenutku progonstva, oni koji su oportuno birali da se odreknu Hrista, spasili su svoj život na kratko i izgubili ga za večnost – jer one koji se odreknu Hrista pred ljudima, Hrist će se odreći pred nebeskim Ocem; dok su oni koji nisu hteli da se odreknu Hrista mučeni, proterivani i ubijani, izgubili život u telu ali su zadobili večni život sa svojim Gospodom. Dodatni motiv za razmišljanje i odluku je i pitanje, “Šta vredi čoveku da dobije ceo svet, a svom životu naudi? Šta čovek može dati u zamenu za svoj život?” Na ovo ne morate da date odgovor, odgovor je jasan i bez da ga izgovorite. Ovo su pitanja koja treba da nas probude iz iluzije da naši napori i dela, mogu zadovoljiti Božju pravednost. Ničim na ovom svetu ne možete da otkupite svoj život, jer Boga ne možete zadovoljiti ničim što je materijalno, niti pak postoji nešto na svetu što njemu već ne pripada. Osim toga, Hrist živote ljudi nije otkupio zlatom ili srebrom, nego svojom neprocenjivom krvlju. I za kraj da kažem - postati hrišćanin nije teško. Ostati hrišćanin je izazov. Biti hrišćanin na način na koji to Hrist želi je avantura. Ako ga živimo po Njegovoj volji put krsta je težak, izazovan, ali izvestan i jedinstven, krunisan neprocenjivom nagradom. Ovo sam govorio danas jer je potrebno da se što ćešće preispitujemo po pitanju sopstvene odluke da ostanemo na tom putu. Još uvek traje vreme Božije milosti i još uvek imamo priliku da ispravimo sve ono što je krivo i ojačamo što je slabo, uz pomoć Duha Svetoga koji nam je Bog dao.
Amin!
