HOĆEŠ LI DA OZDRAVIŠ?

Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 28. januar 2018. nedeljna služba)

Živimo u doba Božije milosti, ali kao da nismo svesni toga. Doba milosti znači da je Bog poslao svog Sina, da bi se kroz Njega ispunilo obećanje koje je dao preko proroka.

Isaija 61:1-3 „Na meni je Duh Gospodnji, jer Gopod me je pomazao da siromasima objavim radosnu vest; poslao me da iscelim one srca slomljenog, da sužnjima objavim oslobođenje i zatvorenima puštanje na slobodu, da objavim godinu milosti Gospodnje i dan osvete Boga našega, da utešim sve ožalošćene, i pobrinem se za one koji tuguju na Sionu, da im dam venac umesto pepela, ulje radosti umesto žalosti, odeću hvale umesto duha potištenosti. Zvaće se Hrastovi pravednosti, nasad Gospodnji na njegovu slavu.“

Živeti u vreme Božije blagodati, ne sme da se ogleda samo u tome da „notiraš“ šta ti je Bog dao, već aktivno učestvovanje u daru koji očekuješ da primiš, ili si primio. On očekuje, bolje da kažem – zahteva, da damo svoj deo (ponekad je to samo pristanak, a ponekad i mnogo više) onome što on čini u našem životu.

On očekuje da, sem želje za nečim, postoji i volja da se to toga i dođe, da se u to uloži nešto.

Da li izgledamo, živimo i jesmo kao neko ko živi u svim ovim obećanim blagoslovima?

Bog ih je dao, zar ne? Bog ne laže i ne premišlja se.

Ima li radosti u nama, da li smo slobodni, ima li utehe, gde je naš venac slave, da li smo Hrastovi pravednosti, nasad na slavu Gospodnju?

Ako ne živimo tako, ako blagoslovi nisu realnost našeg života, treba da se zapitamo, šta se to desilo sa nama, kakva nas je to bolest spopala koja nam uskraćuje obilje života koji nam Gospod donosi?

Da bismo dobili odgovor na ova pitanja ili pomoć, pročitajmo stihove koje je zapisao Jovan 5:1-16

 „Posle toga je bio judejski praznik, pa Isus ode u Jerusalim.

A u Jerusalimu se, kod Ovčije kapije, nalazi jezerce koje se na hebrejskom zove Vitezdaa i ima pet tremova. U njima je ležalo mnoštvo bolesnih: slepih, hromih i oduzetih. S vremena na vreme dolazio bi anđeo Gospodnji i zatalasao vodu. I ko god bi prvi ušao u jezerce pošto se voda zatalasa, ozdravio bi bez obzira na bolest od koje je patio.

A bio je tamo i jedan čovek koji je bolovao trideset osam godina.

Kada ga je Isus ugledao kako leži i saznao koliko dugo boluje, upita ga: »Hoćeš li da ozdraviš?«

»Gospodaru«, odgovori mu bolesni čovek, »nemam nikoga ko bi me, kada se voda zatalasa, spustio u jezerce, a dok ja stignem, neko je već tamo pre mene.«

»Ustani«, reče mu Isus, »uzmi svoju prostirku i hodaj.« I čovek odmah ozdravi, uze svoju prostirku i prohoda.

A tog dana je bila subota, pa Judeji rekoše izlečenome: »Subota je! Ne smeš da nosiš svoju prostirku!« »Onaj koji me je izlečio«, odgovori im on, »rekao mi je: ‚Uzmi svoju prostirku i hodaj‘.« A oni ga upitaše: »Ko je taj čovek koji ti je rekao: ‚Uzmi i hodaj‘?«

Ali izlečeni nije znao ko je to bio, jer se Isus izgubio u mnoštvu onih koji su bili na tom mestu.

Posle toga ga Isus nađe u Hramu, pa mu reče: »Eto, ozdravio si. Nemoj više da grešiš, da te ne snađe nešto gore.« Tada čovek ode i javi Judejima da je Isus taj koji ga je izlečio.

Zato što je tako nešto učinio u subotu, Judeji počeše da progone Isusa.“

Zdravlje je najveće bogatstvo koje čovek ima, ali na žalost toga najčešće postane svestan tek kad ga izgubi, a kad ga izgubi, ceo život mu se promeni i sve se usmerava prema traženju leka za boljku. Kažu da zdrav čovek ima bezbroj želja, a bolestan samo jednu – da ozdravi.

Svi želimo da budemo zdravi, da nam deca budu zdrava, da nam partner bude zdrav, da nam porodica bude zdrava (fizički, mentalno i duhovno), jedni drugima najčešće poželimo zdravlja ... Želimo da nam društvo bude zdravo (posebno oni koji su na vlasti), želimo da nam bude zdrava ekonomija, zdrave finansije ... Siguran sam da nam je jedna od najvećih želja, što se zdravlja tiče, da nam crkva bude zdrava (u odnosu sa Bogom, u odnosu na Njegovu reč, na ispravnu nauku, ali i u odnosima jednih prema drugima).

Voleo bih da nam postavim pitanje, koje je Isus postavio ovom bolesniku koji leži na svom ležaju, bespomoćan i potpuno zavisan od tuđe pomoći. Možda zvuči čudno, čak zbunjujuće.

"Hoćeš li da ozdraviš?"

Vidimo da je ovaj čovek pati od bolesti 38 godina – a Isus ga pita "Hoćeš li da ozdraviš?".

Zamislite bilo koju situaciju iz svog života, u kojoj vam je potrebno ozdravljenje, i zamislite da vam neko postavi ovakvo pitanje "Hoćeš li da ozdraviš?". Šta biste mu odgovorili? 

"Šta me to uopšte pitaš! Naravno da želim!"

Ipak, svi znamo da Isus nikad ne postavlja pitanja samo radi toga da bi ih postavio, niti su njegova pitanja „samo“ pitanja. Značaj Božjih pitanja uvek je mnogo važniji, a smisao dublji nego što to, na prvi pogled, može da izgleda. Zato, obratimo malo više pažnje na ovo pitanje. Ima tu nekoliko vema važnih stvari, na koje treba da odgovorimo.  

1. Isusovo pitanje je i poziv na odluku. Postoji velika razlika između želim i hoću. Kad nešto želimo, to uopšte ne mora da znači da ćemo nešto i uraditi po pitanju te želje. Međutim, kad nešto hoćemo, to podrazumeva i želju ali i volju, koja će nas pokrenuti da uradimo ono što je potrebno da dođemo do toga. Odluka, da li ćemo ostati samo na željama ili smo spremni nešto i preduzeti po tom pitanju, važna je za naše zdravlje isto koliko i samo ozdravljenje, u stvari prethodi svakom ozdravljenju.

Zato Isus ne pita bolesnika da li želi, nego da li hoće.

2. Isusovo pitanje podrazumeva kompletno ozdravljenje (duh, duša i telo). Bog radi u našem životu, menjanjem svega što jesmo. Naravno, mi imamo ponekad neke veoma čudne ideje, da bi On trebao da radi samo ono što od Njega tražimo tj. da izleči samo ono što nas boli, ali, Bog ne radi tako. On zna da svaka slabost jednog dela našeg bića (bez obzira da li se radi o telu ili umu) utiče na sve što jesmo. Bog zna, da parcijalno ozdravljenje nije ono što nam je potrebno, pa ako prihvatamo njegovo iscelenje, onda prihvatamo da ono bude kompletno.
3. Isusovo pitanje podrazumeva prihvatanje odgovornosti za svoj život, i svega što je uključeno u taj život. On očekuje da u svoj život budemo uključeni više od „daj mi, treba mi, želim, pripada mi“. Bog, doduše, ima gotova rešenja za sve naše probleme i lek za sve naše bolesti, ali očekuje od nas da ih „uzmemo, da otvorimo, da tražimo, da kucamo, da idemo, da nosimo ...“

Ovi stihovi, koje smo pročitali, govore nam upravo o tome.

Verujem da znate da ime Vitezda znači, "kuća milosti". Božji dom je dom milosti, iz kojeg se ona, kao voda, razliva po čitavom svetu.

Ovde se sakupljalo mnogo raznolikog sveta, i svi su imali isti problem, patili su od bolesti koje su ih pretvarale u prosjake i invalide, nemoćne da se brinu o sebi.

Jedan od mnogih, koji je tu ležao, potpuno nemoćan i beznadežan, bio je onaj koga je Isus izabrao da na njemu pokaže silu i iskaže milost. Bio je bolestan trideset i osam godina, svakog dana bi ga neko doneo do banje i ostavio bi ga tu da leži čitav dan. U toku dana bi sakupio poneki novčić, neko bi se smilovao i dao mu nešto da pojede. Najverojatnije se pomirio sa sudbinom i onim što ga je snašlo. Njegov život bio je obeležen bolešću od koje je bolovao.

Njegovo stanje je, u stvari, najcrnja slika svakog bolesnog stanja u koje zapadnemo.  Bolest nas nekako paralizuje, oduzme radost života, i učini nas jadnim i beznadežnim.

Ponekad se stopimo sa bolešću, prihvatimo nemoć kao trajno stanje. Bolest nas ispuni neizvesnošću i strahom, ponekad do mere da ne želimo ništa da menjamo da ne bismo napravili još nešto gore. Ponekad nas bolesti, koje vidimo krod drugih, toliko unespokoje, da ne želimo ni da proveravamo da li smo bolesni, da ne bismo saznali da smo i sami bolesni.

I tako bolest opstaje, širi se i hrani strahom, neizvesnošću, depresijom, ... Želja za ozdravljenjem tinja negde između svega toga, ali volje koje bi zapalila plamen i borila se za oslobođenje, ima sve manje, što bolest duže traje.

I zato je potrebna promena. Zato Isus pre nego što isceli, pita – Hoćeš li da ozdraviš?

Kao, što sam već rekao, nije Isusovo pitanje bez veze. Naime, od onog ko je zdrav očekuje se da ispunjava svoje obaveze, poslove, odgovornosti, da donose razne odluke, ...

Posle vremena bolesti, bolesnik mora da se vrati svakodnevnom životu punom izazova, a ono što je bilo bolesno, nakon ozdravljenja mora da prihvati teret koju mi pripada, a kojeg je bio oslobođen kad je bio bolestan.

Ni jedno isceljenje neće da se desi, ako nismo spremni da ga prihvatimo i da nastavimo da živimo isceljeni.

Dakle, pitanje je postavljeno, da bismo pogledali u sebe.

Treba da prihvatimo svoj deo odgovornost za stanje u kom se nalazimo (a posebno da za svoje stanje ne nalazimo krivice u drugima), a zatim da se aposolutno potčinimo Božijoj reči.

Vidite, ovaj čovek je Isusovo pitanje shvatio kao prekor, kao neku provokaciju. Umesto da na Isusovo pitanje jednostavno odgovori sa "DA" ili "NE" on govori: Nije moja krivica što sam i dalje bolestan. Nemam nikog da me spusti do vode. Kad se zatalasa, dok ja stignem, drugi su već tamo.

Kad imam problem, to nikad nije moja krivica, zar ne? Često mislimo da bi neko trebao da nam pomogne, jer smo nemoćni, jer su drugi brži, bolji, jači, pametniji, lepši, bogatiji, elokventniji, obrazovaniji, imaju bolje prijatelje, poznanstva ...

Kao Adam – nisam ja kriv, nego ova Eva koju si ti stvorio, ona me je prevarila.

Kao roditelj koji prebije svoje dete i kaže – vidiš šta si me naterao da ti uradim; ili

Kao muškarac ili žena, koji napuste partnera i porodicu, jer „više se nije moglo izdržati“.

U svim bolesnim situacijama mog života, JA sam najmanje kriv što je takva situacija. Jel tako? Nije!

Kad pričate sa ljudima, pa saznajete neke bolne i teške stvari iz njihovog života, često čujete kako kažu da su im se loše stvari desile jer je – ovaj ovakav, onaj onakav, odnosi su bili ovakvi ili onakvi, ovaj me je uvredio, onaj me je razočarao, onaj je bio nepristojan, onaj drugi me je izdao, ... i primetite da su jedino oni bili ti koji su sve žrtvovali, a to niko nije poštovao,  ... retko kad, ili skoro nikad, ne čujete da neko govori da je pogrešio, da je on taj koji je razočarao, da je on taj koji je želeo mnogo više, i smatrao da mu to više pripada bez obzira na cenu. I sve to, možda, i jeste prava istina, ali je pre svega dokaz da je, možda i bilo želje da se nešto promeni, ali nije bilo volje i htenja da se do promene i dođe. U tim bolesnim situacijama ostali su prikovani za svoj ležaj i čekali da ih neko odnese do zdravlja i spasi od bede u koju su zapali.

Ja sam ubeđen, da tamo gde, umesto pokajanja i preispitivanja samog sebe, postoji potreba dokazivanja tuđe krivice i odgovornosti za sopstveno stanje, nema nade ni za kakvo iscelenje.

Ubeđen sam da na svetu može biti bezbroj banji vitezdi, ali da niko ne može biti izlečen, ako nije spreman da kaže DA isceljenju, umesto da za svoje stanje nalazi opravdanje u nesavršenstvu drugih.

Božija ponuda je veoma jasna i i nedvosmislena. „Hoćeš li da ozdraviš?

Naš odgovor mora biti takođe jasan i nedvosmilen – DA.

Naravno, ozdravljenje ima svoju cenu. Kad kažem cenu, uopšte ne mislim na novac, već mislim na odricanje, prepuštanje, predavanje, a ponajviše na poslušnost Onom koji nas jedini može u potpunosti isceliti.  Bog nam je, kroz svoju reč, dao mnoge zapovesti koji nam govore kako naš život i sve u vezi njega mora da funkcioniše da bi bio u skladu su Njegovom voljom. Naš život, da bi bio zdrav, mora da se odvija u potpunoj poslušnosti Reči Božijoj.

Isus kaže čoveku „»Ustani, uzmi svoju prostirku i hodaj.«

I odmah je ozdravio i uzeo je svoj krevet i počeo da hoda.  Bez rasprave, bez pitanja, bez sumnje.

Ponekad nam Reč, koja nas ozdravlja, može biti nejasna, ponekad nam se čak čini nelogična, ponekad čak i nerazumna, ili toliko iznenađujuća da ne znamo šta nas je snašlo Kao ovaj čovek, koji je toliko iznenađen onim što mu se događa da čak ni ne zapamti ko ga je izlečio.

Očigledno je da, iako ne razumemo kako se isceljenja dešavaju, ona se ipak dešavaju, moramo da prihvatimo da se ona odvijaju po Božijem planu.

Bog isceljuju uprkos svemu što mi možemo da razumemo, a od nas traži samo da verujemo u to šta čini, i da činimo ono šta od nas traži.

Jairu kaže samo veruj.

Na jednom mestu kaže – ako tvoj brat ima nešto protiv tebe, idi i pomiri se. (Zar ne bi on trebao da dođe kod mene ako ima nešto protiv mene!?)

Da bude kao što je zapisano u poslanici Jevrejima „Zato »ispravite klonule ruke i iznemogla kolena, i poravnite staze nogama svojim«, da ono što je hromo ne iščaši nogu, nego da se radije izleči.” 12:12,13

Božija milost, dobrota i želja da nas izleči, razbija sve ono što nas čini bolesnima – bez obzira da li su to svetovne ili religiozne stvari.

Ponekad nam neke stvari, običaji, uverenja, lične želje i potrebe, postanu važnije od zdravlja, i ljudi.

Nije bez razloga Jovan ovde primetio da se izlečenje desilo baš u subotu, i da je to izazvalo veliki gnev koda starešina.

Zamislite uzbuđenje ljudi tu na tom tremu kad je ovaj čovek ustao i počeo da hoda, ali fariseje, sveštenike i starešine, uopšte nije impresioniralo to čudo koje se upravo desilo, već su više brinuli o jednom, od ljudi stvorenom, pravilu.

Moram da kažem nešto o ovome, da bismo bolje razumeli, ko u stvari treba da bude autoritet u našem životu.

Subota, ili šabat, dan odmora, je sedmi dan, jevrejske sedmice. Bog ga je kao takvog odredio i jednom od deset Zapovesti. Bio je to dan odmora, dan za slavljenje i obraćanje Gospodu, vreme za radovanje. Bog je čak odredio i kazne za one koji prekrše zakon o suboti.

Božji zakon je smisleno i sasvim dovoljno strog, ali fariseji su proširili zakon o suboti neverovatim brojem propisa. Jedan od tih propisa direktno se odnosio na ono što se desilo u poglavlju koje čitamo. Neko je mogao da ponese čoveka  u krevetu, krevet se u tom slučaju ne računa, ali ako je neko nosio samo krevet bez čoveka u njemu – to je bio prekršaj.

Međutim, upravo ono što je Isus tražio od ovog čoveka bilo je: "Ustani, uzmi svoj krevet i hodaj."

Kad su ozdravljenog napali zbog toga, on im je rekao "Onaj koji me je ozdravio rekao je uzmi svoj krevet i hodaj."      

Drugim rečima, onaj koji je imao autoritet da me izleči sigurno ima autoritet i da mi kaže mogu li ovo da nosim ili ne.

Mi treba da smo podložni jedino Hristu i potčinjavamo se njegovom autoritetu i njegovim zapovestima, u njega se jedino pouzdajemo i njega jedino slušamo.  

Siguran sam, i tvrdim, da je Hristu važniji bilo koji čovek od bilo kakve stvari, običaja, reda, pravila, ili zakona.

Ako nama nije, možda nam se desilo ono što je Isaija prorekao, a Isus primetio Mt 13:15  „Jer je okorelo srce ovoga naroda, i ušima teško čuše, i oči svoje zatvoriše, da kako ne vide očima i ne čuju ušima i srcem ne razumeju i ne obrate se, i izlečim ih«.

Kad govorimo o iscelenju, često se ograničimo i jedino naglašavamo fizičko iscelenje.

Međutim, želim da kažem, i nadam se da me nećete pogrešno razumeti – za Boga fizičko zdravlje, uopšte nije prioritet. On o njemu vodi računa do mere do koje je to potrebno, ali svakako nije prioritet. Bog je zabrinut za čovekovo duhovno stanje. Jer, ako čovekovo telo i ozdravi, a njegov odnos sa Njim ostane nepromenjen, fizičko zdravlje će mu biti od male koristi.

Mi svi bolujemo od jedne nasledne bolesti koja vodi direktno u smrt, i to ne samo u smrt tela, nego u smrt duha. Isus nas isceljuje od te bolesti.

Apostol Petar u prvoj poslanici 2:24, kaže „On je na svom telu poneo naše grehe na drvo, da se oprostimo grehova i da živimo za pravednost; njegovim ranama ste isceljeni.“

Svojim ranama On je preuzeo na sebe našu grešnost, i naše beznađe i očaj pretvorio u svetu nadu i pobedu večnog života.

Naša molitva i želja za isceljenjem, mora da ide mnogo dalje od povišenog pritiska i šećera, ili bilo koje druge telesne bolesti ili ograničenosti, jer nas ništa od toga ne može odvojiti od Njega. Bili telesno zdravi ili podnosili muku bolesti, mi ostajemo u Njemu i On u nama.

Iako se naše telo, nažalost, muči i pati, vene i slabi i sve nas više izneverava što smo stariji, naš isceljeni duh napreduje i jača iz dana u dan, i priprema se za susret sa Gospodom, kad ponovo dođe, a dok čekamo, srčano se bori na stazama vere, prenoseći nadu i ljubav Božju svim ljudima.  

Vidimo da je Isus pronašao čoveka u hramu, kad se situacija malo smirila, i reko mu: »Eto, ozdravio si. Nemoj više da grešiš, da te ne snađe nešto gore.

Šta bi to gore, od bolesti koja vas na 38 godina zakuje za krevet, moglo da bude, teško je zamisliti.

Jedino što je gore od toga je večno odvojenje od Boga, a jedino što može da nas odvoji od Boga je neprihvatanje Njegovog sina za Spasitelja i Iscelitelja.

Dakle, nemoj nikad više da očekuješ da se voda zatalasa, da te neko ponese, da ti neko pomogne – umesto toga pouzdaj se u Isusa i ne odstupaj od Njega.

Kad je ovaj čovek konačno shvatio ko ga je iscelio, odmah je obavestio starešine o tome i njegovo iscelenje bilo je bilo završeno i potpuno – i fizičko i duhovno. Njegovo telo, um i duša bili su izlečeni, i to je kraj priče o njemu.

Ali, to nije kraj priče o nama.

Rekao sam na početku, da živimo u doba Božije milosti. Doba milosti znači da je Bog poslao svog Sina, da nas oslobodi i isceli.  

Potrebno je da se prenemo i da se sretnemo sa njim, da postanemo svesni milosti i dobrote koju nam je doneo. 

Možda vam se čini da postoji rešenje za vašu boljku u nečemu ili u nekome, ali uveravam vas da samo Hrist ima autoritet, silu i moć da izleči naša tela, naš um i naše duše, naše porodice, naše društvo, naše zajednice, odnose, ... I onda tako izlečeni možemo da primimo i postanemo sve što je obećao da ćemo imati i biti.

Dao nam je mogućnost da biramo između - nastavi da ležiš tamo, i umri u svom jadnom stanju čekajući da neko uradi nešto umesto tebe i – možeš potpuno da ozdraviš.

Odluka je na nama.

On želi i očekuje od nas da budemo uključeni u njegovo delo, da prihvatimo svoje darove i službe, pozicije i mesta koje nam je odredio. Pred svima nama, pojedinačno, ali i nama kao zajednici, stoje mnogi teški zadaci, izazovi i iskušenja, i samo zdravi, duhovno isceljeni ljudi mogu da se nose njima.

Zato neka naši sledeći koraci budu odgovor na pitanje „Hoćeš li da budeš zdrav?“  Da!

I završavam sa Hristovom reči »Eto, ozdravio si. Nemoj više da grešiš, da te ne snađe nešto gore.“