(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 14. jun 2026. godine)
Kada je stigao do tog mesta, Isus podiže pogled i reče mu: »Zakeje, smesta siđi, jer danas treba da odsednem u tvojoj kući.«
I ovaj smesta siđe i s radošću primi Isusa.
Svi su to videli, pa počeše da gunđaju, govoreći: »Kod grešnika je ušao da se odmori!«
Zakej stade i reče Gospodu: »Evo, Gospode, pola svoje imovine razdeliću siromasima. A ako sam od nekoga nešto iznudio, vratiću četvorostruko.«
Tada mu Isus reče: »Danas je u ovu kuću došlo spasenje, pošto je i ovaj čovek Avraamov sin. Jer, Sin čovečiji je došao da potraži i spase izgubljeno.«” (Luka 19:1-9).
Jasno nam je da u životu ne ide uvek sve onako potaman. Mnogo je prepreka koje leže na putu ka uspehu. Neki na tom putu odustanu, a neki napreduju usprkos svemu pa čak izgleda da su ih prepreke nadahnule da budu odlučniji i nepokolebljivi.
Mnogi uspešni ljudi izronili su iz bede i siromaštva i postali bogati; neki su postigli neverovatne rezultate uprkos telesnom hendikepu; neki su se izborili sa predrasudama i osuđivanjem okoline; neki su se borili protiv smrtnih opasnosti i rizika … i tako u nedogled.
Očigledno je istinita ona narodna poslovica - gde ima volje i želje postoji i način, gde nama volje postoje izgovori.
I ljudi koji su širili i prenosili Božju Reč, gradili crkvu, suočavali su sa mnogim preprekama i teškoćama. Oni koji su uspeli u hrišćanskoj službi i misiji činili su to uprkos velikom protivljenju, progonima, opasnostima i ličnim mentalnim i duhovnim borbama.
Veliki deo poslanica u NZ sadrži opise upravo tih borbi i suočavanja sa preprekama i problemima, progonima i istinskim opasnostima.
Pa i mi ovde, među nama, znamo za sluge, propovednike i verne molitelje koji su svoj posao obavljali pod velikim pritiskom.
Оsim toga, kad se podsetimo svojih života i našeg puta do Hrista, znamo sa kakve smo sve borbe vodili, sa kakvim grehovima smo se suočavali, kakve zablude smo imali, kakva smo samo pitanja postavljali … sve do trenutka kad smo suočeni sa istinom popustili i povinovali se Božjem zahtevu kako bismo postali deca Božja.
Neki od nas su se suočavali sa preprekama koje ima je nametao svet oko njih, a neki sa preprepkama koje su im postavljale njihove porodice, prijatelji, saradnici, pa onda sa preprekama sopstvenog porekla, pa obrazovanja, grehova, slabosti, navika ....
Sve u svemu, svi mi koji danas sedimo ovde, prihvatili smo istinu koju nam je Bog objavio i otkrili smo način na koji ćemo živeti novim životom u službi Isusu Hristu, iako nije bilo ni lako ni jednostavno.
Danas sam, kao primer svega toga, hteo da govorim o Zakeju, čoveku koji je pronašao Boga uprkos svim preprekama sa kojima se suočio.
Ako dobro pogledamo njegov život, lako možemo da zaključimo šta je potrebno da budemo onaj koji želi da živi u punini Božje istine, da pripada Njegovoj Crkvi, i da služi Boga na način na koji Bog želi da mu služimo.
I samo površan pogleda na ovaj događaj sa Zakejem dovoljan je da vidimo da je, sve ono što je on duhovno postigao, rezultat neodustajanja i prevazilaženja prepreka koje bi mnogo ljude, čak i danas, mogle da obeshrabre i nateraju da odustanu.
Pa da vidimo sa čime se sve to Zakej borio i šta je savladao.
Prvo, Zakej je, pre svega, imao problem sa svojim bogatstvom.
Sad, neko može da se pita, kako nekome bogatstvo može biti problem?
Mislim, realno, verujem da mnogi od nas ne bi imali problem kad bi bili bogatiji nego što jesu. Ali bogatstvo otvara mnoga pitanja - odakle mu, kako je do toga došao, kakav mu je karakter kad zgrće toliko, šta ćemu sve to, koga je sve zakinuo, mora da je bio nepošten, … i tako u nedogled.
Sva ta pitanja dovode ljude u iskušenje da na one koji su bogati gledaju sa podozrenjem i nepoverenjem. Pogotovo kad čujemo razne priče o bogatašima koji su se osilili i zloupotrebljavaju svoje bogatstvo na razne nemoralne stvari.
Iako ne možemo da optužimo Zakeja za takvo nešto ipak nije teško videti da bogatstvo može biti veliki problem prilikom stvaranja slike o nekome.
Bogatstvo u ovom svetu vam ono omogućava da zadovoljite većinu svojih želja, obezbeđuje vam luksuz i život bez ikakvih briga. Obezbeđuje vam najbolju hranu, piće, smeštaj, putovanja, zabavu, …
Zato bogatstvo može da bude velika prepreka duhovnom napretku. Može da stvori utisak samodovoljnosti i da možete da živite bez Boga; da možete da se snađete i pobrinete za sebe u ovom svetu, bez potrebe da Boga uključujete u to.
Iz te perspektive lako je zaključiti da, kad već sve možete sami, ništa ne dugujete Bogu. Naprotiv, lako je zaključiti da je biti hrišćanin previše skupo, čak i kad si bogat, - traži mnogo vremena, novca, obaveza i postavlja previše uslova. Najgore je što uskraćuje stvari koje biste mogli sebi da priuštite ali zbog hrišćanskih vrednosti morate da ih se odreknete.
Tako hrišćanstvo postaje teret kojeg bogatstvo želi da se oslobodi, što onda čini da bogatstvo postane prepreka za pronalaženje i predavanje Bogu.
Ne znam da li je Zakej bio takav, ali je jasno da su ljudi oko njega razmišljali o njemu na taj način.
Druga Zakejeva prepreka bila je njegov niski rast. Čak ni njegovo veliko bagatstvo nije moglo da nadomesti taj nedostatak.
Iako se najbolji parfemi (i otrovi) čuvaju u malim bočicama, to obično i nije baš neka uteha ljudima niskog rasta. Pogotovo visina ograničava da dosegneš stvari koje su ti važne.
Zakej je želeo je da vidi Isusa u Jerihonu kada je čuo za Njegov dolazak. Vest se proširila poput požara da Isus dolazi i gomile ljudi su počele da se okupljaju. Svi su znali za Njegovu poruku i čudesna dela. Zakej je očajnički želeo da ga vidi, ali pošto je gomila bila toliko velika, a on tako mali, bilo je očigledno da se to neće desiti, osim ako ne preduzme nešto što će nadvisiti gomilu.
Možete li da zamislite kako grozničavo razmišlja i traži rešenje. I našao ga je. Možda nije bio visok da se izgura sa drugima, ali njegov niski rast pomogao mu je da se popne na drvo, odakle je mogao da vidi Isusa.
Jedna od istina o fizičkim nedostacima je da ih često koristimo kao prilike da se sažaljevamo. Ako ne želimo nešto da uradimo, fizički hendikepi nam često pružaju zgodan izgovor da to ne uradimo. Ubedimo sebe da je hendikep koji imamo sasvim opravdan razlog da ne uradimo nešto što ne želimo da uradimo.
Ono što zaboravimo je činjenica da Bog ne gleda na naše telo nego na naše srce. On zna i vidi razliku između nečega što ne možemo i nečega što ne želimo da uradimo.
Siguran sam da znate mnogo ljudi koji su u dobroj fizičkoj formi, bez hendikepa, koji ne ne čine ništa za Hrista. Razlog je nedostatak motivacije u njihovim srcima.
Vidite, čovek ne mora da bude niskog rasta da bi bio ili se osećao mali. Ima ljudi koji su ubedili sebe da su ekonomski, obrazovno, intelektualno ili društveno mali. Takvi ljudi svoje stanje smatraju preprekom koja ih sprečava da se ne pokažu tamo gde bi želeli da budu, a nisu.
Ima ljudi, neka čak i ja znam, koji ne dolaze u crkvu jer su ubeđeni da ne mogu da se uporede sa drugima koji tu dolaze. Pošto ne mogu da se lepo obuku ili nisu u mogućnosti da svaki put daju prilog, onda jednostavno odluče da ne dođu.
Bog nije milostiv prema nekome zato što ima više od drugih. Takvo razmišljanje je lukava zamka u koju bolje da ne upadnemo. Ako neko razmišlja da je bolji od drugih zato što ima, zna ili ume više nego drugi, ne razmišlja na Božji način i u velikom je problemu.
U istom problemu su oni koji koji misle da je neko bolji od njih zato što ima, zna ili ume više od njih.
Razmislite i shvatite - svako od nas je osoba od beskonačne vrednosti, koju Bog voli i za koju je Hrist dao svoj život.
Niko, u tom svetlu, nema pravo da misli da je superiorniji ili inferiorniji od drugih. Jedino merilo je - ili si Hristov ili nisi.
Ljudi su se oduvek borili sa ovakvim mislima i ovakvim stavovima. I ta borba traje dugo, sve dok ne uspeju da preskoče ove prepreke i stvarno upoznaju Boga.
Treći problem sa kojim se Zakej suočio bila je njegova profesija.
On je bio carinik tj. poreznik. Sveto pismo ga opisuje kao glavnog poreznika u Jerihonu. Carinici ili drugačije nazvano poreski službenici, isto kao i danas, nisu bili baš omiljeni među narodom. Njihov posao je, uglavnom, bio da prikupljaju porez u visini koju je vlast propisala, ali i da dodaju na to vrednost po svojoj proceni. Oni su bili samostalni u proceni i naplati poreza. Često je od karaktera poreznika zavisili koliko će poreza nekome naplatiti. Pri tom su imali i pravo da primene određene postupke prisile uz pomoć rimskih vlasti.
Niko nije voleo carinike, oni su bili izopšteni iz zajednice, u najboljem slučaju ljudi su ih ignorisali i retko kad je neko imao nešto lepo da kaže o njima. Za Jevreje reč carinik, automatski je značila i grešnik. Da li je bio kriv za neki određeni greh ili ne, nije bilo bitno, bio je kriv u njihovim očima.
Šta god da je radio porazumevalo je sumnjičavost i odbojnost i često neprijateljstvo.
Sad Isus prolazi, a Zakej se suočio sa svim ovim teškoćama. Ne samo što je bio niskog rasta, nego i zato što ljudi neće biti uviđavni prema njemu i neće ga propustiti u prvi red.
Mali, bogati gad, mislila je većina od njih, moraće da se suoči sa činjenicom da neće prići ni blizu Isusa, bar ne tu gde ja stojim.
Zakeju je to bilo potpuno jasno. Mogao je i da odustane i da kaže: “ma, džaba sve ovo, nije vredno, ionako se ništa neće promeniti.”
Ali, ne! On je odlučio da prevaziđe sve prepreke i da pronađe alternativni način.
Neki ljudi kažu “Kad ti život da limun, nemoj da praviš kiselo lice, napravi limunadu!”
Zakej je bio upravo takav čovek.
Da pogledamo to malo pobliže. Iako imamo veoma malo stihova na osnovu kojih možemo da donesemo neku sud o njemu, ipak može da nam bude jasno kako je Zakej uspeo da prevaziđe sve ove prepreke.
Pre svega, Zakej je bio iskren i pošten. I bio je ubeđen u svoje poštenje i da, što se njega tiče, on nije taj koji je uzrok zbog čega ga ljudi napadaju.
Kad ga je Gospod primetio odmah je najavio svoju nameru da ide u njegovu kuću.
Zakejeva radost je bila neizmerna. Znao je on ko je Isus i šta čini iako ga nikad nije video.
Ali, bilo mu je jasno kakav je njegov status kao carinika među Jevrejima, a Isus je, na kraju krajeva, ipak Jevrejin. Stoga on govori Isusu nešto što treba da Isusu pokaže drugačiju sliku od onw koju au drugo naslikali. Sliku koja nema veze sa stereotipima o carinicima, sliku o nekome koji poštuje i sledi Mojsijev zakon, pa i više od toga.
Iako bi, po Mojsijevom Zakonu, 4. Mojsijeva 5:6, 7, u slučaju prevare morao da se pokaje i da nadoknadi petinu od prevarene sume, Zakej se kaje iako ne zna da je nešto učinio, ali ako jeste spreman je da to nadokadi četverostruko.
Zakej je bio veoma samouveren po tom pitanju. Zašto? Zato što je bio siguran u to da nije bio nepošten ni u čemu.
Niko normalan ne nudi tako velike stvari ako nije siguran i iskren u to šta tvrdi. On u stvari kaže: “Gospode, znam kakvu sliku ljudi imaju o carinicima, i svestan sam šta carinici sve rade, ali ja nisam takav.” I vidite da Gospod pohvaljuje njegov stav. Naziva ga pravim Avramovim sinom.
Znate šta to znači - to je potvrda da je neko veran kao što je Avram bio veran i to mu se uračunava u pravednost.
Vidite, kad sretnete osobu koja je iskrena i poštena u svom srcu, nju nije teško da ubedite u Božju istinu i da je uputite u Božju poruku. Ta poruka je već tamo i deluje.
Ljudi koji imaju problem sa Bogom i prihvatanjem božje istine su u osnovi ljudi koji baš i ne vole istinu, ili imaju predrasude, i nepošteni su prema sebi i prema Bogu.
Iskrenost i poštenje je veoma važno za hrišćane, zato što su iskreni i pošteni ljudi spremni da preispitaju svoju veru, svoju crkvu, tekstove koje čitaju, reči koje čuju i svoje stajanje pred Bogom, svoju službu, svoje služitelje ... Iskrena i poštena osoba je spremna, voljna i željna da zna šta je volja Božja za njen život i ne želi da živi oportunistički i komformistički sa što manje napora.
Ako nismo iskreni i pošteni samo gubimo vreme, ništa ne dobijamo, samo gubimo.
Vidite, Zakej je bio dobrotvor.
Rekao je da želi da polovinu svoje imovine da siromašnima. Pošto znamo da je bio veoma bogat, to je poprilično sredstava.
Naravno to je kod Jevreji naišlo na još veće podozrenje i osudu. Za njih je on bio poreznik, dakle grešnik, i njegovo dobročinstvo je samo zamajavanje i pokušaj da se jeftino izvuče.
Ali ništa nas ne navodi, sem ličnog animoziteta, na to da je njegova namera lažna.
Njegov stav nam mnogo govori o njegovom karakteru.
Očiglednio je da je bio pažljiv prema drugim ljudima. Bez obzira na sve nije grabio više nego što mu je pripadalo i bio je spreman da četverostruko ispravi grešku, ako ona postoji, ali i da nesebično podeli sa drugima ono što ima.
To je bio jedan od razloga zašto je Zakej lako sreo Gospoda, dok su drugi, svojim gnušanjem i snebivanjem propustii tu priliku.
Mnogi hrišćani su veoma sebični. Uvek zainteresovani samo za sebe, svoje porodice, svoje poslove, svoje potrebe, svoj status, svoje mišljenje, itd.
To su ljudi koji nikad nisu odrasli, nego su kao deca. Dete uvek ima potrebu da u svemu bude prvo i velika je muka i umeće naučiti ga da ne misli uvek samo o sebi.
Naki ljudi nikad to ne nauče. Mnogi ljudi prolaze kroz život sa stavom „Prvo ja!“
Ljudi sa takvim stavom organizuju svoje svet u kojem je sve podređeno njima. I nikad ili vrlo retko i teško izađu iz njega. Tako zatvoreni ne mogu da vide Hrista, i da spoznaju koliko ima je on potreban. Jer u Hristu ne postoji “prvo ja” nego “prvo Hrist!”
Ne znam da li ste razmišljali o tome - Zakej se sigurno nije kretao Jerihonom bez telesne pratnje. Rimska vlast je često određivala vojnika koji bi, zbog opasnosti da budu napadnuti na javnim mestima, išao sa carinikom i štitio ga, posebno kod naplate dugovanja.
Vidite, Zakej nije želeo da se koristi tom privilegijom dok je išao da vidi Isusa, iako sam siguran da je mogao da se koristi time, a rimski vojnik bi mu sigurno obezbedio prolaz kroz masu i privilegovano mesto.
Kakav karakter i kakva želja da upozna Gospoda.
I na kraju, veoma važno, Zakej je bio veoma pobožan. Ne religiozan, nego baš pobožan.
Ne kao fariseji, sveštenici i učitelji zakona - ekskluzivistički i strogo i sa visine, jer šta se mora, mora se!
Zakejeva pobožnost omogučila mu je da bude srećan jer je upoznao Gospoda, jer će moći da ga ugosti, jer će moći da priča s njim.
Njemu je to značilo mnogo više od taga šta drugi misle o njemu i mnogo više od bilo čega što je doživeo ili više nego sve materijalno što je imao u svom životu. Iskustvo sa Isusom očigledno je bilo neprocenjivo bogatstvo za njega.
Kao što bi, uostalom, trebalo da bude za sve nas.
Često po crkvama srećete ozbiljne, namrgođene face koje pričaju poluglasno jer misle da to pokazuje pobožnost. Pokušavaju da ne naruše mir svojim glasom, a kamoli smehom. Ućutkuju decu i mlade ljude jer su “preglasni”, podozrivo gledaju na one koji se grle ili nisu odeveni po njihovim standardima.
Umesto da smo radosni, da tu radost pokazujemo, da je izgovorimo, da zagrlimo jedni druge - doživljavamo isto što i Isus - “cccc, on ide kod grešnika.”
Vidite, crkva treba da je mesto radosti zato što je to mesto gde smo se, i ovog jutra, susreli sa Isusom i jedni sa drugima. Nema ništa neprirodno u tome da budemo radosni zbog toga. Kao što je Zakej bio radostan tako treba da se radujemo i mi. Žamor koji ponekad čujemo u hodniku, glasovi dece, smeh, pozdravi … nisu zvuci nereda, nego zvuci radosti koji sveti u Hristu osećaju kad se sretnu jedni sa drugima da zajedno vide i proslave Hrista koji je među njima.
Budimo, bar ponekad, malo kao Zakej.
Za kraj, ukratko
Zakej je bio čovek koji je, uprkos svom zanimanju i bogatstvu, imao veoma jednostavno srce. Voleo je Boga. Bio je čovek koji je u osnovi bio iskren. Bio je čovek pun milosrđa i nesebičnosti. Nije ni čudo što je, kada je Gospod pogledao ovog čoveka, mogao da kaže za njega: „Ti si zaista pravi sin Avramov.“ Ne bi me začudilo, poznajući Isus, da je samo zbog njega došao u Jerihon.
Zakej je bio čovek koji je bio oličenje onoga što je Bog zamislio da bude pravi Izraelac. Bio je istinsko Avramovo dete u moralnom, etičkom i duhovnom smislu. Gospod je znao da ovaj čovek nije razumeo mnoge istine, ali je bio takvog raspoloženja, stanja uma i čistoće srca, koje bi ga moglo dovesti do toga da postane njegov sledbenik.
Voleo bih da znamo više o Zakeju. Šta se sa njim kasnije dogodilo? Gospod mu je dao najlepše pohvale. Ljudi su ga prezirali, ali ga je Hristos pohvalio. Ali njemu, kao i nama, ne treba da bude važno da ga ljudi hvale nego Gospod.
Budimo kao Zakej, da se i na nas odnose reči koje Isus njemu rekao: »Danas je u ovu kuću došlo spasenje, pošto je i ovaj čovek Avraamov sin. Jer, Sin čovečiji je došao da potraži i spase izgubljeno.«”(Luka 19:9,10)
Amin!
