(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 18. januar 2026.)
“
A kada se Isus rodio u Vitlejemu judejskom za vreme cara Iroda, gle, dođoše mudraci sa istoka u Jerusalim i rekoše: gde je car judejski koji se rodio? jer smo videli njegovu zvezdu na istoku i dođosmo da mu se poklonimo.
Čuvši to car Irod uplaši se, i sav Jerusalim s njim. I sabravši sve prvosveštenike i književnike narodne, ispitivaše ih gde treba da se rodi Hristos. A oni mu rekoše: u Vitlejemu judejskom; jer je prorok tako napisao: »I ti Vitlejeme, zemljo Judina, nikako nisi najmanji među vladalačkim gradovima Judinim; jer će iz tebe izići vladar koji će pasti narod moj, Izrailja«.
Tada Irod dozva tajno mudrace i ispita tačno od njih vreme kada se pojavila zvezda, i poslavši ih u Vitlejem reče: idite i ispitajte tačno o detetu; i kad ga nađete, javite mi da i ja dođem da mu se poklonim.
A oni poslušavši cara odoše. I gle, zvezda koju videše na istoku, iđaše pred njima dok ne dođe i stade nad mestom gde beše dete. A kada videše zvezdu, obradovaše se veoma.
I ušavši u kuću videše dete sa Marijom, majkom njegovom, padoše ničice i pokloniše mu se, otvoriše svoja blaga i prinesoše mu darove, zlato, tamjan i smirnu.
I pošto su u snu bili poučeni da se ne vraćaju Irodu, vratiše se drugim putem u svoju zemlju.” Matej 2:1-12
Mudraci su očekivali su da će videti cara, onoga koji će sedeti na Davidovom tronu i vladati nad Božjim carstvom. Sa tim saznanjem došli su, što je i za očekivati, u Jerusalim, da vide tog novorođenog judejskog cara.
U skladu sa Pismima Jevreji i nejevreji koji su proučavali Pisma očekivali su rođenje Božjeg pomazanika. Doduše, malo drugačije su oni to zamišljali.
Ne zna se mnogo o ovim mudracima. Zna se su došli sa istoka. Postoje mnoga tumačenja ko su oni bili, odakle su došli i šta oni predstavljaju. Bili su očigledno pismeni, školovani i imali dobru reputaciju čim su bili primljeni na dvoru.
Sigurno nisu ni kraljevi ni carevi, niti igde možemo da naiđemo na njihova imena. Ta ideja je plod hrišćanske mašte iz vremena kada je hrišćanstvo počelo da poprima religijska obeležja. Priča se vekovima širila i dupunjavala tako da sad postoje razne verzije.
Jedino što je sasvim sigurno i pouzdano je ono što čitamo u pismu, a to su darovi koje su stavili pred Isusa - tamjan, koji se prinosi Bogu; zlato, koje se daruje carevima; smirna, koja se daje čoveku.
Ova tri dara, ukazuju na Hristovu pravu prirodu – Bog, car i čovek.
Lepo je znati svu ovu simboliku u slici o Isusu i mudracima ali neću puno da se bavim time. Ona dovoljno govori sama za sebe.
Matej, nadahnuti pisac evanđelja, očigledno nije smatrao važnim da zapiše njihova imena. Zapisao je ono što je bilo važno - da je rođeno dete obećani Mesija, koji je došao na svet svim ljudima, koji će u potpunosti ispuniti sve ono što je Bog obećao.
U svetlu te istine stvarno nije važno kako se ko zove, koji mu je društveni status ili koja mu je boja kože. Bog gleda u srce onoga koji se klanja njegovom Sinu.
I to je upravo ono što je važna poruka i za nas - kada pristupamo Bogu, On gleda na naša srca, a ne u naše dlanove.
Želim da obratimo pažnju na nekoliko stvari iz ovog zapisa koje su važne i za nas danas kao što su bile važne i za njih.
- Putovanje
Došli su sa istoka - odakle god da su došli iz tog pravca jasno je da je put bio je dug, težak, opasan i skup. Da bi doputovali do Jerusalima morali su da izlože svoje živote raznim opasnostima, putujuću kroz vrlo opasne krajeve.
Imali su jasan i dragoceni cilj - tražili su da vide novog cara, Pomazanika, kog je Nebo predskazalo, pa su, bez obzira na opasnosti, cenu i neudobnost, krenuli na neizvestan put.
Nije to bila odluka donesena u trenutku, jedno popodne dok su sedeli na tremu i pili čaj. Ne! Odluka o tome bila je plod dugotrajnog istraživanja, proučavanja i ozbiljnih priprema. Zanemarili su sve što je moglo da ih omete, i odlučno su krenuli na put, do kraja.
Bili su potpuno sigurni u ono što su znali i verovali su da ih na kraju čeka nagrada.
Potrebna nam je takva vera, odlučnost i mudrost.
Put hrišćana nije ni jednostavan, ni lak, ni brz, ni jeftin. Iziskuje proučavanje, istraživanje, upoznavanje Boga i njegove volje. Iziskuje odluku, žrtvu, potpuno predanje, poniznost i istrajnost da se izdrži do kraja. Tamo nas čeka nagrada koju je Bog obećao za one koji istraju do kraja.
- Znanje
Mudraci su proučili sve što je bilo moguće o dolasku Mesije i bili su sigurni u svoje znanje. Ništa im više nije trebalo. Ali, primetite da su ipak nešto propustili - mesto gde će se Mesija roditi. Dakle, na sve ono što su znali, potrebno im je bilo još malo istraživanja i razumevanja. U tome su im pomogli jevrejski sveštenici i književnici. Kad su im sve objasnili oni su poslušali Iroda i sveštenike i otišli su do Vitlejema da još podrobnije sve ispitaju.
Isto je i sa našim znanjem, uvek postoji nešto što mu se može dodati. Mnogo je stvari koje treba da naučimo da bismo spoznali Boga. Ako nemamo znanje ko je Bog, možemo da budemo zavedeni.
Apostol Pavle je napisao u Rim.10:2,3 za Izraelce: “Svedočim, naime, za njih da imaju revnosti za Boga, ali ona nije zasnovana na znanju. Ne znajući šta je Božija pravednost i tražeći da uspostave svoju, nisu se potčinili Božijoj pravednosti.”
Ta greška koštaće života Isusa Hrista, a može da košta i nas ako ne znamo šta je Božja pravednost.
U hrišćanstvu ne postoje prečice i skraćeni kursevi sticanja znanja o Bogu.
Ne postoje oni koji sve znaju i sve im je jasno.
Iako smo uvereni da znamo puno, uvek treba da se učimo i proveravamo svoja saznanja, sa drugima. Bog je odredio da to tako funkcioniše. Duh Sveti koji nas upućuje u svu istinu dat je mnogima kroz mnoštvo darova.
Znate onog Etiopljanina koji čita Pismo, i kaže da ništa ne razume. Ipak, nije baš da ništa nije razumeo.Razumeo je dovoljno da dođe u Jerusalim i da se pokloni pred Bogom i prinese svoju žrtvu. Ali, to mu nije bilo dovoljno, pa mu Bog šalje Filipa, Dela 8:30,31”Kad je Filip pritrčao kolima, ču onoga kako čita proroka Isaiju, pa ga upita: ”razumeš li ti to što čitaš?” “Kako bih mogao da razumem ako mi neko ne objasni?” odgovori Etiopljanin, pa pozva Filipa da se popne i sedne s njim.”
Jedan od znakova mudrosti je traženje novih saznanja i držanje uma otvorenim. Pogotovo kad je u pitanju proučavanje Biblije.
Živimo u vremenu kad jako malo proučavamo, jer smo se, kako se ono kaže “primili” na instant teologiju. Dostupno nam je sve pripremljeno i prožvakano. Uzmeš jedan “Stih za svaki dan” dodaš malo mudrih izreka sa fejsa, promućkaš i to je to. Potrebno je samo da upamtimo i da reprodukujemo. Zato mnogi, kad ih čujete, deluju tako duhovni i načitani. Ima hrišćana koji se hrane rečima omiljenih propovednika, a ne istinom iz Božje reči.
Istinu vam govorim.
Osim toga, često na društvenim mrežama možete naći stihove, koje neko nakači, o kojima nije uopšte razmišljao, a kamoli ih proveravao kroz Pismo. Zvuči tako dobro jer je on to tako razumeo. I onda neko to preuzme jer se to tako poklapa sa onim šta on oseća, ali bude potpuno pogrešno. Naša osećana nisu dobro merilo za Božju istinu.
Najgore od svega je što, tako oskudno znanje onda smatramo kao sasvim dovoljno i ne istražujemo niti proširujemo svoju spoznaju Boga.
Čitamo u Delima 17 da su Pavle i Sila u Vereji propovedali reč i da su ljudi tamo prihvatali tu Reč, a u 11 stihu između ostalog čitamo o mudrosti tih istih ljudi: “Svakodnevno su istraživali Pisma da vide da li je tako.”
Vidite, naš autoritet nisu propovednici, ni bilo koji čovek, bez obzira kako su dobri, nego Božja Reč koja je jedina istina.
Mudraci su sledili Njegovu zvezdu. On je bila uzdignuta iznad svega i vidljiva tokom celog njihovog puta.
Tako je i Hrist uzdignut iznad svega u našim životima i mi gledamo u njega.
Ipak, ne smemo da prestanemo da se ispitujemo, da pitamo, da prihvatamo ono šta Bog ima za nas. Sledimo Hrista i njegovu svetlost i prihvatamo još više spoznaja o njemu.
Ispitujemo svaku sitnicu kao posebnu dragocenost.
Treba, kao ovi mudri ljudi, da dozvolimo Bogu da nas i dalje izgrađuje i vodi do mesta na kome ćemo se moći pokloniti našem Spasu i Gospodu Isusu Hristu.
- Svrha njihovog dolaska
Svrha njihovog putovanja bila je da se poklone caru, da ga proslave i daju mu svoje darove.
Šta je svrha našeg putovanja? Odgovorite sebi jer odgovor na ovo pitanje ukazuje na mnoge stvari koje nam se dešavaju u hrišćanskom životu.
Kao što sam već pomenuo, mudrace ništa ih nije omelo na putovanju – ni neprilike, ni teškoće, ni opasnosti ni trošak.
Uveren sam da je ovo jedna od lekcija koja nam je itekako potrebna.
Na primer, nebrojeno puta, na našem putu pojave se prepreke koje nas ometaju u našem dolasku da se poklonimo Bogu u zajednici sa decom Božjom.
Nekad je to društvo, nekad je glavobolja, nekad vremenske (ne)prilike, nekad raspoloženje, nekad posao, nekad porodica ... ma znate sve razloge i izgovore, siguran sam.
Ipak, nije stvar u samom dolasku, koliko u tome šta pokazujemo svojim dolaskom.
Potpuno je jasno da bi se sve oko Isusovog rođenja desilo upravo kao što se desilo i da mudraci nisu došli u Vitlejem. Da oni nisu došli, nikome to ne bi ni nedostajalo, niti bi ceo događaj izgubio na važnosti.
O tome svedoči i činjenica da ni Markovo, ni Lukino ni Jovanovo evanđelje ne opisuju ovaj događaj, i ništa im ne nedostaje.
Dakle, sam događaj rođenja Hristovog ne bi izgubio ništa od svoje vrednosti, ali mudraci bi bili na ozbiljnom gubitku. Oni bi izgubili krunu svog truda, nagradu za svoju potragu i blagoslov svoje vere.
Ova služba danas bila bi ista da nas je desetoro, umesto više od sto. Istina, prijatnije je i lepše videti crkvu u što većem broju, nego prazne klupe. Ipak, u suštini, služba je služba i mi ćemo, bez obzira koliko nas ima, proslaviti našeg Boga.
Jedini ko može biti na gubitku je onaj koji danas nije tu jer neće imati udela u zajedništvu, u molitivi, u reči, u davanju, u slavljenju - upravo u onim stvarima kojima Bog obogaćuje nas lično, našu veru, podstiče je da raste i sazreva.
Revnost i želja da se bude na mestu gde se nešto dešava po Božjoj reči i Njemu na slavu je dokaz da razumemo Božiju reč, i prihvatamo istine koje nam ona daje. Vrlo jednostavno, zar ne?
Crkva je porodica, i okuplja se kao porodica i zato što je porodica. Sve dok to ne razumemo biće problema.
Crkva se okuplja iz potrebe da ohrabrujemo, poučavamo, tešimo i pomažemo jedni druge kao prava porodica, a pre svega iz potrebe da proslavimo svog Oca, Boga i Spasitelja.
Mudraci su mogli da ostanu kod kuće i da se ne izlažu naporu, opasnostima i trošku. Neko bi im već, pre ili kasnije, javio da se ono, što su očekivali, desilo u Vitlejemu.
Ali oni su želeli da se sretnu sa nebeskim Pomazanikom, i ništa sem toga nije moglo da zadovolji i opravda sav njihov trud. Proučavali su Pisma, proroke, proučavali su nebo i zvezde, i jedino susret sa tim Novorođenim carem, moglo je da zadovolji njihovu čežnju.
Da li mi čeznemo da se sretnemo sa našim Gospodom i Spasiteljem?
Da li je to, što je On učinio za nas, dovoljan razlog da pokrene našu čežnju da zajedno sa drugima, koji su se isto okoristili Njegovim delom, proslavimo Boga koji nam je to omogućio?
Jer, ako ni zbog čega drugog onda zbog samo te činjenice, naš Bog zaslužuje sve naše slavljenje i zahvaljivanje.
- Darovi
I za kraj - vrlo važan i neodvojiv deo ove priče o mudracima su njihovi darovi.
Kao što sam rekao na početku, njihovi darovi bili su zlato, tamjan i smirna.
Primetite da u ovoj priči, mudraci ne daruju Iroda ničim, iako je on na vlasti. On je bio okrutan i zao čovek. On je mračni kontrast tek rođenom Isusu - vladar ovog sveta pokvaren i zao do srži, naspram dolazećeg vladara, punog milosti, kojemu je vlast na ramenu, koji je Knez Mira.
Tako i mi ne treba da se ulagujemo i iskazujemo čast vladarima ovog sveta bez obzira da li su carevi ili šalterski službenici. Njima pripada ono što smo po zakonu dužni da im damo, ne moramo ni da ih volimo ni da ih darujemo.
“Dajte caru carevo, a Bogu božje” kaže Isus.
Naša ljubav i darovi pripadaju Bogu, a ne vlastodršcima koji su, najčešće, pokvareni i zli.
Desi se da ljudima dajemo i ne pitamo šta košta, a Boga zakidamo i merimo sve što smo mu dali. Merimo koliko puta smo došli u crkvu, jer valjda Bog treba da je srećan što smo se uopšte pojavili; merimo koliko smo dali u crkvu - kao da dajemo nešto što nismo primili; spominjemo koliko puta smo se dnevno molili, kao da je molitva potrebna njemu, a ne nama; ...
Bogu nije važna materijalna vrednost onoga što stavljamo pred Njega, ako ta vrednost nije plod naše odluke da njega proslavimo.
Vidite, darovi mudraca su pažljivo izabrani i sa poniznošću prineseni da bi ga proslavili kao Boga i kao cara i kao Sina.
A kakve darove Bog očekuje od nas? Šta mi imamo danas da stavimo pred Hrista i da mu se poklonimo?
Kao što rekoh, ne traži On ni zlato, ni tamnjan ni smirnu nego ono što će Njega uzvisiti i što će mu pokazati da mu se klanjamo kao Bogu i Caru i Spasitelju.
Ono što On očekuje da prinesemo pred njega je naše čisto srce u kome je Njegov presto, naše pouzdanje u Njega kao Boga i čista vera koja prihvata milost spasenja.
Ništa drugo neće imati vrednost u Njegovim očima!
Imamo li mi takve darove za Njega, draga braćo i sestre? Neka ispita svako sebe.
A On će uzvratiti po svojoj volji, dobroti i milosti. Amin!
Čuvši to car Irod uplaši se, i sav Jerusalim s njim. I sabravši sve prvosveštenike i književnike narodne, ispitivaše ih gde treba da se rodi Hristos. A oni mu rekoše: u Vitlejemu judejskom; jer je prorok tako napisao: »I ti Vitlejeme, zemljo Judina, nikako nisi najmanji među vladalačkim gradovima Judinim; jer će iz tebe izići vladar koji će pasti narod moj, Izrailja«.
Tada Irod dozva tajno mudrace i ispita tačno od njih vreme kada se pojavila zvezda, i poslavši ih u Vitlejem reče: idite i ispitajte tačno o detetu; i kad ga nađete, javite mi da i ja dođem da mu se poklonim.
A oni poslušavši cara odoše. I gle, zvezda koju videše na istoku, iđaše pred njima dok ne dođe i stade nad mestom gde beše dete. A kada videše zvezdu, obradovaše se veoma.
I ušavši u kuću videše dete sa Marijom, majkom njegovom, padoše ničice i pokloniše mu se, otvoriše svoja blaga i prinesoše mu darove, zlato, tamjan i smirnu.
I pošto su u snu bili poučeni da se ne vraćaju Irodu, vratiše se drugim putem u svoju zemlju.” Matej 2:1-12
Mudraci su očekivali su da će videti cara, onoga koji će sedeti na Davidovom tronu i vladati nad Božjim carstvom. Sa tim saznanjem došli su, što je i za očekivati, u Jerusalim, da vide tog novorođenog judejskog cara.
U skladu sa Pismima Jevreji i nejevreji koji su proučavali Pisma očekivali su rođenje Božjeg pomazanika. Doduše, malo drugačije su oni to zamišljali.
Ne zna se mnogo o ovim mudracima. Zna se su došli sa istoka. Postoje mnoga tumačenja ko su oni bili, odakle su došli i šta oni predstavljaju. Bili su očigledno pismeni, školovani i imali dobru reputaciju čim su bili primljeni na dvoru.
Sigurno nisu ni kraljevi ni carevi, niti igde možemo da naiđemo na njihova imena. Ta ideja je plod hrišćanske mašte iz vremena kada je hrišćanstvo počelo da poprima religijska obeležja. Priča se vekovima širila i dupunjavala tako da sad postoje razne verzije.
Jedino što je sasvim sigurno i pouzdano je ono što čitamo u pismu, a to su darovi koje su stavili pred Isusa - tamjan, koji se prinosi Bogu; zlato, koje se daruje carevima; smirna, koja se daje čoveku.
Ova tri dara, ukazuju na Hristovu pravu prirodu – Bog, car i čovek.
Lepo je znati svu ovu simboliku u slici o Isusu i mudracima ali neću puno da se bavim time. Ona dovoljno govori sama za sebe.
Matej, nadahnuti pisac evanđelja, očigledno nije smatrao važnim da zapiše njihova imena. Zapisao je ono što je bilo važno - da je rođeno dete obećani Mesija, koji je došao na svet svim ljudima, koji će u potpunosti ispuniti sve ono što je Bog obećao.
U svetlu te istine stvarno nije važno kako se ko zove, koji mu je društveni status ili koja mu je boja kože. Bog gleda u srce onoga koji se klanja njegovom Sinu.
I to je upravo ono što je važna poruka i za nas - kada pristupamo Bogu, On gleda na naša srca, a ne u naše dlanove.
Želim da obratimo pažnju na nekoliko stvari iz ovog zapisa koje su važne i za nas danas kao što su bile važne i za njih.
- Putovanje
Došli su sa istoka - odakle god da su došli iz tog pravca jasno je da je put bio je dug, težak, opasan i skup. Da bi doputovali do Jerusalima morali su da izlože svoje živote raznim opasnostima, putujuću kroz vrlo opasne krajeve.
Imali su jasan i dragoceni cilj - tražili su da vide novog cara, Pomazanika, kog je Nebo predskazalo, pa su, bez obzira na opasnosti, cenu i neudobnost, krenuli na neizvestan put.
Nije to bila odluka donesena u trenutku, jedno popodne dok su sedeli na tremu i pili čaj. Ne! Odluka o tome bila je plod dugotrajnog istraživanja, proučavanja i ozbiljnih priprema. Zanemarili su sve što je moglo da ih omete, i odlučno su krenuli na put, do kraja.
Bili su potpuno sigurni u ono što su znali i verovali su da ih na kraju čeka nagrada.
Potrebna nam je takva vera, odlučnost i mudrost.
Put hrišćana nije ni jednostavan, ni lak, ni brz, ni jeftin. Iziskuje proučavanje, istraživanje, upoznavanje Boga i njegove volje. Iziskuje odluku, žrtvu, potpuno predanje, poniznost i istrajnost da se izdrži do kraja. Tamo nas čeka nagrada koju je Bog obećao za one koji istraju do kraja.
- Znanje
Mudraci su proučili sve što je bilo moguće o dolasku Mesije i bili su sigurni u svoje znanje. Ništa im više nije trebalo. Ali, primetite da su ipak nešto propustili - mesto gde će se Mesija roditi. Dakle, na sve ono što su znali, potrebno im je bilo još malo istraživanja i razumevanja. U tome su im pomogli jevrejski sveštenici i književnici. Kad su im sve objasnili oni su poslušali Iroda i sveštenike i otišli su do Vitlejema da još podrobnije sve ispitaju.
Isto je i sa našim znanjem, uvek postoji nešto što mu se može dodati. Mnogo je stvari koje treba da naučimo da bismo spoznali Boga. Ako nemamo znanje ko je Bog, možemo da budemo zavedeni.
Apostol Pavle je napisao u Rim.10:2,3 za Izraelce: “Svedočim, naime, za njih da imaju revnosti za Boga, ali ona nije zasnovana na znanju. Ne znajući šta je Božija pravednost i tražeći da uspostave svoju, nisu se potčinili Božijoj pravednosti.”
Ta greška koštaće života Isusa Hrista, a može da košta i nas ako ne znamo šta je Božja pravednost.
U hrišćanstvu ne postoje prečice i skraćeni kursevi sticanja znanja o Bogu.
Ne postoje oni koji sve znaju i sve im je jasno.
Iako smo uvereni da znamo puno, uvek treba da se učimo i proveravamo svoja saznanja, sa drugima. Bog je odredio da to tako funkcioniše. Duh Sveti koji nas upućuje u svu istinu dat je mnogima kroz mnoštvo darova.
Znate onog Etiopljanina koji čita Pismo, i kaže da ništa ne razume. Ipak, nije baš da ništa nije razumeo.Razumeo je dovoljno da dođe u Jerusalim i da se pokloni pred Bogom i prinese svoju žrtvu. Ali, to mu nije bilo dovoljno, pa mu Bog šalje Filipa, Dela 8:30,31”Kad je Filip pritrčao kolima, ču onoga kako čita proroka Isaiju, pa ga upita: ”razumeš li ti to što čitaš?” “Kako bih mogao da razumem ako mi neko ne objasni?” odgovori Etiopljanin, pa pozva Filipa da se popne i sedne s njim.”
Jedan od znakova mudrosti je traženje novih saznanja i držanje uma otvorenim. Pogotovo kad je u pitanju proučavanje Biblije.
Živimo u vremenu kad jako malo proučavamo, jer smo se, kako se ono kaže “primili” na instant teologiju. Dostupno nam je sve pripremljeno i prožvakano. Uzmeš jedan “Stih za svaki dan” dodaš malo mudrih izreka sa fejsa, promućkaš i to je to. Potrebno je samo da upamtimo i da reprodukujemo. Zato mnogi, kad ih čujete, deluju tako duhovni i načitani. Ima hrišćana koji se hrane rečima omiljenih propovednika, a ne istinom iz Božje reči.
Istinu vam govorim.
Osim toga, često na društvenim mrežama možete naći stihove, koje neko nakači, o kojima nije uopšte razmišljao, a kamoli ih proveravao kroz Pismo. Zvuči tako dobro jer je on to tako razumeo. I onda neko to preuzme jer se to tako poklapa sa onim šta on oseća, ali bude potpuno pogrešno. Naša osećana nisu dobro merilo za Božju istinu.
Najgore od svega je što, tako oskudno znanje onda smatramo kao sasvim dovoljno i ne istražujemo niti proširujemo svoju spoznaju Boga.
Čitamo u Delima 17 da su Pavle i Sila u Vereji propovedali reč i da su ljudi tamo prihvatali tu Reč, a u 11 stihu između ostalog čitamo o mudrosti tih istih ljudi: “Svakodnevno su istraživali Pisma da vide da li je tako.”
Vidite, naš autoritet nisu propovednici, ni bilo koji čovek, bez obzira kako su dobri, nego Božja Reč koja je jedina istina.
Mudraci su sledili Njegovu zvezdu. On je bila uzdignuta iznad svega i vidljiva tokom celog njihovog puta.
Tako je i Hrist uzdignut iznad svega u našim životima i mi gledamo u njega.
Ipak, ne smemo da prestanemo da se ispitujemo, da pitamo, da prihvatamo ono šta Bog ima za nas. Sledimo Hrista i njegovu svetlost i prihvatamo još više spoznaja o njemu.
Ispitujemo svaku sitnicu kao posebnu dragocenost.
Treba, kao ovi mudri ljudi, da dozvolimo Bogu da nas i dalje izgrađuje i vodi do mesta na kome ćemo se moći pokloniti našem Spasu i Gospodu Isusu Hristu.
- Svrha njihovog dolaska
Svrha njihovog putovanja bila je da se poklone caru, da ga proslave i daju mu svoje darove.
Šta je svrha našeg putovanja? Odgovorite sebi jer odgovor na ovo pitanje ukazuje na mnoge stvari koje nam se dešavaju u hrišćanskom životu.
Kao što sam već pomenuo, mudrace ništa ih nije omelo na putovanju – ni neprilike, ni teškoće, ni opasnosti ni trošak.
Uveren sam da je ovo jedna od lekcija koja nam je itekako potrebna.
Na primer, nebrojeno puta, na našem putu pojave se prepreke koje nas ometaju u našem dolasku da se poklonimo Bogu u zajednici sa decom Božjom.
Nekad je to društvo, nekad je glavobolja, nekad vremenske (ne)prilike, nekad raspoloženje, nekad posao, nekad porodica ... ma znate sve razloge i izgovore, siguran sam.
Ipak, nije stvar u samom dolasku, koliko u tome šta pokazujemo svojim dolaskom.
Potpuno je jasno da bi se sve oko Isusovog rođenja desilo upravo kao što se desilo i da mudraci nisu došli u Vitlejem. Da oni nisu došli, nikome to ne bi ni nedostajalo, niti bi ceo događaj izgubio na važnosti.
O tome svedoči i činjenica da ni Markovo, ni Lukino ni Jovanovo evanđelje ne opisuju ovaj događaj, i ništa im ne nedostaje.
Dakle, sam događaj rođenja Hristovog ne bi izgubio ništa od svoje vrednosti, ali mudraci bi bili na ozbiljnom gubitku. Oni bi izgubili krunu svog truda, nagradu za svoju potragu i blagoslov svoje vere.
Ova služba danas bila bi ista da nas je desetoro, umesto više od sto. Istina, prijatnije je i lepše videti crkvu u što većem broju, nego prazne klupe. Ipak, u suštini, služba je služba i mi ćemo, bez obzira koliko nas ima, proslaviti našeg Boga.
Jedini ko može biti na gubitku je onaj koji danas nije tu jer neće imati udela u zajedništvu, u molitivi, u reči, u davanju, u slavljenju - upravo u onim stvarima kojima Bog obogaćuje nas lično, našu veru, podstiče je da raste i sazreva.
Revnost i želja da se bude na mestu gde se nešto dešava po Božjoj reči i Njemu na slavu je dokaz da razumemo Božiju reč, i prihvatamo istine koje nam ona daje. Vrlo jednostavno, zar ne?
Crkva je porodica, i okuplja se kao porodica i zato što je porodica. Sve dok to ne razumemo biće problema.
Crkva se okuplja iz potrebe da ohrabrujemo, poučavamo, tešimo i pomažemo jedni druge kao prava porodica, a pre svega iz potrebe da proslavimo svog Oca, Boga i Spasitelja.
Mudraci su mogli da ostanu kod kuće i da se ne izlažu naporu, opasnostima i trošku. Neko bi im već, pre ili kasnije, javio da se ono, što su očekivali, desilo u Vitlejemu.
Ali oni su želeli da se sretnu sa nebeskim Pomazanikom, i ništa sem toga nije moglo da zadovolji i opravda sav njihov trud. Proučavali su Pisma, proroke, proučavali su nebo i zvezde, i jedino susret sa tim Novorođenim carem, moglo je da zadovolji njihovu čežnju.
Da li mi čeznemo da se sretnemo sa našim Gospodom i Spasiteljem?
Da li je to, što je On učinio za nas, dovoljan razlog da pokrene našu čežnju da zajedno sa drugima, koji su se isto okoristili Njegovim delom, proslavimo Boga koji nam je to omogućio?
Jer, ako ni zbog čega drugog onda zbog samo te činjenice, naš Bog zaslužuje sve naše slavljenje i zahvaljivanje.
- Darovi
I za kraj - vrlo važan i neodvojiv deo ove priče o mudracima su njihovi darovi.
Kao što sam rekao na početku, njihovi darovi bili su zlato, tamjan i smirna.
Primetite da u ovoj priči, mudraci ne daruju Iroda ničim, iako je on na vlasti. On je bio okrutan i zao čovek. On je mračni kontrast tek rođenom Isusu - vladar ovog sveta pokvaren i zao do srži, naspram dolazećeg vladara, punog milosti, kojemu je vlast na ramenu, koji je Knez Mira.
Tako i mi ne treba da se ulagujemo i iskazujemo čast vladarima ovog sveta bez obzira da li su carevi ili šalterski službenici. Njima pripada ono što smo po zakonu dužni da im damo, ne moramo ni da ih volimo ni da ih darujemo.
“Dajte caru carevo, a Bogu božje” kaže Isus.
Naša ljubav i darovi pripadaju Bogu, a ne vlastodršcima koji su, najčešće, pokvareni i zli.
Desi se da ljudima dajemo i ne pitamo šta košta, a Boga zakidamo i merimo sve što smo mu dali. Merimo koliko puta smo došli u crkvu, jer valjda Bog treba da je srećan što smo se uopšte pojavili; merimo koliko smo dali u crkvu - kao da dajemo nešto što nismo primili; spominjemo koliko puta smo se dnevno molili, kao da je molitva potrebna njemu, a ne nama; ...
Bogu nije važna materijalna vrednost onoga što stavljamo pred Njega, ako ta vrednost nije plod naše odluke da njega proslavimo.
Vidite, darovi mudraca su pažljivo izabrani i sa poniznošću prineseni da bi ga proslavili kao Boga i kao cara i kao Sina.
A kakve darove Bog očekuje od nas? Šta mi imamo danas da stavimo pred Hrista i da mu se poklonimo?
Kao što rekoh, ne traži On ni zlato, ni tamnjan ni smirnu nego ono što će Njega uzvisiti i što će mu pokazati da mu se klanjamo kao Bogu i Caru i Spasitelju.
Ono što On očekuje da prinesemo pred njega je naše čisto srce u kome je Njegov presto, naše pouzdanje u Njega kao Boga i čista vera koja prihvata milost spasenja.
Ništa drugo neće imati vrednost u Njegovim očima!
Imamo li mi takve darove za Njega, draga braćo i sestre? Neka ispita svako sebe.
A On će uzvratiti po svojoj volji, dobroti i milosti. Amin!
Нема коментара:
Постави коментар