HRIŠĆANSKI RAST

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 11. januar 2018. godine, služba četvrtkom)

Solun, i dan danas je veliki grad. Bio je takođe velik i u ono biblijsko vreme kad je u njemu osnovana crkva, od strane apostola Pavla, Timoteja i Sile. Situacija u gradu u to vreme nija bila baš sjajna, iako je Božije delo uhvatilo koren i nastala je crkva. Protivljenja su bila velika, pa je, i sam apostol, morao veoma rano, nakon samo pet nedelja provedenih sa crkvom, da ode iz grada.

Hrišćana je  bilo veoma malo i teško su se borili sa svim problemima koji su se javljali. U to vreme, biti hrišćanin značilo je biti odbačen od društva, ostati bez posla, napušten od priijatelja, a dešavalo se da se i porodica odrekla člana koji je bio hrišćanin. Na taj način član crkve je praktično gubio sve što im je bilo potrebno i što se obično smatra osloncem u životu.

U svemu tome crkva je trebala rasti, a dobra vest je morala da se širi. Zbog svega toga, Pavle je jako brinuo za nove hrišćane, i silno je želeo da se vrati i da ih poseti, ali, prema sopstvenim rečima „satana ga je u tome sprečio“. To je bio još jedan od razloga zašto je Pavle bio ubeđen da je crkva u opasnosti, i strepeo je za njih i njihovog ostanka u veri.

Na svu nevolju zbog netrpeljivosti, pojavila su se i neka nakaradna shvatanja i učenja koja su mogla da razbiju crkvu, i da u potpunosti unište započeto delo.   

U nemogućnosti da sam ode, on upućuje Timoteja, saradnika od izuzetnog poverenja da se uveri u stanje u crkvi i da mu donese novosti.

Možemo mnogo da naučimo iz toga kako je to Pavle brinuo za zdravlje crkve, i da iz primera prepoznamo način kako mi kao hrišćani, jedna porodica, treba da se odnosimo prema crkvi koju nam je Bog dao, u koju nas je ugradio i koju nam je poverio na čuvanje. Ona je naša sada, ali na nama je i odgovornost za budućnost, koliko god da ćemo u njoj imati udela.

MOLITVE ZAHVALNOSTI

Timotej se vratio i doneo dobre vesti o veri i ljubavi koju su iskazivali mladi hrišćani u Solunu. Zbog toga je bio veoma uzbuđen. Njegova zabrinutost je sasvim iščezla kad je primio ohrabrujuće vesti.

Bio je veoma zahvalan i želo je da izrazi svoju zahvalnost i da ukaže na budućnost crkvi koja se razvijala i rasla u svetosti. Želeo je da njihova budućnost bude pod budnim Božijim okom koji će ih voditi da sazrevaju i napreduju.

Ali je takođe želeo, da i dalje uzima udela u tom njihovom rastu, i da im jasno da do znanja, da ih ohrabri, da znaju da neprekidno stoji u molitvama za njih.

Vera se ukorenila i ljubav je uzela maha, i ispunila njegovo srce radošću, koje jedino možete da imate kad vidite kako Božije delo napreduje i raste. 

Bez obzira na sve, oni su istrajavali i uporno i čvrsto ostajali hrišćani ne odustajući od puta jedine, istinske i spasonosne vere.

I Pavlu, a i Solunskoj crkvi bilo je jasno da opstaju jedno po milosti Božijoj.

Ponekad nam se desi da ostanemo bez reči kad shvatimo kakvim nas je blagoslovima Bog darovao. Pri tome ne mislim samo na lične blagoslove nego i na one koje kao crkva imamo. Božija briga i prisutnost u našim životima je jasno vidljiva svakodnevno.

Takvi blagoslovi, to obilje života, i jeste razlog za zahvalnost i svakodnevno zahvaljivanje Bogu. Na primer, mogućnost da danas možemo biti ovde, da se molimo, da čitamo reč, da propovedamo, da objavljujemo evanđelje, zaslužuju našu najveću zahvalnost. Pored toga, postoji još mnogo stvari koje možemo da vidimo i okusimo, kao što su: istina o Bogu i prepoznavanje Njegove slave; besplatan dar milosti koji smo dobili kroz Isusa Hrista; obilje nade za lični život i za život crkve; obilje mogućnosti da doprinosimo rastu crkve; sigurnost da je Bog sa nama i da nas nikad neće ostaviti ...

Ponekad nam nedostaju reči kojima bismo mogli da izrazimo svo naše divljenje, zahvalnost i ljubav prema Bogu i Njegovom delu.

Ali ima tu i „malih“ stvari koje takođe zaslužuju naše molitve zahvalnosti, kao što je Pavle zahvaljivao. To su one stvari koje često prihvatamo zdravo za gotovo, ili one za koje mislimo ili pretpostavljamo da nas se ne tiču.

Neko bi mogao da kaže „ma šta se Pavle nervirao, on je učinio šta je trebalo, a sada Bog, ako želi nek to nastavi, a ako ne ... „ Tako ponekad i razmišljamo, pa onda nam ni pada na pamet da zahvaljujemo Bogu, za stvari koje „nas se ne tiču“ ili za one za koje mislimo da bi se svejedno desile, molili se mi za njih ili ne.

PLAN ZA BUDUĆNOST

Dobro je da budemo zahvalni za sve ono što je Bog učinio ili čini za nas sada. Međutim treba da prepoznajemo šta Bog radi, a tiče se naše budućnosti. Potrebno je da razumemo da naš put nije završen u trenutku kad smo postali hrišćani. Ne, naš put je tek tada započeo.

Naime, pošto smo se do tada, na svim svojim putevima, bez obzira kako oni dobri bili u našim i u očima sveta, neprestano udaljavali od Boga, došao je trenutak obraćenja. Prepoznali smo svu pogubnost puta kojim smo išli i okrenuli se nazad, prema Bogu. Evanđelje koje nam je objavljeno učinilo je svoje - pokajali smo se za svoje grehe, krštenjem javno priznali da pripadamo Hristu i saobrazili se sa njim  u smrti i vaskrsenju, očistili smo se od greha i tako čisti stali pred Boga. Vaskrsnuvši, dakle, započeli smo novi život, koji se usavršava iz dana u dan. Na tom putu potrebna nam je Božija pomoć. I dobijamo je. Duh Sveti nam je pomagač i učitelj i utešitelj. On nas uvodi u istinu i prosvetljuje naš um u pogledu Božije reči i njegove poruke.

Međutim, više je nego očigledno, da naš hrišćanski život ne može da se odvija smo u odnosu JA – BOG. Taj život, neophodno mora da postoji i u odnosu JA – CRKVA; JA – SVET

.

Živeći zajedno, boreći se zajedno, usavršujemo sve ono što se u našoj veri pojavljuje kao nedostatak. Potrebni smo jedni drugima, da bi smo snosili i podnosili život. Da bi smo se ohrabrivali i tešili, slušali i razumevali.

Od uspešnosti toga zavisi i uspešnost naše budućnosti. Ako nema zajedništva, gladanja licem u lice, pitanje je – da li stvarno živimo hrišćanskim životom? Da li ima budućnosti za nas?

U tom smislu treba i da se molimo da nam Bog pomogne da upravimo puteve jedni prema drugima. Da se ne delimo nego množimo, da se ne razdvajamo nego da se okupljamo.

Vidite, dešava nam se da se zbog raznih stvari često razdvajamo. Radimo na raznim poslovima, imamo različita interesovanja, različite prioritete u životu. I, najgore, često čak i različito gledamo na hrišćanstvo. Takve okolnosti teraju nas da se krećemo različitim putevima. Ti putevi, na žalost, ne vode nas jedne prema drugima, iako bi smo mi to voleli. Svakim danom se sve više i više udaljujemo. Sastanci su nam sve ređi. Izogovori za nedolazak sve banalniji. Pa čak i kad se sastajemo, neke razlike (pokadkad i netrpljenja) jedva prikrivamo. To nije dobar način hrišćanskog života. Pavle je u jednoj drugoj prilici pisao - Fil 2,1-5.

Takav način hrišćanskog života je život po Božijoj volji.

LJUBAV

Skoro da bi bilo nepotrebno da pomenem kako je bilo šta od ovog što sam rekao nemoguće ako nema uzajamne ljubavi.

Vrlo je važno znati da podnošenje nekoga nije ljubav. Kurtoazno ćaskanje sa nekim – nije ljubav. Tapšanje po ramenima – nije ljubav. 

Ljubav je mnogo više od od površnog odnosa i neobaziranja na tuđe nedostatke.

Ljubav treba da snosi slabost brata ili sestre, i da nosi onoga koji teško ide.

Ljubav treba da vidi dobro tamo gde se dobro skoro ugasilo.

Ljubav treba da svedoči tamo gde se svedočanstvo ne prima.

Ljubav se ne izdiže iznad drugih, i ne traži svoje mesto.

Ljubav ne može da izbledi, oslabi, dobije bore ili da prestane.

Potrebno nam je mnogo, bogatstvo, takve ljubavi da bi naš zajednički život imao šanse za uspeh.

A izvor tog bogatstva nije daleko. Bog je ljubav. Ko je zadobio Boga zadobio je i ljubav.

“I mi smo upoznali i verovali u ljubav koju Bog ima prema nama. Bog je ljubav i ko ostaje u ljubavi u Bogu ostaje, i Bog ostaje u njemu.” pisao je Jovan u 1.Jovanova 4:16.

“Dajem vam novu zapovest, da ljubite jadan drugoga. Po tom će svi poznati da se moji učenici – ako budete imali ljubavi među sobom.” (Jovan 13:34,35)

Ljubav prema Bogu i Hristu mora da se pokaže u životu njegovog naroda. To je ono čemu moramo da se učimo i šta moramo da prihvatimo. Napredovanje u ljubavi vidljivo je kroz napredovanje zajednice hrišćana. Ako nema napredovanja ljubavi, zajednica se neće razvijati i polako će se raspršiti. Ako zajednica stagnira, ili još gore, osipa se, jedan od mogućih razloga najverovatnije je direktno povezan sa ljubavlju.

ČISTO SRCE

Ali, da bi ljubav mogla da ispuni naše srce potrebno je da se stalno ispitujemo, kako u njemu ne bi bilo nečeg što neće dozvoliti ljubavi da se useli.

Mnogo je takvih stvari – npr. ponos, zavist, ljubomora, neraščišćeni odnosi, neoproštene stvari, poreklo, znanje,  sakriveni greh ...

Sve je to potrebno izbaciti iz sebe, kako bi smo mogli da se utvrdimo u ljubavi.

Ako je ljubav i našem srcu tada neće biti skrivenih motiva, optužbi i zazora u odnosu na braću i sestre. Neće biti favorita, predrasuda. Uvek ćemo moći da nastupamo na način svojstven Hristu i onima koje je pozvao.

Ako je ljubav ono što ispunjava naša srca, bićemo besprekorni i sveti pred Bogom. Naravno jasno nam je da svojom pravednošću ne možemo zadobiti tu svetost, jer, kao što pominje apostol Pavle u poslanici rimljanima “svi smo sagrešili i tako otpali od slave Božije“ (3:23).

Jedini način da budemo sveti je da prihvatimo onoga koji je došao i bio žrtva za nas – Gospoda našeg i Spasitelja Isusa Hrista.

Prihvatajući njega i sve ono što je on rekao, uradio i naložio nam da činimo, postajemu utvrđeni u istini i prihvatamo i zadobijamo svetost.

Imamo mnogo toga zbog čega je potrebno da se zahvaljujemo Bogu, ali jedna od najvažnijih stvari je njegova spremnost da nas prihvati i osposobi da u ljubavi živimo zajedno i napredujemo u Božijem delu na njegovu slavu.