ŽIVOT PO DUHU

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 11. avgusta 2024.)

 “Jer, oni koje vodi Božiji Duh, Božiji su sinovi. Niste, naime, primili duha robovanja, pa da opet strahujete, nego ste primili Duha usinjenja, kojim vičemo: »Aba, Oče!” Sâm Duh svedoči s našim duhom da smo Božija deca. Pa, ako smo deca, onda smo i naslednici – naslednici Božiji i sunaslednici Hristovi, ako zaista s njim stradamo, da bismo imali udela u njegovoj slavi.” Rimljanima 8:14-17

A ovo poglavlje poslanice Rimljanima započinje izvanrednom objavom slobode “Zato sad nema osude za one koji su u Hristu Isusu.” (1. stih)

Nema osude! Gotovo je! Greh, smrt, slabost ljudske prirode, sve ono što nas ponekad tako

unsepokojava jer bismo želeli da budemo bolji nego što jesmo, a nikako ne uspevamo.

Svako od nas je sigurno osetio frustraciju koja nastaje kada ne činimo ono što hoćemo da činimo i kada nismo ono što hoćemo da budemo.

Svakome od nas je slabost ljudske prirode više nego dobro poznata. Ta slabost zbog koje nam dolaze misli: Ništa ne valjam! Kako Bog može uopšte da mi oprosti! Ne mogu sebi ovo da oprostim.

… I sad odjednom ovo - nema osude.

Nijedna glava u Bibliji, ništa što čovek može da smisli ne može da izrazi radost i nadu života u Hristu nego što to nalazimo ovde u 8. glavi poslanice Rimljanima.

Ovde se susreću sve metafore i simboli spasenja koje je Pavle koristio pod nadahnućem Svetog Duha da bi savršeno jasno opisao tu slobodu, taj novi život koji donosi prisustvo Duha Svetoga u našim životima.

Vi znate ko je Sveti Duh. On je osoba Svetog Trojstva, On je Onaj koji svetu, i ljudima pojedinačno, donosi Božju životnu prisutnost, spoznaju Isusa Hrista, Reč u punom sjaju.

Kada postanemo svesni Njegove prisutnosti počinjemo da živimo novim životom - i to obično zovemo — život u Duhu.

Šta se to dešava sa nama kada živimo po Duhu: - nema osude (8:1). 

Ovda nalazimo dve važne poruke.

Pre svega, u Hristu smo opravdani i protiv nas se, u odnosu na Zakon, ne mogu iznositi nikakve optužbe.

Ništa manje važna je činjenica da, čak i greh koji ako počinimo i za koji se pokajemo, ne možemo biti osuđeni. Taj greh nam je oprošten, tj. opravdani smo krvlju Isusa Hrista. (Jevrejima 10:19 i 1. Jovanova 1:7) (Priča o Luteru i đavolu).

- Sveti Duh će živeti u nama, i vodiće nas u novom pravcu i cilju u skladu sa Božjom voljom

- vaskrsenje (11)

I to je tek početak.

Nekoliko obeležja delovanja Duha ovde postaju očigledna. Delo Duha je pre unutrašnje nego

spoljašnje prirode.

Život u Duhu podrazumeva pre svega unutrašnjeg čoveka, na onom iskonskom nivou, a tek onda vanjske vidljive postupke.

Duh se više bavi životom nego smrću, i više budućnošću nego sadašnjim vremenom.

Duh već sada donosi vrstu života kakvom će biti obeležen večni život.

Duh je garancija dolaska obećane budućnosti.

I konačno, Duh donosi zajedništvo, a ne otuđenje.

Hristos ne samo što je došao da osudi greh “iz ljudskog tela” nego dolazi i preko svog Duha da živi u nama (8:9,10), da svoju pobedu nad grehom i smrću učini ujedno i našom pobedom.

Šta to za nas znači? Mi time dobijamo novi pravac i novo odredište.

Naš život je sada usmeren ka Bogu.

Naš um je okrenut onome što Duh želi, a ne željama tela (5. stih).

Svekoliko usmerenje našeg života postaje drugačije, pošto nam Duh daje nove vrednosti.

Taj novi način mišljenja znači novu budućnost. To je životni stav koji vodi u život i mir (6. stih).

Tako, bez obzira na to što i dalje živimo u svetu zla, s telom koje je podložno smrti (10. stih) — mi smo već sada povezani sa Izvorom Života koja je garant naše pobede nad smrću i konačno vaskrsenja tela (11. stih).

U našem telesnom životu koji je podložan grehu i smrti zakon je izvan, i on osuđuje.

U sistemu života u Duhu, Božji Duh nas oslobađa od osude i tereta greha i smrti i usmerava naš život na potpuno saglasnje sa Božjom voljom, jer nema sumnje će nas Duh usmeravati u saglasnosti s Božjom voljom.

Pošto je Zakon svet, pravedan i dobar, i bez ikakve sumnje beskompromisan po pitanju osude greha, jasno je da će nas Duh voditi i pomagati nam da se rešavamo telesnih dela (8:13,14).

Dakle, kad Sveti Duh usmerava naš život, mi ne živimo tako da samo vanjštimo pkazujemo da

poštujemo Zakon. Ne! Duh nas vodi da živimo po suštini Zakona, a to je ljubav.

Da li je uopšte potrebno da brinemo o zakonu, ako živimo prema Duhu?

I da i ne. Ne moramo više da brinemo o osudi zakona, jer je taj dug plaćen.

Ipak, Hristovo “Idi i ne greši više!” govori o tome da moramo i dalje da imamo na umu da ono što je Bog označio kao greh i dalje ostaje greh i oni koji to čine i pored objave Duha, ostaju i dalje u grehu ako se ne povinuju Duhovnom vodstvu.

Obratimo pažnju sad na izraz “Zato sada nema osude za ONE koji su u Hristu Isusu,” (8:1). Taj izraz nas upućuje na to da smo, sem idividulanog spasenja i uspostavljanja novog odnosa sa Bogom, postali i deo Hristovog tela, što znači da pripadamo zajednici vernika.

Duh nije poslat samo da spasava ljude pojedinačno, nego i da stvara jedan narod koji obuhvata sve ljude, i Jevreje i nejevreje.

Obećanje o usvajanju i sticanju statusa Božje dece bez obzira odakle potičemo - od Jevreja ili nejevreja, Duh svedoči našem duhu, našoj unutrašnjoj savesti, da smo Božja deca (16. stih).

Vrlo je važno naglasiti da su svi ljudi Božiija stvorenja, ali nisu svi Božija deca. Samo oni koji su zapečaćeni Duhom Svetim mogu da se nazivaju tako.

To je tek poseban status i posebna blagodat. Šta to znači za nas?

- Božja deca imaju privilegiju da Boga, Gospodara svemira, mogu oslovljavati sa “Ava, Oče”.

Jevreji prvog veka uglavnom su izraz “ava” smatrali previše prisnim da bi ga koristili u obraćanju Bogu.

Isus, kada se u Getsemanskom vrtu molio Bogu da ga mimoiđe čaša koju je uskoro trebalo da popije, u obraćanju Bogu upotrebio aramejski izraz “ava” (Marko 14:36). Taj izraz možemo i mi da koristimo kad se obraćamo našem Bogu.

- To što smo Njegova deca ne znači samo prisnu zajednicu s Njim nego i sa Hristom, a to nas dovodi u povlašćeni položaj.

On nas zapečaćuje i prepoznaje kao svoju decu i određuje nas za svoje naslednike, sunaslednike s Hristom (8:17). To znači da ćemo uživati u Božjim blagoslovima, da ćemo učestvovati u Njegovoj slavi ali i da ćemo stradati s Hristom.

U savremenom hrišćanstvu postoje mnogi propovednici koji propovedaju najčešće ovo prvo, ponekad ono druga ali skoro nikad ono treće.

Istina je da smo naslednici svega šta tome nasledstvu i pripada.

Naše nasledstvo je sigurno zato što smo Božja deca.

Obećanje o budućoj slavi koja zasenjuje sadašnja stradanja

Pavle u 17. stihu kaže da je učešće u Hristovim stradanjima sastavni deo života Božjeg naslednika i Hristovog sunaslednika.

Život u Duhu hrišćanima ne daje imunitet na patnje, ali im pruža drugačiji pogled na patnju, ona je obasjana nadom u buduću slavu. “Smatram, naime, da naša sadašnja stradanja nisu ništa u poređenju sa slavom koja će se u nama otkriti.” (18. stih).

Razume se, ne stradaju samo hrišćani. Patnja nije nikakav dokaz da je neko hrišćanin. Patnja ne opravdava čoveka, niti Bog zaboravlja na greh onoga koji strada ili pati. Ne mogu se usmerenom patnjom, stradanjem, “podvižništvom” kako to nazivaju pravoslavni teolozi postići opravdanje pred Bogom.

Ovo pominjem zbog toga što često čujete da ljudi misle ako je neko patio da je opravdan pred

Bogom. Nemojte se zavaravati.

Pavle kaže da ceo stvoreni svet, ceo čovekov svet i svet prirode uzdišu i čekaju oslobađanje od ropstva raspadljivosti (21. stih), upoređujući taj proces patnje sa porođajnim bolovima. Ovaj izraz je upotrebljen na nekoliko mesta u NZ, pa čak ga i sam Isus koristi, Matej 24:8 (iako Karadžić prevodi ovaj izraz kao stradanje) i Jovan 16:20-22.

Zahvaljujući Hristovoj pobedi, stradanja ovog sveta dobijaju sasvim nove obrise. Besmisleni očaj i patnja, pretvaraju se u porođajne bolove, a besmisao dobija svoje obećanje radosti.

To ne znači manje bola jer porođajni bol može da bude raspamećujući bol. Međutim, bol i stradanje ima novo značenje. Znamo da putujemo ka nagradi koja će prevazići i onaj najnesnosniji bol.

Život u Duhu ne uklanja stradanje, ali daje smisao njegovo značenju.

Pavle podstiče hrišćane da solidarno saosećaju s celim stvorenim svetom. Od njega nismo izdvojeni.

Dovodeći na ovaj način hrišćane u vezu sa stvorenim svetom, Pavle nam ukazuje na našu tesnu povezanost sa okolinom u kojoj živimo. I ona i mi smo deo Božjeg stvorenog sveta.

To bi hrišćanima trebalo da pruži poseban osećaj brige za sve što je stvoreno - za životnu sredinu, npr. Bog vodi računa o stvorenom svetu i On će ga izbaviti zajedno s nama. Ako Bog vodi računa o stvorenom svetu, kako mi možemo da činimo išta manje?

Rešava li ovo obećanje problem patnje za hrišćane? Svakako da ne.

Kada se suočimo sa strašnim gubitkom života i kada na TV-ekranu vidimo užasavajuće slike

stradanja po celome svetu, nameću nam se pitanja na koja ne možemo lako ili skoro nikako

odgovoriti.

Izgleda da, što su naši odgovori rečitiji, to deluju besmislenije, naročito u ušima ljudi obuzetih bolom koji nemaju vezu sa Bogom.

Jedan savet. Ne pokušavajte da relativizujete bol ili da ga objašnjavate. To je isto kao da ženi u porođajnim bolovima saopštavati da je to normalno, da će to proći, da će se posle radovati … kad ona stvarno pati zbog bolova!

Stradanje je nešto stvarno, bolno, i u ovom grešnom svetu vrlo neravnomerno i poprilično nasumično raspoređeno — često su dobri oni koji stradaju, a zli koji dobro prolaze.

Ipak, mi znamo kakav će biti kraj svega što je stvoreno, kakav je kraj određen za one koji veruju. To obećanje nam, bez obzira na to što ne daje odgovor na sva pitanja o stradanju i patnji, daje obećanje i izgledne šanse za budućnost. Ta spoznaja nam pomaže da izdržimo pod opterećenjem i gledamo unapred sa nadom i verom, pouzdajući se u Boga.

Obećanje o pomoći u molitvi Pavle nam u 26. i 27. stihu poručuje da življenje u Duhu podrazumeva obećanje da će nam Duh pomoći kad se molimo.

Koliko često ste bili u situaciji u kojoj jednostavno niste znali za šta treba moliti? Bog nam ovde poručuje da slušanje i odgovaranje na naše molitve nije jedino što On čini. On bdi nad našim molitvama, ispituje naš um i naša srca, gleda na ono šta bismo iskali od njega kad bismo stvarno znali šta je za nas najbolje i kada bismo stvarno razumeli sopstvene misli, osećanja i potrebe.

Potrebno je da imamo na umu da Duh, kada posreduje za nas, ne pokušava da nagovori Boga da se predomisli u odnosu na nas i učini nešto što On za nas inače možda ne bi učinio. On je tu da organizuje naše misli i osećanja i da ih postavi kao nešto smisleno pred Bogom.

Obećanje o Bogu koji radi za naše dobro I zato, uz pomoć Duha, “sve ide na dobro”, onih koji ga ljube.

Bez obzira na to kako bi situacija mogla biti strašna, Bog je prisutan i radi za naše dobro.

Krst nam pokazuje da se Bog ne sklanja od nas dok stradamo, bez obzira kakvo to stradanje bilo. On sâm je podneo stradanja i s nama je i u stradanju. I nije samo pasivno prisutan, pa sedi sa strane i gleda šta se sa nama dešava, nego radi za naše dobro.

Obećanje da nas ništa ne može razdvojiti od Božje ljubav upravo zbog svega što sam rekao, i zbog toga što Bog aktivno, Duhom Svetim, vodi naš život, ovde, od 31. do 39. stiha, nalazimo najznačajnije i najlepše obećanja.

Ništa nas ne može razdvojiti od Božje ljubavi. 

Ti stihovi su kao neko umetničko delo. U stvari, to obećanje je razrada uvodnog obećanja glave, iz 1. stiha: nema osude. Sada posmatramo živu sliku značenja tog obećanja.

Još je Isaija 50:7-9 prorokovao: “Gospod Jahve mi pomaže - neću biti izvrgnut sramoti. Zato lice otvrdnuh kao kremen, i znam da neću biti postiđen. Blizu je onaj koji me opravdava. Ko će da me optuži? Suočimo se! Ko je moj tužitelj? Neka mi priđe! Evo Gospod Jahve mi pomaže - ko će da me osudi? Svi oni će otrcati kao odeća, moljac će ih izjesti.”

Suočeni sa svim tim problemima, mi smo više nego pobednici. Apsolutno ništa — ni smrt, ni život, ni anđeli, ni demoni , ni sadašnjost, ni budućnost, bilo koje sile, ni visina, ni dubina — niti išta drugo u celom svemiru, neće nas moći razdvojiti od Božje ljubavi koja je u Hristu Isusu, našem Gospodu

(stihovi 37-39).