BITI ISPUNJEN SVETIM DUHOM

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 16. jun 2024. godine) 

Efescima 5:15-21;
“Pazite, dakle, kako živite – ne kao nemudri, nego kao mudri. Pametno koristite vreme, jer su dani zli. Zato ne budite nerazumni, nego shvatite šta je Božija volja. I ne opijajte se vinom – u njemu je raskalašnost – nego se punite Duhom. Jedan drugom govorite u psalmima, hvalospevima i duhovnim pesmama. Pevajte i pojte Gospodu u svom srcu i uvek za sve zahvaljujte Bogu i Ocu u ime našega Gospoda Isusa Hrista.
Potčinjavajte se jedan drugom u strahu pred Hristom.”
 
Danas želim da govorim o ispunjenosti Svetim Duhom i koliko je to važna tema za naš hrišćanski život.
Da, bez Duha Svetog u našem životu, njegovog vodstva, njegovog delovanja u nama ni jedna zajednica ne može da opstane.  
 
Svako od nas je odgovoran za to da li će živeti Duhom ispunjen život ili ne. Neodgovornost prema tome može da ima tragične posledice.
 
Ako naš život nije ispunjen Duhom Svetim, može da se desi da se obeshrabrite ili da postanete nestrpljivi i da počnete da vapite - šta se to dešava s nama, zašto nema proroštva u crkvi, zašto sve manji broj ljudi govori u jezicima, zašto nema tumača jezika, gde su čuda, gde su odgovori na molitve, gde su oni koji služe … zašto nema nikoga da nam kaže šta treba da radimo i šta nas čeka.
Zašto, o Duše Sveti, ne radiš svoj posao i ne daš nam toliko potrebne darove?
Kao da od darova zavisi da li će crkva biti, opstati i imati budućnost.
 
Ako naš život nije ispunjen Svetim Duhom možemo da budemo u zabludi i da poverujemo da je vreme o kojem čitamo u Pismu, kad su se čula proroštva i jezici, tumačenja i čudni znaci, prošlost. Kao da proroci nisu više potrebni crkvi, kao da Bog nema više šta da kaže i poruči svojoj crkvi i savremenim hrišćanima, osim onog zapisanog u Pismu.
Treba samo da čitamo, proučavamo, i to će biti dovoljno.  
Kao da je znanje ključ za sve. Znanje je važno, ali ni od njega ne zavisi naš duhovni život.
 
Ako naš život nije ispunjen Duhom Svetim može da nam se desiti da budemo zavedeni raznim “vukovima u jagnjećoj koži”, nadri hrišćanima, lažnim učiteljima, lažnim naukama, prevarantima, slatkorečivim lažljivcima koji nam češkaju uši … ili još gore samozvancima koji će smelo, bez ikakvog ustezanja, da vam kažu - ja imam Svetog Duha i ja znam šta govorim, i ja duhovno sagledavam sve stvari i bolje ti je da se uklopiš i ispraviš u skladu sa onim šta ja govorim, jer je to, što ti ja kažem, po Božjoj volji. Kao da imaju direktnu cev kroz koju, od Boga teče Božja voda na njihovu česmu. Oni će ti reći ko je ko, šta je šta, gde, kad, kako, zašto … Ti ništa ne treba da znaš ni da se u to petljaš oni će ti reći sve što ti treba.
 
E, pa da se ne bismo obeshrabrivali, da ne bismo bili u zabludi ili bili zavedeni, itekako nam je potrebno da se punimo Duhom, ali i da nam se Bog i dalje obraća preko Duha Svetog.
 
Čini mi se da nam je danas, više nego ikad potrebno duhovno prosvetljenje, tumačenje, objave, prekori, ohrabrenja, pouke…
 
Uostalom, nemoguće je obavljati ono najosnovije, a to je misija na koju smo poslani u ovaj svet da prenesemo Njegovu poruku svakom stvorenju ako nema tog Božjeg delovanja.
Kako bismo to činili ako nas u tome ne vodi Božji Duh?
 
Dakle, važno je da Duh proroštva bude podignut, da se jezici i čuda pokazuju, da darovi i službe budu neprestano aktivne.
 
Potebna nam je svaka Božja reč - i ona zapisana i ona objavljena kroz proroštva i ona iskazana kroz čudne jezike i mnoštvo jezika i tumačenja, ali i ona koja se pokazuje blagorodna i delotvorna kroz živote svakog čoveka u telu Hristovom.
Zbog toga su crkvi i dodeljeni darovi Duha. Neki će biti vidljivi, neki će biti senzacionalni, a neki će jednostavno biti jedva primetni ili čak i neprimetni - ali svi zajedno učestvuju u izgrađivanju Crkve.
 
Svako od nas treba da čezne za tim darovima koje Duh daje. Kao što Pavle piše u 1. Kor. 14 - “Težite za ljubavlju, čeznite za duhovnim darovima, naročito da prorokujete.”
U istoj poslanici 1.Kor 12 on nabraja koji su to darovi: - pre svega to je dar (koga često preskačemo pa čak i ne prepoznajemo) prepoznavanja i objavljivanja da je Isus Gospod. Vidite to što znamo da je Isus Gospod nije nešto do čega smo sami došli, to je dar koji svako prima od Duha Svetoga.
Tek nakon toga slede reči milosti, reči znanja, dar vere, dar lečenja, dar da se čine čuda, dar proroštva, razlikovanje duhova, čudni jezici, tumačenje jezika… i još mnogi koji ovde nisu nabrojani.  
A na kraju stih 12:11 kaže “I sve to čini isti Duh, koji svakome dodeljuje kako hoće.”
 
Dakle svako će imati neki dar i neku službu po suverenoj odluci Duha Svetog. Niti svi možemo, niti treba da imamo, isti dar; niti neko može, ni ne treba da ima, sve darove; niti svi možemo biti u istoj službi, niti neko može biti u svim službama. Zato svi u svemu učestvujemo.
 
Crkva ne može biti bez darova, ali može da se desi da nekih darova nema, da se ne manifestuju ili da su slabi.
To, koji će darovi biti, a koji neće, ne zavisi od nas. Svi darovi su u isključivoj “nadležnosti” Duha Svetoga i zavise od njegovog delovanja.
 
To je moguće zato što duhovni darovi nisu temelj uspešnosti crkve, niti su glavni pokretač niti znak duhovnog zdravlja crkve. Možda je čudno ovo da se kaže usred pentekostalne crkve, ali to je istina.
Temelj hrišćanske crkve, kako god ona bila mala ili velika su plodovi Duha. Oni su ogledalo njenog zdravlja, napredovanja, snage, sile, …
A plodovi duha nastaju delovanjem Duha u onima koji su ispunjeni Svetim Duhom.
 
Zato je ispunjavanje Duhom Svetim, praktično zapovest i nije opcionalno nego je obavezno za sve.
 
Vidite u Delima 6:3,5; 7:55. čitamo ono što je važno da znamo i da razumemo. Ovde nam Luka predstavlja sedmoricu ljudi za koje se znalo da su “puni Duha i mudrosti i vere”.
 
Crkva se uvek oslanjala na one koji su puni Duha, i uvek je uspevala da ih prepozna. Delovanje Duha Svetog ne može se sakriti.
Da li mi danas možemo da prepoznamo one koji su takvi? Umemo li to ili je nešto zamaglilo naše duhovne oči? Ili mislite da među nama nema takvih?
Može da se desi, da ne možemo da prepoznamo takve ako naš život nije sasvim pod kontrolom i vodstvom Duha Svetog.
 
Zato je strašno važno da se punimo silom Duha Svetoga.
Hrišćanin ne može da bude čist, svet, zreo, ako nije sasvim preplavljen i ispunjen Duhom.
Hrišćanin ne može da sagledava stvari i gleda duhovno na ljude ako nije napunjen Duhom.
Nemoguće je živeti hrišćanski život bez Svetog Duha.
 
Ali, moramo da vodimo računa da pravilno razumemo ovo - Sveti Duh nije cilj koji moramo da postignemo. Umesto toga moramo da razumemo da je on izvor snage u našem životu kojim možemo da postižemo i dostižemo Božje ciljeve na koje smo pozvani.
 
Isto kao što ni hrišćanstvo nije cilj, nego put kojim se stiže do cilja - spasenja i večnog života u Hristu Isusu.
 
Ispunjavanje Duhom nije isto što i krštenje Duhom. Događaj opisan u Delima 2:38 “Pokajte se i neka se svaki od vas krsti u Ime Isusa Hrista za oproštenje svojih greha, i primiće dar Svetog Duha.” nije isto što i ispunjavanje svetim Duhom.
 
Ovo je veoma važno da razumemo. Krštenje i dar Svetog Duha je događaj kojim On stvara novo telo, novog čoveka - grešnika koji se pokajao i koji je umro za ovaj svet, Duh  je nanovo rodio i zapečatio ga za duhovni svet, a takvog ga je onda pridodao Crkvi koja je telo Hristovo.  
 
Kad je neko pridodat crkvi, kad je očišćen i opravdan i izmiren sa Bogom, počinje ispunjavanje Svetim Duhom. To je neprestani proces kojim se nanovorođeni član Božje porodice obnavlja, osnažuje, čisti, prosvetljuje za hrišćanski život, koji svetli kao grad na gori.
Sveti Duh se samo jednom useljava u novo stvorenje i pretvara ga u svoj hram, dok je ispunjavanje silom Svetog Duha obnavljajući događaj.
 
Niko ne može da se jednom napuni Svetim Duhom i da očekuje da je to dovoljno za uvek.
 
Pročitali smo Efescima 5:18 “I ne opijajte se vinom - u njemu je raskalašnost - nego se punite Duhom.”
 
Sveti Duh u nama je dar, ispunjenje obećanja koje je Isus dao, Jovan 14:16,17: “Ako me volite, držaćete se mojih zapovesti, a ja ću moliti Oca i on će vam dati drugog Pomagača, da bude s vama doveka: Duha istine, koga svet ne može da primi, jer ga ne vidi i ne poznaje. Vi ga poznajete, jer boravi s vama i biće u vama.”
 
Na nama je, dakle, da budemo poslušni Božjoj zapovest da se punimo Duhom, jer tako u stvari postižemo da Duh živi sa i u nama i tek tada možemo da se s pravom zovemo hrišćani.
 
Ovo “punite se duhom” je zapovest. To nije obećanje. To nije nekakav dobar savet ili neka opcija između dve dobre stvari. Ovde je samo jedno dobro, a drugo je potpuno pogrešno.
Bog neće da nas ispunjava svojim Duhom ako mi to nećemo. Od nas zavisi.  
 
Ovo “punite se duhom” se odnosi na sve hrišćane. Ne samo na neke. Neki će hrišćani biti vidljiviji i istaknutiji zbog svog dara i svoje službe, ali i oni moraju svakodnevno da se ispunjavaju Duhom Svetim, podjednako kao i svi drugi hrišćani.
 
Pre nego što može da donese rod, seme mora da nikne, da se ukoreni i da raste. Ali seme može da raste samo ako ima dovoljno hrane koju može da crpi. Ako nema hrane seme će se osušiti, baš kao i naš hrišćanski život ako nije podržan Duhom Svetim.
Hrišćanin može da padne pod razne uticaje u životu u kojem živi. Pavle ovde pominje vino i opijanje. U stvari misli na svet i greh koji vreba na decu Božju.
Stanje opijenosti je stavljanje sebe pod uticaj nečega što nam onemogućava da donosimo ispravne odluke.
Umesto opijanja svetom, Pavle naređuje - punite se Duhom. Pročitajte 17. stih i videće zašto to piše - “da ne budite nerazumni, nego da shvatite šta je Božja volja.”
 
Vino može od svakog pametnog da napravi budalu, ali Sveti Duh može da urazumi svakoga. Duh Sveti obuzima čoveka, ispunjava ga, ali ga ne opija nego, naprotiv, rasvetljuje um čoveka koji se njime puni.
 
Kad je čovek ispunjen Svetim Duhom to ima uticaj na njega i na sve oko njega - na njegovu porodicu, crkvu, društvene odnose, moral, etiku, profesionalnost...
Čovek, tek kad je ispunjen Svetim Duhom, može iskreno i razumno da zahvali Bogu za sve što se dešava u njegovom životu, i da razume da je Bog taj koji u njegovom životu sve izvodi na dobro.
 
Jedna mala digresija. Razumete li, možda, sada bolje šta se to dešava sa današnjim crkvama. Zašto postoji toliko crkava, a zašto ima tako malo sile? Zašto ima toliko braće, a tako malo sloge? Zašto ima toliko učitelja, i tako puno znanja, a tako malo bogopoznanja? Zašto je toliko mnogo onih koji su stekli hrišćanska zvanja, ali ih je malo koji imaju Božja pozvanja.
 
Razlog je više nego očigledan - nema ispunjavanja svetim Duhom. Ljudi su opijeni svetom i grehom. Crkve imaju sve - članstvo, zgrade, budžete, projekte, misije, seminare, škole, druženja … ali im nedostaje sile Duha Svetoga.
 
A sila dolazi samo kad odbacimo svet i ispunimo se Duhom Svetim.
 
Biti „Pun Duha Svetoga“. Šta to uopšte znači?
 
Ovu frazu nalazimo najmanje petnaest puta u Novom zavetu. Očigledno da je Duh Sveti, nadahnjujući one koji su pisali Novi zavet, želeo posebno ovo da naglasi.
 
Porazna je činjenica da hrišćanin može da žalosti Duha, da duhovno oslabi ili čak da ugasi delovanje Duha u sebi.
Kada se ovo dogodi, ostane se bez sile, bez njegove pokretačke energije, bez volje i snage za borbu sa grehom.
Biti ispunjen Svetim Duhom znači da je svaki deo našeg života ispunjen njime, da nas vodi  i kontroliše. Tada Njegova sila može da deluje kroz nas, i tek tada je ono što radimo plodonosno za Boga.
 
Greh je taj koji sprečava da se ispunjavamo Svetim Duhom, a poslušnost Bogu je ta koja nam pomaže da ostanemo ispunjeni.
Samo naša poslušnost Božijim zapovestima daje slobodu Duhu da radi u nama.
Zbog toga što se greh još uvek bori u nama, nije moguće biti ispunjen Duhom sve vreme, i veoma je važno da se odmah, čim prepoznamo greh, pokajemo i odbacimo ga iz našeg života, i da obnovimo posvećenje koje, kao deca Božja, imamo.
 
Sveti Duh je naš učitelj, vodič, pomagač, utešitelj. On čini da budemo dobri, sveti, moćni, ali i ponizni, pravdoljubivi, krotki, strpljivi … kao što je i sam Isus.
 
Duh nas ispunjava energijom, vitalnošću, dugotrpljenjem. On podstiče da svetlo kojim je Hrist zasjao u našem srcu svetli i postane vidljiva i u svetu u kojem živimo.
On kontroliše naše živote - podstičući našu savest, vagajući naše odluke, postavljajući brane na naše jezike i misli, podstičući našu veru i odvažnost.
 
Ispunjenost Duhom uspostavlja pouzdavanje u Boga.
 
U Galatima 5:16-26, čitamo.
“Hoću da kažem: živite u Duhu, pa nećete udovoljavati požudama tela. Telo žudi protiv Duha, a Duh protiv tela. Jer, to dvoje se jedno drugom protive, pa ne činite ono što biste hteli. Ali, ako vas vodi Duh, niste pod Zakonom.
A dela tela su očigledna. To su blud, nečistota, razuzdanost, idolopoklonstvo, vračanje, neprijateljstva, svađe, ljubomora, ljutnja, spletkarenja, razdori, strančarenja, zavist, opijanje, bančenje i njima slična. Upozoravam vas, kao što sam vas već i upozorio, da oni koji tako nešto čine neće naslediti Božije carstvo.
A plod Duha je ljubav, radost, mir, strpljivost, ljubaznost, dobrota, vernost, krotkost i uzdržljivost, i protiv njih nema zakona. Oni koji pripadaju Hristu Isusu raspeli su telo sa njegovim strastima i požudama. Ako živimo u Duhu, onda se po Duhu i ravnajmo. Ne budimo sujetni, ne izazivajmo jedan drugoga, ne zavidimo jedan drugom.”
 
Postoji očigledna suprotnost između onoga ko živi u telu i onoga ko je pod kontrolom Duha.
Ako živimo u Duhu, tj. ako smo ispunjeni Duhom, onda treba i da hodamo u Duhu.
Hrišćanstvo nisu pravila, kodeksi, propisi, zakoni, nego pokretanje unutrašnjeg, duhovnog, čovek u pravcu u kojem ga Duh usmerava.  
 
Hrišćanstvo je plod Duha Svetoga. To znači da ništa ne zavisi od nas nego od njega. Ljudska nastojanja i pokretanja - trudi se više; uradi više; daj više; raditi bez odmora; moli se više, putuj više, čitaj više ... jer tako ćeš napredovati i rasti, i biti svetiji, nemaju veliku vrednost što se tiče hrišćanstva.  
Kao što je napisao Pavle: “Tako nije važan onaj koji sadi ni onaj koji zaliva, nego Bog, koji daje da uzraste.” 1. Korinćanima 3:7
Ili, drugim rečima, možete vi saditi i zalivati, pleviti i prehranjivati, ali ako Bog ne da da uzraste, ništa od toga biti neće.
 
Dešava se da stanje zajednicama nije dobro, iako se članova crkve trude da daju što više od sebe. Možda razlog leži baš u tome.
Bog to nije tako zamislio. On želi crkvu u kojem svako predaje sebe u potpunosti da bi bio ispunjen Duhom, pa onda da donese dobar rod.
Ne može se očekivati dobar rezultat, ako se trude duhovno prazni ljudi.
 
Izgleda da je Sveti Duh spremniji da nas ispunjava i vodi, nego što smo mi spremni da mu to dozvolimo.   
 
Da li znate da Crkva može da ima darove, a da nema plodova Duha? A izgleda da su hrišćani više zainteresovani i više cene darove Duha, nego plodove Duha. Kao da ste više zainteresovani kako ćete da sejete, nego za to šta ćete da uberete.
 
To je istovremeno i interesantno i tragično. Mnogi bi da govore u jezicima, da prorokuju, da leče, da podučavaju, da vode - a mnogo manje je onih koji bi da rađaju plodove koji nam, u stvari, manjkaju - ljubav, radost, mir, strpljenje, ljubaznost, dobrota, vernost, krotkost, uzdržljivost i još mnogo toga drugog.
 
Jer, kao što sam već rekao, ali mislim da vredi ponoviti - plodovi Duha su temelj crkve, a darovi su samo oruđe kojima se stvaraju uslovi da hrišćani rastu i napreduju i donose duhovni rod.
Moramo da se odlučimo šta nam je na prvom mestu - plodovi Duha ili darovi - jer od toga zavisi šta će sa nama biti. Darovi Duha mogu biti efikasni i jaki samo u zajednicama koje obiluju plodovima Duha.
 
Zato, potčinimo se Bogu, odbacimo greh i telesna dela i ispunjavamo se Duhom, i svedočićemo o stvarima koje ne možemo ni da zamislimo.
 
Amin!